Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, za poslanika DSS ovaj set zakona ili ova dva zakona iz oblasti obrazovanja, a pre svega o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, i te kako su važni i fundamentalni zakoni.
Uprkos tome što smo radili u poslaničkom klubu na temperaturi od 40 stepeni, uprkos tome što smo imali strašno malo vremena za rad, jer ste stavili 24 vrlo važna zakona na sednicu koja će se održati za nekoliko dana narednih, uprkos mnogim nedaćama, ministar je bio svedok jednog kratkog boravka kada nam je predstavio zakon u poslaničkoj grupi, kako je to izgledalo, mi smo i te kako dobro i kvalitetno radili na ovom zakonu i napravili 52 amandmana za koja mislim da sigurno vrede da se bar pogledaju.
To znači da je DSS svoj pristup bazirala upravo na ovim principima koje sam rekla, kvalitetno i do kraja iskreno. S druge strane, vladajuća većina se pravi kao da ovaj zakon za nju jeste važan, ali ga plasira u vreme kada je subota, 40 stepeni, ljudi su na bazenu, nemojte me uveriti da građani Srbije nisu i te kako zainteresovani za ovaj zakon. Svakog od nas ponaosob se ovaj zakon tiče, jer imamo decu, lično se usavršavamo, želimo nešto da uradimo. Dakle, u nevreme.
Pri tom nema prenosa, jer kao što je juče bila važna repriza Tur de Fransa, repriza odbojkaške utakmice i usput crtani film, danas je za nacionalni interes građana Srbije proglašeno odlazak Duška Dugouška iz Albukerkija, i zbog toga će građani moći to da vide, ali neće moći da vide ovu raspravu, eventualno ako budu noćas oko tri gledali televiziju, moći će da ga vide. To je istina kako se odnosite prema ovome što se zove sistem obrazovanja i vaspitanja u ovoj zemlji.
Zbog toga što smatramo da je i te kako važan zakon, mi smo pre svega ovaj zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mi poslanici iz DSS, sagledali sa više strana i svako od nas će govoriti sa različitog aspekta.
Ono što želim da kažem prvo jeste da struktura ovog zakona nije nova. Ona je struktura zakona iz 2003. godine, nešto inovirana, nešto usklađena sa u međuvremenu donetim zakonima, pre svega Ustavom, Zakonom o zabrani diskriminacije i sličnim zakonima.
Moram da kažem da nema poslanika u ovoj sali, ni građanina u zemlji Srbiji, koji bi bio protiv toga da mu dete uči u školi bez diskriminacije, u školi bez nasilja, da se sa talentovanom i obdarenom decom ne radi savršeno dobro, da se deca koja imaju problema sa invaliditetom ne uključe u redovan sistem. Prosto mislim da takvog među nama nema i da je to ono što je dobro.
Volela bih da detaljno pogledamo ovu oblast koja se tiče zaštite prava deteta, koje jeste ovde prvi put izdvojena na ovaj način, i volela bih upravo to, zato što smatram da nisu samo ove stvari koje sam navela, ta zaštita prava deteta, volela bih malo da pričamo i o fondu časova, opterećenju dece, o tome koliko rade i provode u školi.
Pošto nisu kvalitetna znanja iz pojedinih predmeta, onda idu i kod posebnih nastavnika koje plaćamo privatno, u škole raznih jezika i slično. Njihovo radno vreme je 20 sati minimalno. Pri tom malo da pogledamo i programe, iz programa ćemo pričati dalje o nasilju. Dakle, volela bih sve te stvari, kada bi mogli malo da pričamo, ali ne možemo. Vladajuća većina je skrojila pet sati, tako da možemo sve to da stavimo u tih pet sati, pa ništa.
Volela bih da krenem redom. Nasilje, stavili ste ga ovde u ovaj zakon i smatram da je to sjajna stvar. Zaista smatram da je to jedan od najvećih problema današnjih škola, i to apostrofiraju svi, i nastavnici, i roditelji i učenici. Vrlo je važno da se ta tema konačno otvori.
Ono što jeste i te kako važno, niko od vas ne razmišlja na ovaj način. Imamo programe, imamo školski sistem koji ne odgovara potrebama ni dece, ni roditelja, ni nastavnika. Svako od njih ima svoj pasivni, tihi otpor prema tom sistemu. Jedan od tih oblika jeste zanemarivanje škole. Učenici ne žele da uče, imaju loš uspeh. To je jedno pasivno nasilje.
Iz pasivnog nasilja preći ćemo u aktivno nasilje vrlo brzo. Učenici su prešli. Prema jednom istraživanju Unicefa iz 2006. godine jedna trećina učenika je iskusila neki oblik nasilja od nastavnika, bilo da je to vređanje, bilo da je to pretnja, udaranje. Dve trećine učenika je iskusilo vršnjačko nasilje, a povećano je i nasilje učenika nad nastavnicima. Svedoci smo nekih takvih aktivnosti, ako tako mogu da kažem, ovih nekoliko zadnjih meseci.
Hoću da kažem da je dobro što ste vi stavili priču i otvorili priču o nasilju u školama, ali mi se čini da, osim toga što ste se deklarativno založili da nasilja u našim školama nema, nema kvalitativnog pomaka, nema mera, nema aktivnosti, nema šta je to osim definicije, vrste, šta je to zabranjeno?
Ono što me naročito čudi jeste što u jednom stavu kažete: "Ministar propisuje i bliže uslove o načinima prepoznavanje neverbalnih oblika zlostavljanja dece i učenika od strane zaposlenog za vreme odmora, nege i rekreacije i drugih oblika vaspitno-obrazovnog rada". Prosto bih volela da mi neko razjasni šta znači ovo – kako će ministar da propisuje neverbalne oblike zlostavljanja.
Usput da pitam – šta se dešava sa sertifikatima, jer smo imali u jednom periodu obuku stručnih saradnika i nastavnika koji rade u školama za borbu protiv nasilja, jedan interventni tim, jedan program koji se zvao "Krin", neki naši ljudi koji su učestvovali u tom programu da i dan-danas nemaju sertifikate, a imamo ljude koji bi mogli time da se bave.
Zatim, idemo na priču o zabrani diskriminacija. Jasno je, usklađivan je zakon sa Zakonom o zabrani diskriminacije. To je dobro. Ponovili ste ono što je u tom zakonu stavljeno u članu 44, definiciju diskriminacije, ali mi i dalje živimo u školama gde deca, Romi pre svega, deca sa invaliditetom, siromašna deca, jesu diskriminisana. Volela bih da vidim šta ćemo da uradimo. To je ono što mene interesuje, primena ovog zakona u školi. Plašim se toga. Nemojte razumeti da sam protiv toga što ste naveli, samo bih volela da vidim šta je to iza.
Ono što još želim da kažem, a moram da kažem, zato što dolazim iz Valjeva, tu je "Petnica". Deca koja su talentovana i obdarena prema ovom zakonu, a i prema prethodnim zakonima, imaju pravo da se školuju prema svojim potrebama u redovnom sistemu, posebnim odeljenjima, u posebnim školama, u skladu sa ovim i posebnim zakonima.
Imali smo pre nekoliko nedelja priču o tome da deca iz osnovnih škola koja idu u "Petnicu", ne treba da govorim koje vrste je institut "Petnica", ne mogu od jeseni da pohađaju tu školu jer Ministarstvo nema sredstava da ih plati. Zna da ste pokušali da izađete u susret tome, ali ne znam efekat toga – da li je to uplaćeno ili nije uplaćeno.
Drugo moje pitanje jeste – kako ćete vi motivisati profesore da rade sa talentovanim učenicima? On u jednom odeljenju u redovnoj školi ima prosečne, ispodprosečne, one koji imaju raznih drugih problema i onih koji su talentovani. Čime ćete ih motivisati i kako ćemo edukovati profesore da sve to rade?
Moj komentar na kraju jeste da je priča koju ovde ne vidim uopšte u zakonu, zaista je ne vidim, izgleda imamo pored svih novih izraza, starih izraza, jedine izraze koji su zabranjeni, a to su patriotizam, Srbija i tradicija.

Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč. Izvolite, gospodine Milivojeviću.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo državni sekretari i ljudi iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas kada raspravljamo o ovom zakonu, mi u stvari otvaramo jednu vrlo važnu temu koja može da se formuliše kroz pitanje – u kakvom društvu mi to želimo da živimo? Ili je možda mnogo bolje to pitanje preformulisati i postaviti ga – kakve mi pojedince, kakve mi ljude odgajamo, koji će sutradan činiti ovo društvo.
Moram da vam kažem, gospodine ministre, da ste uradili jedan odličan posao ovim predlogom zakona. Zaista moram da vam uputim čestitke, jer ovaj zakon jeste evropski zakon, ali i zakon koji uveliko poštuje srpsku tradiciju, zakon koji uveliko poštuje državu Srbiju.
Neće naša deca u budućnosti izbaciti iz lektire Ivu Andrića ili Mešu Selimovića, pa ubaciti ne znam koga iz Malezije ili iz ne znam koje druge zemlje sveta. Naša deca će nastaviti da proučavaju srpsku istoriju, srpsku geografiju, proučavaće lektiru koju su pisali srpski pisci, pisci koji žive u ovoj zemlji, građani Srbije, a naravno da će proučavati i savremene tekovine civilizacije i onoga što svet nosi sa sobom.
Kad govorimo uopšte o sistemu obrazovanja, veoma je važno razmatrati obrazovanje ne kao političku temu i ne kao temu gde neko hoće da kaže da je zakon o osnovama obrazovanja zakon koji je nama neko naredio da donesemo. Zar zaista neko u ovoj zemlji misli da se neko u Briselu, Hagu, Vašingtonu, Njujorku, Moskvi, budi sa idejom – e, kakav ćemo danas zakon onim Srbima da serviramo?
Molim vas lepo, to prevazilazi maštu najslobodnijih ljudi. Mi evropske zakone ne donosimo zato što to nas neko uslovljava ili prisiljava. Mi ovakve zakone donosimo jer 130 poslanika, koji sede u ovoj sali, izražavaju većinsku volju građana Srbije da se ovakvi zakoni donesu.
Mi ove zakone donosimo kao rezultat naših nastojanja i želje ne da uđemo u Evropu, nego da budemo deo savremenog civilizovanog sveta. Ako posmatramo ljudsku istoriju, istoriju ljudske civilizacije, pogledajte stare Grke, stari Grci su prezirali kulturu i običaje naroda u okruženju, ali nisu prezirali njihova znanja i njihovo obrazovanje. Ali su propali zbog toga što se jednog trenutka nisu prilagodili savremenim tekovinama civilizacije.
Rimljani, mnogo star narod, Rimska imperija je trajala, ako posmatramo Zapadno i Istočno Rimsko carstvo jako dugo, ali taj narod je takođe propao jer se nije prilagodio nekim određenim proklamovanim načelima. Groblje ljudske civilizacije je prepuno propalih i izumrlih naroda, koji su dali možda i veći doprinos istoriji te civilizacije od srpskog naroda. Ko danas pamti Inke, Asteke, Maje i mnoge druge, Vavilonce, i neke druge narode?
''Otpor'' svi pamte, gospodine Krasiću. Ko danas pamti te narode, i ko danas uopšte spominje te narode i zbog čega su ti narodi propali? Zbog toga što nisu prihvatili ne određena programska načela koja su stizala iz sveta, već su izgubili korak sa obrazovanjem i primanjem novih znanja i novih iskustava.
Zbog toga je ovo vrlo važan zakon, jer ako posmatramo znanje kao zbir mudrosti i iskustva, nekad se govorilo da je znanje ubilo mudrost, jer nekad su ljudi bili prvo mudri, onda su spoj mudrosti i iskustva stopili u znanje i onda je čovek koji je imao znanje i obrazovanje mogao da parira ljudima koji su imali mudrost ili inteligenciju da prepoznaju probleme.
S druge strane, imamo ljude koji kažu da danas informacije ubijaju znanje. Međutim, meni je veoma važno da znam kako će se naša deca obrazovati i veoma mi je važno da znam da će naša deca svoja znanja sticati u skladu sa savremenim civilizacijskim tekovinama.
Gospodine Krasiću, još uvek nemam dece, ali ću biti veoma srećan sutradan kada me deca pitaju – ko je doneo ovako dobar zakon, da kažem – ja. Hvala gospodu bogu da ne uče po Krasićevom zakonu, jer biste sedeli u skamijama, nego učite po zakonu koji je doneo gospodin Žarko Obradović, pa sedite za kompjuterom i raspravljate o savremenim civilizacijskim dostignućima, kao vaši vršnjaci svuda u svetu.
Očigledno je mnogo vrućina u ovoj sali i očigledno da vrućina izaziva logoreju kod pojedinih. Imam dva uha i jedna usta, što znači da moram da pričam duplo manje nego što čujem, tako da ću svoje izlaganje privesti kraju.
Za one kojima se ovaj zakon ne sviđa i koji dobacuju uporno s moje leve strane, postoji u Jagodini, nije tu Dragan Marković Palma, jedna mnogo lepa institucija koju je on otvorio, ne mislim na Zoološki vrt, nego na Muzej voštanih figura, i mislim da će u Muzeju voštanih figura biti mesta za mnoge koji se suprotstavljaju savremenim civilizacijskim tekovinama.
Onda će moći da gledaju Skupštinu na razglednici i da služe za edukaciju deci koja dolaze na ekskurziju u Jagodinu, ali siguran sam da će ovaj zakon koji danas donosimo služiti za primer mnogima u ovoj zemlji kako treba zakoni da se donose. Da će ovaj zakon biti još jedan putokaz ka Evropi, ka civilizaciji, ka napred. Da je ovaj zakon još jedan plamičak na evropskom svetioniku koji je u ovoj zemlji zapalio dr Zoran Đinđić.

Gospodine Krasiću, htela bih da vas zamolim da ne ometate govornike dok govore, posebno ne neprimerenim pitanjima i konstatacijama. Verovatno se osećate uvređenim, ali to doživljavam kao deo neophodne odbrane koju je govornik morao imati, jer ste ga na vrlo neprimeren način prekidali dok je govorio. Nema osnova za repliku.
Gospođa Vojić-Marković.
Ne, nije rekao ko je govorio, nego ko dobacuje. Jasno je svima da se ništa nije odnosilo na vas, gospođo Vojić-Marković.
(Srđan Milivojević: Zaista nisam mislio na vas, gospođo Vojić-Marković.)
Dajem reč narodnom poslaniku Saši Maksimoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, svoje izlaganje ću više opredeliti ka Predlogu zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, jer ga posmatram kao osnov za poboljšanje kvaliteta obrazovanja u Srbiji.
Pred nama je Predlog zakona koji bi trebalo da uredi oblast izdavanja udžbenika, da podigne kvalitet i spreči monopol u oblasti izdavanja udžbenika. Kako rekoh, trebalo bi. Ovim zakonom bi trebalo da se stvore jednaki uslovi za izdavanje udžbenika za sve izdavače, što podrazumeva izjednačavanje državnog izdavača, odnosno Zavoda za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva i privatnih izdavača, u uslovima tržišne konkurencije.
Međutim, u ovom zakonu ima mnogo nedorečenosti, nepreciznosti, nejasnog, a bogami i lošeg. Činjenice su sledeće – polje produkcije udžbenika u Srbiji je trenutno potpuno neuređeno, možemo reći čak i haotično. Ne postoje definisane jasne procedure, a na snazi je još uvek stari zakon iz, kao što vam je poznato, iz 1993. godine, sa sve izmenama i dopunama zakona iz 2006. godine.
U međuvremenu je Ministarstvo sprovelo ogled ili eksperiment, kako hoćete, koji je takođe imao svoje probleme, a naravno, sa tim problemima nastupile su i posledice. Dosadašnji eksperiment nije pokazao da je dosadašnja demonopolizacija donela neki bitniji kvalitet udžbenika, izuzev po šarenilu udžbenika, lepših boja, kvalitetnije štampe, što je pomak ka boljem, ali u svakom slučaju nije dovoljno.
Ako uporedimo rezultate komparativnih analiza starih i novih udžbenika, što se tiče sadržaja i načina prezentovanja gradiva u udžbenicima, suočavamo se sa činjenicom da su neke stare greške ponovljene i u novim alternativnim izdanjima, ali i da su napravljene brojne nove greške u novim izdanjima udžbenika.
Činjenica je da je veliki broj udžbenika iz kojih uče đaci u Srbiji zastareo, napisan jezikom koji nije primeren uzrastu kojem je namenjen i opterećen je gomilom nerazumljivih termina, ali i kardinalnih nedopustivih grešaka, kakav je primer matematike za drugi razred osnovne škole.
Pošto je malo i duhovit, pročitaću ga poslanicima, a i da podsetim gospodina ministra, pretpostavljam da zna već za takvu neku lekciju. Lekcija se zove Polovina i četvrtina. Zadatak glasi ovako – Jova daje Aci četvrtinu svojih bombona, Aca mu kaže da je cicija i da želi bar polovinu bombona. Pitanje glasi – podsećam, radi se o udžbeniku iz matematike – šta misliš o Aci?
Ovo je potpuno primer jednog besmislenog zadatka i pokazuje neozbiljnost i izdavača koji je izdao takav udžbenik, ali bogami i Ministarstva koji je taj udžbenik propustilo da vrati, ne odobri ili kako god hoćete.
Ovo sve nije neko veliko iznenađenje s obzirom, gospodine ministre, da vaši pomoćnici pišu udžbenike za srpski jezik, udžbenike za francuski jezik, naravno za izdavača državnog, odnosno za Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, pa tako dolazimo u situaciju da se spisak odobrenih udžbenika pojavi nakon što su udžbenici odštampani bez ocene i odobrenja, i u velikoj meri kupljeni od strane roditelja sa obećanjem iz Ministarstva da će sve biti u redu i da će udžbenici biti odobreni.
Šta sada? Sada privatni izdavači tuže državu, a roditelji koji su kupili knjige pojedinih izdavača, uglavnom na kredit i na čekove, mogu sada te knjige da bace u đubre, odnosno verovatno su ih i bacili do sada.
Problem u ovim našim udžbenicima su i arhaizmi, strane reči i stručni termini koji nisu objašnjeni, pa samo zbunjuju decu. Nema povezivanja stručnog znanja sa školskim i životnim iskustvima koju deca imaju. Sadržaji nisu izloženi na taj način da detetu pruže mogućnost za samostalni rad, ali je neko zbog toga genijalno smislio, naravno, obavezne radne sveske, koje roditelji moraju da plate, a da učitelji što manje rade.
Deca, kao što vam je poznato, uče lekcije napamet, iz loših udžbenika, iz udžbenika koji nisu primereni njihovom uzrastu, zastarelih. Na časovima popunjavaju radne sveske, i naravno, pri tom, ništa ne nauče. Samim tim, nemaju ni neku veliku volju ni da uče.
Ono što me plaši da će se ovim predlogom zakona situacija pogoršati sa jedne strane. Istina je da će proces odobravanja udžbenika biti bolje uređen, ali sa druge strane postoji mogućnost da dobijemo čistu komercijalizaciju tržišta udžbenicima, a da kvalitet bude potisnut u drugi plan.
Kvantitet ne znači nužno i kvalitet, to vam je jasno, pogotovo ako Ministarstvo ostane ovako inertno sa postupcima kako je do sada bilo. Iskreno se nadam da ćete to, gospodine ministre, promeniti. Dovoljno vremena ste ministar, mislim da je vreme da Ministarstvo počne da funkcioniše kako treba.
U prilog mom razmišljanju su i dosadašnji postupci Ministarstva, ali i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima koji se nalaze pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije.
Idemo ovako, po nekim bitnijim članovima, član 15. Predloga zakona u kojem stoji da – izdavač podnosi Ministarstvu zahtev za odobrenje udžbenika u roku od 60 dana od dana donošenja novog nastavnog programa. Sada vas pitam, kakav je to kvalitet udžbenika koji treba da se napiše, odnosno da se uradi za 60 dana, pogotovu što izdavač u tri primerka mora podneti i elaborat, sa grafički, likovno i tehnički oblikovanim rukopisom udžbenika?
Elaborat, inače, izdavača o rukopisu udžbenika sadrži, kako ti inače stoji u članu 13. Predloga zakona, najmanje tri pojedinačne recenzije, zajedničku zaključnu ocenu recenzentske komisije o usklađenosti teksta i likovnih sadržaja rukopisa udžbenika sa nastavnim planom i programom ili programom ogleda, utvrđenim standardom kvaliteta udžbenika, ciljevima obrazovno-vaspitnog rada i razvojnim nivoom učenika određenog uzrasta, kao i ocenu o jezičkoj uređenosti teksta, odluku nadležnog organa izdavača o usvajanju rukopisa.
Pa zatim komisije za versku nastavu ukoliko se radi o udžbenicima iz veronauke ili za udžbenike na jeziku nacionalne manjine. Pored svega, ovo mora sadržati i mišljenje nacionalnog saveta nacionalne manjine i da ne čitam dalje. I to sve za 60 dana, gospodine ministre. Naravno, sa sve pisanjem tog udžbenika.
Nema tu nikakvog govora o kvalitetu udžbenika, jer je nemoguće sve to postići za tako kratko vreme. To ćete promeniti! Dobro. Poslanici SNS su i podneli amandman čak i na član 15, koji produžava na neki period od 90 dana. Mislim da bi čak trebalo možda i ukinuti taj vremenski rok bilo koje vrste, da li 60 ili 90 dana, ali poznajući funkcionisanje ove Vlade, ako se traži brisanje nekog člana obično se to odbija bez nekog većeg obrazloženja.
Sledeći problem ovog predloga zakona je što zakon ne rešava pitanje raspisivanje konkursa ili javnog poziva, ili bilo kojeg drugog načina obaveštavanja izdavača i široke javnosti za izdavanje svih udžbenika, tako da se ne zna da li je konkurs praktično stalno otvoren, uopšte ga nema i kako će ta šira javnost i izdavači biti obavešteni? Da li putem SMS-a, da li Poni ekspresom ili na koji drugi način.
Predlog zakona je Vlada Republike Srbije usvojila da bi ga stavila u skupštinsku proceduru po hitnom postupku, uz tvrdnju da se donošenjem ovog zakona po hitnom postupku uvodi pravna sigurnost za sve izdavače da se rukopisi udžbenika odobravaju za upotrebu pod jednakim uslovima – propisivanjem standarda, procedura i rokova u postupku odobravanja udžbenika, odnosno sprečavaju se štetne posledice (sada čitam ono što piše u obrazloženju zakona) po organe i organizacije, a da se odobravanje udžbenika vezuje za školsku godinu.
S obzirom na to da je donet novi nastavni program za sedmi razred osnovne škole, neophodno je obezbediti pravne pretpostavke za primenu ovog zakona i propisa donetih na osnovu njega pre početka naredne školske 2010/2011. godine. To je, gospodine ministre, čista besmislica. Zašto?
Isticanje činjenica u navedenom obrazloženju, da se hitnost postupka za donošenje ovog zakona vezuje za školsku godinu, a s obzirom na to da je donet novi nastavni program za sedmi razred osnovne škole, uopšte nije merodavan.
Postupak za odobravanje udžbenika treba da se sprovodi po postojećim važećim propisima. Vi ste toga svesni.
Jasno u završnim i prelaznim odredbama ovog predloga zakona stoji da će podzakonski akti za sprovođenje ovog zakona biti doneti u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, a da su izdavači dužni da usklade svoja poslovanja sa odredbama ovog zakona u roku od godinu dana od dana stupanja ovog zakona. Dakle, teško da će biti po novom programu, barem za sedmi razred.
U obrazloženju za donošenje zakona po hitnom postupku došlo je i do zamene teza. Navodi se da se odobravanje udžbenika koje su izdali privatni izdavači obavljalo bez propisanih standarda. Gospodine ministre, po kojim standardima su se do sada izdavali ti udžbenici? Hajde sada za privatne izdavače još kako-tako, ali po kojim standardima je Zavod za izdavanje udžbenika izdavao ako nisu bili standardi?
Na kraju krajeva, cilj zakona ne sme da bude sprečavanje štetnih posledica za organe i organizacije, kao što je navedeno u razlozima za donošenje po hitnom postupku, već stvaranje kvalitetnih udžbenika. Tu se verovatno slažete.
Broj izdavača u svakom slučaju nije tačka od koje treba krenuti u rešavanje problema produkcije udžbenika, mora se prvo kreirati opšta politika izdavanja, podizanje kvaliteta udžbenika.
Činjenica je da uglavnom bogate zemlje, u kojima postoji tzv. razvijeno tržište, štampanje udžbenika se može prepustiti tržišnim mehanizmima. Srbija je nažalost siromašna država koja ima želju, ima obavezu da u praksi sprovede načelo kvalitetno obrazovanje za sve, međutim, da bi se to sprovelo moraju se pažljivo birati rešenja koja će podsticati kvalitet udžbenika, a istovremeno voditi računa i o socijalnom aspektu.
Za sada je javna tajna, na nesreću, da rabat i slične stvari utiču na opredeljenje škola za udžbenike, a pribojavam se da će ta praksa postati redovna sa usvajanjem ovakvog zakona.
Gospodine ministre, nadam se da mi kolege poslanici neće zameriti, iskoristiću priliku da pored svih kritika pohvalim jedan član zakona. To je bio član 3. stav 1. zakona koji kaže: "Udžbenik se štampa na srpskom jeziku, ćiriličnim pismom". Iako Ustav nedvosmisleno potvrđuje ćirilicu kao zvanično pismo u Republici Srbiji, svedoci smo da korišćenje latinice i nesrećnom amerikanizacijom srpskog jezika gubimo, polako ali sigurno, nacionalni identitet, tako da je pohvalno što se zakonopisac setio da unese ovaj član u zakon.
S druge strane, ministar Obradović, u nekom intervjuu, vi ćete se bolje setiti, gospodine ministre, u kome ste izjavili: prednacrt zakona za udžbenike i druga nastavna sredstva pisali su sami izdavači, predstavnici Zavoda i predstavnici udruženja izdavača. Je l' tako bilo?
Gospodine ministre, nedopustivo je da zakon pišu oni na koje se zakon odnosi, bilo da su iz državnog, privatnog preduzeća ili fizička lica. Na šta bi u stvari ličio pravni poredak ove države kada bi svako pisao zakon onako kako njemu odgovara i za sebe vezan?
Iz svih do sada nabrojanih razloga poslanici SNS ne mogu i neće glasati za Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ni za Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima.

Gospodin Zoran Krasić se javio za reč.
Reklamirate Poslovnik?

S obzirom da je rigorozan Poslovnik, prijavio sam se, međutim vi me ne primećujete. Prijavio sam se po Poslovniku. Nekada sam se koristio članom 27, kada sam mislio da su vaši propusti u vođenju sednica Narodne skupštine rezultat nesnalaženja, nestaranja o Poslovniku itd, a sada sam apsolutno siguran da se radi o onoj mnogo težoj povredi iz člana 104. Poslovnika, koja zalazi u pitanje dostojanstva poslanika i Narodne skupštine.
Dali ste sebi pravo malopre da tumačite šta sam rekao na bazi toga što je neko protumačio nešto. Tu ste demonstrirali prvo da ne čujete, a odranije se zna da baš dobro ne primećujete, kada ste me pre nekoliko meseci isterali sa mesta gde sam mogao da sedim, ali nije to bitno.
Znate, gospođo Đukić-Dejanović, kada poslanik, ma koliko da je veliki laik, jer i ne mora da bude stručnjak za neku oblast, kada u toku svog izlaganja navede nešto što nema ili se zakune u nešto što nema, onda verovatno radi pouzdanosti, istinitosti i sigurnosti tih reči i tih poruka koje se upućuju prema biračima, verovatno da nije nikakva smetnja doskočica koliko ih je ili doskočica po sistemu, po čemu je poznat Otpor, tako da to nikakva povreda nije niti bilo kakva provokacija, tim pre što verovatno vidim možda jednog, dva ili tri poslanika koji su u kontinuitetu od 2003. godine učestvovali u donošenju ovog zakona i izmena i dopuna ovog zakona.

Gospodine Krasiću, činjenica je da ste ometali govornika, gospodina Milivojevića, i činjenica je da je moja obaveza bila da na to reagujem. Moja reakcija je bila u skladu i sa sadržajem onoga što ste izgovarali pri ometanju, a i sa vašim ponašanjem.
Dakle, nije bilo u redu da komentarišete koliko ima dece gospodin Milivojević, to zaista nije bilo u redu.
Vi ste to u formi pitanja, u svakom slučaju, dobacivanje dok govori narodni poslanik nije dozvoljeno i u obavezi sam da vodim računa o redu i samo sam vas upozorila da to ne činite, iako je trebalo da primenim odredbe našeg Poslovnika koje podrazumevaju kaznu.
Reč ima narodni poslanik Goran Mihajlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, danas u okviru seta predloženih zakona kroz objedinjenu raspravu diskutujemo o dva veoma važna i delikatna zakona, a to su Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima.
Koliki značaj poslanička grupa SRS pridaje ovim zakonima može se videti iz činjenice da smo na oba zakona predložili nekih 84 amandmana, 67 je bilo na prvi, a 17 na drugi zakon. Cilj ovih amandmana je da izmene pojedine odredbe ovih predloga, međutim kako je danas predviđena rasprava u načelu, a ne u pojedinostima, pokušaću da se na izvestan način nadovežem na izlaganje koje je prethodno već dao moj uvaženi kolega i ovlašćeni predstavnik SRS, Nikola Savić, i da građanima prezentujem osnovne stavove naše poslaničke grupe po pitanju ova dva zakona.
Naime, u oblasti školstva, kao i u svakoj drugoj ljudskoj delatnosti, postoje određene zakonitosti tj. progresivno kretanje koje se generacijski vrši i prenosi s jedne generacije na drugu, pa da bismo stekli sliku o tome gde se danas nalazimo u ovoj fundamentalnoj oblasti ljudske delatnosti, potrebno je da se malo vratimo unazad i da sagledamo sve okolnosti koje su uticale na naš obrazovno-vaspitni sistem.
Stoga ću ukratko dati jednu hronologiju dešavanja na ovim našim prostorima po pitanju obrazovanja i vaspitanja, a zatim u drugom delu daću osnovne primedbe koje se odnose na ovaj predlog zakona.
Naime, kada je u pitanju organizovano školstvo u Srbiji može se reći da njegovi začeci datiraju iz prve polovine 19. veka i prvi pisani tragovi ukazuju da je na početku 19. veka u Srbiji bilo 40 škola sa ukupno 1.500 učenika i sve do sedme decenije 19. veka na ovim našim prostorima školovala su se samo muška deca, a prva osnovna škola za žensku decu je osnovana tek 1864. godine.
U to vreme težište nastave isključivo je bilo na savladavanju veštine čitanja, a sve se baziralo u radu na zapamćivanju, na taj način što je učitelj glasno pričao, a učenici su za njim ponavljali i na taj način se vršilo učenje i zapamćivanje. Vidite, to je na neki način prvi javno proklamovani cilj obrazovanja i vaspitanja na ovim našim prostorima, savladavanje veštine čitanja, a kasnije i pisanja.
Taj cilj je bio zastupljen negde do Berlinskog kongresa 1878. godine, nakon koga Srbija postaje nezavisna država i stiče pravo da sama upravlja svojim delatnostima, na taj način i obrazovanjem i vaspitanjem na svojoj teritoriji.
U to vreme niče prvo ministarstvo. Kao što znamo, Dositej Obradović je postao prvi ministar prosvete i stalno je javno pozivao srpsku mladež da se upisuje i završava škole jer će od toga kasnije imati velike koristi.
Kao što znamo, 1903. je došlo do Majskog prevrata, kada je dinastiju Obrenović zamenila dinastija Karađorđević. U to vreme su bile prisutne tendencije da se u Srbiju prenesu pozitivna školska iskustva iz nekih zemalja, pre svega Francuske i carske Rusije, koje su u to vreme bile nama prijateljske zemlje i pošto je uspostavljena parlamentarna monarhija stvoreni su i materijalni preduslovi za podizanje novih školskih objekata i otvaranje novih škola i ostalih pratećih institucija.
Dalje, period između dva svetska rata obeležilo je stvaranje Kraljevine SHS, docnije Kraljevine Jugoslavije, i u tom periodu za obrazovanje su veoma bitne dve godine: to su 1929. i 1931. godina. Godine 1929. je donet tzv. zakon o narodnim školama i prvi put je njime na našim prostorima propisano obavezno osmogodišnje školovanje u tzv. narodnoj školi.
Godine 1931. je došlo do ukidanja dotadašnjih okruga i uvođenja novih administrativno-upravnih celina tzv. banovina. U tom periodu je karakteristično da je svaka banovina imala na neki način odrešene ruke i tretirala je školstvo na svoj način, pa je u jednoj banovini otvarana zanatska škola, u drugoj trgovačka itd. Mada je u načelu u tom periodu prisutna tendencija da se izvrši unifikacija školskog sistema na celoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije.
Međutim, kao što znamo, nije se u tome uspelo iz mnogo razloga. Pre svega, iz unutrašnjih problema koji su potresali ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju, tako da je ovaj zakon iz 1929. godine više bio formalnog karaktera i ostao je mrtvo slovo na papiru, jer pored obaveze o upisu sve dece postoji podatak da je npr. 1939. godine ukupno 550.000 dece stasale za 1. razred ostalo neupisano.
Meni je sad odmah pala u oči jedna paralela koju je gospodin ministar Žarko Obradović na Odboru za prosvetu izneo pre par dana. Naime, istakao je ono što je Vlada dala u obrazloženju zakona, da prema popisu iz 2002. godine u Srbiji postoji 21,9% stanovništva starijeg od 15 godina koji nisu završili osnovnu školu i plus 23,9% stanovništva starijih od 15 godina koji poseduju samo osnovnu školu.
Prostim računom zbirom dolazimo da u Srbiji nekih 45,8% populacije nema više od osnovnog obrazovanja. To je po nama jedna vrlo alarmantna i zabrinjavajuća pojava, pa smatramo da se ovom problemu mora mnogo ozbiljnije pristupiti. Mada mi lično nije bilo jasno da li je u taj podatak uključena i populacija sa Kosova ili ne. Na to će verovatno ministar da nam da odgovor.
Dalje, period od 1941. do 1945. godine je bio ratni period i škole u Srbiji su radile po tom tzv. ratnom nastavnom planu i programu, koga je donela vlada generala Nedića, i on je redukovao ondašnje gradivo sa 14 predratnih predmeta na 7 ratnih, koji su bili prioritetni i normalno za sve te predmete bili su napisani i novi udžbenici. U celini gledano, za vreme Drugog svetskog rata onesposobljeno je za rad oko 50% školskog prostora, od toga 14% je trajno uništeno, a 36% lakše ili teže oštećeno.
Ako posmatramo hronologiju dešavanja nakon Drugog svetskog rata, novonastala vlast je preuzela brigu o sređivanju prilika u zemlji, pa je tako došlo i do stvaranja novog školskog sistema, u kome su bile očigledne korenite promene, kako u nastavnim planovima i programima, tako i u udžbenicima i drugim pratećim delatnostima.
Decembra '45. godine je donet zakon o uvođenju obaveznog sedmogodišnjeg školovanja tzv. sedmoletke, a maja 1952. godine taj zakon je modifikovan i onda je doneto tzv. opšte uputstvo o školovanju u tzv. osmoletkama. Taj zakon je manje-više bio prisutan, mislim da osmogodišnje školovanje, do ovih naših današnjih dana.
U tom periodu bitno je napomenuti prvu veliku reformu školstva na našim prostorima, koja je bila u periodu od 1954. do 1958. godine, i primarni zadatak te reforme je bio da školstvo što više prilagodi savremenim društveno-ekonomskim tokovima.
Tako je 1954. godine Savezna Narodna Skupština imenovala posebnu komisiju za reformu školstva, koja je 1958. godine donela onaj poznati predlog sistema obrazovanja i vaspitanja u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji koji je, za razliku od današnjeg zakona o kome danas raspravljamo, bio predmet široke javne diskusije. Postoje zabeleženi tragovi da se o njemu možda i više od godinu dana raspravljalo, što očito sada nije slučaj sa ovim zakonom o kome diskutujemo.
Dalje, 1960. godine je doneta rezolucija Savezne Narodne Skupštine, koja još viša afirmiše učenje uz rad, otvaranje fabričkih i školskih centara pri velikim preduzećima, reformiše se obrazovanje nastavnog kadra i proširuju se ustanove višeg i visokog obrazovanja.
Sledeća značajna rezolucija je bila 1970. godine. To je rezolucija Narodne skupštine o razvoju vaspitanja i obrazovanja na samoupravnoj osnovi i ona je dalje afirmisala nove društveno-ekonomske odnose između radnika u obrazovanju i radnika u proizvodnim delatnostima. Zatim, uvela je princip solidarnosti da razvijene opštine pomažu nerazvijenim.
Dalje, tu je bilo masovno kreditiranje učenika i studenata, a novina je i ono poznato usmereno obrazovanje, gde se svaki nivo obrazovanja posle osnovnog školskog završava na određenoj fazi, to su ta tzv. prva i druga faza srednjeg usmerenog obrazovanja.
Na osnovu ove rezolucije iz 1970. godine naš školski sistem je funkcionisao praktično sve do kraja postojanja SFRJ.
Zadnju deceniju 20. veka, kao što znamo, obeležila su ratna dejstva na ovim prostorima i to je neminovno moralo da ostavi traga na našem školskom sistemu, jer u to vreme školovale su se generacije i generacije učenika i sada imamo primer da vidimo te ratne generacije, koje su onda možda polazile u školu 1990. godina, sada su stasale u studente i svršene studente, i na neki način tek sada možemo da procenjujemo efekte tih ratnih dejstava, jer kao što znamo, efekti u obrazovanju se vide znatno kasnije nego u ostalim delatnostima ljudskog rada.
Nakon završetka ratnih dejstava 2003. godine donet je jedan sveobuhvatan zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je zatim neznatno modifikovan 2004. godine, da bismo 2005. godine imali onaj poznati Zakon i visokom obrazovanju, usvojen u septembru i na taj način, hronološki posmatrano, došli smo i do ovog našeg današnjeg zakona o kome vodimo raspravu. Kao što reče na Odboru gospodin ministar, oko 50% ovog zakona su nove odredbe zakonske, a zadržano je oko 50% postojećih odredbi.
Pošto je naš cilj da danas ocenjujemo ovaj predlog zakona, odmah bi izneo i ovo prvo neslaganje koje sam već istakao, da po pitanju ovog zakona nije bilo javne diskusije, iako ste vi, gospodine ministre, malopre izneli podatak da su nekakve radne grupe radile u nekim internim krugovima, mi ipak smatramo da radna grupa nije reprezentativna kategorija, nego da je taj zakon morao da bude dat mnogo ranije, znači, da siđe u bazu da ga ocene prosvetni radnici, od predškolskih pa do visokoškolskih ustanova, jer to je zakon koji je u interesu više od 100.000 ljudi koji su obrazovanju zaposleni, kojima je to fundamentalno pitanje.
Dokaz za ovo što sam rekao može da bude i ovaj dopis koji su sva tri sindikata obrazovanja uputila Odboru za prosvetu i gde se kaže – ukoliko se ne prihvate neki zahtevi sindikata jer nije bilo javne rasprave smatramo da proceduru donošenja predloga zakona treba prekinuti i treba ga ponovo vratiti na razmatranje.
Ovim ne želim sada da afirmišem stavove sindikata. Sindikat nije stručna kategorija, ali čisto sam hteo da iznesem i njihovo zapažanje, znači da i oni smatraju da nije bilo javne rasprave, što je ipak jedan veliki nedostatak.
Sada bih ukratko, u drugom delu svog izlaganja, izneo samo glavne primedbe poslaničke grupe SRS na Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Radi lakšeg praćenja, iću ću po glavama.
U glavi jedan, gde su date osnovne odredbe zakona, uglavnom su navedeni ciljevi obrazovanja, ali nigde se ne mogu videti ciljevi vaspitanja. Kao što znamo, u pedagoškoj teoriji vaspitanje se manifestuje kroz neke četiri komponente: fizičko, intelektualno, etičko, estetsko. Odavde nigde nisam mogao da vidim koji je cilj nijedne od ovih komponenata i to bi bila glavna zamerka za tu prvu glavu, što ne sadrži ciljeve vaspitanja.
Druga glava – razvoj, obezbeđivanje i unapređivanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Ona definiše institucije koje prate kvalitet obrazovanja i vaspitanja i to su saveti, najpre Nacionalni prosvetni savet i Savet za stručno obrazovanje i vaspitanje odraslih, zatim zavodi i date su nadležnosti Ministarstva.
Naša glavna primedba bi bila ta što Nacionalni prosvetni savet, bar kada je u pitanju dosadašnja praksa, nije ispunjavao ono što je definisano u zakonu kao njegova obaveza, a to je da najmanje jednom godišnje podnosi Skupštini izveštaj o svom radu. To bismo stavili kao glavnu primedbu u okviru glave 2.
U trećoj glavi definišu se ustanove i druge organizacije koje se bave obrazovno-vaspitnom delatnošću. Tu bih isaekao samo ovo što se odnosi na tzv. umrežavanje škola. Naime, ako Republika, pokrajina ili jedinica lokalne samouprave osniva neku školsku ustanovu, onda je to potrebno da se čini u skladu sa aktom o mreži ustanova, a dalje se u Predlogu zakona navodi da ovaj akt sačinjavaju jedinice lokalne samouprave, a li na osnovu kriterijuma koje utvrđuje Vlada.
Mi smatramo da je to pogrešan pristup, jer logično je bilo da se prvo uzme mišljenje tih ljudi iz baze koji se bave neposrednim obrazovno-vaspitnim radom, pa da se sačine kriterijumi po kojima treba delovati. Jer ako Vlada, npr, donese neki kriterijum koji iz nekog razloga nije validan, onda će nesvesno jedinice lokalne samouprave morati po njemu da rade i deluju, a to je u startu pogrešan pristup, pa smatramo da to treba ispraviti.
U glavi četiri, to su organi i ustanove. Govori se o sastavu i nadležnostima organa upravljanja, saveta roditelja, stručnih organa ustanova i sekretara ustanova i, koliko sam uspeo da vidim, tu je najveća novina uvođenje sekretara pripravnika, kome direktor mora dodeliti nekog mentora da bi ga uveo u posao. To je malo diskutabilno da li je potrebno ili ne.
U glavi pet – programi obrazovanja i vaspitanja i ispiti, navode se i ispiti koje treba polagati na kraju određenog nivoa obrazovanja da bi se steklo neko zvanje, to su završni ispiti, opšta, stručna, umetnička matura. Naš predlog je da se prvo najpre na nekoliko generacija proveri efekat ovakvih ispita, a tek onda da se propišu kao obavezni.
U ostalim glavama, da ne bih išao redom, samo bih rekao da sve ono što su novine treba da se proveri na dve, tri ili četiri generacije, pa da se nekom eventualnom dopunom zakona uvede kao zakonska obaveza.
Na kraju ću samo još jednu rečenicu i završiću. Želeo bih još jednom da skrenem pažnju svima onima koji utiču na donošenje ovog zakona da budu vrlo oprezni, da se ne bi desila situacija kao sa Zakonom o visokom školstvu, gde je na prečac usvojen zakon u ime nekakvih, u prvi mah uzvišenih, bolonjskih principa, a vreme je pokazalo da to i nije baš tako.
Jer ako danas, četiri godine posle usvajanja tog zakona, postavite pitanje i profesorima i studentima, šta je osnovna suština, odnosno koji je osnovni cilj Bolonjske deklaracije, ubeđen sam da više od polovine ispitanika ne bi znalo da da odgovor na ovo pitanje.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.