Mislim da sada, danas na kraju ove rasprave ima potrebe da kažem još neku reč više u odnosu na ono uvodno obraćanje, pogotovo što je bilo dosta pitanja koja su postavljena tokom današnje rasprave.
Pre toga, želeo bih svima vama da se zahvalim na strpljenju i dobroj volji da danas u subotu, 17. jula, pod ovim uslovima razgovaramo o obrazovanju, vama koji ste ovde, ali pretpostavljam da su ostale kolege imale neka druga posla.
Da vam kažem jednu dobru vest na početku, dobio sam je putem SMS poruke od predsednika Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, da su naši mladi fizičari pobedili na takmičenju u Meksiku. Ovo sam morao pomenuti zato što mi je to Leonardo poslao u prethodnom delu dana, verovatno gledajući onaj naš prenos, pa da budem u situaciji da to prenesem vama.
Moram reći da sam danas bio u situaciji da čujem puno interesantnih stvari vezano za sistem obrazovanja, ali moram nažalost reći i puno stvari koje se ne mogu nazvati interesantnim. Neke od njih su bile, razumem to, i partijski motivisane, nekad se preskakalo, neki od kolega nisu bili upoznati dovoljno ni sa onim što je bila tema dnevnog reda, a neki su nažalost zbog nove političke pozicije koristili taj svoj stav da zaborave šta je do juče bilo.
Što se tiče nas u Ministarstvu prosvete, i mene kao ministra, to je odgovor na pitanje koleginice Raguš, da, kod nas postoji dobra volja da promenimo sistem, ali ne da promenimo sistem na način da pre nas ne valja ništa, a od nas će sve biti idealno. Naprotiv, da pokušamo da napravimo sistem gde ćemo sve ono što je dobro primenjivati, razvijati, a ono loše menjati.
Ne mislimo da smo ni najpametniji ni najbolji, da ćemo uspeti u vreme jednog mandata od 2000. do 2012. uspeti da rešimo sve. Sigurno ćemo uspeti da pokrenemo više pitanja, jer nema jednog ministra ili jedne Vlade koji su uspeli u oblasti obrazovanja da postignu značajnije rezultate u jednom kratkom vremenskom periodu. To svi znaju. Zašto zaboravljaju, to je već drugo pitanje.
Mi imamo jedan suštinski problem – ako ne bude bilo dece, naša priča o sistemu obrazovanja će biti prazna priča. Mora da ima više dece, mora demografska situacija u Srbiji da se promeni, a mi moramo da promenimo obrazovanje i sistem vrednosti. Sistem vrednosti na način da se promeni odnos prema obrazovanju, da se promeni položaj obrazovanja u društvu, a onda će sigurno sijaset drugih predmeta biti daleko lakše rešiti.
Nema razloga da nam se prigovara da nije bilo javne rasprave. Poštovali smo proceduru koju je utvrdila Vlada ili vlade pre nas. Ako su vlade pre nas poštovale proceduru na način na koji je to regulisano dokumentima Vlade, poštovali smo je mi, ako nisu poštovale pre nas, nismo ni mi. Sada se nađite, svako od vas, gde je bio, šta je radio i da li smo poštovali proceduru.
Što se mene lično tiče, mislim da ovde jedino jedan broj kolega ima moralno pravo da kritikuje ovaj tekst na način na koji ga je i kritikovao. Drugi to govore više politike radi, ali pokazaću i zašto to govorim.
Imali smo javnu raspravu i imali smo ljude koji su želeli da učestvuju u javnoj raspravi, imali smo brojne potvrde te javne rasprave i to sam saopštio danas. Nemamo šta da krijemo, ne može se ništa sakriti. Želeli smo da ponudimo rešenja koja po nama mogu napraviti stvari nabolje.
Imali smo razgovore i sa sindikatima, pošto sindikati se uzimaju kao neka potvrda stava da nismo razgovarali. Evo, predsednik jednog sindikata mi je poslao ovu poruku, da ne razgovara sa mnom sigurno mi ovo ne bi javio. Na više razgovora sa njima smo otvarali i zatvarali određena pitanja. I videćete, ima pismo koje smo mi uputili njima, 60 ili 70% stvari koje su nam postavili kao otvorena pitanja mi smo rešili.
Gde je glavni kamen razmimoilaženja sa sindikatima? Pitanje finansiranja koje treba da se primeni 2014/2015. godine; onda se u javnosti izlazi sa brojkama koje apsolutno nisu utemeljene. Za ovih godinu dana kao ministar nisam nijedanput izašao i rekao da postoji višak od 1.000, 2.000, 3.000 ili sad čujem 17.000 ljudi, a znam predstavnike sindikata koji su kritikovali svoje kolege kada izađu u javnost na osnovu kojih to kriterijuma se mogao utvrditi taj broj da li uopšte postoji.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Ti si rekao pet.)
Ne, nisam, nisam nijedanput pomenuo broj ljudi koji mogu biti višak. Rekao sam da postoji višak, što znamo svi mi u Ministarstvu, predstavnici sindikata, jer smo od avgusta prošle godine zajedno sa ljudima u Trezoru ušli u strukturu prihoda.
Hteli smo da utvrdimo ko i koliko radi, šta i koliko prima, pa smo onda došli do za nas frapantnih podataka da ima ljudi koji su fizički u situaciji da su jedva živi u odnosu na fond časova koji prikazuju vezano za isplatu, da ima nastavnika i profesora koji za isti posao naplaćuju novčane određene sume, da ima više sekretara po ustanovama, da ima ljudi koji nisu završili školu, nemaju odgovarajući stepen stručne spreme, a primaju platu i rade, da ima više pomoćnika, direktora nego što to propisi uslovljavaju, da ima veliki broj drugih nelogičnosti i sve smo od tada počeli da rešavamo.
Ne kažem da smo uspeli, ali smo počeli da rešavamo, jer u prosveti ništa se ne može rešiti preko noći i glavni problem razmimoilaženja sa sindikatima je ovo pitanje koje će se primeniti 2014/2015. godine. Ali smo rekli, to sam njima javno rekao, reći ću i vama – nismo mi ti, niti ja kao ministar, niti ovo ministarstvo, niti ova vlada neko ko želi da lomi kičmu obrazovnom sistemu Srbije. Nama je obrazovanje potrebno.
Ako utvrdimo u godinama koje dolaze kroz određene projekte i pilot programe i primenu da taj sistem nije dobar, naravno da ćemo odustati od toga ili ćemo vršiti korekcije. Na kraju krajeva, ako ste pogledali pažljivo član zakona koji se odnosi na to videli ste da postoji puno korektivnih faktora.
Isto se odnosi i na mrežu škola. Prigovorio nam je neko da ne vodimo računa o tradiciji. Nije tačno. Čak je pedagoška tradicija uvrštena kao jedan od kriterijuma za utvrđivanje mreže škola, jer ne želimo da potremo ništa što je bilo do sada, ali želimo da koraknemo napred.
Želimo, i kao ministar sam rekao, to i mislim, da je politika Vlade, želimo da budemo u korak sa svetom, sa svim onim što se u svetu primenjuje i pokazuje se dobro, ali da ne zaboravimo ni Dositeja, ni Vuka, ni Njegoša, ni brojne druge, Milankovića, Teslu i ostale. Sada kada bih počeo da nabrajam sigurno bih izostavio mnoge, jer ima mnogo ljudi koji su deo našeg sistema obrazovanja i naših vrednosti.
To je vrlo prosta stvar. Da li to neki žele da čuju, neće da čuju ili čuju samo na način kako im odgovara, to već nije na nama. Ostavili smo strukturu direktora kakva je i bila.
Gospodine Samardžiću, moram vas razočarati, sadržaj odredaba zakona o obrazovanju i vaspitanju koji se odnosi na izbor direktora nije ni manje ni više nego što je predlog iz 2006. godine kada je vaš ministar radio ovaj posao, ni manje ni više. Ako je tada bilo mnogo i sada je mnogo, ako je tada bilo malo i sada je malo. Znači, vi verovatno niste bili upoznati sa tim, jer da ste upoznati ne bi ovo govorili.
Samo za znanje, kada je reč o obrazovanju u inostranstvu, posle nekoliko godina, postavite sebi pitanje zašto nije pre, sad smo prvi put ove školske godine doneli Pravilnik o dopunskom radu u inostranstvu, hvalimo se da imamo dijasporu koja ima tri miliona ljudi, a nažalost imamo tri hiljade i 580 dece koja su deo sistema obrazovanja i mali broj zemalja i 29 nastavnika na stalnom radu i jedan broj dopunskih. Tu moramo sigurno da promenimo mnogo toga.
Taj deo zakona je mali zato što imamo pravilnik koji smo doneli prvi put posle nekoliko godina. Evo, koleginica kaže čak i oko deceniju.
Nema reči patriotizam. Tačno, ali nije bilo ni u zakonu iz 2003, ni 2004, ni u zakonu iz 2006. godine. Da li ste se naknadno setili te reči? Čekajte, kada vi prozivate ministra, onda je ministar dužan da da odgovor. Evo Zakon 2003, evo vaša promena iz 2006. godine, nema patriotizma. Da li je to naknadna pamet ili nešto drugo, vi sami procenite, ali nema. Ako nema tada, zašto onda prigovarate nama što nismo to stavili. Uostalom, vi znate koliko je posle 2000. godine koliko je bilo komentara o sadržaju te reči "patriotizam".
Ima tradicije, i srpske tradicije, i ima i srpske kulture, ima i srpske istorije, kada pogledate strukturu Nacionalnog prosvetnog saveta, pa pogledate ko čini Nacionalni prosvetni savet, da li iko ima ko razmišlja o obrazovanju da može dovesti u pitanje da se u ovoj državi može učiti ono drugo što je deo naše istorije? Uzimajući naravno u obzir i ono što su učešća manjina u stvaranju te istorije, ali stvarno nije korektno prozivati nas zbog onoga što ni vi niste primenili u vreme kada ste radili ovaj posao u ovoj oblasti.
Imali ste tri ministra. Nisam do dana današnjeg nijednom rečju pomenuo bilo koga od mojih prethodnika, nijednom rečju, a godinu dana sam ministar. Ali, sve ima meru. Vi ste danas prešli meru. Da, prešli ste meru i to treba da se zna.
Mogao bih razumeti da govorite o sistemskim razlikama, ne sviđa vam se kako je izabran ovaj savet, to mogu razumeti. Ali, stavljati na dušu ovom ministarstvu stanje u obrazovanju, a imati tri ministra pre toga, stvarno je nepravedno. Tu se mi razlikujemo, to je taj sistem vrednosti.
Mi ćemo u Ministarstvu svih 220 amandmana pažljivo pogledati. Koji god amandman bude unapredio sistem obrazovanja, stvarno ćemo ga primeniti, nema stranačkog, neće ga ni biti. Para nema nažalost već duže i to nije stanje sada nego godinama unazad.
Suštinski mislim da smo možda propustili šansu kada je bilo o privatizacije reč da se deo sredstava usmeri na izgradnju objekata i ulaganje u obrazovanje. Mislim da je tada jedna šansa propuštena i sada se moramo snalaziti kako jeste.
Neko je pitao da li mi imamo strategiju? Imamo strategiju i stvarno želimo da donesemo zakone koji će unaprediti sistem i izvršimo izmene u zakonu o visokom obrazovanju, i doneti i kratkoročne i dugoročne mere.
Sada imamo 103.000 ljudi u osnovnom i srednjem obrazovanju i oko 20.000 u visokom obrazovanju. Kada je reč o visokom obrazovanju, tu se praktično zna, ovo moram da pomenem zato što je bilo nekih pitanja koja iskaču iz teme, ali su deo današnje rasprave. Bilo je reči i o Petnici, i o Bolonji, i o visokom obrazovanju i hoću tu da kažem, na kraju, zašto, jer ćemo ionako kroz amandmane biti u situaciji da kažemo puno toga o sadržaju zakona.
Kada je reč o visokom obrazovanju, država je kroz standarde, kroz rad komisije za akreditaciju definisala tačno koliko ima zaposlenih u odnosu na programe koji se izvode na fakultetima i u odnosu na prostor, kako god hoćete, svi su standardi ispunjeni i taj je broj sada optimalan. Ukoliko ima više zaposlenih, oni će objektivno morati da dele sudbinu takvog stanja, ali tu imamo činjenično stanje.
Kada je reč o osnovnom i srednjem obrazovanju, imamo oko 103.000 ljudi. Imamo jedan do dva posto prirodnog odliva godišnje. Izračunali smo da imamo nekoliko hiljada ljudi koji imaju jedan od uslova za penziju. Naša je namera da pokušamo da u Vladi Republike Srbije stvorimo sredstva za ekonomsko-socijalni program i da ponudimo jednom broju ljudi koji to hoće, ukoliko to hoće, da napuste sistem, da bi mogli primiti nove ljude, a da jedan broj zaposlimo u obrazovanju odraslih.
Da stvorimo situaciju da nemamo viška, ali ko to može znati unapred, ako ne budemo imali dece. Jer, ako ne budemo imali dece i para, onda jednostavno i prosek, broj dece u odnosu na broj nastavnika i sve ostale stvari se objektivno dovode u pitanje, ali imamo plan i radićemo na tome. Koliko ćemo uspeti, to ćemo zajedno da utvrdimo i ovde i na nekim drugim mestima gde se bude govorilo o obrazovanju.
Mi pokušavamo da budemo stvarno socijalno odgovorna vlada, koliko god to neko prihvatao ili ne prihvatio. Zašto to govorim? Da nismo promenili Zakon o visokom obrazovanju, prošle godine bi se daleko manji broj studenata upisao.
Moram vas podsetiti, poštovane kolege poslanici, da je stepen prolaznosti studenata u Srbiji na univerzitetima bio od 22 do 28%. Da nismo promenili Zakon o visokom obrazovanju, uzimajući još u obzir oktobarski ispitni rok, ta brojka bi bila neznatno viša od toga. Mi smo smanjili broj bodova za upis i veliki broj studenata se upisao.
Sada ima preko 100.000 studenata koji su na teretu budžeta. Gde ćete bolju podelu socijalno odgovorne vlade, ako nije toliki broj. Jedino smo ministarstvo ili jedno među retkima, da ne bude jedina, koje je pred novu godinu iz dela viška sredstava koje smo imali zahvaljujući jednom protokolu i načinu rada u Ministarstvu prosvete podelili zaposlenima, deo određenih primanja. Jedno od retkih ministarstva.
Sa sindikatima stalno razgovaramo i delimo ono što imamo, ne možemo deliti ono što nemamo i što ne možemo. Ali, kažem vam, pokušavamo da sve ono što je objektivno primenimo.
Na samom kraju, u stvari, pomenuta je Bolonja i Petnica. Moram i kod jednog i kod drugog. Bolonja, sviđalo se to nama ili ne, voleli mi Bolonju ili ne, imali svoj utisak ili sadržaj o primeni Bolonjske deklaracije ili ne, ali 46 zemalja u Evropi primenjuje Bolonjsku deklaraciju ili je deo bolonjskog procesa, 46 zemalja, od toga 27 zemalja članica EU i 19 koje to nisu.
Bolonja je već postala sistem vrednosti i data je u Luvenu ocena prve dekade primene Bolonjske deklaracije. Otvorena je nova dekada, dekada stvaranja prostora visokog obrazovanja u Evropi. I ostali se interesuju za to kako se Bolonja primenjuje. U Brizbejnu je prošle godine bio skup od 44 zemlje.
Amerika se interesuje, ovo govorim zato što sam čuo od ljudi koji su govorili na konferenciji o bolonjskom forumu zadnjeg dana Bolonjske konferencije, bilo je sad i u Uneskou u Parizu o tome reči. Svako se interesuje i malo gledaju i šta drugi rade, jer svako želi da bude prvi i bolji u oblasti obrazovanja, da bi našao svoje mesto u 21. veku, veku znanja.
Mi smo za tri godine Bolonjske deklaracije dobili ocenu 3,8. Mislim da je to vrlo dobra ocena, ali to ne znači da ne treba da radimo dalje. Do sada je bio jedan red kriterijuma, sada će ići drugi. Planirane su još četiri međunarodne konferencije – 2012, 2015, 2018. i 2020, verovatno će se ići na drugu ocenu kvaliteta visokog obrazovanja u zemljama primene Bolonjske deklaracije i stvaranja evropskog prostora.
O tome imamo profesorku Veru Dondu koja je član foruma Bolonja grupe koja prati sve ono što treba da znamo. Ovo vam govorim, ne zaostajemo, ljudi. Počeli su da nas spominju pozitivno, da li zbog nas u ovom ministarstvu ili zbog prethodnika, nije važno. Ali, Srbija više nije neko ko se spominje negativno, naprotiv, počeli su da nas pominju pozitivno. I naravno da ćemo raditi na tome.
Petnica; pre nekoliko dana sam dobio od direktora te ustanove jedan papir koji se zove struktura prihoda i troškova. I ja sam se iznenadio, moram priznati, jer sam tada video da je ovo ministarstvo finansiralo svega 9,7% u 2008. godini, a 2007. godine 16,37%. Sami izvedite zaključak da li je moguće da jedno ministarstvo koje nekog finansira sa 9,7% može da ugasi istraživačku stanicu Petnica. Naravno da ne može. Ne da ne možemo, nego i nećemo.
Razgovarali smo sa direktorom i finansiraćemo sve programe koji su deo onoga što mi činimo u sistemu obrazovanja. Koji su motivi pominjanja Ministarstva prosvete u tom kontekstu, to ostaje i meni i vama na moguće zaključivanje.
U svakom slučaju, bio sam danas u situaciji kao ministar prosvete, uprkos ovom vremenu, ovako sparnom, da čujem puno korisnih stvari vezanih za sistem prosvete i za značaj obrazovanja. Želeo bih da ova pozitivna atmosfera koja je bila ovde danas, bez obzira na pojedinačne iskorake, da se prenese i kod drugih.
Potpuno sam ubeđen i stojim kod toga, dok ne promenimo kod većine društva stav o značaju obrazovanja, obrazovanje ne može napraviti krupne korake, a mi u međuvremenu pravimo sistem. Kako kažu vojnici – i bilo koji sistem je bolji nego da nema sistema.
Ali, mi ne želimo da imamo bilo kakav sistem, mi želimo da imamo jedan funkcionalan, ekonomičan, kvalitetan sistem, koji će ovu decu koja dolaze ili koja su sada unutar obrazovanja stvarno osposobiti da mogu sa tim znanjem da traže i da nađu posao.
Ne možemo mi rešiti sve. Stanje ekonomije nije nešto što možemo, ali mi možemo da značajno utičemo. Mi na nivou srednjeg obrazovanja svake godine planiramo upis učenika u prvi razred srednje škole zajedno sa tržištem rada, Nacionalnom službom zapošljavanja i sa poslodavcima.
Sa fakultetima je drugojačije, oni imaju akreditovane programe na određeni broj godina i te programe posle akreditacije nije moguće menjati. Videli smo i stavili težište na srednje stručno obrazovanje, savet i obrazovanje odraslih, da bi kroz te dve oblasti u godinama u koje dolaze pokušali ovom ogromnom broju ljudi, svi ste citirali taj broj, svi smo svesni koliko je loše po Srbiju, da bi promenili. Jer stručnjaci Svetske banke kažu da Srbija može da se razvija jedino pod uslovom da se poveća obrazovni nivo stanovništva i poveća se produktivnost rada.
Ovim rešenjima i zakonima koje ćemo doneti mi ćemo pokušati da rešimo ovo prvo pitanje, a produktivnost rada i uopšte ekonomsko stanje nije samo stvar ovog ministarstva, koliko god mi želeli da pomognemo, ali ćemo pomoći time što ćemo stvarati obrazovane ljude i pomoći im u onome što žele. Ako rade, da mogu da rade, ako žele da nastave studije, da budu uspešni u studijama. Ovo je za nas početak jednog puta, jer mi imamo sada ova dva zakona, a onda imamo u septembru još dva i kasnije.
I na kraju, pošto ovaj drugi zakon ostaje nekako uvek u drugom planu, a to ne zaslužuje. Mi smo stvarno imali razgovore sa svim izdavačima. To je kolega dobro primetio, kada sam rekao oni su to pravili, tačno, oni su učestvovali u tome, normalno da smo mi bili u ministarstvu neko ko je vodio i sve usmeravao, ne želeći da dovedemo ni privatnog izdavača, bilo kog, a pogotovo javnog izdavača, u podređenu situaciju.
Jednakost, jednakopravnost, isti uslovi za sve. Moram da vam kažem, mi sa njima odlično sarađujemo, ne znam kakve, da kažem, direktne ili indirektne kontakte imate vi sa njima, ali mi odlično sarađujemo s njima. Najbolji dokaz je ovaj projekat besplatnih udžbenika.
Mi smo se sa izdavačima sve dogovorili. Sve smo se dogovorili. Mi smo njima dostavili podatke od nastavnika nižih razreda, šta su nastavnici izabrali. Moram vam reći da je bilo 10 izdavača, 44 kompleta i niko nije dovodio u pitanje izbor učitelja.
Podelili smo im te podatke, dali smo im mogućnost da se sami uvere i tada smo razgovarali i o tom projektu i ovom zakonu. Kažem, jedina stvar gde se mi razlikujemo, pored onog spornog člana 15. jer nam je stvarno tehničkom greškom izostao deo teksta, jeste pitanje licenci. Kao ministar, mislim da treba da bude licence. Mora da se zna ko se bavi pitanjem izdavanja udžbenika.
Neki izdavači misle da ne treba. U redu, tu se razilazimo. Ali, opet i oni će učestvovati u pravljenju pravilnika o sadržaju te licence. Znači stvarno ni tu nemamo ništa sporno. Oni sami kažu da će deliti vreme što se tiče izdavanja udžbenika do ovog zakona i posle ovog zakona, uz sve moguće manjkavosti ovog zakona, jer nema zakona koji je idealan, ali se slažu da možemo menjati.
Odmah da vam kažem, ako primenimo. Pošto, ako ste pažljivo gledali prelazne i završne odredbe ovog zakona, videli ste da se neke odredbe primenjuju od školske 2010. i 2011. godine, neke 2014-2015, jer nama je za pojedina rešenja u ovom zakonu potrebno vreme, potrebno nam je stručno obrazovanje nastavnika, potrebno je da napravimo određene pripreme. Naravno da ćemo za svu decu sa posebnim potrebama pokušati da rešimo i njihove potrebe.
Iduće godine, odnosno krajem ove godine, treba da dobijemo kredit od EIB, nekoliko desetina miliona evra samo za osnovno i srednje obrazovanje. Deo toga, ne deo toga, ali ono što bude za investicije i opremu, pa naravno da ćemo za sve učenike i škole u Srbiji.
Suština ovog predloga zakona jeste da se poveća broj dece u osnovnim i srednjim školama, da smanjimo broj specijalnih škola, da sve više dece bude deo redovnog obrazovanja, da promenimo sistem vrednosti.
Na kraju, kao roditelj, ono što mislim za sebe, mislim i za vas, koliko god se mi trudili da govorimo pozitivno ili negativno o sistemu obrazovanja, mi u sistemu obrazovanja ne možemo učiniti sami ništa ako nemamo podršku i roditelja.
Jeste sistem vrednosti fantastično važan, ali roditelji moraju biti deo procesa obrazovanja. Kažem i ono što sam rekao kada smo predstavljali program UNICEF-a o sprečavanju nasilja u školama, jer sa njima sarađujemo oko toga, rekao sam pitajte, roditelji, svoju decu kako je danas bilo u školi, šta su učili i da li su nešto pročitali.
Jeste tragično. Tragično je kada učenik digne ruku na nastavnicu, jer to je nažalost taj pogrešan sistem vrednosti, kao što je tragično i što drug druga hoće da ubode nožem u stomak zbog mobilnog telefona, kao što se desilo pre nekoliko meseci.
Ali, to je deo sistema koji postoji i koji će, nadam se, ostati iza nas, jer mi u Ministarstvu prosvete želimo sve te stvari da dovedemo do kraja i da rešimo. Ali vam kažem krajnje iskreno, a vi to znate koji radite u obrazovanju, ako postoji 905.000 dece, ako postoji 1.815 škola, objektivno po broju to jesu pojave koje su u tragovima, ali dobijaju takav značaj da kažeš ne valja nam celo obrazovanje, ne valja nam škola, što nije tačno. Jer mnogo dece, potpuno normalno u sistemu obrazovanja, koja imaju sistem vrednosti u porodici i gde imaju svoj sistem, oni završavaju škole.
Izvinite, nama je 85% dece koja su upisali prvi razred srednje škole dobilo ili su upisala jednu od tri željena profila koja su izabrali. Nije bilo nikakvih problema. Za ostale će biti mesta u školama u odnosu na znanje koje su postigli. Tako je bilo odvajkada, samo što se u promenama sistema poneke stvari promene, pa zaboravimo i ovo što je bilo pre.
U svakom slučaju, hvala na ovim stavovima vezanim za obrazovanje. Mi ćemo nastaviti razgovor kada bude reč o zakonu u pojedinostima.

Reč ima gospodin Šami. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, prvo, ministar ne donosi zakon, zakon donosi Skupština. U ovom sazivu Skupštine poslanici DSS su uočili da u tekstu zakona nema reči "patriotizam" i mi smo vam kroz amandman predložili da se na nekim mestima to unese. Na vama je da procenite da li to mislite da treba ili ne.
Drugo, ako me baš pitate da li su tadašnji ministri za čijeg ministrovanja su doneti prethodni zakoni, gospodin Knežević i gospođa Čolić, pogrešili što to nisu uneli u zakon, jesu pogrešili, uopšte nije bitno iz kojih su stranaka.
Treće, nijedan poslanik DSS nije na bilo koji način okrivio aktuelno Ministarstvo prosvete za stanje u prosveti. Mislim da to niko rekao nije, svako normalan zna da je prosveta jedan inertan sistem i da ono što u prosveti radite dobro ili loše svoje rezultate pokazuje za nekih 7-8 do 10 godina.

Zahvaljujem, gospodine ministre, vama i vašim saradnicima. Poštovani narodni poslanici i vama takođe zahvaljujem na učešću u raspravi.
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Predlogu zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima.
Rad ćemo nastaviti u ponedeljak u 10.00 časova.