U skladu sa članom 85. stav 5. radićemo i posle 18.00 časova po tački dnevnog reda na kojoj budemo bili u to vreme. Možda i nećemo, ako završimo.
Određujem pauzu do 15.10 časova.
Izvinite, neka bude tačno 15.20 časova, sat vremena.
(Posle pauze – 15.20)

Dame i gospodo narodni poslanici, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele praktično sve poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovana predsednice, ministre, narodni poslanici, naš kolega Miletić Mihajlović je veoma detaljno, u ime poslaničke grupe SPS-JS, izneo stav naše poslaničke grupe kada su u pitanju i Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, i Predlog zakona o udžbenicima.
Ne bih tu mnogo oduzimao vreme, imajući u vidu da se naš kolega veoma zadržao na zakonu o osnovama sistema obrazovanja, imam utisak da veoma važan, značajan zakon, zakon o udžbenicima nekako ostaje u senci. Razlog mog javljanja je da posvetimo nekoliko minuta i tom zakonu.
Ne mogu da se otmem utisku a da ne istaknem jednu veliku ozbiljnost, odgovornost, spremnost ministra da sa svima ukrsti argumente kada je u pitanju zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, a da ne istaknem da se radi o ozbiljnom pristupu, što i zaslužuje ovako ozbiljan zakon. Tu sam potpuno saglasan sa koleginicom Zlatom Đerić, ne krovni nego temeljni. Temeljni razumemo svi zbog čega je to tako.
Mislim da, ako bih bio slobodan, samo u jednoj rečenici da kažem naš stav o tome. Zakon je star po strukturi, a nov je po rešenjima. U toj jednoj rečenici nalazi se sva ozbiljnost i odgovornost Ministarstva kada je u pitanju ova oblast. Ne dira se sistem, nude se nova, bolja rešenja.
U čemu je ozbiljnost? Ozbiljnost je u tome da se ne smemo igrati sistemom obrazovanja, zavisno od toga ko je na vlasti, jer je sistem obrazovanja starije i od svake partije i od svake vlade.
Dakle, ne dira se sistem, ali nude se nova rešenja, koja imaju cilj dizanje kvaliteta, uvođenje veće pravednosti, efikasnosti, veoma značajno pitanje uvođenja standarda, dakle, sve postaje merljivo. Toliko o tom zakonu.
Kada je u pitanju zakon o udžbenicima, mislim da zaslužuje nekoliko rečenica da se kaže o njemu.
Gospodine ministre, vi pre svega, vaše ministarstvo i Vlada, kada su u pitanju udžbenici zaslužujete najmanje dva priznanja. Prvo, jer konačno uvodite red u ovu oblast i, drugo, da se zdušno, istrajno zalažete, i verujem i siguran sam da ćete u tome uspeti, obezbeđivanje besplatnih udžbenika. Verujem da ćete istrajati na tome do kraje, da će već od 1. septembra prva generacija prvaka imati besplatne udžbenike.
Kada je u pitanju uvođenje reda u ovoj oblasti, kratko ću se zadržati na ovoj temi kao delu, važnom delu obrazovno-vaspitnog sistema, ali ne mogu a da ne zapazim da je ovo važno i ekonomsko pitanje. Ovo je oblast u kojoj se vrte milijarde dinara. Uostalom, sami izračunajte, ako Srbija ima blizu milion đaka osnovnih i srednjih škola, ako je toliko potrebno udžbenika, udžbeničkih kompleta i drugih nastavnih sredstava, nije teško doći do cifre koja se vrti u toj oblasti. To je dodatni razlog zbog čega je potrebno uvesti red u ovoj oblasti.
Do sada smo imali situaciju u pogledu koje bih na dva pitanja pokušao da usmerim vašu pažnju. Sa jedne strane, imali smo jedno javno preduzeće koje se bavilo time, koga su svi označavali kao monopolistu, i imali smo veći broj privatnih izdavača u oblasti u kojoj se nije znao red. Imali smo situaciju da uvek je glavna tema u ovoj oblasti kvalitet udžbenika i uvek će biti tema za razmatranje.
Ono što je nedostajalo, to su standardi o kvalitetu udžbenika. Imali smo takođe jednu situaciju da je odobravanje udžbenika kod privatnih izdavača stvaralo velike probleme. Bilo je dosta nesporazuma, pravne nesigurnosti, sudskih procesa čak i da ne govorim dalje.
Ovo je sada prilika da se ovim zakonom stvori zakonski osnov da se u postupku izdavanja udžbenika, računajući ceo postupak, uvede red, obezbedi pravna sigurnost, da svi pod jednakim uslovima mogu taj posao da rade, po jasnoj proceduri, po jasnim standardima i, ono što je takođe značajno za ovu oblast, veoma preciznim i jasnim rokovima.
Rokovi su takođe bili kamen spoticanja kada je u pitanju ova oblast. Imali smo mnogo primera kada školska godina počinje, mi još ne znamo ni koji udžbenik, niti da li je izašao itd. Ova oblast je do sada bila regulisana zakonom iz '93. godine i pravilnicima ministra do 6. razreda, i to je bilo sve.
Vraćam se na početnu rečenicu, zaslužujete priznanje što ste se upustili, moram da kažem i hrabro regulisanje ove oblasti. Neće to biti lako.
Kada se želi ući u suštinu ovakve problematike, mislim da bi bilo dobro da pročitamo iz obrazloženja predlagača cilj. On sve govori.
Cilj ovog zakona jeste da, u uslovima tržišne konkurencije, obezbeđuje pozitivnu tržišnu konkurenciju. Uz uspostavljenu jasnu proceduru, od potrebe koja se utvrđuje, da treba udžbenik, preko plana udžbenika, pripreme, odobravanja i izdavanja, izbora i ponovo početak novog kruga – kontrole kvaliteta tog udžbenika. Cela ta procedura je u stvari veoma precizno, detaljno razrađena i govori o suštini ovog zakona.
Dakle, uspostavlja proceduru, uz poštovanje propisanih standarda, što je nov kvalitet. Prvo kroz definiciju – šta je udžbenik, šta je nastavno sredstvo, šta je udžbenički komplet, koji jezik, kojim pismom se to radi, da li je, a jeste, u okviru toga, obezbeđena jednaka mogućnost, sprečene sve one diskriminacije koje su moguće itd.
Cilj je da se kroz sve to podigne nivo kvaliteta udžbenika i nastavnih sredstava, obezbedi raznovrsnost njihove ponude na tržištu, a propisivanjem rokova, još jednom insistiram na tom pitanju, obezbeđuje se blagovremeno izdavanje udžbenika, što doprinosi kvalitetu, unapređenju obrazovno-vaspitnog rada i tu nema nikakve dileme.
Stvaraju se zakonski uslovi, zakonski osnov da se ovi ciljevi postignu. Kada se oni postignu, onda smo pun pogodak postigli kada su u pitanju udžbenici. Stvaraju se uslovi za tržišnu konkurenciju i obezbeđuju se jednaka prava za sve.
Samo bih se na još nekom detalju zadržao, pored propisane procedure, veoma važnu ulogu u ovom delu ima, ako mogu tako da kažem, vrhovno telo, Nacionalni prosvetni savet, kroz tri bitna segmenta. Prvi je taj koji utvrđuje ima li potrebe i koje su potrebe za novim udžbenicima, taj koji utvrđuje plan i na kraju taj koji predlaže ministru odobravanje udžbenika. Ako još uz to dodamo stručnu zastupljenost kroz Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, vidi se da je tu u stvari čitav jedan proces na veoma ozbiljan, studiozan i stručan način predviđen.
Želim da posebno istaknem da nema više monopoliste i nema više onih koji muljare na ovom tržištu. Svako ima pravo da se bavi izdavaštvom, bilo da je javni izdavač, bilo da je privatni, ali za sve važe ista pravila.
Svaki od njih mora da ima licencu. Šta je licenca? Ne treba od nje praviti ne znam šta. Uslov da bi mogao da radiš taj posao. Zašto bi bežali od toga? Ako ispunjavamo uslove onda ćemo da radimo, ako ne ispunjavamo i ne treba da radimo.
Dakle, taj detalj je ovde detaljno regulisan, i o izdavanju licence, i mogućnosti da se oduzme licenca, ali ne kao nečiji lični hir, nego vrlo je precizno nabrojano u kojim slučajevima može to da se dogodi. Mislim da je to nov kvalitet koji takođe uvodi red u toj oblasti.
Još jednom ponavljam, veoma važno pitanje je pitanje standarda kvaliteta udžbenika i to je jedna vrednost. Pošto sam rekao da neću puno da dužim, veoma precizno su obrađeni i ostali delovi zakona, a to su kakav je postupak odobravanja, kakav je postupak izdavanja.
Postupak izdavanja je precizan, čak i onaj niskotiražni. Ovo je oblast gde će se ljudi otimati, izdavači da rade one koji donose veliku zaradu. To je logično. Država treba da obezbedi i one koji ne donose toliku zaradu, a veoma su potrebni u obrazovnom sistemu. To je precizno regulisano.
Ko bira udžbenike, kada mora da ga izabere, na osnovu kataloga koji već postoji u Ministarstvu. I ono što je takođe važno, završava se ciklus početkom novog ciklusa, a to je kontrola kvaliteta standarda koju obavlja Zavod za unapređenje vaspitanje i obrazovanje i tu već počinje novi ciklus.
Dakle, zakon je propisao sva ta pitanja na jedan korektan, pošten način. Niko nije favorizovan. U stvari, ovde su najviše favorizovani građani, jer će preko jednog uređenog zakona dolaziti do kvalitetnih udžbenika, na vreme i verujem i ozbiljnijih udžbenika.
Završiću time, naravno daćemo punu podršku u danu za glasanje i glasaćemo za ovaj zakon. Pozivam i sve druge poslanike da pogledaju ne ko je zakon radio, ko ga predlaže, nego šta on sadrži i da li stvarno zadovoljava potrebe, kriterijume u ovoj oblasti, a siguran sam da zadovoljava. Pozivam da svi zajedno glasamo za ovaj zakon.

Pošto sa spiska gospodin Miroslav Markićević i Dragoljub Mićunović nisu tu, reč ima gospođa Vesna Pešić.

Poštovani gospodine ministre, državni sekretari i poštovane kolege poslanici, već je u ime našeg poslaničkog kluba govorio prof. Žarko Korać. Htela sam samo nekoliko stvari još da dodam i neke moje, tako da kažem, impresije o ovom zakonu i da prenesem neke ocene o ovom zakonu koje su pristigle i od strane nevladinog sektora. Mislim da je uvek dobro da se čuje i šta nevladine organizacije misle o ovom zakonu, a ovaj zakon spada u takve zakone da je takvo mišljenje dosta važno.
Prvo bih rekla da su verovatno i drugi narodni poslanici dobili jedno pismo koje je uputila Koalicija za inkluzivno obrazovanje i koje je potpisalo pet organizacija, to je grupa "Most", Inicijativa za inkluziju "Veliki Mali", Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, Inkluzivni pokret i Udruženje studenata sa hendikepom.
U ovom dopisu koji imam oni su molili da nikako ne dozvolimo da se bilo šta promeni amandmanski kada je reč o članovima 77, 97, 98, 99, zato što zakon u celosti i na kvalitetan način vodi izjednačavajuća prava za svu decu, razvoj demokratskog društva putem izjednačavanja sa standardima Evropske unije i gde se u stvari omogućava potpuna ravnopravnost i inkluzija različite vrste dece u sistem obrazovanja.
Ova udruženja su izuzetno pohvalila ovaj zakon i na neki način pokušala da nas obavežu da se ne dozvoli da neko pokvari to što ste dobro uradili. Tako da krećem sa komplimentima, da smo i takve dopise imali, koji jako cene napore, da ne bude kao što je do sada bilo, da deca sa različitim hendikepima budu potpuno izdvojena, separatna, nego da je ovo jedan inkluzivan, znači integrativan pristup. Mislim da bi tako trebalo da ostane i slažem se sa ovim dopisom.
Drugi kompliment koji bih htela da dam zakonu, meni je najbolje ovde sam pristup izvođenju procesa obrazovanja i vaspitanja, zato što je naša škola imala jedan običaj onog bubalačkog sistema, i svi smo tako prošli tu vrstu nastave, hvatamo beleške dok nastavnik govori, pa onda sutradan kad propituje dignemo prst, ponovimo nekoliko rečenica koje je on izgovorio i on upiše nekakvu ocenu, i mi smo se lepo provukli.
Međutim, ovaj zakon je potpuno suprotan takvom jednom sistemu, jer se pokazalo da u neko savremeno vreme takav način hvatanja beleški i reprodukovanja onoga što je nastavnik izgovorio, sa manje ili više razumevanja, da takav sistem nije davao mogućnost zaista sticanja pravog znanja i načina kako se stiče samo znanje.
Naši đaci su na nekim takmičenjima pokazivali slabe rezultate, ne zato što nemaju nagomilano znanje, mi smo svi imali ta nagomilana znanja, ali ovaj pristup u stvari sada zahteva da đaci sada koriste svoj um, upotrebljavam taj termin koji se koristi u samom zakonu, znači, traži da koriste svoj mozak, da mogu da analiziraju probleme, traži se da može da se raspravlja o problemu i traži se mogućnost problemskog strateškog mišljenja koji do sada nije bio u našim školama prisutan.
Mislim da je to za veliku pohvalu, zato što je u stvari danas mnogo važnije da imamo instrumentarij kako da rešavamo određene probleme, nego da nagomilavamo znanje koje nam manje ili više ostane u memoriji, ono što smo nabubali, ali ne umemo da mislimo o problemima, a današnji moderni svet upravo traži takav način obrazovanja koji nam omogućava da probleme rešavamo i da umemo da mislimo o problemima, da znamo gde da se obavestimo, gde da činjenice nađemo, a ne da ih učimo napamet, pa koliko nam ostane, a koliko nam izvetri iz glave i da to posle toga ne umemo da primenimo.
Mislim da je taj preokret u ovom zakonu dosta vidljiv. To se odnosi ne samo na način korišćenja znanja, nego se koristi i u drugom vaspitnom delu. Vidim da su tu bile nekakve kritike, međutim, mislim da što se tiče vrednosnih orijentacija, da su one po mom mišljenju veoma dobre.
Recimo, navešću ovde da imate čak član 4. stav 1. tačka 15), gde se kaže: ''Razvoj i poštovanje rasne, nacionalne, kulturne, jezičke, verske, rodne, polne i uzrastne ravnopravnosti, tolerancije, nediskriminacije (mislim da je neko rekao da se ne zna šta znači kod nas nediskriminacija, mislim da je to preterano, naravno da svi znamo šta znači nediskriminacija) i uvažavanje različitosti.''
Takav jedan sistem vrednosti koji se na više mesta pominje mislim da je jako dobar, da je veoma savremen i da, s obzirom na naše društvo koje je prošlo kroz velike, teške situacije ratova, nacionalnih mržnji, pa i danas smo tome izloženi od pojedinih organizacija, da ovakav školski sistem vrednosti za osnovne i srednje škole je izuzetno značajan i mislim da to takođe treba da doprinese unapređenju celokupnog našeg društva, ukoliko se ovakav sistem vrednosti prihvati.
Možda je, recimo, kada se kaže – tolerantnost na različitost, možda je malo nejasno, zato što može da bude da je različitost i nešto na šta ne treba biti tolerantan, recimo, kada je upotreba alkohola ili droge, to jesu različitosti, možda je to malo nejasno.
Ukazaću da je u zakonu, a ima i na drugim mestima nekih nejasnosti koje nisu dovoljno precizne, ali u osnovi mislim da je i sistem vrednosti koji se ovde predlaže veoma dobar, da je ta vrednosna komponenta izražena i naročito ovaj novi sistem pristupa sticanju znanja, upotrebe znanja i rešavanja problema, mislim da su to najveći doprinosi ovog zakona. Ne znam čija je to zasluga konkretno, ali mislim da je verovatno cela ekipa imala u tome svog udela.
Naravno, možda ću malo pokazati da ima nekih nepreciznosti u samom zakonu. Recimo, kada pogledate član 2, kaže – sistem obrazovanja i vaspitanja obuhvata predškolsko vaspitanje i obrazovanje, osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje, predstavlja sastavni deo ukupnog procesa učenja tokom celog života svih građana.
Mi smo predložili da se ovo izbaci zato što ovaj sistem obrazovanja ne može biti deo ovog procesa, nego proces učenja treba da bude deo sistema obrazovanja, jer čini mi se da je tu jedna inverzija napravljena koja ne zvuči mnogo logično.
Zatim, ima nekih termina, recimo, gde se kaže na jednom mestu – preduzetništvo, da li je to preduzimljivost ili preduzetništvo, jer tu je ipak reč o deci. Preduzetništvo je neka vrsta struke, koja bi se teško mogla tu upotrebiti i ne znam da li je to nepreciznost ili je neko hteo nešto time da kaže, a nije dovoljno jasno.
Onda, recimo, vođenje karijere. Tu opet ne razumem šta znači vođenje karijere nekoga ko je u srednjoj ili u osnovnoj školi, ali ima nečega sada što je prisutno u modernom obrazovanju, da deca koja su u srednjoj školi, u stvari, stvaraju svoju interesantnu biografiju zato što su velike konkurencije za upise na fakultete, pa onda idu u Afriku ili dolaze u Srbiju, pa volontiraju, tako da njihova biografija izgleda mnogo interesantnija jer se preko tih raznih mogućnosti razvija njihova ličnost i širi se ličnost, pa zbog toga dobijaju veću mogućnost upisa, recimo, na elitne fakultete. Ne verujem da je to bilo u pitanju. Tako da, ima tih nekih nepreciznosti koje bi svakako trebalo rešiti.
Znači, pored ovih ključno dobrih stvari, verovatno da bi trebalo napraviti jednu redakciju koja bi bila možda malo stroža, da se ta terminologija usaglasi i da se te neke nelogičnosti ili možda nisu nelogičnosti, možda je samo nezgrapno rečeno, da se to ukloni, jer bi bila šteta da u ovakvom jednom, u osnovi veoma dobrom, zakonu ostanu nekakve nejasnoće, da se neko pita šta to uopšte znači.
Htela bih da ukažem na nekoliko primedbi koje su opet meni dostavljene i ukazala bih na sastav Nacionalnog prosvetnog saveta, koji broji 43 člana. Međutim, primedba je da taj sastav Nacionalnog saveta možda nije najidealniji.
Recimo, kada je reč o nacionalnim manjinama, s obzirom da nacionalne manjine imaju 15 nacionalnih saveta, one imaju pravo da imaju samo jednog predstavnika od 43. Moglo bi se čak smatrati da je to neka vrsta marginalizacije uticaja nacionalnih manjina u takvom jednom telu zato što ima po 3-4 nastavnika, recimo, četiri nastavnika Beogradskog ili tri, ne mogu sada, da me baš ne hvatate za reč, recimo, sa Beogradskog univerziteta, pa iz Niša, puno univerzitetskih nastavnika.
Ne znam zašto bi se oni gomilali, a ovako prilično velike i dosta rasprostranjene različite grupacije imaju samo jednog predstavnika, pogotovo kada je reč o manjinskim zajednicama. Mislim da takav jedan manjinac koji bi se našao u grupaciji od 43, da bi bio praktično marginalizovan i da ne bi mogao da ostvari onu ulogu za šta se on uopšte u takvom savetu nalazi.
Takođe bih htela da skrenem pažnju da postoji kod jezika, takođe se odnosi na nacionalne manjine, kaže – predviđa se da se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku. U redu, takođe, kada je reč o nacionalnim manjinama, obrazovno-vaspitni proces ostvaruje na maternjem jeziku, naravno, to je sve u redu, dvojezično ili na srpskom jeziku, a onda stoji nekakva zapeta i kaže – u skladu sa posebnim zakonom.
Ako već imamo ovako jedan opširan zakon, ne znam kakav je sad to poseban zakon, kada je već sve to nabrojano na srpskom, dvojezično. Šta će nekakav poseban zakon? Ostavlja nekakvu nejasnoću i uliva malo neko nepoverenje.
Kakav je to poseban zakon koji se tu još treba dodati, tako da to više postavljam kao pitanje, jer ne znam šta se time uopšte htelo, da se tu još nekakav poseban zakon uopšte predviđa.
Drugo što bih htela da skrenem pažnju, to je da jedna vrsta diskriminacije o kojoj se mnogo piše u štampi, a to je verska diskriminacija, da se onda, ako se uvede u zakon o verskim zajednicama, ako se tu uvede diskriminacija, onda se ta diskriminacija krene širiti po svim mogućim zakonima, pa sada imamo i u ovom zakonu takođe dve vrste diskriminacije.
Kada je reč, opet da se vratim na Nacionalno-prosvetni savet, vi imate ovde predloženo da bude iz redova verskih zajednica, ali jedan mora biti iz Srpske pravoslavne crkve. Znači, Srpska pravoslavna crkva podnosi listu, a onda se jedna osoba iz te crkve predlaže u savet.
Međutim, takođe se pojavljuju te tradicionalne crkve i verske zajednice. Ne znam zašto u Srbiji mora da postoji jedna takva nejasnoća kada je to u pitanju, tako da i te tradicionalne verske zajednice i crkve takođe imaju prava da predlože jednog predstavnika, ali 170 ostalih verskih zajednica nemaju uopšte nikakvo pravo da u tom Nacionalnom prosvetnom savetu imaju bilo kakvog predstavnika.
Moram da objasnim da postoji jedno bazično nerazumevanje u našem društvu – šta je uopšte protestantizam. Protestantizam je nastao tako što svaka individua, na tome se i zasniva ideja modernog društva i ideja ljudskih prava, da svaki čovek ima prava da interpretira Bibliju. Zbog toga u protestantskoj crkvi ne postoji jedna crkva, nego svaka grupa ima pravo da osnuje svoju kongregaciju, svoju crkvu oko sopstvene interpretacije.
Znači, Biblija nije više sveto pismo, nego podleže interpretaciji, i otuda potiče i sloboda mišljenja, i sloboda savesti i druga ljudska prava i slobode koje danas nazivamo ustavnim pravima. To što tamo može svaka grupa da tumači Bibliju ne znači da su to kultovi, jer treba praviti razlika između kultova i normalnih kongregacija koje samostalno interpretiraju Bibliju.
Sve su te organizacije, koje kod nas postoje, izbačene i nemaju nikakvog svog predstavnika. Takva diskriminacija malih verskih zajednica nažalost nastavlja se i u ovom zakonu. Zašto je to bilo potrebno, zašto je to moralo da se nastavlja dalje, zašto to ne razumevanje? Ne znam ko to nameće i dokle će da traje ta vrsta širenja te osnovne diskriminacije iz jednog zakona, koja se prebacuje i u ovaj zakon, koji je inače u mnogim stvarima veoma uspešan.
Sada sam htela da skrenem pažnju na član 4. stav 14.

 Gospođo Pešić, vreme je isteklo, završite misao.

Pošto je isteklo vreme, samo da kažem da mislim, ovde, čak kada je reč o tradiciji 19. veka, kada je reč o spajanju nacionalnog identiteta, ličnog i nacionalnog identiteta, ovde je suviše povezano za neku vrstu naroda u smislu etnosa, i to je u redu da to bude srpski i ovi drugi etnički identiteti, ali mi moramo da prihvatimo građanski pristup, gde se u stvari govori o patriotizmu i pripadanju određenoj državi.

Vreme vam je isteklo.
Ima reč narodni poslanik Milan Stanimirović.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani ministri, državni sekretari, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama su dva predloga zakona – Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Predlog zakona o udžbenicima.
Iz diskusija ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa U načelu videli smo da ova dva zakona nemaju nekih bitnih, suštinskih primedbi i da su u suštini ipak prihvatljivi i za one koji su ih kritikovali.
Jedan stari indijski filozof je u petom veku pre Nove ere rekao da je znanje istinski organ čula vida, a ne oči. Bojim se da to mnogi nisu ni do danas nisu shvatili, kao što nisu videli ono što je on video još u petom veku pre Nove ere.
Bojim se da i politička elita u ovoj državi sve ove godine, ne izuzimajući nikoga, nije bila u punoj meri spremna da uđe u korenite reforme jednog ipak zastarelog sistema, a čije su reforme i modernizacija neophodan uslov za razvoj kompletnog društva.
Zašto je to tako? To je tako što neki teoretičari kažu da je za prilagođavanje sistema obrazovanja potrebno da prođe tri godine, a možda čak i čitavih 12 godina da se vide prvi rezultati. Zaista nismo videli nijednu političku garnituru koja je bila na vlasti koja je bila spremna da investira u nešto što će tek za 15 godina pokazati rezultate.
Voleo bih da verujem da su i ovi zakoni jedna klica nečega što će dati u bliskoj budućnosti rezultate i da ćemo kroz nekih 10-15 godina biti ponosni na ono što smo svi zajedno uradili na pokušaju preobražaja i reforme obrazovanja u Srbiji.
Stvarnost je surova, a to smo čuli i od ministra, odnosno 1.350.000 nedovoljno obrazovanih, 350.000 nepismenih, 60% funkcionalno nepismenih, kada ljudi pročitaju pasus a ne znaju da reprodukuju šta su pročitali, 40% do 50%, kako sam čuo da je ministar rekao dece koja su funkcionalno nepismena. Kvalitet obrazovanja je dakle loš.
Govoreno je ovde i o Piza testu, o lošim rezultatima, o tome kako taj Piza test ne odgovara našem sistemu školstva. Imao sam priliku da učestvujem tri godine u jednom programu u sklopu programa za smanjenje siromaštva, u organizaciji UNDP-a i Beogradskog fonda za političku izuzetnost, i da posetim neke države. Vidim da baš svugde nije ni tako sjajno.
Često smo skloni da sebe kritikujemo, a u pojedinim oblastima imamo dobre rezultate, u pojedinima loše. Borba protiv siromaštva znači pre svega borbu za obrazovanje, koje će omogućiti nova zaposlenja i budućnost našim pokolenjima koja tek dolaze.
Recimo, u Portugaliji sam pitao u njihovom ministarstvu kako su oni zadovoljni rezultatima njihovih učenika na Piza testovima. I oni su se žalili da ti testovi ne odgovaraju njihovom sistemu školstva, jer su rezultati koje su pokazali njihovi učenici na tim testiranjima bili loši.
Nažalost, znamo to svi koji imamo decu, u proteklih nekih 20-30 godina rastu neke generacije koje u mnogim stvarima znaju manje od svojih roditelja. Znamo kroz šta smo sve prošli, kroz sankcije, bedu, siromaštvo, izolaciju, ratove itd, umnogome je to bila posledica toga, ali i naše nespremnosti da se ozbiljnije bavimo obrazovanjem.
Uslov za ekonomski prosperitet i izlazak iz zaostalosti pre svega je jedan socijalni pakt između sindikata, poslodavaca i vlade u mnogim državama, ali osnov izlaska iz ekonomske krize jeste ulaganje u obrazovanje, u znanje i na taj način stvaranja budućnosti za sve. Dugo pominjano i često pominjano irsko čudo umnogome osnovano na ova dva elementa, na ova dva postulata, na ovom socijalnom paktu, ali i na ulaganju u obrazovanje.
Nedavno sam govorio i ovde u Skupštini da imamo 150 i nešto srednjih mašinskih škola koje su po svojim programima prilično zastarele i koje proizvode recimo kadrove koji nikome ne trebaju. To sam poredio sada, kao kada recimo kažemo da imamo odličnu Elektronsku industriju Niš i proizvodiće crno-bele televizore, koji su odličnog kvaliteta, imaju garanciju i sve je to sjajno, samo što nikome ne trebaju.
Znači, moramo da napravimo obrazovni sistem koji će pripremati naše ljude, našu decu da sutra mogu da nađu posao, da budu potrebni poslodavcima i da mogu odmah da nađu radno mestu da mogu da osnivaju porodice itd.
Kaže jedan profesor univerziteta da su reforme kao seljenje groblja – malo podrške iznutra. To je otprilike i situacija u obrazovanju. Svi smo skloni da kažemo da je potrebna modernizacija države i da su potrebne reforme – ali nemojte baš da menjate od mene.
Imamo i na univerzitetima, i u srednjim školama i u osnovnim školama mnogo otpora prema promeni nečega što se pokazalo nefunkcionalnim i neefikasnim. Zaista mislim da treba da postignemo jedan konsenzus oko toga da su ove promene neophodne, kako bi mogli da unapredimo svoje društvo. Ako želimo da znamo koje su države ekonomski najlošije, i u EU, ali i van nje, u celom svetu, onda pogledajte one koje imaju najlošiji obrazovni sistem i to je otprilike jednakost.
Istraživanja među tinejdžerima, ne samo kod nas, pokazuju da knjige čitaju u zanemarljivom procentu, lektiru u skraćenim ovim izdanjima koje prolaze na Internetu. Da nije Hari Potera i Gospodara prstenova mnogi ne bi pročitali nijednu knjigu i nemaju pojma čak ni ko je bio Tom Sojer, ni Haklberi Fin.
Ne čitaju ni novine i kažu da su im tekstovi dugi i dosadni – čitaju tabloide. Imali smo ovaj Zakon o informisanju, odnosno čitaju tabloide i novine koje se dele besplatno. Ogromno vreme provode igrajući igrice i na socijalnim mrežama tipa Fejsbuk.
Na prigodnim proslavama svi mi koji se bavimo politikom i mnogi drugi, oni koji su u obrazovanju, tvrde kako obrazovanje ne sme da se tretira kao trošak, nego kao investicija u budućnost.
Kakvi smo mi investitori govori dovoljno podatak koji je izneo ministar da više od 96% sredstava ide na plate prosvetnih radnika, a na sve ostalo nešto više od 3,5%. Tako se ne može investirati u budućnost.
Parafrazirajući Gramšija, koji je za kulturu rekao da je previše važna da bi bila prepuštena samoj sebi, prepuštena samo kulturi, isto bi se moglo reći za obrazovanje. Obrazovanje je previše važno da bi bilo prepušteno samo obrazovanju i nadležnom ministarstvu.
Kao što se tema reformi mora nametati kao tema u društvu, ako želimo modernu, evropsku, demokratsku, obrazovaniju i zaposleniju Srbiju, tema obrazovnog sistema i podizanja obrazovnog nivoa stanovništva mora se staviti u žižu javnosti, ali ne kao nešto što je u službi određene ideologije i politike, nego nešto što je, pre svega, u funkciji razvoja celokupne zajednice, čemu će svi davati svoj doprinos na dobrobit svih, a eventualni uspeh biti uspeh svih.
U stvaranju ekonomskog prosperiteta našeg društva uticaj obrazovanja je nemerljiv. Ovaj uticaj je nemerljiv i u stvaranju kulturnog modela življenja naše zajednice.
Treba izbeći neke zamke. Kao neko ko pripada stranci socijal-demokratske provinijencije moram da kažem da neoliberalna ideologija je sklona da celokupni društveni razvoj svodi samo na ekonomsku racionalnost, o kojoj sam i sam govorio u ovom prvom delu izlaganja, svodeći individue na zavisnike ekonomskog uspeha.
Ako se obrazovni sistem bude svodio u budućnosti na proizvodnju onih koji će biti spremni i osposobljeni samo za imati, podrazumeva akumulaciju novca, profita, roba itd, a ne i na biti, što podrazumeva razvoj ljudskih i intelektualnih kapaciteta i moći, onda neće ni pogoditi cilj. O tome treba razmišljati u predstojećim reformama obrazovanja.
Zato svi zajedno treba jasno da odredimo šta je to aktuelno obrazovanje, odnosno šta je ono što naša zajednica stvarno čini i šta je ono što je, po našem mišljenju, idealno obrazovanje, odnosno šta treba na ovom polju da činimo u budućnosti. To treba da bude stalna tema i stalna debata u javnosti u celoj Srbiji.
Ovde se govorilo i o tradiciji. Govorilo se o tradiciji u kontekstu da i ovaj zakon ne vodi dovoljno računa o tradiciji. Jedan čovek ne može da živi bez sećanja, tako i narod ne može da živi bez tradicije. Kao što čovek ne može da živi od sećanja, ni narod ne može da živi od tradicije.
Tradicija nije klanjanje pepelu nego razgorevanje vatre. Mi danas i u obrazovanju u skladu sa vremenom, sa 21. vekom, treba da stvaramo tradiciju u obrazovanju koje se neće stideti naši potomci i koja će biti temelj jake i stabilne Srbije. To je jedno od polja na kojem se iskazuje istinski patriotizam.
Kada sam već pomenuo kreiranje kulturnog modela, koji nažalost u velikoj meri kreiraju tabloidi, komercijalne televizije, ali i neadekvatan obrazovni sistem, moram da pozovem i Javni servis da svoj obrazovni program makar vrati na nivo koji je imao u vreme naših kolega Žarka Koraća, koji je danas ovde govorio, i Aleksandre Janković.
Da bi osmišljavanje skupštinske hronike koja bi građanima objašnjavala kakve koristi im donosi zakonodavni okvir koji mi donosimo, pa i ovaj u oblasti obrazovanja bio korisniji od hronike tipa "Šta radite bre", sa naglaskom na "bre". Inače, toga "bre" ima dovoljno u tabloidima i u komercijalnim televizijama.
Na kraju, lična impresija, jer sam imao priliku da svoje troje dece iz prošlog veka, koja su 88, 90. i 91. godište, posmatram kao zamorčiće neuspešnog obrazovnog sistema, nezadovoljnih profesora i društva u tranziciji, koja već dve decenije postaje trajno trpno stanje.
Uveren sam da će i ovaj predlog zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja, i Predlog zakona o udžbenicima i budući zakoni koje budemo donosili u oblasti obrazovanja omogućiti temelje uspešne reforme školstva, kako bi moje iskustvo sa četvrtim detetom, rođenim u ovom veku, 2005. godine, bilo što se tiče obrazovanja mnogo bolje, na moje lično zadovoljstvo, na zadovoljstvo hiljada roditelja i dece u budućnosti i na zadovoljstvo cele naše zajednice. Sa verom u uspešnu reformu školstva, poslanička grupa ZES i DS podržaće predloge ovih zakona.

 Gospođa Milica Vojić-Marković.