Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, koji se razmatraju u objedinjenoj raspravi i donose se po hitnom postupku.
Mogu da prihvatim činjenicu zbog čega se ova dva zakona razmatraju u objedinjenoj raspravi. Materija koju oni tretiraju je međusobno slična i povezana. Ne mogu da prihvatim to da se ovi zakoni donose po hitnom postupku i to baš sada, u vreme kada su učenici, profesori, nastavnici i svi oni koji su vezani za školu i obrazovanje na godišnjim odmorima.
Kada donesete ovaj zakon i počne njegova primena, oni zbog kojih se on donosi, a to su, pre svega, učenici, verovatno i verujte mi neće ni primetiti da je ovaj zakon donet, jer suština onoga što se odnosi na njih, na učenike, ne nalazi se u ovom zakonu.
Ono što se odnosi na učenike nalazi se, pre svega, u zakonima o osnovnoj i srednjoj školi i mnogim pravilnicima, kao što je pravilnik o ocenjivanju, vladanju, završnom, maturskom ispitu, prekvalifikaciji, dokvalifikaciji itd, a mnogi od ovih pravilnika nisu se menjali još iz vremena dok je ministar bio Dača Marković.
U donošenju ovih zakona očigledno su glavnu reč vodili pedagozi i psiholozi, a i vi, gospodine Obradoviću, to ste potvrdili u svom obrazlaganju ovog zakona pred ovom Narodnom skupštinom, a to smo videli i sada, iz izlaganja gospođe Stojanović-Plavšić.
Naravno, ne sporim da ova struktura treba da učestvuje u donošenju i kreiranju ovog zakona, ali su ovde ispustili jednu stvar – ne vodi se dovoljno računa o prosvetnim radnicima, a podsetiću vas da prosvetnih radnika ima oko 102 hiljade u Srbiji.
Naime, ovim zakonom nastavnicima se bukvalno ne ostavlja nimalo prostora u ostvarivanju i realizaciji nastavnog plana i programa. Želim da vas podsetim da su prosvetni radnici, pre svega, obrazovani ljudi i nigde, ni u jednoj drugoj branši kao što je to u školama i obrazovanju nema toliko obrazovanih ljudi na jednom mestu, a vidimo odavde da se ne dopušta nikakva kreativnost i sloboda u radu ovih ljudi.
Zakon praktično sve stavlja u ruke ministra, a moram da vas podsetim da se nekoliko zadnjih vlada nije proslavilo izborom ministara prosvete. Ovom prilikom, gospodine Obradoviću, ne želim da vas svrstam u ovu kategoriju, ali na osnovu onoga što sam danas čuo od vas i na osnovu onoga što sam video u ovom zakonu verujte mi da, ako ovako ostane, da ćete i vi biti u grupi onih ministara koji, kao što sam rekao, nisu dali puni ili gotovo nikakav doprinos srpskom obrazovanju.
Mora da znamo da je obrazovanje nešto što daje rezultate na duge staze i da je to strateška stvar svake države. Ovde ste, gospodine ministre, iznosili statističke podatke o strukturi i nivou obrazovanosti srpske populacije i srpske nacije.
Imam nešto drugačije podatke od onih koje ste vi izneli, ali u suštini, manje-više, podaci koje imam i koje ste vi saopštili su kompatibilni i samo bih hteo da napomenem da u Srbiji 21% populacije starije od 16 godina nema završenu osnovnu školu. To me i ne čudi, ako se ima u vidu drugi podatak, a to je da naša zemlja izdvaja 3,5% BDP-a za obrazovanje, a znamo dobro da je svetski standard 6% najmanje, a u nekim zemljama to ide i do 9%.
Budućnost nacije nije u jeftinoj radnoj snazi, već, pre svega, u obrazovanim i stručnim kadrovima.
U obrazloženju zakona koje ste dali, pominje se da su na izradi ovog zakona učestvovali i predstavnici sindikata, reprezentativnih ili nekih drugih, sasvim je svejedno, ali rekao bih da je bolje reći da su učestvovali sindikalni lideri koji su, to moram da kažem zbog ogromnog broja prosvetnih radnika, vodili računa samo o sebi.
Nisu vodili računa o interesima prosvetnih radnika, nego samo o sebi, a to ću vam i dokazati. Vi ste to iskoristili da bi prikazali da su u donošenju ovog zakona učestvovale i neke druge strukture, kao što su sindikati, i da je bilo javne rasprave, a u suštini te rasprave, možemo slobodno reći, nije bilo.
Pomenuli ste Beograd, Novi Sad, Niš, iz koga dolazim. Razgovarao sam sa puno prosvetnih radnika, ali ta javna rasprava gotovo, može da se kaže, da nije ni postojala.
Kada sam pomenuo ove predstavnike ili bolje rečeno predsednike sindikata po školama, njihova uloga je izuzetno prenaglašena. Bukvalno se pitaju za sve i svašta. Imaju ovlašćenja koja su veća nego ovlašćenja direktora.
Pitaju se, odnosno konsultuju se i kod postavljanja i razrešenja direktora, prijema radnika, usvajanja završnog računa, finansijskih planova i svega toga, a pri tom nemaju nikakvu odgovornost. Ti predstavnici, bolje reći predsednici sindikata, sebe su obezbedili na taj način da, po prestanku njihove funkcije predsednika sindikata u školama, tri godine ne mogu dobiti otkaz.
Pitam se šta je ostalim radnicima, ostalim prosvetnim radnicima? Znamo, nažalost, da je u Srbiji dece sve manje, da je mreža škola takva da imamo odeljenja koja nikako ne zadovoljavaju onaj propisani minimum i velikom broju prosvetnih radnika preti otkaz, ali ovde se pre svega vodi računa o predstavnicima, odnosno predsednicima sindikata.
Zamerka na ovaj zakon je sledeća. Predviđena je mnogo velika administracija. Ovim zakonom se predviđaju dva saveta, Nacionalni prosvetni savet koji je do sada postojao i novopredviđeni Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
Onda imamo dva zavoda, svaki od tih zavoda ima više centara, pa ti centri mogu formirati neograničen broj timova, komisija itd. Imamo i školske uprave, lokalne samouprave takođe mogu formirate centra, a da ne govorim o tome da Vojvodina ima svoj poseban Sekretarijat za obrazovanje.
Zaista, ovakvo gomilanje administracije i institucija je nepotrebno, pogotovo u vreme ove finansijske krize, i što je još značajnije u vreme kada je svakim danom broj učenika sve manji.
Komunikacija između zavoda, centara, agencija i škola nije najbolje regulisana ovim zakonom, a u praksi, verujte, gotovo da i ne postoji. Vrlo često dolazi do preklapanja nadležnosti, o tome je govorio i neko od mojih kolega iz drugih poslaničkih grupa, i Nacionalnog prosvetnog saveta i Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, koje će biti formiran ovim zakonom.
Zbog tih preklapanja nadležnosti i loše komunikacije javljaju se veoma ozbiljni problemi. To najbolje pokazuje najnoviji taze primer upisa naših osnovaca u srednje škole.
Vi znate da je tek negde dvadesetak dana nakon što su naša deca polagala prijemni ispit bukvalno zadnjeg dana, kada je trebalo njihovi roditelji da odnesu dokumentacije u škole u koje su primljeni, da su saznali u koju je školu ko primljen. Ovom prilikom ne vidim razloga da se taj proces prijemnog ispita, mada sad to će se zakonom drugačije regulisati, da se taj proces oduži na mesec dana, gde se nepotrebno maltretiraju i roditelji, naravno i deca i takođe prosvetni radnici.
Nedostatak ove komunikacije o kojoj sam govorio koriste nevladine organizacije, koje organizuju veliki broj seminara i to pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete. Naravno, to znaju svi prosvetni radnici. Ovi seminari daju veoma slabe ili može se reći nikakve rezultate. Neki seminari su tako koncipirani da se bukvalno vređa inteligencija prosvetnih radnika. Vi nama naturate sistem obrazovanja po modelima EU, međutim, morate da znate da su se ekonomski uspešne zemlje, kao što je Finska, Irska, Kina itd. suprotstavile ovakvom načinu obrazovanja i nisu ga prihvatile.
Želim da naglasim da obrazovanje treba da prati tržište rada, ali, nažalost, u našim uslovima, tržište rada gotovo i da ne postoji zbog već poznatih razloga. Ako se malo uđe u tu materiju, može da se vidi da recimo današnje tržište traži nešto malo varilaca za inostranstvo, pre svega za Sloveniju, nešto malo konobara za crnogorsko primorje i devojaka za kafiće, i to bi otprilike bilo sve.
Zbog svega ovoga neophodno je napraviti mnogo ozbiljniju i temeljniju strategiju obrazovanja.
Moram da se vratim i na ovaj drugi zakon, zakon o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, koji je takođe veoma važan, i mogu da kažem da na ovaj zakon imam mnogo više zamerki nego na ovaj zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Reforma školstva, koja se odvija već duže vreme pod nazivom „Nova škola“, predviđa i reformu među izdavačima udžbenika. Danas svaki izdavač u Srbiji, da li je on privatni ili državni izdavač, nije ni važno, po svom nahođenju bira i angažuje autora, jednog ili više autora, koji sklapaju posao i nakon toga počinju da pišu udžbenike.
Izdavač pronalazi recenzente i kada se taj posao završi, onda na scenu stupaju tehničari i grafičari, to sve što su ovi napisali upakuju između šarenih korica i što su korice šarenije, te knjige se bolje prodaju i lakše ih je plasirati našim učenicima i školama. Svaka škola, odnosno svaki učitelj, nastavnik, profesor ima pravo da bira onaj udžbenik za koji smatra da je najbolji i da ga preporuči svojim učenicima.
Želim da vas podsetim da uopšte nije potrebno napominjati koji će sve parametri uticati na to koji će se udžbenici preporučivati deci. Mnogo manje pažnje posvećivaće se suštini i kvalitetu udžbenika, a mnogo više nekim drugim stvarima koje ovde ne želim da pomenem, a svi znate na šta se misli.
Najviše ću se zadržati na udžbenicima istorije, jer istorija nije ništa drugo nego pamćenje jednog naroda, jedne države, i tanka je linija između upotrebe i zloupotrebe istorije. Istorija, odnosno nastava istorije, treba da bude podređena nacionalnim ciljevima i nacionalnim vrednostima i nacionalnim stremljenjima.
Međutim, videćete iz primera koje ću vam navesti da to nije baš tako. Ako prošlost ne može da se menja, znamo da se mogu menjati neke stvari kako će da se gleda na tu prošlost. Zloupotrebom istorije može se, verujte, uticati mnogo snažnije i mnogo efikasnije na neke ljude i neke stvari nego nekim drugim sredstvima. Nije u pitanju samo istorija, može se uticati i nekim drugim sredstvima.
Oni koji se danas ozbiljno bave indoktrinacijom Srba, rade sistematski i na duge staze i na dugi rok, a za to je najpogodnija obrada dece, znači mlade populacije. Navešću nekoliko stvari iz jednog udžbenika istorije za šesti razred osnovne škole. Istorija za šesti razred osnovne škole je praktično istorija sa kojom se prvi put ozbiljno susreću naši učenici, a znate onaj prvi utisak je i najvažniji i najdugovečniji. Nisam profesor istorije, tako da ne mislite da to govorim zbog toga.
Udžbenik čiji su autori dr Đorđe Bubalo i Branka Bečanović, na 24. strani obrađuje nastavnu jedinicu koja govori o religiji. Naravno, tu se govori o mnogobožačkoj religiji, hrišćanstvu, islamu, judaizmu, itd. Kao prilog uz datu lekciju date su slike verskih objekata, ali zamislite uz hrišćansku religiju ne ide slika pravoslavne crkve, nego slika jedne katoličke crkve u Vojvodini. Ljudi moji, mislim da nije ni potrebno podsećati da je Srbija pretežno pravoslavna zemlja. Naravno, ima i drugih konfesija.
Dalje, na strani 124. tog istog udžbenika, lekcija koja govori o sveštenstvu, potkrepljena je, verujte, slikom rimskog pape. Nema nigde slike srpskog patrijarha, nema slike ni moskovskog patrijarha, aleksandrijskog, vaseljenskog, jerusalimskog, ne, samo slika rimskog pape. Dalje, u istoj toj knjizi na strani 150. govori se o tome kako je rimski papa Honorije III krunisao srpskog kralja Stefana Nemanjića prvovenčanog.
Opet, možete valjda i pogoditi, šta ću da kažem, nema slike Stevana Prvovenčanog, već ide slika pomenutog pape Honorija Trećeg. U svemu ovome prepoznajem određene elemente prozelitizma.
Dalje, lekcije u kojima se govori o Karađorđu i Milošu, a znamo da su Karađorđe i Miloš oslobodili Srbiju i podarili mu narodne dinastije, za razliku od svih naših suseda koji nisu imali svoje dinastije koje su im nametnute, pa kao glavna karakteristika Karađorđa i Miloša navodi se to – da su bili svinjarski trgovci, to im je glavna karakteristika. Verujte da ništa bolje nisu prošli ni obični građani.
Još jedan drastičniji primer. U jednom udžbeniku za osnovnu školu koji govori o regulisanju semafora na raskrsnicama, na stranicama tog udžbenika nalazi se slika hrvatskog policajca sa šahovnicom na rukavu i hrvatskom šapkom na glavi. Zaista nemam komentar na sve ovo.
Svi se sećamo afere od pre nekoliko godina kada je izdata jedna istorijska čitanka, u izdanju Centra za demokratiju i pomirenje iz Soluna. Radi objektivnosti moram da kažem da su svi narodi u našem okruženju imali određene primedbe na tu čitanku i svi su zabranili upotrebu te čitanke u svojim školama. Jedino su naši nadležni organi, sa izuzetkom jedne knjige, dozvolili upotrebu navedene čitanke u našim školama, a recimo u tim čitankama, u tim knjigama nema ni jedne jedine reči o najvećem srpskom stratištu u Drugom svetskom ratu, naravno reč je o Jasenovcu.
Dalje, pre dve godine kod nas je objavljen školski istorijski atlas jedne slovenačke firme. Dobro, na svu sreću taj atlas nije ušao u škole, ali je njegova cena bila zaista mala. Štampan je u ogromnom tiražu, distribucija je išla preko kioska i mogao je da ga kupi gotovo svako, pa ako neko nešto nije naučio ili preskočio neku lekciju u školama, kući kada bude listao to imaće priliku da se pogrešno obrazuje i da se pogrešno vrši obrazovanje na osnovu toga.
Da vidimo zbog čega se u našim udžbenicima nalaze ovakve stvari koje nisu u skladu sa našim nacionalnim interesima? Približava se ovih 20 minuta, pa ako mi dozvolite mogao bih da govorim još minut dva, pa mi to vreme odbijte od vremena poslaničke grupe koje pripada SRS, jer je u kontekstu svega ovoga o čemu smo radili. Zbog čega se sve ovo radi?
Želim da napomenem da hrvatski tajkun Ante Žužul, koji je brat Tuđmanovog ministra vanjskih poslova i osvedočenog srbomrsca Miomira Žužula, uveliko štampa i prodaje udžbenike po Srbiji. Prema nekim podacima, koje imaju beogradski izdavači, ova firma je pokrila negde oko 40% domaćeg tržišta udžbenika po Srbiji. (Žarko Obradović, sa mesta: Kako se zove firma?)
Da, saću vam reći. Ante Žužul je prof. hrvatskog jezika, a nekada se bavio građevinarstvom. Od 2005. godine je kupio nekadašnji moćni beogradski BIGZ i od BIGZ-a je napravio dve firme. Jedna firma je BIGZ Pablišing i od nje je otvorio ogranak školske knjige iz Zagreba... (Predsednik: Vreme. ) samo da kažem do kraja.