Zahvaljujem. Reč ima Slobodan Samardžić.

Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi predsedništva, gospodine ministre, danas treba da se pozabavimo ovim jako važnim zakonom za našu državu i to bismo učinili na mnogo bolji način da je ta stvar bila prethodno bolje pripremljena. Imamo jedan predlog zakona koji je jako opširan, koji ustanovljuje jedan veliki broj institucija, preorganizovan, koji je kao zakon prenormiran i u tom nekom pravno-tehničkom smislu je jako manjkav. Ne bih o tome sada govorio, biće vremena kada budemo govorili načelno o zakonu i o pojedinim njegovim rešenjima.
Sada bih samo rekao zbog čega sam izdvojio mišljenje, što je i povod mog sadašnjeg nastupa. Naime, na Odboru za evropske integracije izdvojio sam mišljenje iz prostog razloga što taj zakon u svojim osnovama, osnovnim principima, vrednostima i ciljevima predstavlja jedan skup fraza, tako da kažem, koje su sve skupljene iz nekog univerzalnog rečnika, ne znam odakle konkretno, ali je evidentno iz nekog skupa standarda, principa itd, koji važi uopšte za sve ljude na svetu tj. ni za koga pojedinačno. To bih mogao i da ilustrujem, da ne bi ta moja kritika bila apstraktna.
Dakle, samo ako se pogleda član 3. koji govori o opštim principima i koji ima nekih šest tačaka, pa da se pogleda samo jedna od tih tačaka, treća tačka člana 3, pročitaću vam je da samo saslušate kako to zvuči i videćete o čemu zapravo govorim.
Dakle, reč je o tome da sistem obrazovanja i vaspitanja mora da obezbedi za svu decu, učenike i odrasle, pa ima nekoliko tih grupa principa, između ostalog, obratite pažnju, obrazovanje i vaspitanje u demokratski uređenoj i socijalno odgovornoj ustanovi u kojoj se neguje otvorenost, saradnja, tolerancija, svest o kulturnoj i civilizacijskoj povezanosti u svetu, posvećenost osnovnim moralnim vrednostima, vrednostima pravde, istine, solidarnosti, slobode, poštenja i odgovornosti i u kojoj, već se zaboravilo da je reč o onoj ustanovi, misli se na odnosnu imenicu, osigurano je puno poštovanje prava deteta, učenika i odraslih.
Pazite, koliko je tu samo fraza nabacano, nekih desetak i to podseća na drugu stvar, na ovo vaše uvodno obrazloženje. Merio sam, četiri minuta je to trajalo, gde ste rekli sa čim se sve taj zakon usklađuje. Počeli ste od Ustava, završili ste sa nekom od strategija. To je bilo nekih 25 jedinica, računajući i evropske standarde i razne strategije, mišljenja, zakone kojih je desetak itd.
Čovek bi stekao utisak da je reč o nekom zaista idealnom društvu, o ostvarenoj utopiji. Pogledajte koje sve vrednosti ostvarujemo samo po jednoj tački principa i sa koliko se standarda svetskih, kosmičkih, srpskih itd. usklađujemo. Dakle, kada je reč o ovim principima, vrednostima i ciljevima, tu ima svega i svačega, samo nema Srbije i nema tradicije ovog naroda. Na to moram skrenuti pažnju.
Prosto je nemoguće da na nekih tridesetak tačaka vrednosti, principa i ciljeva se na jednom mestu pojavljuje srpski jezik, ali i drugi jezici u tom kontekstu, pojavljuje se identitet naroda sa multikultularizmom i identitetom svih naroda sveta itd. Prosto je neverovatno da pisci ovog zakona nisu obratili pažnju da prave zakon za ovu državu, za ove ljude, za ovaj narod, bez obzira što on živi u tom nekom regionalnom, evropskom i svetskom kontekstu, ova će deca učiti po tom zakonu i ona će morati da se obrazuju, pre svega, da žive u ovoj državi i da služe svojim ustanovama i svojim generacijama, a tek onda drugima.
To je jedna nedopustiva stvar i stvar koja se na nivou ovog zakona ne može ispraviti. Ne možete da ispravite tih tri-četiri stranice amandmanima. DSS je to pokušala manifestujući dobru volju, ali konceptualno tu nešto nedostaje. Nedostaje konceptualno ono što zapravo neki heteronomni moral, heteronomna ideja života inspiriše pisce ovog zakona. Dakle, ne ono što proizilazi iz mesta, vremena i prostora u kome živimo, nego iz nekog apstraktnog mesta, vremena i prostora gde zapravo samo virtuelno živimo.
Prema tome (Predsednik: Hoćete li da privedete kraju?)... završavam. Hteo sam samo načelno da skrenem pažnju, a o ostalim stvarima će biti prilike da još porazgovaramo.

Zahvaljujem. Sada će dobiti reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa i to od najmanje ka najvećoj.
Reč ima gospodin Nikola Krpić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovano predsedništvo, uvažena predsednice, prof. dr Slavice Đukić-Dejanović, poštovani ministre gospodine Obradoviću, poslanici PUPS će u danu za glasanje glasati za ova dva zakona. Zašto? Zato što posle dužeg perioda imamo zaista dva dobra zakona o obrazovanju, vaspitanju i udžbenicima.
Glasaćemo zato što ste, gospodine ministre, pokazali dobru volju, vi i vaše kolege, i svim poslanicima u ovoj skupštini, što bi se reklo, sa saradnicima došli kod nas, pre današnje rasprave, i na sastancima sa svakom poslanikom grupom objašnjavali suštinu zakonskih odredaba.
Poslanici PUPS nemaju i neće predavati amandmane na predloge zakona da bi ih popravili, zato što ste i vi i vaši saradnici na sve dileme dali obrazloženje. Gospodine ministre, zbog građana Srbije, ali i zbog našeg članstva, interesovali smo se, kao što znate, za sudbine seoskih škola i učenika u njima, za udžbenike i rečnike učenika nacionalnih manjina na jezicima tih manjina, za arhitekturne prepreke mnogih škola i normalan dolazak hendikepiranih učenika u te škole, za kadrove u školama, gde je većina učenika romske populacije i drugih populacija nacionalnih manjina, kao i za mnoga druga pitanja.
` Uveravam vas, gospodine ministre, još jednom, da su konačni predlozi oba zakona dobri i da će poslanici PUPS glasati za njih u danu za glasanje.

Gospodin Balint Pastor ima reč. Izvolite.

Gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, oba zakona, i zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i zakon, odnosno Predlog zakona o udžbenicima su moderni zakoni, zakoni koji će doprineti demokratizaciji i decentralizaciji u obrazovanju.
Naravno da kvalitet obrazovanja, pre svega, ili prvenstveno ne zavisi od zakona koji regulišu oblast prosvete ili obrazovanja, ali ukoliko nemate moderne okvire, okvire koji doprinose demokratizaciji čitavog procesa i teme obrazovanja, onda ćemo teško imati kvalitetno obrazovanje.
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja daje mogućnost za rešavanje nekih specifičnih potreba u obrazovanju. Na primer, postoji član u Predlogu zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji kaže da osnovna i srednja škola ostvaruju školski program, a mogu da ostvaruju i individualni obrazovni plan, što je svakako jedno pozitivno rešenje.
Veoma je bitno i to što prvi put ovaj zakon, okvirni ili krovni, uvodi mogućnost obrazovanja odraslih. Veoma nas raduje što je gospodin ministar rekao da je plan Ministarstva da se do kraja godine usvoji Predlog zakona o obrazovanju odraslih. To je jedan segment obrazovanja koji je bio u potpunosti zapostavljen prethodnih godina, a nema modernog sistema obrazovanja u jednom društvu, u jednoj državi bez regulisanja pitanja obrazovanja odraslih.
Prethodnih meseci i godina u Vojvodini sam bio na raznim naučnim skupovima gde se razgovaralo o potrebi regulisanja problema ili pitanja obrazovanja odraslih. Tu se radilo pre svega o nekakvim seminarima koje su organizovala udruženja građana i ta udruženja, pozivajući se na modele koji postoje u zemljama u okruženju, pre svega u Mađarskoj ili u Hrvatskoj, izrazila su stav da to pitanje svakako što pre treba regulisati i u Srbiji.
Kada govorimo o pozitivnim stranama Predloga zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, svakako treba navesti nekoliko pozitivnih rešenja iz oblasti obrazovanja na jezicima pripadnika nacionalnih manjina. Ima jako puno novih pozitivnih rešenja iz te oblasti. Želeo bih da navedem ova predložena rešenja da bi građani, pripadnici nacionalnih manjina, mogli da znaju da će ova rešenja biti prihvaćena zajedno sa zakonom, okvirnim ili krovnim, o obrazovanju, nadam se, do kraja jula.
Na primer, u jedinicama lokalne samouprave ili lokalnim samoupravama u kojima je u službenoj upotrebi jezik i pismo nacionalne manjine, odnosno u kojima se obrazovno-vaspitni rad izvodi na jeziku i pismu nacionalne manjine, akt o mreži predškolskih ustanova i osnovnih škola donosi se uz prethodno pribavljeno mišljenje Nacionalnog saveta nacionalne manjine. To je jedno novo rešenje koje do sada nije postojalo u našoj regulativi.
Drugo pozitivno rešenje se odnosi na institut Saveta roditelja. Predlog zakona kaže da će u savetima roditelja biti srazmerno zastupljeni pripadnici nacionalnih manjina i to je jedno apsolutno pozitivno predloženo rešenje.
Dalje, kod donošenja programa, opet da citiram iz Predloga zakona, program osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, kada se radi o obrazovanju na jeziku nacionalne manjine i jeziku nacionalne manjine sa elementima nacionalne kulture, taj program se donosi na predlog Nacionalnog saveta nacionalne manjine i mišljenja Nacionalnog prosvetnog saveta. Taj program donosi ministar, ali na predlog Nacionalnog saveta nacionalne manjine.
Kada govorimo o upisu učenika, opet treba da napomenemo jedno pozitivno rešenje koje kaže da ako ne postoji mogućnost da se ispitivanje deteta vrši na maternjem jeziku, škola angažuje prevodioca na predlog Nacionalnog saveta određene nacionalne manjine.
Dalje, kada govorimo o nastavnicima i profesorima, onda postoji jedno rešenje koje treba da stane na put jednoj negativnoj pojavi koja, nažalost, postoji godinama unazad u Srbiji kada se govori o obrazovanju na jezicima nacionalnih manjina, a to je da određene predmete u odeljenjima u kojima se nastava izvodi na jeziku nacionalne manjine predaju profesori koji ne poznaju ni u kakvoj meri nastavni jezik tog odeljenja, odnosno jezik određene nacionalne manjine.
Učenici su prinuđeni da određene predmete uče ne na maternjem jeziku, bez obzira što su se upisali u odeljenje u kojem bi svaki predmet trebalo da se izučava na jeziku nacionalne manjine. Sada ne govorimo o predmetu srpski jezik i književnost, koji se normalno izučava na srpskom jeziku, a taj predmet je obavezan u svim školama. Govorim o primerima koji su, nažalost, veoma brojni, kada učenici koji pohađaju nastavu na npr. na mađarskom jeziku, uče geografiju, ili fiziku ili matematiku na srpskom jeziku.
Toj negativnoj pojavi, diskriminatorskoj pojavi, staće se na put jednim predloženim rešenjem koje govori o uslovima za prijem u radni odnos. Ovo rešenje predviđa tri nekakve podmogućnosti. Jedna se odnosi na obrazovni i vaspitni rad, kada se on ostvaruje na jeziku nacionalne manjine i tada osim opštih uslova lice koje želi da se zaposli kao nastavnik ili profesor mora da ima i dokaz o znanju jezika na kome se ostvaruje obrazovno-vaspitni rad. Toga do sada nije bilo i zbog toga je bilo tih negativnih pojava.
Kao druga nekakva podmogućnost ovoga jeste kod vaspitača. U Predlogu zakona imamo rešenje koje kaže da poslove vaspitača može da obavlja lice koje je steklo odgovarajuće obrazovanje na jeziku na kome se ostvaruje taj rad ili je položilo ispit iz jezika sa metodikom.
Sledeća verzija toga jeste kod poslova nastavnika i stručnog saradnika u školi u kojoj se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na jeziku nacionalne manjine, osim za romski jezik, i kaže se u zakonu da taj rad može obavljati lice koje je steklo srednje, više ili visoko obrazovanje na jeziku nacionalne manjine ili je položilo ispit jezika. Ova predložena rešenja su perfektna i tu se ništa ne može dodati.
Kada govorimo o pozitivnoj strani Predloga zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, želim da naglasim i ostvareni princip decentralizacije. Ovaj predloženi zakon predviđa nadležnosti AP Vojvodine i određene nadležnosti Pedagoškog zavoda Vojvodine koji će obavljati određene poverene poslove u vezi obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina.
Međutim, ovaj predlog zakona, nažalost, ima i neke nedostatke. Neću reći nikakvu novinu ministru da smo podneli amandmane. Ovo nije novina zbog toga što smo razgovarali o tim našim amandmanima i sa gospodinom ministrom i sa njegovim saradnicima i nadam se da će ti amandmani biti usvojeni zbog toga što smo ih uputili Ministarstvu u formi kako je to bilo predloženo od strane Ministarstva da bi oni mogli biti prihvaćeni, s jedne strane, a sa druge strane, bilo bi dobro da se ti amandmani usvoje zbog toga što dopunjuju ovaj zakon i poboljšavaju ovaj predlog zakona u odnosu na neka rešenja koja se odnose na obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina.
U obrazloženju Predloga zakona se navodi da se ovaj zakon donosi zbog obaveze usaglašavanja pojedinih odredaba zakona koje se odnose, već je kolega rekao, tu se nabraja određeni broj zakona, a među tim zakonima imamo i Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, jednog predloga zakona koji će se usvojiti isto kao i ovaj zakon u julu, pošto je i taj predlog zakona na dnevnom redu ovog vanrednog zasedanja. Ne bi bilo dobro da postoji kolizija ili kolizije između ovog okvirnog zakona i zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Malopre sam nabrojao koje su pozitivne strane, ali ima tu nekoliko nedostataka i mi smo ciljali ispravljanje tih nekakvih grešaka našim amandmanima. Ukoliko bi ovaj zakon bio u koliziji sa zakonom o nacionalnim savetima, onda bi bilo teško sprovoditi ono što je zamišljeno i u Ministarstvu za prosvetu i u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, kada govorimo o nekim specifičnim problemima obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina.
Kada smo tu kod nedostataka, želeo bih da kažem nekoliko rečenica o Nacionalnom prosvetnom savetu. Ovaj savet će imati, kao što i sada ima, 42 člana. Ima mišljenja stručnjaka iz sfere obrazovanja da je nedovoljno da sferu obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina pokriva jedno lice.
Ne bih hteo da iznosim nekakve demagoške argumente i da kažem da se, prema poslednjem popisu iz 2002. godine, oko 30% građana izjasnilo kao pripadnik neke nacionalne manjine, a prema ovom predlogu samo 2,38% članova Nacionalnog prosvetnog saveta će biti iz redova nacionalnih manjina. Mi to ne gledamo na taj način i zbog toga nismo predložili amandman na ovo rešenje.
Smatramo da ipak nije dobro da samo jedno lice pokriva celu oblast problematike obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina, jer vi jednostavno ne možete da stavite u isti koš obrazovanje na mađarskom jeziku, na romskom jeziku, na primer, ili na hrvatskom jeziku, na slovačkom, na rumunskom jeziku itd. Zbog toga smatramo da ovo rešenje nije najbolje.
To sam morao da kažem, ali na ovo nismo podneli amandman jer smatramo da ipak postoji mogućnost da u ovaj nacionalni prosvetni savet uđu ljudi koji će zaista biti stručni. Nadamo se da će, pored člana koga će predložiti nacionalni saveti nacionalnih manjina, i drugi ovlašćeni predlagači će predložiti stručnjake koji poznaju i problem obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina.
Sada bih želeo da pređem na Predlog zakona o udžbenicima. Ovaj zakon je isto tako moderan i svakako je za pohvalu. Ovde nismo našli nikakve nedostatke pa nismo podneli ni amandmane. Kad se govori o obrazovanju na jezicima nacionalnih manjina svakako je dobro da se i ovde predviđaju nadležnosti za nacionalne savete nacionalnih manjina.
Zahtev za odobravanje rukopisa udžbenika se može odbiti, na primer, ukoliko postoji obrazložena negativna stručna ocena kvaliteta rukopisa nacionalnog saveta nacionalne manjine i to je svakako dobro, a i kod odobravanja stranih udžbenika nacionalni savet nacionalnih manjina će i zakonom dobiti nadležnosti.
Ljudi iz Ministarstva naravno znaju da mi tu praksu imamo već pet godina unazad, korišćenja udžbenika iz matičnih država nacionalnih manjina, ali na to mi gledamo kao izuzetak. Mi ne preferiramo uvoz udžbenika i smatramo da naši stručnjaci treba da napišu udžbenike, ali pre svega u srednjim stručnim školama postoje situacije kada nije moguće ovde napisati udžbenik zbog malobrojnosti ili malog tiraža u kojem bi trebalo štampati određene udžbenike. Za tu mogućnost je dobro predvideti mogućnost uvoza udžbenika i dobro je što će nacionalni savet nacionalne manjine imati tu nadležnost.
Kada smo kod ove teme i u Ministarstvu su se setili ovog problema niskog tiraža, jer imamo baš niskotiražne udžbenike. Tu su upravo kao primeri navedeni udžbenici na jezicima nacionalnih manjina. Toliko bih želeo da govorim o ovim predlozima zakona.
Sada bih iskoristio mogućnost što je gospodin ministar ovde da ukažem na nekoliko problema koji postoje u praksi u obrazovanju. Ovi problemi ne postoje naravno otkad je on ministar, već ovi problemi postoje godinama unazad i nadamo se da će se sada naći rešenje da se ovi problemi saniraju i da se reše.
Prvo, radi se o problemu školskih uprava. Nama jednostavno nije jasno po kojim kriterijumima su formirane te školske uprave. Kako je na primer moguće da Subotica, koja je peti grad po veličini u Srbiji, nema svoju školsku upravu. To je, po nama, neobjašnjivo i stvarno me interesuje kako ministar može da objasni da recimo Sombor ima školsku upravu, a Subotica kao peti grad u državi po veličini nema tu školsku upravu.
Tu naravno treba da uzmemo u obzir i činjenicu da u Subotici imate obrazovanje na srpskom jeziku, na mađarskom jeziku, na hrvatskom jeziku, na romskom jeziku, pa svakako bi trebalo da postoji školska uprava sa sedištem u Subotici.
Drugi problem je nerešeno pitanje predmetnih nastavnika. Ovaj problem se može rešiti zakonom o visokom obrazovanju. Želim da ukažem na taj problem i da skrenem pažnju ministra – da bi bilo dobro kada se bude donosio taj zakon da se ima u vidu taj problem, jer bi se time mogao sanirati problem u onim sredinama gde nema dovoljno nastavnika i bilo bi dobro da se omogući studentima da postanu nastavnici iz dva predmeta.
Sledeći problem, pošto se radi na zakonu o učeničkim domovima, odnosno o učeničkom i studentskom standardu, u ovoj državi je nerešeno pitanje finansiranja onih učeničkih domova čiji osnivač nije država. Ovde imamo učeničke domove, recimo u Subotici, u Novom Sadu, u Zrenjaninu, čiji su osnivači neke tradicionalne crkve ili neke fondacije, i veoma su bitni, a država ih uopšte ni na kakav način ne tretira.
Jednostavno, to se mora uzeti u obzir. U prošlom sazivu Skupštine, kada je gospodin ministar bio poslanik, mi smo podneli amandman na Predlog zakona o budžetu i jednu manju sumu smo predvideli, čisto da se ukaže na taj problem. Taj amandman je bio odbijen zbog toga što nije sistemski rešeno ovo pitanje, pa bi to trebalo uključiti u predlog zakona o učeničkom i studentskom standardu.
Na kraju, jedno pitanje je za gospodina Obradovića. Nije nam jasno zašto lokalne samouprave, opštine, nisu osnivači osnovnih škola. Na teritoriji AP Vojvodine, Vojvodina je osnivač srednjih škola, a prema Zakonu o lokalnoj samoupravi lokalne samouprave bi trebalo da budu osnivači osnovnih škola, a to nije tako.
Želeo sam da ukažem na ove probleme i nadam se da ću dobiti odgovor od gospodina ministra na ova pitanja i nadam se da će naši amandmani biti usvojeni da bi bio zakon što bolji.

Zahvaljujem. Ima reč gospođa Zlata Đerić.

Dame i gospodi narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre i poštovani učitelji i profesori, u prvom redu, koji danas pratite načelnu raspravu o donošenju ovih zakona, a znam da je prosvetna javnost u ovom trenutku iskreno zainteresovana za donošenje ovih zakona.
Naravno, veoma je važno da se ovi zakoni napokon nađu pred javnošću Srbije, nađu pred usvajanjem i nadam se pred dobrom voljom Ministarstva da se poprave amandmanima koje smo podneli.
Ono što mi je pomalo zasmetalo u predstavljanju tih zakona, to je kada se o tim zakonima ili o zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja govori kao o krovnom zakonu i uopšte je to postao čest atribut za zakon. Ovo nije krovni zakon – ovo je temeljni zakon, kao što je prosveta temelj svakog društva, pa tako se prema njoj treba i odnositi. Ako se prema prosveti i zakonima koji se bave prosvetom budemo odnosili kao prema temelju za sve ostale dobre građevine u ovom društvu, onda ćemo izgraditi i dobro društvo.
Nadam se i verujem duboko da je cilj ovog zakona ne samo da se reši pitanje prosvete, nego je cilj dobrobit naše dece, a samim tim i celog društva. Moram da zahvalim gospodinu ministru što je pokazao izuzetno razumevanje i saradnju sa svim poslaničkim grupama, što smo mi iz Nove Srbije shvatili kao njegovu dobru nameru.
Podneli smo značajan broj izuzetno kvalitetnih amandmana, a njegove naznake da bi mogli biti usvojeni nas ohrabruju da ovo ministarstvo zaista želi da reši neka ključna pitanja i ključne probleme u prosveti. Naravno, neće ih uspeti rešiti sve i mi ćemo i o dobrim stranama ovog zakona govoriti i o onim stranama koje mislimo da su manjkave, a nadam se da ćemo uskoro pred sobom imati neke izmene i dopune, ako ministar bude smatrao za potrebno da dopuni neke stvari u radu, sprovođenju i realizaciji ovog zakona.
Ono što moram da kažem gospodinu ministru, a to je da očekujem da u svakom trenutku u Vladi zastupa sve interese prosvete, svu njenu čast i dostojanstvo koje ona u ovom narodu zaslužuje i koje ona kroz svoju tradiciju, čvrsto, i jedina možda u svim teškim vremenima, brani.
Pre svega, gospodine ministre, morate da znate da predstavljate najmoćnije ministarstvo. Nisu to prepoznale neke druge stranke i meni je to drago, inače bi vam to oteli, očekujući da tu infiltriraju neke tajkune i sve ostalo. Najmoćnije ministarstvo koje u ovom trenutku brani direktno ili indirektno interese bar tri miliona građana, i vojska, i policija i svi ostali jesu neka nadgradnja, neki drugi interesi, ali temelj ovog društva i naše budućnosti leži u ovom ministarstvu.
Uz to, ovo ministarstvo tretira najskuplju robu, obrazovanje, najkonkurentniju, najtraženiju robu, u celom svetu najpriznatiju. Ona se na prvi pogled nikad ne vidi u tom obliku, ali se na kraju ispostavi da ona jeste najznačajnija, najmoćnija i najskuplja. Očekujem da je kao takvu i štitite i time ćete zaista zaštititi prosvetu do kraja.
Govorim to sa punim kredibilitetom, jer dolazim iz grada Sombora, koji ima najstariju učiteljsku školu u ovom delu Evrope, sa najpoznatijom tradicijom i najpoznatijim imenima. Jedna od osnovnih škola u mom gradu je dala samo sedam akademika Srbiji. Prema tome, zaista smatram da sam pozvana i to da kažem javnosti Srbije.
Dakle, da se vratimo prvom zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i pre nego što se osvrnem na njegove dobre strane, moram da citiram neprevaziđenog pedagoga Makarenka, onog koga svetska pedagogija priznaje kao savršeni autoritet, onog koji je uspostavio u pedagogiji model pozitivnog primera, model poverenja i koji je u najtežim trenucima u Rusiji od armije napuštene dece, besprizorne dece, uspeo da napravi ličnosti.
Nažalost po svetsku pedagogiju, svetsku pedagošku praksu, nestao je u Staljinovim čistkama uoči samog Drugog svetskog rata, ali to je neka druga priča i druga tuga. Ovako kaže Makarenko: "Naša deca su naša radost, pravilno vaspitanje je srećna starost, loše vaspitanje je nesreća, naša tuga, naša sramota i krivica pred sobom, pred čitavim društvom".
Prosveta je, tvrdim, kroz sva ova posrtanja, a bilo ih je mnogo u modernoj srpskoj istoriji, očuvala svoje dostojanstvo, dignitet i čuvala sve nacionalne i narodne interese, vrlo često neshvaćena od svojih vlasti, vrlo često zanemarena od svojih vlasti. Opet se moram vratiti na neke od svetlih primera, onako opevanih, koji su i u najtežim momentima morali da kažu, profesor nije profesor sa dnevnikom samo.
Pošto ste gospodine ministre i vi i ja profesori ekskatedra, razumemo se apsolutno o čemu govorim. Pohvaliću član 109. ovog zakona. To je član za kojim smo u prosveti nekoliko godina vapili, to je član koji napokon vraća u prosek u osnovnoj školi ocenu iz vladanja.
Oni koji su tu ocenu izmestili iz proseka, napravili su nesagledive štete u društvu. Analizirajući nekoliko puta u toku godine naš rad, direktan rad u odeljenju, uvek smo došli do tih pogubnih rezultata i uvek smo vapili da se ta ocena u prosek učenika vrati.
Ona ima još nekoliko dimenzija. Jedna od posledica je svakako ovo nasilje sa kojim se nekoliko godina suočavamo. Ono oko čega se nismo složili, priznali ste i sami u Ministarstvu da imate dilemu, a to je uzrast u kome tu ocenu treba vratiti.
Amandmanom smo predložili da to bude od petog razreda, a vi ste u zakonu tražili da bude od sedmog, reći ću vam da je od sedmog prekasno. Učitelji koji me ovih dana zovu, čak sugerišu da je možda trebalo od drugog razreda osnovne škole. Nadam se da ćete ipak usvojiti ovaj amandman, s kojim se složio čak i predstavnik UNICEF.
Dakle, stručno, naučno dokazano je da ta ocena ima izuzetan efekat, izuzetno stimulativan efekat na decu i na njihovo vaspitanje i da je izmeštena u onom momentu kad je porodica pokazala određene probleme, a kad su te porodice koje su imale određene probleme u svom ličnom odnosu prema svom najvećem i najodgovornijem zadatku, vaspitanju sopstvene dece, želele da tu odgovornost prenesu na neke druge.
Dakle, ocena iz vladanja se vraća u prosek. I zaista, ona je prva pomoć kad oko deteta mnogo toga ne funkcioniše i kad ono zavapi nemirom, nestašlukom da mu se ukaže pažnja i ljubav, i to je najbezbolniji način da rešimo mnoge probleme u startu.
Odgovorno vam tvrdim, iz prakse, da otkad smo izmestili tu ocenu iz proseka, a izmeštene su i neke druge mere kojima smo u školi mogli da sačuvamo, pre svega, autoritet društva, i autoritet prosvete, i škole, i autoritet porodice, jer smo ponekad mi u školi bili najvažniji branilac tog autoriteta, povećao se broj maloletničke delikvencije, i to mi koji smo sarađivali nažalost i sa institucijom policije, po sili potrebe ili po potrebi zakona, znamo da je tako.
Dakle, to je ono što je u ovom zakonu izuzetno dobro. Ima još nekoliko zaista lepih iskoraka u korist prosvete i po tome se vidi da je ovo ministarstvo vodilo računa o nekim interesima dece. Govoriću i o onima na koje u ovom zakonu niste obratili pažnju, ali se nadam da ćete svakako, opet u ime boljitka Srbije, naći razumevanja i naći način da to rešite.
Pre svega, ni ovaj zakon nije našao načina da se obrati, pozabavi i da više energije i sredstava i zakonskih regulativa uputi ka posebno talentovanoj deci. Pozitivno je da ste neku marginalizovanu decu, probleme koji su u društvu pojava, na neki način inkluzijom zbrinuli. To pozdravljam. To je dobra strana ovog zakona.
Potrebno je deci sa posebnim potrebama omogućiti ravnopravno školovanje, učiniti ih vidljivim. Ali, zašto mi već dugo vremena decu koja treba da budu motor ovog društva, da ponesu najveći teret budućnosti i koja će to moći da ponesu, jer su svojim prirodnim predispozicijama pokazali da to mogu, zašto njihov i lični interes ne stimulišemo tako da se oni usmere tako da budu motor društva.
To je čista fizika, da se našalim, ali to vam je na ravnom putu i slab motor može da vuče, ali kad zaglibite u blato, morate da zovete traktor, neku jaču mašinu koja će da vas izvuče. Oni su ta mašina. Njima treba dati veliku prednost u odnosu na sve.
Treba stimulisati, finansijski i na sve druge načine, posebno talentovanu decu, posebno decu koja pokazuju naročito interesovanje za neke oblasti, treba stimulisati učenička takmičenja koja godinama, sa tim se svi suočavamo, a to jeste mesto gde se vrši prva selekcija takve dece.
Dakle, učenička takmičenja treba posebno finansirati, posebno te nagrade. Da se ne održavaju svake godine i to je sve više i više naglašeno, kao kuluk i kao teret školi, organizatoru, nastavniku koji to mora da radi i roditeljima koji vrlo često ne mogu da reše ni pitanje prevoza deteta do nekog mesta gde se održava republičko ili neko okružno takmičenje.
Tu potvrdu koja je jako važna, koja je, vi znate, i vaspitna, a drugo izuzetno korisna za društvo, nismo u ovom zakonu dobili. Tu smo podneli takođe neke amandmane i očekujem da to ministar prepozna.
Posebno talentovana deca napokon ne smeju biti briga samo svojih porodica, jer već nekoliko godina gledamo na sceni nalazi se nacionalna strategija za borbu protiv narkomanije, nacionalna strategija za borbu protiv svih pošasti koje nam se događaju, a nigde nacionalne strategije za talentovane učenike, za talentovanu decu, za genijalnu decu. To je ono što nama ovaj zakon i ovo ministarstvo treba da ponudi.
Zaista očekujem da će to uskoro morati da bude prioritet ili da se donese poseban zakon ili neki podzakonski akt koji će favorizovati da i oni budu jednom primećeni, da ne gledamo po novinama kako tamo neko dete koje je osvojilo sve svetske nagrade ne može neka minimalna sredstva da ostvari i onda se razna ministarstva prebacuju, ko je u stvari za to nadležan? Ispostavilo se da za one koji su najbolji niko nije nadležan. Imamo samo nadležne za one koji stvaraju probleme, na njih trošimo vreme, novac i resurse.
To je ono o čemu očekujemo da se ovo ministarstvo uskoro i jasno opredeli, da jednim zakonskim rešenjem obuhvati odnos društva i obaveže društvo da oni koji jesu po prirodi svojoj imali sreću da budu obdareni naročitim sposobnostima, da ih i društvo uvaži, da društvo od njih očekuje da budu zamajac neke buduće Srbije.
Ono što svakako treba ovo ministarstvo da obradi i da se posebno pozabavi, nisam mislila da o tome govorim u zakonu o udžbenicima, nego vam govorim baš u okviru ovog zakona, to je problem sa kojim se praksa u školama sreće dugi niz godine i svake godine se zaričemo kako ćemo naći način da se to reši. O tome čak niko ništa nije ni pomenuo. Toga nema ni u naznakama.
To je problem fizičkog opterećenja učenika. Osamdeset posto dece u nižim razredima na sistematskim pregledima konstatuje im se krivljenje kičme, zbog preteških torbi, zbog prevelikih zahteva. Sve poštujem, i licence i ostalo izdavača, i udžbeničke komplete, i ovlašćenje i kazne, sve je to u redu, ali neko mora sesti i reći – dete sa 25 do 30 kilograma telesne težine ne može da nosi svakodnevno teret od osam kilograma na svojoj kičmi, jer pravimo buduće invalide.
Da roditelji sami ne preduzmu nešto i sami nešto svakodnevno ne vade, da učitelj to na neki način ne koriguje, ponekad bi taj teret bio daleko veći. O tom sistemskom rešenju, verujte, uz Ministarstvo zdravlja, očekujem da se neko oglasi, jer dosta konstatovanja tog, svi to primećujemo, znamo da to jeste problem, deca sve slabije vide, sve su više na kompjuteru, roditelji ih često ostavljaju da ih kompjuter pričuva dok oni nisu tu. Deca gube vid i krive kičmu, dva ozbiljna problema. O ravnim stopalima da ne pričam.
Mi imamo zdravstvene probleme koje moramo da rešimo kroz sistemski pristup vaspitanju i obrazovanju naše dece.
Gospodine ministre, mnogo je toga o čemu možemo da pričamo. Osvedočena vašim dobrim namerama da hoćete kroz ovaj zakon da mnogo toga suštinski rešite, obratite pažnju samo na neke od ovih stvari na koje smo vam skrenuli pažnju da treba da budu rešene, jer lično ne očekujem od ove vlade da bude ni nacionalnog odgovorna, ni socijalno odgovorna.
Očekujem da bude odgovorna i to očekuju građani Srbije, da ona bude odgovorna prema zadacima koje je preuzela i da u maniru istog atributa neko posle i odgovara za nešto što nije učinio, uradio, a preuzeo je odgovornost da to uradi.
Sada moram samo kratko da se vratim na izlaganje poslanika koji je govorio pre mene, gospodina Balinta Pastora. Vidim da nije u sali. Govorio je o nacionalnim manjinama i o njihovim potrebama i onom svemu što se u Zakonu o nacionalnim manjinama uredilo, to pozdravljam, ali moram da kažem – radim u školi gotovo onoliko godina koliki je njegov životni vek, u školi koja je dvojezična, srpsko-mađarska.
Imam odeljenje na srpskom i na mađarskom jeziku. Ne prepoznajem probleme o kojima priča, ne prepoznaju ni moje kolege te priče. Predmeti su stručno zastupljeni. Već pri samom konkursu imate to uređeno zakonom da ne možete da konkurišete da predajete fiziku, ili hemiju, ili geografiju u odeljenju na mađarskom jeziku ako ne znate taj jezik.
Po prirodi stvari, vi ste verovatno i pripadnik te nacionalne manjine. To nikada do sada nije bilo sporno, pa nije dobro, nije pozitivno da se problem na taj način izdvaja, nije čak ni dobronamerno, jer je problem zaista i do sada bio vrlo pozitivno i dobronamerno rešen.
Govorim to sa autoritetom nekoga ko 25 godina radi u takvoj školi. Ne dopada mi se, pošto se svakodnevno srećem i sa kolegama i sa decom iz obe nacionalnosti, imali smo i ostaje ta divna saradnja. Naše nastavničko veče je uvek imalo razumevanje i slogu. Naša deca su se uvek prelepo družila. Ne dopada mi se da neko sada pokuša da ih podseti na to da i grudvanje može da ima nacionalni osnov.
Nastavite tu tendenciju rešavanja nacionalnih interesa, interesa nacionalnih manjina, gospodine ministre. Sačuvajte pre svega dobru nacionalnu tradiciju srpskog vaspitanja i obrazovanja. Nemojte da se ona nečim uruši, kao što je bilo pokušaja u nekim reformama da se uruši.
Imali smo jedan od najboljih sistema vaspitanja i obrazovanja u svetu, bili smo priznati i poznati po tome. Nismo slučajno imali stručnjake koji su svagde na ovom svetu ostavljali značajna imena i značajan trag. Molim vas da zaista to do kraja bude ispoštovano.
Pohvaljujem sve vaše pozitivne primere, pohvaljujem sva pozitivna rešenja i nadam se da ćete se bar o onome kratkom što sam rekla izjasniti i uskoro naći način da i to rešite.

Gospodin Balint Pastor, replika.

Gospođo predsednice, uvažena koleginice Đerić, naše prostorije su na istom spratu, pa smo i tamo komšije, pa sam morao da trčim dole da bih vam mogao replicirati, jednostavno moram. Moram replicirati zbog toga što moje izlaganje nikad nije zlonamerno.
S druge strane, juče sam rekao kada smo raspravljali o Krivičnom zakoniku – mi nikad ne uveličavamo probleme i nikad ne govorimo o nekakvim izmišljenim problemima. Kada od nas čujete da govorimo o nekom problemu, onda budete uvereni da je to tako.
Sa druge strane, raduje me što tih problema o kojima sam govorio nema u školi u kojoj vi predajte, ali verujte taj problem postoji i u nekim drugim školama. Pohvalio sam ovaj predlog zakona zbog toga što predviđa jednu mogućnost koja će značiti odgovor na te probleme koji postoje u društvu na terenu. Uostalom, da taj problem ne postoji, ni Ministarstvo ne bi smatralo da postoji potreba da se to na takav način reguliše.
Vi ste u pravu, u konkursu je navedeno vrlo često da ne može predavati određeni predmet lice koje ne zna jezik. Ali, šta ako se taj konkurs raspiše na način da se niko ne javi od onih koji znaju jezik? Šta se onda dešava kada je taj konkurs raspisan na način da se niko ne može prijaviti na taj konkurs ko bi ispunjavao sve uslove koje treba da ispunjava?
Tako da ne znam zašto ste vi pet minuta vašeg izlaganja iskoristili da bi govorili o nečemu što sam govorio. Meni uopšte nije jasno zašto ste vi govorili u stilu da uveličavam neke probleme, da zlonamerno govorim o nekim pitanjima, kada to jednostavno nije tako, a vi vrlo dobro znate da to nije tako. I da još jednom podvučem, da Ministarstvo ne smatra da taj problem postoji, rešenje za taj, po vama, nepostojeći problem, ne bi bilo predviđeno Predlogom zakona.