Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, predstavnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom vremenu koje imam ću pokušati da predočim ministru, saradnicima i široj javnosti ono što, po mom ličnom mišljenju i po mišljenju nas iz poslaničke grupe SNS, nije na najbolji način regulisano, iako ću se složiti sa većinom govornika koji su rekli da je ovo vrlo sveobuhvatan zakon i da najveći deo onoga što reguliše sveobuhvatno i relativno kvalitetno reguliše.
Međutim, mislim da neka rešenja koja se uvode ili kao nova ili kao nešto što je već bilo u postojećem zakonu, a što nije na pravi način implementirano, ponavlja se i mislim da neće doneti naročitog boljitka.
Pre svega bih počeo sa uvođenjem završnog ispita u osnovnom obrazovanju i vaspitanju. Ministre, univerzitetski ste nastavnik, kao i ja i kao određeni broj poslanika, i dobro znate koliko i polaganjem diplomskog ispita se proverava sveobuhvatnost obrazovanog procesa na univerzitetu i na visokoj školi.
Mislim da ništa neće dobro u smislu provere znanja nekog osnovca učiniti i unaprediti uvođenje tog završnog ispita, samo će dovesti tu decu u stresnu situaciju, uostalom i roditelje, koji će imati brigu da li će i kako će položiti taj završni ispit. Pogotovo što ovde u stavu 2. definišete – završnim ispitom procenjuje se stepen ostvarenosti opštih i posebnih standarda postignuća u osnovnom obrazovanju i vaspitanju. Ova reč "postignuća" mislim da nije u duhu srpskog jezika i morali ste naći neko bolje rešenje, valjda provere ukupnog znanja.
Kaže – nakon obavljenog završnog ispita učenik stiče pravo na upis u srednju školu bez polaganja kvalifikacionog ispita. To je dobro donekle, ali mislim da je i dobra praksa koja je uvedena u ovih ne znam tačno koliko godina, gde su naša deca osnovci polagali taj kvalifikacioni ispit, koji je u isto vreme bio i mogućnost rangiranja. On je bio i klasifikacioni.
Živo me zanima kako ćete na osnovu stečenog statusa položenog završnog ispita napraviti klasifikaciju, da li samo isključivo po uspehu i kako ćete sve to rangirati. Mislim da će vam biti mnogo teže nego što je dosad, pogotovo što je već ušlo u normalnu praksu polaganje tog klasifikacionog ispita i deca se dobro pripremaju, sa velikim procentom dobro polažu i srpski i matematiku.
Sledeća stvar na koju hoću da ukažem je ono što sam očekivao, a mislim i veliki broj drugih, da se ovim zakonom na mnogo bolji način reguliše školovanje posebno nadarene i talentovane dece. Po meni, u članu 77. samo, definisali na neki način, i to u stavu 4. stoji – za učenike sa izuzetnim sposobnostima ustanova donosi individualni obrazovni plan, shodno stavu 3. ovog člana. U stavu 3. je definisano i šta ustanova treba da propiše za dete i učenika kojem je, usled socijalne uskraćenosti i smetnje u razvoju, invaliditeta i drugih razloga potrebna dodatna podrška obrazovanju i vaspitanju, ustanova donosi individualni obrazovni plan.
Za ove posebno nadarene izuzimate samo tačku 3, a to su posebni standardi postignuća i prilagođene standarde za pojedine ili sve predmete sa obrazovanjem za odstupanje od posebnih standarda. To piše u tački 3) koju izuzimate. Ovde je napravljena ozbiljna greška i ozbiljan propust u tački 5), gde stoji: individualizovan način rada vaspitača i nastavnika, odnosno individualizovan pristup prilagođen vrsti smetnje.
Da li visoko nadarena deca imaju i smetnju po ovome? Ova tačka 5) podrazumeva se i za njih. Molim vas i vaše saradnike da pogledate još jedanput ovo i, ako nema amandmana, da kao predlagači preko Odbora za prosvetu napravite korekciju i da se izuzme i ova tačka 5), ne samo tačka 3) nego i tačka 5), jer je ovo uvreda za tu visoko talentovanu decu, za njihove roditelje, da se ovako u ovom članu definiše njihov status.
Baška što sam lično mislio da ćete na mnogo bolji način definisati nastavne planove i programe, mentorski rad kod te dece, finansiranje i stipendiranje te dece, jer ona u velikom broju afirmišu našu zemlju kroz razna takmičenja itd.
Dalje na šta želim da ukažem je vezano za direktore ustanove. Napravili ste ovim zakonom da je direktor škole ili vaspitne ustanove najvažniji direktor u ovoj državi. Zašto je taj direktor važniji od direktora visoke škole ili dekana fakulteta? Njemu uvodite nekakav ispit. Po toj logici trebalo bi da se uvede i za direktora visoke škole ili u krajnjem dekana.
Ne vidim smisao toga. Pogotovo što je u postojećem zakonu bilo propisano da direktor polaže ispit za direktora, pa do sada to nije zaživelo. Da li će i kako zaživeti ubuduće videćemo, ali ovim članom kojim je to regulisano 59, napravljeni su određeni, da kažem, propusti i sukobi, tako da se određuje rok za direktore godinu dana u ovom članu. U članu 174. stoji da direktor ustanove izabran do dana stupanja na snagu ovog zakona dužan je da u roku od tri godine položi taj ispit.
Ovde se radi o klasičnom dovođenju u neravnopravan položaj lica u istoj pravnoj situaciji. Znači, jednima se stavlja rok godinu dana, a drugim direktorima se stavlja rok od tri godine.
(Predsednik: Vreme.)
Nažalost vreme je isteklo, ali imao sam još želje da govorim. Nadam se da će biti kroz amandmane, licenciranje nastavnika…

Narodni poslanik Nikola Savić ima reč. SRS ima još 33 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo moje izlaganje ću započeti na taj način što ću da nastavim ono o čemu sam govorio kao ovlašćeni predstavnik grupe SRS, kada me je gospođa Slavica Đukić-Dejanović, protivno Poslovniku, prekinula, iako sam je blagovremeno obavestio o tome da ono vreme koje bude preteklo preko 20 minuta odbije od ukupnog vremena koje na raspolaganju ima SRS. Ali dobro, šta je tu je.
Ono o čemu sam pričao moraću da završim i posle toga ćemo da ukažemo na još nešto vezano za ovaj zakon. Naime, govorio sam o tome da se u našim udžbenicima, navodeći pre svega primer udžbenika istorije, nalazi mnogo toga što nije u duhu, odnosno bolje reći suprotno je našim nacionalnim interesima, nacionalnim vrednostima. Sada ću pokušati da pokažem zbog čega se to dešava da u udžbenicima ima stvari o kojima sam ovde nešto rekao, a nešto više u svom prethodnom izlaganju.
Naime, hrvatski tajkun Ante Žužul uveliko štampa i prodaje udžbenike za srpske osnovne škole, tako da srpski osnovci uče prva slova iz hrvatskog bukvara. To mogu da kažem, jer je to zaista tako. Pomenuti gospodin je postao vlasnik neke izdavačke kuće nekada moćnog Bigza, "Beogradski izdavački zavod" i od Bigza je napravio dve firme. Jedna se zove "Bigz pablišing", a druga se zove "Bigz školstvo".
On je pre svega biznismen, ali nastupom na srpskom tržištu je uspeo da osvoji neke direktore škola i neke ljude u Ministarstvu i zavladao je negde sa 40% srpskog prostora, odnosno tržišta knjiga.
Nije samo u pitanju ovaj Bigz, odnosno "Bigz pablišing", nego na našem tržištu vlada i jedna slovenačka firma, zove se "Klet". U stvari to je nemačka firma, samo je predstavništvo i filijala glavna u Sloveniji, sa predstavništvima ovde kod nas, i u ovim preduzećima za sebe tvrde da imaju dugogodišnju tradiciju u izdavanju školskih udžbenika sa zavidnim renomeom, i to kako oni kažu – u mnogim državama.
Ova firma "Klet" izdaje sve udžbenike za osnovnu školu od prvog do četvrtog razreda i nabrojaću samo neke udžbenike. Ovo nemojte shvatiti kao reklamu ove firme, taman posla, to mi nije namera, čak naprotiv. Nabrojaću neke udžbenike koje izdaje ova firma: "Matematika", udžbenik "Igra brojeva i oblika", prvi i drugi deo, "Srpski jezik", "Čitanka", "Igra reči", "Bukvar od slova do enciklopedije", "Priručnik za učitelje" uz udžbenički komplet itd.
Zaista pitam gospodina Obradovića, ovde prisutnog ministra, šta će država da uradi da spreči hrvatski i slovenački kapital da svojim udžbenicima obrazuju srpsku decu? Zaista, ovo je vrlo osetljiva materija. Nisam protiv toga da bude protok robe i kapitala itd, ali svakako ovo je najosetljivija sfera društva i ovde treba biti vrlo oprezan.
Ministarstvo prosvete, a i neke druge Vladine službe moraju da rade svoj posao kako bi se uhvatili u koštac sa ovim ozbiljnim problemom i to na neki način rešili.
Zaista ne smemo dozvoliti da se naši mladi naraštaji obrazuju tako što će da zapamte ono što žele naši neprijatelji, Medlin Olbrajt, Hilari Klinton, Đerđ Soroš i još mnogi drugi, da ih ne nabrajam.
Sada ću nešto konkretnije da kažem o ovom samom zakonu. U načelu sam izneo mnogo primedbi na ovaj zakon, a napisala je SRS i veliki broj amandmana vezano za ovaj zakon i samo ću neke stvari da pobrojim koje sam primetio gledajući i listajući ovaj zakon.
Recimo, u članu 8. stav 4. koji se odnosi na lica koja izvode obrazovno-vaspitni rad, kada se pogleda taj član i taj stav, on po svojoj suštini je na neki način diskriminatorski.
Naime, lica koja u toku svog školovanja na visokoškolskoj ustanovi nisu imali predmete kao što je psihologija, pedagogija, a to je mali broj predmeta, to imaju pre svega filološki, filozofski itd, a svi ostali fakulteti, sa čijim diplomama se radi, pre svega u stručnim školama, nisu imali to, a mnogo ima potrebe u srpskim školama za ovakvom vrstom i ovakvim profilom stručnjaka.
Dalje, u istom ovom članu stoji jedna odredba za koju takođe mislim da ne bi trebalo da stoji u ovom zakonu. Ona se pre svega odnosi na broj bodova. Ona je potpuno nejasna. Pitao sam neke prosvetne radnike, i sam sam prosvetni radnik, i verujte i meni samom to nije jasno. Opet ovom odredbom su oštećeni oni prosvetni radnici koji svoje diplome nisu stekli u vreme kada je sistem prenosa bodova funkcionisao.
Išao sam malo dublje u sve ovo i želim da postavim pitanje ministru - da li je možda ovo neka zamena za stručni ispit koji su nekada polagali prosvetni radnici? Doduše, i sad ima ta kategorija, ali se ne zove stručni ispit, nego polaganje za licencu, ali i tu ima velikih problema.
Jer zbog birokratije i ovih silnih institucija, agencija, zavoda, centara itd, pogotovo u unutrašnjosti Srbije, ogroman broj prosvetnih radnika već godinama, neki po 5-6 godina, čekaju da polažu ispit za licencu, ali jednostavno ne stiže im poziv, ne znaju kome da se obrate i zbog neažurnosti administracije nisu u stanju da taj ispit polažu, ispit za licencu, a ako bi se doslovno primenile neke odredbe i neki članovi ovog zakona, takvim licima bi trebalo da prestane radni odnos, a naravno ne njihovom krivicom.
Videli smo ovde, kod ovog novoformiranog saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, predviđa se 21 član, a predviđa se i iz kojih struktura se predlažu ti članovi, ali se nigde ne kaže koja od struktura daje koliko članova i, kao što je to rečeno u Nacionalnom prosvetnom savetu, ne kaže se kako, odakle i da li će se finansirati članstvo u tim savetima.
U članu 33, koji govori o proširenoj delatnosti, zaista vi ste to lepo predvideli zakonom i to je sve u redu, međutim, ako imamo u vidu Zakon o budžetskom sistemu gde 40% tih sredstava koja se ostvaruju na osnovu sopstvenih prihoda ide državi, onda će se ova proširena delatnost bukvalno ugasiti, jer niko od prosvetnih radnika, niko od škola, direktora škola, neće biti zainteresovan da se bavi proširenom delatnosti, jer od svega toga kada se odbije ono što ide državi, porezi i sve ostalo, neće im ostati ništa, tako da jednostavno niko neće želeti da se petlja u sve ovo.
Neko od kolega je pominjao ispit za direktora. Ima određenih nejasnoća oko tih odrednica i tih stvari. Naravno, u suštini nemam ništa protiv toga da direktori imaju ipak neku vrstu, da kažem, obaveze da nešto više znaju od onih ljudi i radnika u školi.
Međutim, vi ovako nametanjem obaveznog ispita za direktora favorizujete automatski određene ljude. Da li to znači ako neko ko ima ambicije da postane direktor škole, za godinu, dve, pet ili deset, praktično ističe te svoje ambicije, otkriva neku svoju strategiju, možda neko i vidi svoju šansu da postane direktor onog momenta kada prethodnom direktoru istekne mandat ili nešto drugo, a ovako vi praktično njega terate odmah unapred da se legitimiše, a znate da će takvi ljudi imati zavist od strane svojih kolega ili od direktnih konkurenata za to mesto iz svoje škole, tako da i to u određenoj meri može poremetiti odnose u školi, kolektivu ili ustanovi, kako se kaže u zakonu.
Recimo, ovde se propisuje da pomoćnik direktora treba određeni deo svog radnog vremena da provede u nastavi. Naravno, to nije sporno, ali morate imati u vidu da prema normativima koje propisuju koje škole će imati pomoćnika direktora, to su uglavnom velike škole. Znate da imamo škole i po 40, pa i po 50 odeljenja. Pre svega, misli se na srednje škole, mada ima i osnovnih škola koje su dosta velike, tako da pomoćnika direktora, gledano na ukupni broj škola, ima veoma mali broj škola.
Zbog toga ovde bi trebalo da se jasno precizira koji je to obim koji bi pomoćnici direktora trebalo da provode u nastavi, jer u pitanju su velike škole i u pitanju je veliki obim poslova, tako da bi to tačno trebalo definisati. Moje je mišljenje da bi to trebalo da bude maksimalno 20% od one norme za nastavnike.
Što se tiče izbornog predmeta, u pitanju je veronauku i građansko vaspitanje, vi ste ovim zakonom predvideli da, kada se učenik jednom izjasni za izborni predmet, da taj predmet mora da zadrži do kraja školovanja. Lično mislim, a i praksa to govori, da to ne bi trebalo da se sagleda na taj način, nego čak naprotiv da se ostavi učenicima mogućnost, SRS je napisala jedan amandman na tu temu, da se tokom školovanja može promeniti izborni predmet.
Jednostavno, iz iskustva znamo, kada se deca opredeljuju za jedan ili drugi predmet, oni zaista nemaju apsolutno nikakvog pojma o čemu se radi u jednom ili u drugom predmetu, nego se opredeljuju na osnovu nekih kriterijuma, njegov drug ili njegova drugarica su se opredelili za ovaj predmet pa će i on, ili je čuo da je profesor iz veronauke mlađi ili lepši nego profesor iz građanskog vaspitanja, ili obrnuto, pogotovo što se ovi predmeti ocenjuju opisno, ne utiču na prosek, tako da to i ne stvara neku dodatnu komplikaciju prilikom vođenja školske administracije.
Zbog vremena koje moram da ostavim svojim kolegama, da pomenem i maturu koju ste predvideli ovim zakonom. Znači, opšta, stručna, umetnička matura, u suštini nemam nekih većih primedbi na to, ali jedna stvar, jedna velika primedba koju ću ovde da iznesem – opšta matura, ona se pretpostavljam odnosi na, mada ovde ne stoji, ali podrazumeva se da se odnosi na gimnazije.
Učenici koji su završili opštu maturu ne polažu prijemne ispite na fakultetima, a učenici koji imaju stručnu maturu, znači učenici iz stručnih škola i učenici koji imaju položenu umetničku maturu umetničkih škola, oni faktički treba da polažu prijemni na fakultetima.

Reč ima narodna poslanica Marina Raguš. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je 18 minuta, a posle nje narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Gospodine ministre, zaista mi je drago da o ovim temama možemo zajedno glasno da razmišljamo i da progovorimo, nadam se, na najkonstruktivniji mogući način, pa ćete nam, verujem, pomoći da dođemo do nekih odgovora koji se tiču prosvetne zajednice u celokupnoj, makar ono što bi trebalo da bude, državi Srbiji.
Danas sam pažljivo slušala u određenim intervalima kolege iz vladajuće većine i opozicionih partija, posebno gospođu predsedavajuću, i zaista se slažem da je prirodno stanje – da svako želi promene i da je ta vrsta dijalektike nešto što je upisano u najsavršenije biće u prirodi, kao što je čovek.
Poređenje sa EU i razvijenim zemljama te porodice je i te kako dobro, pogotovo ako imamo u vidu i sledeću stvar – da je sistem ili upravljačka elita postavila i učinila mogućom takvu vrstu promena. Onda se logički postavlja pitanje – zašto upravljačke elite devet godina nisu postavile takav sistem, pa bismo mi možda imali manje argumenata da na određene načine kritikujemo urušeno srpsko društvo?
Volela bih da mi navedete jednu instituciju koja funkcioniše na zadovoljavajući način. Čini mi se da država Srbija i svi građani države Srbije su nažalost oni eksperimentalni zečevi najgore vrste eksperimenta in vivo. Kako je koja elita dolazila, tako je menjala kurs. Kako je ko dolazio na čelo određenih institucija, sebi je dao za pravo da jednostavno upravlja sudbinama ovih ljudi i ove države na najgori mogući način. Reforme, koje bi se čak i pokušale da sprovedu, stajale bi u startu.
Mi sada, dame i gospodo, imamo obolelo društvo. Generacije koje bi trebalo da preuzmu odgovorne funkcije u ovoj državi i u ovom društvu, a koje ne mogu da se izleče od delikvencije, maloletničke prostitucije, porasta narkomanije i vrlo loših uzora. Mi imamo kriminalizovano društvo, društvo u kojem ne postoje pozitivni kriterijumi i to tako traje i suviše dugo. Bilo kakav drugi argument posle devet godina tzv. demokratskih promena ovde zaista nema utemeljenje.
Jedini zaključak koji može ovde da se izvede jeste da nije bilo volje, da se nije razmišljalo, da su prioriteti bili drukčiji, kao što je potpuno loša privatizacija svega onoga što je postojalo kao mogućnost da se nešto zaradi, užasno veliki pritisci na prosvetne, zdravstvene i sve druge radnike i ljude koji su u vrlo osetljivim oblastima, postavljanje medijski loših uzora, po sistemu – što gore, to bolje – iniciranje frustracija i nasilja na svakom koraku.
Mi sada, dakle, jesmo u problemu – kako izlečiti buduće srpsko društvo, jer ga sada nemamo. Mi imamo haos i anarhiju i toga smo svedoci svi. Mi se ovde ubismo govoreći o krovnim, temeljnim, bočnim, sporednim, važnim i nevažnim zakonima, a pogledajte kako izgleda jedan dan u Srbiji – vi morate da se zahvaljujete hiljadama evra za nešto što bi trebalo da bude obavljanje svakodnevne delatnosti; vi morate da tražite vezu kako biste dete upisali u neki vrtić.
Vi ne smete da govorite o nekim stvarima jer nikada neće moći da se zaposlite u državi Srbiji. Vi morate da bude član partije na vlasti da biste mogli da preživite u Srbiji. Dame i gospodo, predstavnici vrlo važnog Ministarstva, ovo je vrlo tužno vreme. Ne kažem da je po tome jedinstveno ili ne želim da govorim da nikada gore nije bilo, ali smo mi savremenici ovog vremena koje smo dobili na raspolaganju i nemamo čime da se ponosimo.
Ovaj pokušaj reforme može da znači dobar potez i može da znači uspeh sve dok jedno dete ima šansu, ravnopravnu šansu, da se školuje, ostvaruje rezultate i da roditelj zna da onoga momenta kada je to dete poslao u školu da je dete na sigurnom; da prosvetni radnik takođe zna da ima državu iza sebe koja će mu omogućiti sve moguće uslove da učestvuje u sazrevanju deteta.
Gospodine ministre, da li će to biti tako usvajanjem ovih zakona? Da li je to tako sada?
Mi smo imali prilike da čitamo najrazličitija moguća istraživanja, statistike koje nisu nimalo svetle, kako prolaze recimo maloletna deca u osnovnim školama, na koji način su profesori i učitelji, dakle na koji je način, na žalost, urušena institucija nečega što bi trebalo da bude neprikosnoveno, jer zamenjuje roditelja u tim institucijama, a urušili su ga svi oni koji su uzor u ovom društvu kriminalizovanom, oni koji misle da mogu svojim parama da kupe sve, i sve su za sobom uništili, ostavili su pustoš.
To su te promene koje su vrlo aktuelne, nažalost, od 2000. godine naovamo. Ne bih tu generalizovala, ima časnih ljudi i u vlasti i oko nje, ali su oni u nedovoljnom broju da provedu ono što jeste vaša namera.
Recite mi kako je moguće da učenik pokuša da otme dnevnik učiteljici i kako je moguće da nasrne na nju? Takođe mi recite, kako je moguće da ne uradite ništa, a da na ju tjubu imate slike nasilja među decom? Molim vas, recite mi koliko će pripadnika MUP biti potrebno da spreči narko-dilere da ulaze u školska dvorišta? Konačno, recite mi, gde će ta deca moći da rade posle završenog edukativnog procesa?
Govorim "edukativno" zato što je na žalost ona vrlo važna funkcija, koja je nekada od nas napravila ovo što mi sada jesmo – vaspitna je izostala. Vi imate učitelje, profesore, direktore škola, koji u najvećem broju i procentu jedva krpe kraj sa krajem i koji su vrlo često pod udarom određenih političkih odluka ili ukoliko ne ispoštuju ono što je pritisak uticajnih roditelja, čak žrtve progona. To takođe važi i za određenu decu i za određene roditelje. Dakle, što god da dotaknete, a tiče se prosvete, jeste veliki problem.
Verujte, mene je tokom jedne kampanje, o kojoj sada ne bih želela i volela puno da pričam, ali sam se zaista radovala našem susretu, i da vas upoznam i sa tom situacijom, jer bih volela da čujem šta vi mislite o tome, užasnuo i zaista do krajnjih granica potresao jedan primer izbegličke porodice, ali mi eto na delu imamo višestruko kršenje osnovnih ljudskih prava, što je najgore ljudskog dostojanstva.
Porodica se preziva Macura. Svojevremeno je zbog "Oluje" pobegla glavom bez obzira u Srbiju, smeštena u objekat Šuplja stena, muž, žena i troje izvanredne dece, dece za primer. Žena radi više poslova, pegla i čisti kuće, ne bi li ta porodica imala dodatne prihode. Njena deca su na budžetu. Svi su akademski građani.
Znate, gospodine ministre, sa suzama u očima je došla i pitala – kako ću sada moći da platim njima ispit, jer njima kasni uplata i oni su morali da se zadužuju? Dakle, to je tek jedan od primera.
Ne bih volela da čujem odgovor – neka se ne zadužuju, neka sačekaju novce, jer ta deca moraju da upišu sledeću godinu, moraju da polažu ispite. Da vam ne govorim šta je to prouzrokovalo u toj porodici, koja živi u 15 kvadrata, u objektu Šuplja stena, na marginama društva. Na tim marginama društva, dame i gospodo, sada je već milionska populacija.
Možda sam ovoj temi prišla na sasvim drugačiji način, ali dozvoliću sebi tu vrstu slobode, jer su moje kolege prethodno zaista vrlo utemeljeno pokušale argumentovano da misle o nečemu što bi trebalo da bude reforma ovog sistema. Mi pozdravljamo nameru, ali vas pitam i želim da čujem odgovor – šta je sa ovim trenutkom sada? Šta je ogromnim brojem ljudi sada? To su deca, to su učitelji, to su roditelji, to je celo društvo.
Ono što takođe nije jasno, a jeste vrlo značajan podatak, gospodine Obradoviću, zašto je cena školarine u Srbiji ovako visoka. Šta je to što se recimo akademskim građanima za tu enormnu cenu školarina zaista nudi? Bolji uslovi rada? Bolje sticanje znanja? Nisam sigurna.
Prema istraživanju Centra za obrazovne politike, školarine za studente državnih fakulteta u Srbiji i Hrvatskoj su među najskupljima u Evropi. Pretpostavljam da i vi imate ovaj podatak, ali pita Srbija i Srbija treba da zna.
Na univerzitetima u Velikoj Britaniji školarina je od 6.000 do 18.000 funti, dok u Austriji, Italiji, Španiji, Portugalu godina studija košta od 600 do 1.450 evra. U Francuskoj postoje državni fakulteti koji su besplatni i za strance. Studenti samo plaćaju takse od 130 do 800 evra.
Dakle, u ovoj istoj analizi se navodi da, prema rečima Vanje Ivoševića iz Centra za obrazovne politike, prosečna plata u Srbiji je 385 evra, školarina 750. Najskuplja školarina je na Arhitektonskom fakultetu 240.000 dinara, a to je negde oko 2.500 evra. Razlika je i u tome što u većini zapadnoevropskih zemalja školarina pokriva udžbenike i ostale cene studiranja. U Srbiji besplatnih udžbenika za brucoše nema. Plaćaju se prijave ispita i ostali administrativni troškovi.
S obzirom da bih gospođi Pop-Lazić želela da ostavim solidno vreme, jer znam da ima štošta da kaže, evo ovim ću završiti, a nadam se da ćemo dobiti odgovore: na koji način mislite da uredite ovako važnu oblast kao što je prosvetna u državi Srbiji i da se pozabavite nečim i sa onim ljudima koji bi danas-sutra trebalo da zamene vas i sve nas? Mislim da ovo što sam poslednje navela kao argument dodatno stvara užasne frustracije unutar svake porodice, ako ne svake treće u Srbiji, u kojoj svaka prosečna porodica zapravo preživljava. Hvala na pažnji.

Gospođi Pop-Lazić ste ostavili pet minuta.

Eto, i taj nedostatak vremena na neki način predstavlja hendikep za sve nas da se pozabavimo ovako važnom temom i moram u ime SRS da protestujem što u ovakvim uslovima razgovaramo o ovom zakonu, kao što smo i juče govorili o veoma važnim zakonima pod uslovima koji nisu takvi da građanima omogućavaju da čuju šta ti zakoni njima donose, a naravno da se upoznaju i sa stavovima njihovih predstavnika.

Malo šta može da se kaže u pet minuta, iako sam imala nameru da imam dužu opservaciju i da iskoristim načelnu raspravu za komentarisanje uslova i okolnosti u kojima donosimo ovaj zakon. Biće prilike da u pojedinostima govorimo o pojedinim rešenjima.

Želim samo da skrenem pažnju ministru i da iskoristim tu priliku, s obzirom da smo u obrazloženju mogli da pročitamo i mnoge kolege su se pozivale na činjenicu da je 21,9% starijih od 15 godina bez završene osnovne škole, da je skoro 24% stanovništva samo sa osnovnom školom i da se pitamo šta je uzrok tome, šta je dovelo do toga.

Ovaj zakon doživljava kao svojevrsnu strategiju u oblasti obrazovanja. Da li je samo siromaštvo, nemar, neznanje, da li nema jasne strategije i tome slično. Dajte da uporedimo te brojke sa nekim godinama pre deset, 20, 30, 50, svejedno.

Danas 10% stanovništva, kažu statističari, živi u totalnom ekonomskom siromaštvu, ali 90% stanovništva, možda i više, živi nažalost u kulturnom siromaštvu, što prelazi, moramo da priznamo, u duhovnu bedu.

Zbog čega je to tako? Zbog krize morala, zbog nedostatka kulturnog obrasca, sistema vrednosti, a sve to je ono što bi trebalo da se popravi ili da se kroz ovu strategiju ili kroz onaj prethodni zakon koji smo imali juče, zakon o kulturi, na neki način precizira.

Zato ću evo kratko, pošto vreme brzo prolazi, da vas podsetim, iako vi to znate, da je u poslednjim decenijama 19. veka pohađanje četvorogodišnje osnovne škole bilo obavezno, postojale su državne i privatne škole, gimnazije koje su bile obavezne da neguju – šta: srbovanje, moral i karakternost.

To su te vrednosti koje mnogi od nas danas ili od onih koji kreiraju zakone se ne usuđuju da unesu u naše zakone. Društvo ne može da se razvija ako nema jasno određen sistem vrednosti na kome počiva njegovo moralno i civilizacijsko ustrojstvo, ako nema precizno profilisan i strpljivo stvoren kulturni obrazac.

Imala sam želju da citiram Slobodana Jovanovića, koji se i te kako bavio i neprestano govorio o potrebu prosvećivanja pojedinca, stvaranju demokratskih institucija, buđenju javnog duha, praćenju, ishodištima humanizma, ali samo ću da navedem šta je to na čemu je insistirao. Na javnoj svesti, moralnom vaspitanju, duhovnom samorazvijanju. Citat ću ostaviti za neki od amandmana, jer će dati odgovore na mnoga pitanja koja su kolege poslanici postavljali.

Ne mogu vama da zamerim i Ministarstvu na tome što je jezik rogobatan, što su pravne norme rogobatne. Sekretarijat za zakonodavstvo bi zaista morao da vodi računa o tome, jer jezik nije neto što je nevažno. Jer da jeste, ne bi Crnogorci uvodili još dva slovna znaka, niti bi Bošnjaci uvodili svoj bošnjački jezik. Podsetiću vas, tim jezikom i ćiriličnim pismom danas 60 naroda u svetu, mislim pre svega na ćirilično pismo, 60 naroda koristi ćirilicu da bi pisali na svom jeziku.

 Gospodine Šami, da li želite reč. Izvolite, imate reč.

DSS je danas izrekla sve što je želela da kaže o predlozima ovih zakona. Raspravu ćemo nastaviti u pojedinostima. Javio sam se samo radi nekoliko stvari.
Prvo, ono što je rekao gospodin Magda da je na adresu Odbora za prosvetu stiglo, bože moj, više papira kojima se podržava ovaj zakon, to naprosto nije tačno. Dobili smo tri dokumenta, jedan od strane reprezentativnih sindikata, gde se navode primedbe tog sindikata, jedan od Udruženja vaspitača, gde se opet navode primedbe na zakon i jedan dokument od nezavisnih izdavača vezan za ovaj drugi zakon, gde takođe imaju neke svoje primedbe. Sve te dokumente članovi Odbora su dobili, ništa više od toga dobili nismo. To je jedno.
Drugo, gospodin Magda je kazao da ne razume našu primedbu da je zakon ideološki, jer, bože moj, postoji opredeljenje države za evropske integracije, odnosno naše opredeljenje za evropske integracije, kako se izrazio. Slažem se, nije to sporno. Postoji državno opredeljenje da Srbija želi da uđe u EU i to ništa nije sporno.
Međutim, to opredeljenje nije ideologija. Ideologija je svako idolopoklonstvo. Ovde se radi o tome da tamo, i gde treba i gde ne treba, gajimo jedno nepotrebno idolopoklonstvo i o tome sam govorio. To nikakve veze sa našom željom da uđemo u EU nema.
Konačno, gospođa Čomić, žao mi je što nije tu, ne bih ni o lepoti, ni o znanju. Vidim doduše jedan pozitivan pomak kod DS, konačno su priznali da je danas subota. O nečem drugom je reč. Nije naš problem što je danas subota. Nije problem ni što je 40 stepeni, ni što je popodne. Glasali mi pevajući za ovaj zakon da je on dobar. Nevolja je u tome što zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja ne valja.

Pošto su svi poslanici sa liste poslaničkih grupa i po članu 93. Poslovnika iscrpli svoje mogućnosti za učešće u raspravi, gospodine ministre, da li želite da date završnu reč na kraju ovog dela? Izvolite.