Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, danas u okviru seta predloženih zakona kroz objedinjenu raspravu diskutujemo o dva veoma važna i delikatna zakona, a to su Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima.
Koliki značaj poslanička grupa SRS pridaje ovim zakonima može se videti iz činjenice da smo na oba zakona predložili nekih 84 amandmana, 67 je bilo na prvi, a 17 na drugi zakon. Cilj ovih amandmana je da izmene pojedine odredbe ovih predloga, međutim kako je danas predviđena rasprava u načelu, a ne u pojedinostima, pokušaću da se na izvestan način nadovežem na izlaganje koje je prethodno već dao moj uvaženi kolega i ovlašćeni predstavnik SRS, Nikola Savić, i da građanima prezentujem osnovne stavove naše poslaničke grupe po pitanju ova dva zakona.
Naime, u oblasti školstva, kao i u svakoj drugoj ljudskoj delatnosti, postoje određene zakonitosti tj. progresivno kretanje koje se generacijski vrši i prenosi s jedne generacije na drugu, pa da bismo stekli sliku o tome gde se danas nalazimo u ovoj fundamentalnoj oblasti ljudske delatnosti, potrebno je da se malo vratimo unazad i da sagledamo sve okolnosti koje su uticale na naš obrazovno-vaspitni sistem.
Stoga ću ukratko dati jednu hronologiju dešavanja na ovim našim prostorima po pitanju obrazovanja i vaspitanja, a zatim u drugom delu daću osnovne primedbe koje se odnose na ovaj predlog zakona.
Naime, kada je u pitanju organizovano školstvo u Srbiji može se reći da njegovi začeci datiraju iz prve polovine 19. veka i prvi pisani tragovi ukazuju da je na početku 19. veka u Srbiji bilo 40 škola sa ukupno 1.500 učenika i sve do sedme decenije 19. veka na ovim našim prostorima školovala su se samo muška deca, a prva osnovna škola za žensku decu je osnovana tek 1864. godine.
U to vreme težište nastave isključivo je bilo na savladavanju veštine čitanja, a sve se baziralo u radu na zapamćivanju, na taj način što je učitelj glasno pričao, a učenici su za njim ponavljali i na taj način se vršilo učenje i zapamćivanje. Vidite, to je na neki način prvi javno proklamovani cilj obrazovanja i vaspitanja na ovim našim prostorima, savladavanje veštine čitanja, a kasnije i pisanja.
Taj cilj je bio zastupljen negde do Berlinskog kongresa 1878. godine, nakon koga Srbija postaje nezavisna država i stiče pravo da sama upravlja svojim delatnostima, na taj način i obrazovanjem i vaspitanjem na svojoj teritoriji.
U to vreme niče prvo ministarstvo. Kao što znamo, Dositej Obradović je postao prvi ministar prosvete i stalno je javno pozivao srpsku mladež da se upisuje i završava škole jer će od toga kasnije imati velike koristi.
Kao što znamo, 1903. je došlo do Majskog prevrata, kada je dinastiju Obrenović zamenila dinastija Karađorđević. U to vreme su bile prisutne tendencije da se u Srbiju prenesu pozitivna školska iskustva iz nekih zemalja, pre svega Francuske i carske Rusije, koje su u to vreme bile nama prijateljske zemlje i pošto je uspostavljena parlamentarna monarhija stvoreni su i materijalni preduslovi za podizanje novih školskih objekata i otvaranje novih škola i ostalih pratećih institucija.
Dalje, period između dva svetska rata obeležilo je stvaranje Kraljevine SHS, docnije Kraljevine Jugoslavije, i u tom periodu za obrazovanje su veoma bitne dve godine: to su 1929. i 1931. godina. Godine 1929. je donet tzv. zakon o narodnim školama i prvi put je njime na našim prostorima propisano obavezno osmogodišnje školovanje u tzv. narodnoj školi.
Godine 1931. je došlo do ukidanja dotadašnjih okruga i uvođenja novih administrativno-upravnih celina tzv. banovina. U tom periodu je karakteristično da je svaka banovina imala na neki način odrešene ruke i tretirala je školstvo na svoj način, pa je u jednoj banovini otvarana zanatska škola, u drugoj trgovačka itd. Mada je u načelu u tom periodu prisutna tendencija da se izvrši unifikacija školskog sistema na celoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije.
Međutim, kao što znamo, nije se u tome uspelo iz mnogo razloga. Pre svega, iz unutrašnjih problema koji su potresali ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju, tako da je ovaj zakon iz 1929. godine više bio formalnog karaktera i ostao je mrtvo slovo na papiru, jer pored obaveze o upisu sve dece postoji podatak da je npr. 1939. godine ukupno 550.000 dece stasale za 1. razred ostalo neupisano.
Meni je sad odmah pala u oči jedna paralela koju je gospodin ministar Žarko Obradović na Odboru za prosvetu izneo pre par dana. Naime, istakao je ono što je Vlada dala u obrazloženju zakona, da prema popisu iz 2002. godine u Srbiji postoji 21,9% stanovništva starijeg od 15 godina koji nisu završili osnovnu školu i plus 23,9% stanovništva starijih od 15 godina koji poseduju samo osnovnu školu.
Prostim računom zbirom dolazimo da u Srbiji nekih 45,8% populacije nema više od osnovnog obrazovanja. To je po nama jedna vrlo alarmantna i zabrinjavajuća pojava, pa smatramo da se ovom problemu mora mnogo ozbiljnije pristupiti. Mada mi lično nije bilo jasno da li je u taj podatak uključena i populacija sa Kosova ili ne. Na to će verovatno ministar da nam da odgovor.
Dalje, period od 1941. do 1945. godine je bio ratni period i škole u Srbiji su radile po tom tzv. ratnom nastavnom planu i programu, koga je donela vlada generala Nedića, i on je redukovao ondašnje gradivo sa 14 predratnih predmeta na 7 ratnih, koji su bili prioritetni i normalno za sve te predmete bili su napisani i novi udžbenici. U celini gledano, za vreme Drugog svetskog rata onesposobljeno je za rad oko 50% školskog prostora, od toga 14% je trajno uništeno, a 36% lakše ili teže oštećeno.
Ako posmatramo hronologiju dešavanja nakon Drugog svetskog rata, novonastala vlast je preuzela brigu o sređivanju prilika u zemlji, pa je tako došlo i do stvaranja novog školskog sistema, u kome su bile očigledne korenite promene, kako u nastavnim planovima i programima, tako i u udžbenicima i drugim pratećim delatnostima.
Decembra '45. godine je donet zakon o uvođenju obaveznog sedmogodišnjeg školovanja tzv. sedmoletke, a maja 1952. godine taj zakon je modifikovan i onda je doneto tzv. opšte uputstvo o školovanju u tzv. osmoletkama. Taj zakon je manje-više bio prisutan, mislim da osmogodišnje školovanje, do ovih naših današnjih dana.
U tom periodu bitno je napomenuti prvu veliku reformu školstva na našim prostorima, koja je bila u periodu od 1954. do 1958. godine, i primarni zadatak te reforme je bio da školstvo što više prilagodi savremenim društveno-ekonomskim tokovima.
Tako je 1954. godine Savezna Narodna Skupština imenovala posebnu komisiju za reformu školstva, koja je 1958. godine donela onaj poznati predlog sistema obrazovanja i vaspitanja u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji koji je, za razliku od današnjeg zakona o kome danas raspravljamo, bio predmet široke javne diskusije. Postoje zabeleženi tragovi da se o njemu možda i više od godinu dana raspravljalo, što očito sada nije slučaj sa ovim zakonom o kome diskutujemo.
Dalje, 1960. godine je doneta rezolucija Savezne Narodne Skupštine, koja još viša afirmiše učenje uz rad, otvaranje fabričkih i školskih centara pri velikim preduzećima, reformiše se obrazovanje nastavnog kadra i proširuju se ustanove višeg i visokog obrazovanja.
Sledeća značajna rezolucija je bila 1970. godine. To je rezolucija Narodne skupštine o razvoju vaspitanja i obrazovanja na samoupravnoj osnovi i ona je dalje afirmisala nove društveno-ekonomske odnose između radnika u obrazovanju i radnika u proizvodnim delatnostima. Zatim, uvela je princip solidarnosti da razvijene opštine pomažu nerazvijenim.
Dalje, tu je bilo masovno kreditiranje učenika i studenata, a novina je i ono poznato usmereno obrazovanje, gde se svaki nivo obrazovanja posle osnovnog školskog završava na određenoj fazi, to su ta tzv. prva i druga faza srednjeg usmerenog obrazovanja.
Na osnovu ove rezolucije iz 1970. godine naš školski sistem je funkcionisao praktično sve do kraja postojanja SFRJ.
Zadnju deceniju 20. veka, kao što znamo, obeležila su ratna dejstva na ovim prostorima i to je neminovno moralo da ostavi traga na našem školskom sistemu, jer u to vreme školovale su se generacije i generacije učenika i sada imamo primer da vidimo te ratne generacije, koje su onda možda polazile u školu 1990. godina, sada su stasale u studente i svršene studente, i na neki način tek sada možemo da procenjujemo efekte tih ratnih dejstava, jer kao što znamo, efekti u obrazovanju se vide znatno kasnije nego u ostalim delatnostima ljudskog rada.
Nakon završetka ratnih dejstava 2003. godine donet je jedan sveobuhvatan zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je zatim neznatno modifikovan 2004. godine, da bismo 2005. godine imali onaj poznati Zakon i visokom obrazovanju, usvojen u septembru i na taj način, hronološki posmatrano, došli smo i do ovog našeg današnjeg zakona o kome vodimo raspravu. Kao što reče na Odboru gospodin ministar, oko 50% ovog zakona su nove odredbe zakonske, a zadržano je oko 50% postojećih odredbi.
Pošto je naš cilj da danas ocenjujemo ovaj predlog zakona, odmah bi izneo i ovo prvo neslaganje koje sam već istakao, da po pitanju ovog zakona nije bilo javne diskusije, iako ste vi, gospodine ministre, malopre izneli podatak da su nekakve radne grupe radile u nekim internim krugovima, mi ipak smatramo da radna grupa nije reprezentativna kategorija, nego da je taj zakon morao da bude dat mnogo ranije, znači, da siđe u bazu da ga ocene prosvetni radnici, od predškolskih pa do visokoškolskih ustanova, jer to je zakon koji je u interesu više od 100.000 ljudi koji su obrazovanju zaposleni, kojima je to fundamentalno pitanje.
Dokaz za ovo što sam rekao može da bude i ovaj dopis koji su sva tri sindikata obrazovanja uputila Odboru za prosvetu i gde se kaže – ukoliko se ne prihvate neki zahtevi sindikata jer nije bilo javne rasprave smatramo da proceduru donošenja predloga zakona treba prekinuti i treba ga ponovo vratiti na razmatranje.
Ovim ne želim sada da afirmišem stavove sindikata. Sindikat nije stručna kategorija, ali čisto sam hteo da iznesem i njihovo zapažanje, znači da i oni smatraju da nije bilo javne rasprave, što je ipak jedan veliki nedostatak.
Sada bih ukratko, u drugom delu svog izlaganja, izneo samo glavne primedbe poslaničke grupe SRS na Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Radi lakšeg praćenja, iću ću po glavama.
U glavi jedan, gde su date osnovne odredbe zakona, uglavnom su navedeni ciljevi obrazovanja, ali nigde se ne mogu videti ciljevi vaspitanja. Kao što znamo, u pedagoškoj teoriji vaspitanje se manifestuje kroz neke četiri komponente: fizičko, intelektualno, etičko, estetsko. Odavde nigde nisam mogao da vidim koji je cilj nijedne od ovih komponenata i to bi bila glavna zamerka za tu prvu glavu, što ne sadrži ciljeve vaspitanja.
Druga glava – razvoj, obezbeđivanje i unapređivanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Ona definiše institucije koje prate kvalitet obrazovanja i vaspitanja i to su saveti, najpre Nacionalni prosvetni savet i Savet za stručno obrazovanje i vaspitanje odraslih, zatim zavodi i date su nadležnosti Ministarstva.
Naša glavna primedba bi bila ta što Nacionalni prosvetni savet, bar kada je u pitanju dosadašnja praksa, nije ispunjavao ono što je definisano u zakonu kao njegova obaveza, a to je da najmanje jednom godišnje podnosi Skupštini izveštaj o svom radu. To bismo stavili kao glavnu primedbu u okviru glave 2.
U trećoj glavi definišu se ustanove i druge organizacije koje se bave obrazovno-vaspitnom delatnošću. Tu bih isaekao samo ovo što se odnosi na tzv. umrežavanje škola. Naime, ako Republika, pokrajina ili jedinica lokalne samouprave osniva neku školsku ustanovu, onda je to potrebno da se čini u skladu sa aktom o mreži ustanova, a dalje se u Predlogu zakona navodi da ovaj akt sačinjavaju jedinice lokalne samouprave, a li na osnovu kriterijuma koje utvrđuje Vlada.
Mi smatramo da je to pogrešan pristup, jer logično je bilo da se prvo uzme mišljenje tih ljudi iz baze koji se bave neposrednim obrazovno-vaspitnim radom, pa da se sačine kriterijumi po kojima treba delovati. Jer ako Vlada, npr, donese neki kriterijum koji iz nekog razloga nije validan, onda će nesvesno jedinice lokalne samouprave morati po njemu da rade i deluju, a to je u startu pogrešan pristup, pa smatramo da to treba ispraviti.
U glavi četiri, to su organi i ustanove. Govori se o sastavu i nadležnostima organa upravljanja, saveta roditelja, stručnih organa ustanova i sekretara ustanova i, koliko sam uspeo da vidim, tu je najveća novina uvođenje sekretara pripravnika, kome direktor mora dodeliti nekog mentora da bi ga uveo u posao. To je malo diskutabilno da li je potrebno ili ne.
U glavi pet – programi obrazovanja i vaspitanja i ispiti, navode se i ispiti koje treba polagati na kraju određenog nivoa obrazovanja da bi se steklo neko zvanje, to su završni ispiti, opšta, stručna, umetnička matura. Naš predlog je da se prvo najpre na nekoliko generacija proveri efekat ovakvih ispita, a tek onda da se propišu kao obavezni.
U ostalim glavama, da ne bih išao redom, samo bih rekao da sve ono što su novine treba da se proveri na dve, tri ili četiri generacije, pa da se nekom eventualnom dopunom zakona uvede kao zakonska obaveza.
Na kraju ću samo još jednu rečenicu i završiću. Želeo bih još jednom da skrenem pažnju svima onima koji utiču na donošenje ovog zakona da budu vrlo oprezni, da se ne bi desila situacija kao sa Zakonom o visokom školstvu, gde je na prečac usvojen zakon u ime nekakvih, u prvi mah uzvišenih, bolonjskih principa, a vreme je pokazalo da to i nije baš tako.
Jer ako danas, četiri godine posle usvajanja tog zakona, postavite pitanje i profesorima i studentima, šta je osnovna suština, odnosno koji je osnovni cilj Bolonjske deklaracije, ubeđen sam da više od polovine ispitanika ne bi znalo da da odgovor na ovo pitanje.