Gospođo Đerić, da ne bi bilo dijaloga niste uvređeni i mislim da ste se razjasnili. Ako se osećate uvređenom, daću vam reč, ali nisam našla da ima elemenata za to.
Šta kažete? Dobro, izvolite.

Mogu da kažem da sam pogrešno protumačena, ako ne želite neki drugi izraz, mada se zaista ne osećam uvređenom i mi bismo oko toga mogli da polemišemo.
Ne mislim da me je mladi kolega želeo uvrediti, mislim da je želeo na jedan svoj način da iznese neke političke stavove i pošalje političku poruku svojim biračima. To ne sporim i neću mnogo polemisati.
Pre svega, obratila sam se prosvetnoj javnosti Srbije i prema njima imam veliku obavezu i veliku odgovornost. Imam obavezu i odgovornost prema svom gradu koji ima dugu tradiciju u saživotu sa Mađarima, Hrvatima i sa ostalima, mi imamo nekoliko škola. Imam sreću da radim četvrt veka u jednoj takvoj školi, i naravno jako sam ponosna i jako srećna što u mojoj školi mnogo toga ne ispunjava, da tako kažem, ove navode koje je gospodin Balint rekao.
Samo moram jednu stvar da vam kažem i tu morate da, zaista, ili podržite ili možete da se osećate pogrešno protumačenim, nikada se konkursi u prosveti ne raspisuju tako da ne mogu da ispune uslove. Svakom direktoru u školi je cilj da što pre popuni to radno mesto, jer mu je potrebno da mu škola funkcioniše. Bez obzira koja je sredina u pitanju, to se u prosveti nikada sa tim ciljem ne radi. Ako se radi, onda je to predmet nekog drugog ministarstva, a ne ovog ministarstva i na to se treba osvrnuti.
O tim negativnim primerima ne bih htela da govorim koji se pojavljuju u nekim sredinama, ko ih inicira i zašto. Ne bih želela da ovaj zakon i ovo izlaganje bude bilo čime narušeno, jer je ovaj zakon mnogo toga pozitivno rešio, pa i po pitanju nacionalnih manjina, a to je i dosadašnjim zakonima uvek bilo dobro rešeno i uvek se o tome posebno i odgovorno vodilo računa u Srbiji.
Srbija ima tradiciju toga i zahvalna sam joj i ponosna sam na našu multikulturalnost, na našu multietičnost i na našu multikofesionalnost, o kojoj sam i neki dan govorila i o kojoj ću i nadalje uvek govoriti.
Ne bih želela da budem ni nepristojna, ali moram da kažem samo jedan aforizam, ako mi dopusti predsedavajuća, koju mi je nedavno uputio jedan gospodin. "Manjine su u Srbiji građani drugog reda, iza njih su samo Srbi.'' Toliko o tim odnosima. Hvala.

Gospodin Žarko Korać ima reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, tačno je da možda prosvetna javnost pažljivo prati sudbinu ovoga zakona i eventualno raspravu. Ali, isto je tako tačno da u našem društvu ne postoji skoro nikakvo interesovanje za ovaj zakon.
Kao indikator toga pogledao sam jutros medije i apsolutno niko živ ne govori o zakonu koji bi trebalo da bude, i slažem se u tom delu sa koleginicom Đerić, jedan od fundamentalnih, znači osnovnih zakona u jednoj zemlji.
Ovo je zakon, reći ću nešto o oba, koji reguliše osnove sistema obrazovanja i vaspitanja, a sistem obrazovanja i vaspitanja direktno određuju budućnost jedne zemlje.
Time sam nešto rekao o opštoj atmosferi, a rekao bih i nešto više i moja ozbiljna kritika je upućena Vladi u celini i odgovornim funkcionerima ove zemlje koji nikada ne govore o sistemu obrazovanja. O tome sam dugo razmišljao, da li je odgovor u tome, što u Vladi ima previše ekonomista.
Daleko od toga da je ekonomija nevažna, oni nemaju neko posebno lično interesovanje za sistem obrazovanja, ali o njemu nikada ne govore i mi nemamo na primer premijera koji će uraditi kao premijer Engleske, koji mi inače nije uzor politički ni u kom pogledu, Margaret Tačer, pre više od 20 godina. Ona je založila lični autoritet da u Engleskoj svaki osnovac stekne osnovno informatičko obrazovanje, da nauči rad na računaru.
To je njen lični autoritet, ona je stala iza toga. Ona je rekla da je to osnovni njen cilj. Ona je to i postigla. U Engleskoj je danas informatičko obrazovanje potpuno jednako svakom drugom obrazovanju, čak mu i prethodi, koje se stiče u osnovnoj školi. Mi nemamo ljude koji na ovako tvrd, jasan način postave jedan cilj u obrazovanju.
Ova dva zakona koje imamo pred nama su veoma važna, s obzirom da oni polaze od toga i oni sami, moram reći, u jednom korektnom obrazloženju potrebe za donošenjem ovih zakona iznose dve poražavajuće činjenice. Moram ovde da ih pomenem, mada ih je gospodin Obradović naveo, iz popisa poslednjeg kojeg smo imali 2002. godine, rezultati su sledeći: oko 44% građana Srbije iznad 15 godina ili nema osnovno obrazovanje ili ima nepotpuno osnovno obrazovanje. To je poražavajuća činjenica. To je užasavajuća činjenica.
Drugo, ako pogledamo strukturu tih osoba koje nemaju osnovno obrazovanje, onda se takođe navodi korektno u obrazloženju, ako pogledamo romsku populaciju, da gotovo polovina romske dece uopšte ne upiše osnovno obrazovanje, a od onih koji upišu, preko 70% ne završe punu osnovnu školu, što je jedan od najdrastičnijih vidova diskriminacije u ovom društvu.
Samo vas pitam, osoba koja nije pismena, koja nema ni osnovno obrazovanje, kakve šanse ima da se zaposli i uzgred, kada počne da radi, koju vrstu poslova može da radi? To su poražavajući podaci koji traže punu pažnju i naše društvo može da se zavarava do mile volje o tome kada jednoga dana uđemo u Evropu. Sa kojim kvantumom znanja mi ulazimo u te evropske integracije?
Dodao bih ono što se ovde navodi na osnovu "PISA" istraživanja, može da se kaže da ti testovi nisu prilagođeni, bio bih malo skeptičniji prema tom stavu da oni nisu prilagođeni našem sistemu obrazovanja, mi postižemo loše rezultate, naša deca, ministar je došao u očajanju na ideju da pripremi decu za "PISA" test. To nije dobro rešenje, nešto je pokušao tu da uradi.
Ono što je sigurno, to je da "PISA" testovi pokazuju da naša deca ne umeju da primenjuju svoje znanje u novim situacijama. A i ono znanje koje imaju dosta je statično i konzervativno i u izvesnom smislu formalizovano, nije primenjivo na nove situacije.
Kao neko koji radi, nažalost, nešto duže od koleginice Đerić u prosveti, više od 30 godina, mogu da kažem da nije situacija sasvim crna ili da postoje i segmenti obrazovanja koji su u ovoj zemlji dobri, ali ono što nedostaje, to je društvena briga, društveno interesovanje.
Kada pogledam ova dva zakona, sada ću nešto više reći o ovome o temeljnom i osnovnom zakonu o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja. On na jedan dosta moderan način definiše sve ciljeve tog procesa i sve opšte principe. Voleo bih da je to stilski više ujednačeno, da nema tih glomaznih rečenica. Očigledno je Nacionalni prosvetni savet i razne grupe su radile. Meni je potpuno jasno da je ovo nastalo kao rezultat rada većeg broja obrazovanih ljudi.
Ali, navešću vam samo primer onoga što je moderno u ovom predlogu zakona. Imate ga u članu 3, ali imate ga i u članu 6. zakona. Vrlo ću pažljivo pročitati, jer sam se tim problemom bavio do izvesne mere kao psiholog.
''Lica sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove obrazovne i vaspitne potrebe u redovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, u redovnom sistemu uz pojedinačnu, odnosno grupnu dodatnu podršku ili u posebnoj predškolskoj grupi ili školi, u skladu sa ovim i posebnim zakonom.''
Uzgred, ovde se govori i o licima koja su izuzetno talentovana. Možda je to trebalo ovde razdvojiti, ali svakako se ovde i o njima govori.
Ne znam da li znate kakve obaveze preuzima ova država? Reći ću samo za ustanovu u kojoj radim, Filozofski fakultet je dobio rampu tako što su roditelji jednog dečaka, studenta, to sami napravili, a onda je fakultet, na sreću, napravio rampu.
Garantujem da više od polovine fakulteta Beogradskog univerziteta nema rampu za osobe sa invaliditetom. Tvrdim vam da najveći broj liftova u Srbiji, 99% nema na onim dugmadima perforaciju za slepe osobe. Slepa osoba ne može sama da uđe u lift, jer ne zna koje dugme da pritisne. To je nedopustivo.
Ovde se preuzima obaveza prema osobi sa invaliditetom, po uobičajenom shvatanju danas u svetu i u Evropi, oko 10% populacije su osobe s nekim oblikom invaliditeta. Znači, u ovoj zemlji ima oko 800.000 osoba koje imaju neki oblik invaliditeta.
Ovo je ogromna obaveza, ovo podržavam u potpunosti. Ali, treba sada iz ovoga nešto da sledi. Da ne govorimo o blago retardiranim osobama, mentalno hendikepiranim osobama, koje vi ne viđate jer se roditelji stide da ih pokažu. Naše društvo nije blagonaklono prema njima, a neka od te dece bi mogla da idu sa drugom decom u razred, pa da onda imaju dopunsku nastavu, da se ova deca koja nisu hendikepirana ili blago retardirana naviknu da su oni njihovi sugrađani, dečaci i devojčice isti kao što su oni.
Naše društvo ovde preuzima jednu veliku obavezu, ali od te obaveze, gospodine ministre, poštovane kolege iz Ministarstva i oni koji ste doneli ovaj zakon, neće biti ništa ako Vlada ne shvati kakvu obavezu je preuzela donošenjem ovoga zakona i našem društvu u celini. Ne ova Vlada nego i sve sledeće vlade.
Što se tiče zakona o udžbenicima, on prosto konstatuje postojeće stanje i 1993. godine. Zavod za izdavanje udžbenika je imao monopol. U međuvremenu, pojavilo se jako mnogo privatnih izdavača i ovaj zakon konačno uvodi red u tu oblast. Bilo je nešto sporno oko roka za podnošenje udžbenika. Jedan broj izdavača tražio je da se ukine licenciranje ustanova.
Lično mislim da je potrebno da postoji licenciranje ustanova, s obzirom da ipak izdavanje udžbenika nije baš običan posao, nije isto, izvinjavam se na tome, kao izdavanje ljubavnih romana ili nečeg sličnog, ipak je nešto veća društvena odgovornost onih koji izdaju udžbenike. Kod onih drugih izdavača stvar je tržišta, da li će neko kupiti ili neće.
Dakle, što se tiče tog zakona, on samo postojeće stanje na neki način sankcioniše i to je dobro da je urađeno. Ono što nedostaje i što će se uraditi, kako smo obavešteni, jesu podzakonska akta koja treba da odrede kvalitet udžbenika i to je centralno pitanje.
Slažem se sa onim što je ovde rečeno da je to izuzetno važan zakon, iako je on relativno kratak i izgleda tehnički zakon, on je ekstremno važan.
Ono što bih za kraj hteo da kažem, i mislim da preko 120 hiljada prosvetnih radnika u Srbiji je toga duboko svesno, u našoj zemlji nemamo jedan cilj društveni da nivo obrazovanja bude prioritet. Znate, uspešne su države koje su uložile u obrazovanje.
Da li treba da navodim zemlje u Aziji koje su bile trećerazredne ekonomske sile dok nisu uložile u sistem, kao što je Tajvan, kao što je Koreja? Pa, sve počiva na obrazovanju.
Ljudi su jednaki, nema razlike u inteligenciji, sposobnostima ljudi na kugli zemljinoj, oni se razlikuju međusobno, u okviru jednog društva svi su jednako sposobni u nekom proseku, ali sistem obrazovanja čini jedne sposobnijim od drugih i to je ono što našem društvu nedostaje.
Samo još jedna primedba. Kada se govorilo o ciljevima, nešto je ovde izostavljeno, to sam rekao kada sam razgovarao sa predstavnicima Ministarstva, ipak mi nedostaje, mislim da je ovde svesno preskočena formulacija o sekularnosti sistema obrazovanja.
Znam da je to ustavna odredba, ali ipak čini mi se da u poslednje vreme u našoj zemlji je počelo da se meša sekularno i versko. Ustav to jasno definiše.
Molim vas, ne govorim ovde šta mislim nego izvodim to iz Ustava. Sistem obrazovanja u sekularnoj državi je sekularan. To ne znači da ne treba ili ne može da postoji drugi, naravno da treba, ali trebalo je ipak jasno reći da se ova osnova sistema odnosi na sekularan sistem obrazovanja, jer imamo prodore i želje, čuli smo i danas malo ovde, da verska nastava takođe pripada ovom sistemu. Ona se drugačije reguliše i pretpostavljam Zakonom o verskim zajednicama, gde takođe država na određeni način, uz punu slobodu, takođe Ustavom zagarantovano, daje ta prava.
Imamo jednu tendenciju da se pravi jedno mešanje sekularnog i verskog i onda se verske institucije u sekularnom sistemu pojavljuju kao privilegovane. Ona imaju sva prava i nijednu obavezu, obavezu kako se biraju profesori, kako se stiču znanja, do toga da u ovom trenutku za versku nastavu, koliko je meni poznato, u Srbiji nemamo pravi nadzor, zato što bili su neki kursevi, zato što nije bilo naše ministarstvo za prosvetu pripremljeno da će se uvesti verska nastava.
Još jedanput, ovaj zakon je korektno urađen. Imam razne tehničke primedbe. Naša poslanička grupa je dala niz amandmana i videćemo koji će od tih amandmana biti prihvaćeni. Govoriće i drugi predstavnici naše poslaničke grupe u raspravi, ali za mene je ključno pitanje – da li naša vlast u ovom trenutku zaista obrazovanje želi da stavi na drugo mesto nego što je sada?
Zaista sam se umorio od priče o evropskim integracijama, istovremeno niko se ne interesuje za sistem obrazovanja. Pa, kao što smo uveli Bolonju da bi naši stručnjaci visokoobrazovani, naši univerzitetski obrazovani stručnjaci bili jednaki po obrazovanju sa onima u Evropi, i ovaj sistem mora da nas prilagodi protiv diskriminacije, za opšte ljudske vrednosti, ali i za kvalitet obrazovanja i sredstva koja se ulažu, i organizaciju. To je nešto što mora da bude prioritet države.

Narodni poslanik Miletić Mihajlović ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, radno predsedništvo, poštovani gospodine ministre, saradnici iz Ministarstva prosvete, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-JS zadovoljstvo mi je da danas iznesem stavove naše poslaničke grupe o predloženim zakonima.
Takođe nam je zadovoljstvo da rasprava teče u jednom dobrom smeru i jednoj dobroj nameri i da smo u potpunosti, bar do sada, rasterećeni onoga što je možda neka suva politika ili stranačka pripadnost i da se čuju dobronamerne primedbe, a i pohvale na račun predloženih zakona i od strane opozicije.
Svakako da u predloženim zakonima, u nekim odredbama, možda imamo idealizovane ciljeve kojima treba težiti, ali jednostavno to nije pogrešno. Uvek treba činiti, a tim ciljevima i idealima treba težiti i imaćemo uspeha ako se bar njima približimo.
Svakako ono što može da se dopuni i da se ispravi, učinićemo to na ovoj sednici kada dođu na red amandmani, a ima mesta svakako za to da ministar i njegov stručni tim to prihvate, odnosno Vlada da prihvati ako ima takvih razloga za to, a čini se da možda u nekim stvarima i ima.
Ključni razlozi za donošenje zakona, bilo je reči o tome, ali svakako je da je vreme u kojem živimo učinilo da imamo neke nove okolnosti i sa pravnog, i sa svakog drugog stanovišta, i svakako je trebalo to usaglasiti i sa najvišim pravnim okvirom Ustavom, a strategije koje su ovde pomenute zato i postoje da daju određen smer onome što će biti legislativa odnosno prava regulativa u određenim oblastima i da dođemo do novih rešenja koja odgovaraju savremenom trenutku i društvenim potrebama današnjice i onoga što sledi sutra.
Naravno, ovi zakoni, pre svega, zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koga smatramo temeljnim zakonom, osnovnim zakonom, veoma je važan i on je po svojoj strukturi i pitanjima koja tretira veoma složen, kompleksan, ali čini se da daje dobre pretpostavke za donošenje drugih zakona, posebnih zakona u oblasti obrazovanja.
Ovaj predloženi zakon je svakako po onome što jeste savremen i prati savremeni trenutak, a bilo je potrebno izmeniti niz odredaba istog zakona koji je donet 2003. godine, koji je delom izmenjen i dopunjen 2004. i 2005. godine, i zbog obimnosti izmena i dopuna svakako je zaslužio da se danas tretira kao predlog zakona, a ne izmene i dopune. To govori o tome da se i Ministarstvo i Vlada ozbiljno bave pitanjem obrazovanja u ovoj zemlji i u nameri da sva ta pitanja urede na što bolji mogući način, u saradnji sa parlamentom.
Pomenuo sam mnoge strategije koje su bile uzrok tome da se donese novi zakon i naravno da postoje strategije koje su i u direktnoj vezi sa onim o čemu danas pričamo ili u nekoj indirektnoj vezi, ali da ih ne nabrajam, važno je da to predlagač uzima u obzir.
Osim pravnih i strateških razloga za donošenje ovih zakona, postoje i drugi empirijski pokazatelji koji se ogledaju u onome što je analiza principa u ovoj oblasti i koji su rezultati u tom pogledu u smislu zadovoljavanja i dostignuća do sada bili. Reč je o sveobuhvatnosti obrazovanja, reč je o pravednosti, efikasnosti, reč je o kvalitetu. Sadašnji Predlog zakona, pre svega zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ozbiljno se bavim tim pitanjima i ozbiljno odgovara na sve te okolnosti koje je vreme donelo.
Kada je reč, na primer, o učeničkim postignućima, preko komparativnih međunarodnih istraživanja pokazalo se da imamo u našoj zemlji niža dostignuća u odnosu na decu iz drugih zemalja, pre svega iz Evrope. Složio bih se sa prethodnim govornikom da ni po čemu ne možemo sebe svrstati u manje pametne ljudi, naravno to važi i za decu.
Svakako je reč o tome da treba napravi jedan ambijent, napraviti jedno takvo okruženje, jedan takav sistem u obrazovanju koji će dati pretpostavke za izražavanje punog kapaciteta, ono što su i prirodne nadarenosti i ono što su mogućnosti svakog prosečnog učenika u ovoj zemlji.
Zabrinjava svakako činjenica da u Srbiji danas imamo nizak obrazovni nivo i to je problem s kojim moramo da se suočimo i sa pozicije vlasti i sa svih drugih pozicija u ovom društvu. Gotovo je neprihvatljivo i mislim da lampica alarma treba da se upali i ozbiljno krenemo u rešavanje tog pitanja, jer 22% stanovništva starijih od 15 godina da nije završilo osnovnu školu je neprihvatljivo danas za bilo koju zemlju koja je u Evropi, a naročito za zemlju koja teži da uđe u red zemalja u EU.
Taj nizak obrazovni nivo je u direktnoj srazmeri sa onim što je produktivnost rada danas, a o tome danas govorimo i imamo problema s tim. Veći obrazovni nivo svakako daje pretpostavke za veću produktivnost.
Sledeće, imamo da naš obrazovni sistem nije u dovoljnoj meri do sada bio usklađen sa potrebama privrede i nije odgovorio na ono što su njihovi zahtevi i potrebe. To pitanje se ovim zakonom sada pokriva, pre svega time što se na primer formira još jedan savet, a to je savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
Tu imamo dve stvari. Pre svega, stručno obrazovanje i drugo pitanje – obrazovanje odraslih koje je zapušteno u našoj zemlji, a koje je veoma značajno i potrebno, i sa aspekta produktivnosti, i sa aspekta svega onoga što može da bude opšti napredak našeg društva.
Kada je reč o onome što je pravednost, svakako u okviru toga jeste i to da svako dete danas u Srbiji mora imati jednaku šansu i pretpostavke za završavanje osnovne i srednje škole, uz činjenicu da je to besplatno obrazovanje i na jednom i na drugom nivou, pa čak i za vanredne studente koji ispunjavaju određene kriterijume što se tiče uzrasta.
Naravno, kada govorimo o tim pogodnostima, valja napomenuti i to da je Ministarstvo istrajalo i konačno realizovalo ono što je bila zamisao i ideja o besplatnim udžbenicima za prvake i to će za živeti sada od početka ove školske godine. Ili za uvođenje Interneta u svim osnovnim i srednjim školama, naravno besplatno, u saradnji sa javnim preduzećima i drugim subjektima u ovoj državi koji shvataju značaj svega ovoga.
Jedna od pogodnosti ovog zakona i to je svakako pohvalno, kao što smo čuli u diskusijama i drugih poslaničkih grupa, bez obzira na to da li pripadaju vladajućoj koaliciji ili opoziciji, jeste sprečavanje diskriminacije.
To je veoma značajno pitanje koje će dati mogućnost niti da dođe do favorizovanja određenih grupa dece, niti do neke negativne diskriminacije u drugom pravcu, do marginalizovanja ili zanemarivanja dece u obrazovno-vaspitnom procesu, jer je to neprihvatljivo i narodnim jezikom bi se reklo da je to jedan od najvećih grehova činiti.
Sa druge strane, kada govorimo o diskriminaciji, a u vezi sa tim je pitanje inkluzije, uključivanja one dece koja su socijalno marginalizovana ili hendikepirana, ili na bilo koji način onemogućena da istim korakom prođu kroz proces obrazovanja i vaspitanja. Ovaj zakon čini pokušaj da ih uvrstimo u red one dece koja nemaju problema s tim.
Značajno je istaći da nema kategorizacije kada je reč o ovome i da tu nemamo jedan tvrd pristup u smislu kategorisanja i određivanja dece – ko jeste za specijalnu školu, ko nije. Naprosto, život i sama situacija će pokazati, u saradnji sa roditeljima i mogućnostima, a zakon predviđa da se u okviru onih programa koje imamo za redovnu populaciji sačinjavaju posebni programi i individualni programi u korist ove dece koja imaju posebne potrebe.
Ovaj zakon, pomenuo sam, jeste temeljni i osnovni zakon, neki ga nazivaju krovni, mišljenja sam da je to pre svega osnovni zakon, jeste veoma značajan, jer otvara mogućnost donošenja niza posebnih zakona iz sfere obrazovanja i time ćemo u narednom periodu, naravno na predlog Ministarstva, uz dalji rad i predanost tom radu, kao što se i pokazalo u poslednjih godinu dana, omogućiti usvajanje čitavog mozaika i niza zakona iz ove oblasti.
Istakao bih da zakon propisuje i određenu vrstu autonomije ustanova u obrazovanju i vaspitanju, što je veoma važno i jedan značajan napredak, jedna civilizacijska tekovina ili demokratska vrednost kojoj treba težiti i da smo to prepoznali kao vrednost, naravno preko onoga što predlagač čini, i mislim da će u tom pravcu doći takođe pohvale iz poslaničkih grupa.
Ta autonomija se ogleda kroz način i izbor organa upravljanja, organa rukovođenja, kroz izbor i rad, pre svega, stručnih organa škole, ali i u mnogim drugim funkcijama koje se vrše u obrazovnim ustanovama.
S druge strane, zakon predviđa i čini mi se do sada bolje mehanizme od strane prosvetne vlasti koji mogu biti preduzeti pre svega od strane ministra i Ministarstva, ali ti mehanizmi imaju cilj da spreče nepravilnosti i u onome što je rukovođenje i upravljanje, i rad stručnih organa i drugih funkcija, ali to čini iz drugog plana. Nije u poziciji presuđivanja, već je pre svega u cilju preventive i sprečavanja.
To je svakako pohvalno i doprinosi svakako jednom stabilnijem sistemu obrazovanja i vaspitanja koji daje pretpostavke za opšti napredak.
Rekao bih da ovaj sistem obrazovanja i vaspitanja, kada je reč o obrazovanju dece, započinje kroz predškolsko obrazovanje, a onda imamo osnovno obrazovanje, pa imamo onda jedan prelaz, a to je pripremni predškolski program, praktično taj pripremni predškolski program koji zakonom sada će biti u trajanju od devet meseci dovodi u ravan naš sistem obrazovanja na osnovnom nivou sa onim što je to isto obrazovanje u drugim evropskim zemljama. Gde imamo različite formule, 3+3, 3+3, gde imamo devet razreda od prvog do devetog razreda, a ovde imamo praktično taj pripremni predškolski program za decu koja to pohađaju pre prvog razreda, da li se on, to nigde ne piše, kao nulti razred, ali svakako je to jedan sistem koji ide ruku pod ruku sa onim što je obrazovanje danas u savremenom svetu.
Rekao bih par reči o onome što je stručno-pedagoški nadzor i rad pedagoških savetnika. Mislim da ta funkcija Ministarstva je veoma značajna i da bi podzakonskim aktima ministar trebalo još bliže da odredi i utvrdi nadležnosti ovih službi u cilju potpunijeg vrednovanja kvaliteta rada ustanova, ali i svih aktera vaspitno-obrazovnog procesa u ustanovama.
Čini se da je ta funkcija Ministarstva u poslednje vreme i unazad bila zapuštena, što je dalo priliku jednom neradu u mnogim ustanovama i padu kvaliteta i nedostizanju onoga što su bili ciljevi i ishodi obrazovanja i vaspitanja.
Nekako je skoro bio kraj školske godine, mi moramo priznati da u mnogim ustanovama imamo da fond časova nije ispunjen do kraja, da se časovi u nekim ustanovama ne održavaju, da imamo veoma izraženo kampanjsko ocenjivanje u poslednjoj sedmici školske godine i da to svakako nije primereno onome što treba da bude jedan ozbiljan rad u obrazovnim ustanovama i to ne može da da kvalitet kome mi težimo.
Na tome bih zamolio, gospodine ministre, da zaista radite i da tu funkciju stručno-pedagoškog nadzora zaista isterate do kraja u smislu jedne revnosti, jednog kvaliteta i kako bi dalo to nekakve rezultate.
Rekao bih još o onome što je mreža škola. Zamolio bih vas da o tome zaista vodite računa i da ne pristupite kruto u smislu racionalnosti po onome koliko to košta, već dugoročno po onome što jeste potreba da se Srbije ravnomerno razvija u svim njenim delovima.
Kada je reč o zakonu o izdavanju udžbenika i nastavnih sredstava, naša poslanička grupa izražava pohvale za ovaj zakon, jer dovodi u istu ravan sve izdavače, i državne i privatne, uz to da se omogućava jedna konkurencija zdrava...
(Predsednik: Vreme.)
... koja će dati jedan kvalitet i svakako sa podrškom da izdavači moraju imati licencu za obavljanje ovog posla. Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Veroljub Arsić.

Moram da kažem da je ova reforma u našem sistemu obrazovanja započela 2003. godine. Sada smo u 2009. godini i po treći put ozbiljno menjamo zakon koji reguliše tu oblast. Deca koja su pošla po nekom zakonu koji je važio 2003. godine nastavila su po nekim izmenama i dopunama, gde je čitav taj zakon pretumban 2004. godine, a sada u 2009. godini opet pod nekim izgovorom evropskih reformi, pod izgovorom da nešto nije urađeno kako treba. Slažem se da mnogo toga do sada nije bilo urađeno kako treba, imamo novi predlog zakona o sistemu obrazovanja.
Samo postavljam pitanje da li su svi prethodni ministri od 2001. godine pa naovamo bili nesposobni da napišu jedan dobar zakon ili je svaki ministar do sada, koji se uhvatio Ministarstva prosvete, želeo da predlozima zakona ostavi neki svoj trag u tom ministarstvu. bez obzira kakve će biti posledice na one na koje se ovaj zakon odnosi, koji treba da ga primenjuju. Naslušao sam se raznih hvalospeva o samom Predlogu zakona o tome kako će on da poboljša kvalitet nastave, o tome kako ćemo da imamo pametnije i školovanije ljude kada izađu iz škole, a mislim gospodine ministre i gospodo narodni poslanici, koji ste o tome pričali, da to nije problem zakona.
Ovaj zakon je samo upravni zakon, zakon koji treba da reguliše rad ustanova, a ne sistem obrazovanja. Na kvalitet nastave na utiče zakon, nego kako se ta nastava sprovodi na delu. Kvalitet nastave, kvalitet materijalno – tehničkih sredstava, kvalitet udžbenika i nastavnih programa, to je ono što stvara ljude, a ne zakon. Na tom delu treba ozbiljno da poradite, gospodine ministre.
Pošto je reč o tome da je ovo samo jedan ipak upravni zakon, postavljam i pitanje - šta se to promenilo, gospodine ministre, od 2004. i 2005. godine kod vas u odnosu na sada? Tada ste imali prilike da ozbiljno promenite zakon. Podržavali ste Vladu Vojislava Koštunice koja je menjala Zakon o sistemu predškolskog i školskog vaspitanja. Kakva je to sada naknadna pamet, posle samo nekoliko godina, da ovde sada imamo jedan više-manje stari zakon ponovo u raspravi, pod izgovorom da je to nešto sasvim novo?
Pošto je ipak reč o upravnom zakonu, malo više ću da obratim pažnju na tu materiju, jer neko je spominjao autonomnost školskih ustanova. Hajmo malo o tome da popričamo i o tome kakve posledice jedan ovakav zakon može da ima po državu i po one na koje se zakon primenjuje.
Prvo, možemo da pričamo o tome kakav je sastav Nacionalnog prosvetnog saveta. Baš me interesuje da mi ministar odgovori – šta mogu da traže u jednom takvom stručnom organu, najvažnijem za sistem obrazovanja, član iz reda reprezentativnih sindikata osnovanih za teritoriju Republike Srbije iz redova struke?
Kako mislite, gospodine ministre, da odredite koji su to reprezentativni sindikati? Šta uopšte sindikat može da traži ovde? Ili, član iz reda udruženja poslodavaca sa liste kandidata koju zajednički podnese ova udruženja. Hajde objasnite mi kakvu to ulogu mogu da imaju u Nacionalnom prosvetnom savetu ova dva predstavnika.
Možda je to vama smešno, ali ako se pogleda dalje videće se da to nije sve bez razloga i da mi i dalje umnožavamo i te kako državnu administraciju i državni aparat.
Imamo u članu 18. Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Možemo da kažemo da taj zavod treba da postoji i on ima svoje organizacione jedinice, centar za razvoj programa i udžbenika, centar za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju. A onda u sledećem stavu, izgleda u želji da se još poneko zbrine, a opet na štetu onih zbog kojih je zakon donet, kaže se – zavod iz stava 1. ovog člana može da ima i druge organizacione jedinice, u skladu sa statutom.
Znači može da ima i druge centre, gospodine ministre, koji će opet biti plaćeni iz budžeta Republike Srbije.
O tome da je ovaj zakon i njegova primena izuzetno skupa, a da se to neće osetiti u kvalitetu nastave i na terenu, znači u školama, može da se vidi iz Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, pa ako pregledate član 22. i svrhu postojanja tog zavoda, primetićete da su njegove nadležnosti duplirane sa Nacionalnim prosvetnim savetom.
Sada postavljam pitanje – ko je ovde stariji i šta ako se Zavod za vrednovanje kvaliteta ne slaže sa Nacionalnim prosvetnim savetom i obrnuto? Šta će uopšte nama dva organa sa skoro identičnim nadležnostima? Bolje da ste novac opredelili u škole za kvalitetniji rad i nastavu.
O tome da se ovde nastavlja jedna praksa koju je uveo ministar Dinkić, vidimo ovde u članu 23. Predloga zakona, koji kaže – za obavljanje pojedinih poslova iz svoje delatnosti zavodi mogu da obrazuju posebne stručne komisije i timove iz reda stručnjaka u oblasti obrazovanja i vaspitanja ili da angažuju naučno-istraživačke ustanove.
Gospodine ministre, evo verujem vam na reč da ste vi ovo hteli iz najbolje namere, ali nas je naučila dosadašnja praksa – da sav taj novac koji ide za obrazovanje nekakvih komisija služi da se neko ko je prijatelj ili stranački podoban nađe u toj komisiji, napravi neki rad, to debelo naplati, a taj rad završi u nekoj fioci i više nikada ne bude ni pronađen, a kamoli zbog nečega upotrebljen.
Imate naučno-istraživačke ustanove čiji je osnivač Vlada Republike Srbije, odnosno Republika Srbija, pa angažujte njih, jer iovako ionako stalno tvrdite kako nemate dovoljno sredstava za naučno-istraživački rad – da oni urade te analize, te projekte, te radove, naplate možda od nekog od ovih zavoda, tako se finansiraju i obezbede sredstva za njihove samostalne projekte.
Mi smo pokušali sa nekoliko amandmana sve ovo što smo pronašli u zakonu da nije dobro da ispravimo, nadam se da ćete pažljivo da ih razmotrite.
Neko je spominjao nezavisnost ustanova gde je osnivač Republika, odnosno AP, odnosno jedinica lokalne samouprave, a to se demantuje već u nekoliko sledećih članova. U članu 35 – kada organ nadležan za obavljanja poslova inspekcije, odnosno naučnog, odnosno stručno-pedagoškog nadzora utvrdi da ustanova ne ispunjava propisane uslove za rad ili ne obavlja delatnost na propisan način, kao i u slučaju obustave rada ili štrajka organizovanom suprotno zakonu, odrediće neki rok itd.
Gospodine ministre, u nastavku ovog člana – ukoliko organ uprave ili direktor ne postupi u skladu sa uputstvima koje da nadležni državni organ, biće smenjeni, odnosno raspušteni. Sada vas pitam – kakve veze mogu da imaju organ uprave ili direktor sa štrajkom koji je organizovan suprotno zakonu? Objasnite mi to.
Znači, ovde se vidi očigledna želja da, koristeći određene situacije, budu postavljani za članove organa uprave i za direktora neki kadrovi, možda oni koji ne bi mogli na neki drugi način da budu izabrani nego na ovaj. Ne sumnjam u vaše dobre namere, ali ovo ste tako napisali.
Zašto u tom članu 35. nema roka koliko može da egzistira organ privremene uprave i koliko može da egzistira na taj način postavljen direktor? Kaže se – najduže godinu dana. U nekim sledećim članovima ste predvideli da to bude šest meseci i mislim da je to sasvim, sasvim dovoljan rok da se neke nepravilnosti otklone.
U članu 57, gospodine ministre, koji se tiče nadležnosti organa upravljanja, najčešće spominjanih školskih odbora, mogu da kažem da ste napisali jednu čudnu okolnost – da organ upravljanja donosi odluke većinom glasova ukupnog broja članova.
Voleo bih, gospodine ministre, da tako nešto piše i u Ustavu Republike Srbije za Narodnu skupštinu – kada se donose zakoni da za njih mora da glasa apsolutna većina narodnih poslanika.
Međutim, može za neke određene situacije da glasa apsolutna većina, kao što je izbor direktora, statut i druga opšta i upravna akta itd, ali ne za sve, jer ćete na ovaj način – da blokirate rad školskih odbora.
Blokiraćete ih, jer šta ako dođe šest ili sedam članova školskog odbora, četiri glasaju za, tri protiv, a treba pet, jer ih ima ukupno devet, pošto ste tako napisali?
Član 62. mogu da kažem da je u suprotnosti sa članom 57. zakona. Tiče se nadležnosti direktora prosvetne ustanove, pa se kaže – direktor donosi opšti akt o organizaciji i sistematizaciji poslova. Pogledajte član 57, gospodine ministre, i u stavu 1. tačka 1) se kaže – donosi statut, pravila ponašanja u ustanovi i druge opšte akte itd.
Direktor ne može sam da donosi akt o sistematizaciji i ostala opšta akta – to mora da radi organ. Znači, direktor će moći apsolutno bez ičije saglasnosti da donosi odluke, da postavlja, da razrešava, da izmišlja radna mesta, da izmišlja zaduženja na radnim mestima, bez odluke organa upravljanja.
Član 63, možemo o tome da pričamo kad je u pitanju autonomija ustanove, a u članu 63. stav 2. tačka 8) piše, kad se razrešava direktor jedne školske ustanove, a jedan od razloga može da bude i nalog prosvetnog inspektora. Zakonom moraju da budu predviđeni uslovi za to kada se razrešava direktor, a ne da to bude, izvinjavam se, u stavu 5: organ upravljanja razrešava direktora ustanove po naloženoj meri prosvetnog inspektora u roku od osam dana.
Prosvetni inspektor ne može da naloži takvu meru. Dužan je da sačini zapisnik, da preloži meru, a ne može da je naloži u ovom slučaju. Zakonom ste predvideli kad mora da se smeni direktor i toga se držite. Nemojte da ostavljate na slobodnoj volji inspektorima i drugima da to rade kako oni hoće.
Sad bih malo više da popričamo o tome oko tog predškolskog obrazovanja, nemam dovoljno vremena da sve ovo što ste u ovom upravnom delu zabrljali ispravljam, pokušaćemo nešto kroz amandmane. Uveli ste da predškolsko obrazovanje bude obavezno za sve. Ne mogu da se složim sa tim, u ovom trenutku ne.
Prvo stvorite uslove, gospodine ministre, u Vladi ste, da to bude moguće. Kad izađete iz Beograda i isprljate cipele nekim blatom, onda možete da shvatite šta znači da još jednu godinu namećete roditeljima i maloj deci da putuju do škola po selima.
Pričate o tome kako nema novca. Slažem se, nema ga, previše ga trošite na pogrešne stvari. Najveći teret za ovo ispunjenje zakonskih odredbi odredili ste lokalnim samoupravama koje imaju mrežu predškolskih ustanova, pa tek ako nema predškolske ustanove to može da se obavlja u školi. Shvatite da taj roditelj koji je danas bez posla i jedva sastavlja kraj sa krajem, mora da to dete opremi, spremi, obezbedi prevoz i da ga vrati nazad kući.
Kada je u pitanju kvalitet kadrova koje će takve škole u ovom sistemu da izbacuju, odnosno da stvaraju, i kažete da je sada na izuzetno niskom nivou, mogu da vas pitam – šta će vama onda član, mislim da je 108. u pitanju, da će neko moći da završi razred sa nedovoljnim ocenama.
Znači, dovoljno je da ide na nastavu i da ne bude izbačen iz škole, ali će zato da završava razred i one ocene koje je imao, koje su nedovoljne, prenosi kao student, pazite, to ste napravili od osnovne škole, kao student prenosi u sledeći razred po nekom specijalnom programu i polaže za te ispite kao vanredni učenik.
Zamislite se malo, da li to znači može da poboljša kvalitet nastave. Učenik može da pređe u drugi razred ako je savladao celokupno gradivo, a ako nije čitavo gradivo iz početka valjda će nešto i da nauči ponovo. Ne da jednostavno nekom improvizacijom povećamo brzinu izbacivanja dece iz škole kao svršenih đaka ili će to možda da popravi taj vaš odnos oko toga ko je završio osnovnu školu, statističke podatke, ko je delimično, ko je samo prva dva-tri razreda i tako dalje.
Mogao bih o ovom zakonu još dugo da vam pričam. Međutim, gospodine ministre, samo mogu da vam kažem, vi ste na takvom mestu sada da budete svesni činjenice da niko nema pravo da eksperimentiše na našoj deci, kao što ste vi rekli, da je to najvažnija oblast u zemlji i da se tome priđe krajnje odgovorno.
Kao što smo čuli iz nekih diskusija, nije baš ovo sve po zakonodavstvu EU i voleo bih da ponovo izbacujemo kadrove iz svojih škola onakve sa kojima ćemo da se ponosimo i da naše škole naprave svršene ljude i stručnjake u određenim oblastima, a ne da budu zamorčići od ministra do ministra, od vlade do vlade, od izbora do izbora.

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, ponoviću, i nije na odmet, još jedanput da stvarno mislim da je velika šteta da se nije ostavilo još mesec-dva da se ovaj zakon dotera, da ispuni najveći deo onog što treba da ispuni. Bojim se da predloženi tekst, čak i kad bude popravljen nekim amandmanima, da se naprosto neke stvari amandmanski ne mogu popraviti.

DSS ima četiri grupe primedbi na ovaj zakon. Pokušaću da vam obrazložim sve, nešto o tome su već govorili gospođa Banović i gospodin Samardžić. Prvo, jezik kojim je pisan zakon. Ne spadam nipošto u ljude koji traže dlaku u jajetu i koji su neki jezički puritanci, ali, izvinite na izrazu, bojim se da je zakon, nezavisno od teksta šta unutra nudi, napisan nepismeno. Mogu da razumem da neki uskostručni inžinjerski zakoni mogu da možda koriste neke termine koji nisu baš svima poznati itd. za to bih mogao da imam razumevanja. Jedan prosvetni zakon, dakle, zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja mora da bude napisan jednim čistim nedvosmislenim srpskim jezikom.

Ima mnogo primera za to. Prvo, vrlo često se koriste nepotrebno strane reči umesto postojećih i dobrih srpskih reči. Na primer, koristi se reč "unikatna" škola, umesto da to bude "jedinstvena" škola. Kad za nešto kažete da je unikat, onda se obično misli na neku žensku haljinu.

Dalje, konstrukcije rečenica su takve, verujte mi, neke članove sam morao pet puta da čitam da bih shvatio šta se u njima tvrdi, pa se onda ispostavi da to što se tvrdi nije loše, samo je to napisano tako da vam treba dobra analiza da pročitate šta je pisac hteo da kaže.

Konstrukcije rečenica, vidljiv je prevod sa stranog jezika, engleskog na primer. Trećina rečenica u tekstu zakona je napisana u pasivnom obliku, umesto u nekom prirodnom aktivnom obliku, kakav je mnogo više u duhu srpskog jezika.

Mi naravno kroz amandmane ovo nismo uglavnom ispravljali. To je jedna generalna primedba. Stvarno ne razumem zašto se ovaj tekst naprosto nije mogao napisati čistim jezikom. U istoriji su mnogi velikani i veliki srpski umovi bivali ministri prosvete, ne u poslednje vreme doduše, ali počevši od Dositeja Obradovića pa nadalje, stvarno je neprimereno da se jedan zakon o prosveti napiše na ovaj način.

Druga grupa problema vezana je za, rekao bih, naš identitet. Pre svega, pročitao sam pažljivo više puta tekst zakona. U zakonu znate koja reč je zabranjena, ne pojavljuje se ni na jednom mestu – patriotizam.

Nadam se da ćete se složiti da deci, čak predškolskoj deci, valja usađivati ljubav prema domovini. Ta deca kada odrastu moraju da uvažavaju i vole i sve druge narode i sve druge države. Kako će to raditi ako ih neko ne nauči da treba da vole svoju domovinu?

Reč patriotizam ne postoji ni u jednoj funkciji, cilju, standardu, nazovite to kako hoćete, vezanim za obrazovanje i vaspitanje dece.

Drugo, ako bi na nekoliko mesta izbacili srpski jezik i onda preveli ovaj zakon npr. na engleski i dali nekome da ga pročita, on ne bi znao da li je zakon pisan za Island, Filipine, Argentinu ili Srbiju. Mi imamo svoju veliku nacionalnu istoriju i imamo nacionalnu kulturu, imamo razna dela koja je ovaj narod tokom vekova stvorio. Ispada ko da smo mi pre nekoliko godina se na ledini skupili kao neko poludivlje pleme pa napravili državu. Pročitajte francuski zakon o obrazovanju, na primer. Probajte da iz tog zakona izbacite odrednicu nacionalnog identiteta.

Treća grupa problema, izvinjavam se, moj je generalni utisak da je ovo jedan ideološki zakon. Samo se umesto marksizma-lenjinizma, samoupravnog socijalizma, radničke klase i svega ostalog pominje mantra Evropa, ali ne u onom suštinski pozitivnom smislu, nego kao mantra, kao zaklinjanje. Od kada se rodimo pa do smrti samo Evropa postoji.

Pri tom, pominju se evropske vrednosti. Postoje evropske vrednosti, postoji i nešto šire od evropskih vrednosti. Postoje i nacionalne vrednosti, ali postoje i neke opštecivilizacijske vrednosti. Ako krenete u ljudsku istoriju verovatno prve neke civilizacijske vrednosti su smislili Kinezi. Imali su prvi jedno uređeno civilizovano društvo pre 4.000 godina.

Možete govoriti o opštim civilizacijskim vrednostima, možete govoriti ako hoćete o univerzalnim vrednostima, sve je to u redu i smisao je u redu, ali ne postoje samo evropske vrednosti.

Dalje, čak govorite o evropskim standardima. Kojim to standardima? Na nivou EU ne postoji zajednička politika u domenu prosvete. Oni ne donose čak ni zajedničke propise, kao i u nekim drugim oblastima, donose preporuke. Koji su to standardi? Je li standard obrazovanja u Španiji isti kao u Engleskoj? Nije.

Prema tome, zato i kažem da se termin evropski ponavlja kao mantra, kao naše svečano zaklinjanje da ćemo to tako i onda mislimo da će Evropa da nas voli i uvažava zato što tako kažemo. Neće.

Konačno, četvrta grupa primedbi se odnosi na neka konkretna rešenja. O tome će biti više reči kada budemo govorili u raspravi u pojedinostima. Sada ću samo da otvorim nekoliko načelnih pitanja.

Recimo, pitanje organa upravljanja u školi. Ranije smo imali sistem da ministar određuje direktore i dobro je što smo taj sistem napustili. On nije bio dobar, ne može ministar prosvete, ma kako dobronameran bio, ma kako pametan bio i ma kakao pošten bio, da dobro odredi nekoliko hiljada direktora po obrazovnim ustanovama.

U postojećem zakonu to pravo je dato lokalnoj samoupravi. To je bolje rešenje, ali se bojim da se to rešenje takođe u praksi pokazalo loše i bojim se da treba naći neko novo rešenje. Naime, naročito u siromašnim opštinama moramo biti svesni da su školstvo, zdravstvo i policija praktično jedina mesta gde se narod može zaposliti ili može dobiti neki, uslovno rečeno, dobar posao.

Onda naravno da lokalna samouprava, vrbujući predstavnike najčešće saveta roditelja, nameće školama neka kadrovska rešenja, saglasno tome kako je formirana lokalna vlast. Ne mislim da je to dobro, čak i u slučaju da je moja stranka na vlasti u toj opštini.

Mislim da se tu mora naći neka ravnoteža. Nešto smo pokušali da predložimo, pa ćemo o tome što smo predložili raspravljati.

Dosta stidljivo i rekao bih malo sakriveno promoviše se ideja da se ukidaju prijemni ispiti za srednje škole i fakultete i da meritorna bude matura. Ne mislim da je to loša ideja, ali za moj ukus to nije dovoljno, stidljivo je napravljeno, nije razrađeno u dovoljnoj meri u kojoj je moglo biti razrađeno, bez obzira što će to biti predmet nekih kasnijih zakona ili podzakonskih akata, svejedno je bilo prostora i prilike da se u ovom zakonu tako nešto nađe.

Pomenuću još jednu stvar, mislim da pojam specijalizovane škole i negde povezano sa tim pitanje posebnog rada sa talentima, o tome je nešto gospođa Đerić pričala, gotovo se uopšte ne definiše, ni najmanje. To je gotovo nemoguće izmeniti amandmanima.

Mislim da imamo veliku potrebu i da imamo čak jako dobra iskustva, podsetiću vas na primer na Filološku gimnaziju, Matematičku gimnaziju, mislim da treba da se posebno bavimo i organizovanjem specijalizovanih škola, posebno škola koje će da obuhvataju onaj veliki broj vrlo talentovane dece koja, bojim se, da u ovom redovnom školovanju nemaju velike šanse.

Jer dok vi rastaberite sa svim onim učenicima koji neće da uče, koji iz nekog razloga ne mogu da uče, koji su iz nekog razloga psihofizički hendikepirani itd, sve je u redu da se o takvim učenicima vodi računa, ali negde nam onda jedna grupa, ne tako mala, od 1.000 ili 2.000 talentovane dece iz raznih oblasti prođe nezapaženo i ne iskoristimo priliku da ih za njihovo dobro, ali i dobro države na neki način usmeravamo, pomažemo njihovom razvoju itd.

Demokratska stranka Srbije je na ovaj zakon podnela 52 amandmana. Rekao sam vam već, mogli smo da podnesemo bar još 100 amandmana, ali naprosto to ne bi imalo smisla. Pokušali smo tim amandmanima ispeglamo one stvari koje se daju ispeglati i koje valja ispeglati. Dakle, o njima, o tim amandmanima ćemo naravno raspravljati kada se budu raspravljali amandmani.

Na kraju, samo nekoliko rečenica o ovom drugom zakonu. Nesumnjivo je potrebno doneti zakon o udžbenicima. To je jedna materija koja je davno regulisana, čini mi se da je poslednji zakon iz 1993. godine. Možemo reći, potpuno je neregulisana. Znači, jedna vrlo osetljiva materija. Lično sa tim imam iskustva, napisao sam u životu 13 udžbenika i sve znam o tehnologiji izdavanja udžbenika, o svim marifetlucima koji tu postoje itd. Valjalo je jednim zakonom to pokušati da se sredi, pri čemu, odmah da kažem, ne očekujem, praksa će pokazati, verovatno za koju godinu i ovaj zakon bi morao da bude nekako, u nekim delovima popravljan.

Generalno uzevši, ovaj zakon je daleko korektnije napisan nego ovaj prvi. Praktično imamo samo dve ozbiljne primedbe na taj zakon, koje smo sročili u nekih pet amandmana i onda ćemo se, kada se bude raspravljalo, izjašnjavati o tome.

Završiću ovo izlaganje ponavljanjem stava DSS da je šteta što nije bilo prilike da uložimo jedan zajednički napor, sve političke stranke i u ovom parlamentu i van njega, da dođemo do jednog kvalitetnijeg teksta zakona, jer je ovo oblast koja to zaslužuje.