Nisam bila dovoljno brza malopre, premda imam malo više sreće nego brzine, htela bih da se samo nadovežem na izlaganje kolega Nenada Prokića i Aleksandre Janković.
Više nego preka potreba je, jer mislim da se radi o egzistenciji nečega oko čega bi trebalo da postoji konsenzus, da se konačno izvrši nešto što se zove depolitizacijom u oblasti kakva je kultura, da se na pijadestal kulturnog proživljavanje ili proživljavanja unutar ovako osetljive oblasti stave ljudi koji svojim delom to zaslužuju, a da se stranke negde maknu na margine u smislu ovakvog divergiranja u odnosu na zacrtanu kulturnu politiku ili kulturni razvoj.
Zato sam pre izvesnog vremena postavila možda više retoričko pitanje, premda mi je odgovor potpuno jasan. Želela bih da gospodin Bradić sa nama podeli svoje mišljenje - šta je nacionalna kultura i kuda ide srpska kultura, s obzirom na predložena rešenja, a možda još konkretnije, s obzirom da činjenično stanje u kulturnim institucijama u srpskom društvu?
Pre izvesnog vremena smo govorili o tome da u nekom momentu su lica i ljudi koji su se svojim delom potvrdili i podneli ostavke na određene pozicije. Konkretno sam pričala o primeru gospodina Tasovca, koji je bio na poziciji šefa Beogradske filharmonije, i iskreno da vam kažem zaista mi je bila nepodnošljiva činjenica da taj čovek nije mogao da se izbori za egzistenciju članova Beogradske filharmonije, i da su ti ljudi zarađivali za svoju egzistenciju tako što su svirali na splavovima i na određenim manifestacijama koje, priznaćete, nisu delovi njihove prve i osnovne oblasti.
Takva situacija je i u ostalim institucijama nacionalne kulture koje su , čak i najblaže rečeno, skoro do potpunosti uništene, a da se u nekom daljem periodu čak ne pokazuje ni naznaka nečega što bi trebalo da bude makar dizanje iz tog pepela. Naprotiv, imala sam dovoljno slobode da kažem i izrazim bojazan zbog načina delovanja i vašeg i vašeg resora u ovoj oblasti. Niste nam ulili nadu da će srpska kultura zaista da zauzme onu poziciju i mesto koje joj pripada.
Možda nismo najbolji na ovom svetu, ali sasvim sigurno nismo najgori. Možda nemamo puno primera o kojima bi trebalo toliko, samo i jedino pričati, ali imamo zaista solidan broj svetlih primera koji se iz nepoznatih razloga stavljaju na marginu istorijskog, svetskog i srpskog pamćenja.
Nije nam jasno zašto i možda nam je jasno, ali želimo konačno da izvučemo taj odgovor od vas. Ono što je potpuno neprimereno, jeste da mi nijednog momenta nismo dobili konkretan odgovor od vas.
Mi već nekoliko dana vodimo javnu raspravu i u sredstvima javnog informisanja, gde god stignemo i gde god da je pružena ta mogućnost, pokušavajući da pokrenemo određena razmišljanja i da zaista učinimo one najkonkretnije probleme. Zaista smo bez rukavica govorili o monopolima recimo u medijskom prostoru u Srbiji, o direktnom uplitanju stranih država preko svojih nazovidiplomatskih misija.
Ne želim da vređam, ali nazovi kažem zato što se bave svim, samo ne diplomatijom, makar u tom klasičnom smislu te reči. Pa smo navodili najrazličitije primere, recimo primere uplitanja svojevremeno ambasadora SAD Vilijama Montgomerija u kreiranju medijskog prostora. Imamo utisak da sa time nije ni završeno.
Takođe imamo utisak da se određene, nama već prepoznatljive sile sa te međunarodne scene, upliću i u našu kulturu. Želimo da čujemo konačno od vas, ali vi se niste ni pri samom kraju rasprave u pojedinostima o zakonu o javnom informisanju, čak ni u jednom segmentu, osvrnuli na sve ono o čemu smo pričali, a jesu uplivi vrlo čudnog kapitala, ne kontraverznih biznismena, ne tajkuna, nego kriminalaca i kriminalnih grupa.
Nažalost, tako nešto smo i očekivali od vas, kao što rekoh, jer to bi izgledalo kao hronika najavljene smrti, jer svako ko je javno govorio o tome nije dobro prošao. Postoje neki ljudi koji žele da ostave trag za neke generacije koje dolaze posle nas, jer ovo vreme koje nam je dato, ne bi trebalo da bude vreme koje ćemo monopolisati nego koje ćemo na najbolji mogući način da pripremimo za pokolenja koja će nas naslediti.
Recite, gospodine Bradiću, šta ste pripremili za generacije koje će doći u Srbiji kada je reč o kulturi. Volela bih da čujem i za samu oblast informisanja, jer ste mi ostali dužni tog odgovor, očekivala sam od vas da makar jednu rečenicu malo težu kažete.
Neću prestajati, to vam obećavam, sve dok ne dobijem konkretne odgovore na ova konkretna pitanja i na konkretne teme koje se očigledno sa namerom izbegavaju, zato što upravo ti centri moći upravljaju Srbijom i Srbija je njihovo privatno vlasništvo.
Hajde da idemo korak dalje. Pošto vredno pratim sve ono što radi izvršna vlast u Srbiji, to mi je između ostalog i funkcija narodnog poslanika, a jeste nadzor rada ministarstava. U jednom momentu sam vam postavila jedno konkretno pitanje i zaista bih želela javnost u Srbiji da upoznam sa tim. Radi se o centru za istraživanja ratnih zločina nad srpskim narodom.
To je vrlo verovatno centar o kome će se ređe pričati. Sama oblast je oblast o kojoj država verovatno ne želi čak ni da razmišlja, zato što se radi o zločinima nad Srbima. Vrlo verovatno, da bi javnost u Srbiji saznala još jednu činjenicu, a da vi, gospodine Bradiću, recimo, ne znato koliko je nevino postradalih Srba u Srebrenici u periodu 1992-1995. godina.
Volela bih da čujem taj podatak od vas. Nažalost, pretpostavljam da neće. Reći ću vam, 3.028. A da ne govorimo o svim onim postradalim Srbima o kojima se ne govori, da ne govorim o tome da u Srbiji, u metropoli, u Beogradu, ne postoji, gospodine Bradiću, nažalost spomen kuća svim nevino postradalim Srbima u periodu poslednjih ratova.
Dakle, ne postoji jedno mesto gde će bilo ko od nas ko je gubio, i bez obzira na političku ili drugu boju, da nešto napiše u neku knjigu sećanja, da negde spusti nekakav cvet i da Grcima, Jevrejima i bilo kom drugom narodu koji i te kako čuva svoju žrtvu kao opomenu za budućnost, sa ponosom i bolom kaže da u Beogradu postoji spomen kuća gde smo pobrojali sve nevino postradale.
Volela bih da mi sada kažete da će postojati projekat ili da će država da inicira tako nešto. Bojim se da takav odgovor mi od vas nećemo čuti.
Centar za istraživanja ratnih zločina nad Srbima je radio nesmetano nekoliko godina. Projekti su uglavnom nažalost bili uvek isti. Uvek se uvećavao taj broj koji se otkrivao, grobnice koje su se otkrivale...
(Predsednik: Gospođo Raguš, pošto vam je ovo vreme isteklo, da li možda želite nešto i od vremena poslaničke grupe?)
Ovo je moje vreme za ovlašćenog? Još malo vremena, završavam u par rečenica.
(Predsednik: Imali ste 8,5 minuta, tako da je taj deo završen, već je deveti minut.)
Onda vreme poslaničke grupe, samo da završim misao. Hvala.
Ono što smo imali prilike da čujemo, a pretpostavljam da neću imati puno vremena, a želim i kolegama da ostavim prostor da kažu po koju, jeste da je Komisija za arhivsku delatnost, koja je u julu-avgustu 2008. razmatrala projekte koji će biti realizovani u 2009. godini, da se ona nije pozitivno izjasnila o projektu Udruženje Srba iz Bosne i Hercegovine i Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, i taj centar je ostao bez dovoljnih materijalnih sredstava da nastavi svoju delatnost.
Znate šta čudi? Što direktor tog centra, u stvari srpska javnost to treba da zna, gospodin Milivoje Ivanišević, koji je potpisnik najstručnijih publikacija i koga ceni onaj deo međunarodne javnosti koji se potpisuje kao gospodin Čomski i Edvard Herman, određena grupa čeških intelektualaca, nije naišao na dobru ocenu u našem resornom ministarstvu, odnosno u okviru procene rada te komisije. Na isti način, istom metodologijom godinama je radio.
Ono što je komisija odgovorila vrlo često je, gospodine Bradiću, to je ono što mene plaši, Haški tribunal umeo da odgovori istom tom gospodinu kada je bilo reči o žrtvama u Srebrenici i o istini u Srebrenici. Ili je možda razlog za odustajanje od projekta to što je gospodin Milivoje Ivanišević šef istražnog tima za odbranu dr Radovana Karadžića.
Dakle, javnost u Srbiji ovo mora da zna, da država pravi i te kako razliku, da nema smisla za ono što stoji u presudama. Gospodine Bradiću, to što piše u presudama biće naša istorija i već jeste, nažalost, falsifikovana nacionalna srpska istorija, kroz koju krvnici nas proglašavaju nacistima savremenog doba.
Ovo je odgovor države na svaki pokušaj da se stane na put nečemu što se zove prekrajanje srpske istorije i javnost u Srbiji mora da vidi ovo vaše lice.