Na član 26. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Gospođa Milica Vojić-Marković želi reč.

Nisam mislila da govorim. Slučajno je ostao mikrofon uključen, zato što je moja neprijatnost večeras potencirana time što primećujem da sve ono što ima predznak srpsko jednostavno ne postoji za Ministarstvo srpske kulture.

Na član 27. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nikola Lazić, Donka Banović, Milica Vojić-Marković i Milan Dimitrijević.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 29. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Dimitrijević, Milica Vojić-Marković, Nikola Lazić i Donka Banović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 30. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nikola Lazić, Donka Banović, Milan Dimitrijević i Milica Vojić-Marković. Gospođa Vojić-Marković želi reč.

Samo da ne ostane nejasno građanima Srbije koji gledaju ovaj prenos zbog čega se poslanici DSS u ovom delu ne javljaju kada idu naši amandmani. Mislim da smo ukazali na sve ono što smo želeli da ukažemo.
Želeli smo da ukažemo da Ministarstvo kulture ne priznaje jedan sistemski zakon koji je Vlada Srbije donela u jednom periodu, koji su poslanici ovog doma usvojili u jednom periodu i koji se i te kako primenjuje. To je Zakon o crkvama i verskim zajednicama.
Želeli smo da ukažemo da taj zakon ima nekoliko poglavlja, jedno od njih se zove i kulturna delatnost crkve. Apelujem na ministra, njegove pomoćnike i ljude koje je doveo ovde, koji predstavljaju ovaj zakon, da pogledaju taj zakon, da pogledaju šta je u tom zakonu napisano, jer taj zakon je dobrim delom pokriven i oblašću koje ovo ministarstvo pokriva.
Za nas kao poslanike DSS je bilo sasvim normalno i prirodno da dva ministra u Vladi koja predstavljaju jednu oblast koja može da se preklopi, sednu i pokušaju da naprave nešto što liči na deo zakona koji pokriva oblast sakralne kulture.
Očigledno je da iz nekog razloga vama to nije bilo značajno, vama danas, ministru vera. Voleli bismo da čujemo zbog čega je to i šta se dešavalo u tom usaglašavanju, ako je usaglašavanje uopšte bilo, jer ovo što danas ovde vidimo pokazuje ili vašu nameru da negirate sve što je srpsko, da prepustite kulturno i duhovno nasleđe na Kosovu Albancima, ili vaše neznanje da takav zakon postoji.

Na član 30. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Željko Tomić i Vladimir Milentijević.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 33. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milan Dimitrijević, Nikola Lazić i Milica Vojić-Marković.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 33. amandman, sa ispravkom, su zajedno podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond.

Vlada je prihvatila ovaj amandman.

Na član 33. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Nikolić, Željko Tomić i Svetlana Stojanović.

Reč ima gospodin Željko Tomić.

Naš amandman glasi, vrlo kratko i jasno: ako ministarstvo u slučaju stava 5. ovog člana ne prihvati predlog upravnog odbora i ne dostavi ga Vladi na odlučivanje, dužno je da o razlozima za to obavesti javnost.
Mi smo od Vlade Republike Srbije dobili obaveštenje da se amandman ne prihvata, uz jedno vrlo nezgrapno i rogobatno obrazloženje. Citiraću ga gotovo u celosti: "Ne prihvata se iz razloga što svako ima pravo da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju od javnog značaja, odnosno da li mu je ona inače dostupna, odnosno svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom, tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se na zahtev kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način, shodno Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
S druge strane, u cilju sprečavanja zloupotreba neophodno je da ministarstvo u slučaju, odnosno neprihvatanju predloga upravnog odbora o razlozima za to obavesti Vladu."
Naravno, ali onda to napišite. To je smisao našeg amandmana.
Što se tiče informacije od javnog značaja, u zakonu o informacijama od javnog značaja stoji definicija te informacije. Šta je informacija od javnog značaja? To je informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdani interes da zna.
Gospodine ministre, moram vas podsetiti, nadam se da se sećate mog poslaničkog pitanja u vezi sa tim da Novi Sad, grad iz kojeg dolazim, nema bioskop. Dostavili ste mi odgovor da ima četiri bioskopa.
Taj dokument ću čuvati ceo život. Pitaće me makar moje dete - izvini, tata, da li je moguće da je tebi ministar rekao da tvoj rodni grad ima četiri bioskopa, a u tom trenutku nije imao nijedan? Ja ću to čuvati.
To je po meni informacija od javnog značaja. Za vreme ministra Bradića, za vreme vlasti koalicije ZES, koja je imala vlast u gradu Novom Sadu, u Pokrajini Vojvodini i u Republici Srbiji, dogodilo se to da drugi po veličini grad u Srbiji ostane bez bioskopa.
Podsetiću vas, grad kulture, grad domaćin velikog filmskog festivala, nema bioskop. Ako vam neko kaže da ima, postoji nešto, jedna kino sala na Spensu, ali moram vam reći, podsetiću vas, oskarovac ''Slumdog milionairre'' ili poslednji domaći veći film "Sveti Georgije ubiva aždahu", nije mogao i nije se prikazivao na bioskopskim platnima u Novom Sadu samo iz jednog razloga, zato što tih bioskopskih platana nema.
Vi ste tu informaciju od javnog i važnog značaja prosledili. Nije to vaš odgovor bio, vi ste pitali nadležne iz određenih institucija s pokrajinskog i gradskog nivoa, to znam, ali ste dobili pogrešnu informaciju. Ukoliko mi ne verujete, hajde da prošetamo Novim Sadom, nađite dva bioskopa i uradiću šta god želite, i večeru ću vam platiti, ali ako ne nađete taj drugi bioskop, šta ćete vi meni, odnosno Novosađanima da učinite?
Na bruku i sramotu ove vlade, drugi grad po veličini Srbije nema bioskop. To jeste informacija od javnog značaja.

Na član 35. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Nikolić, Miloš Radulović i Svetlana Stojanović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 36. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Radulović, Milan Lapčević i Svetlana Stojanović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 36. amandman je podnela Aleksandra Janković.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 38. amandman je podneo poslanik Momo Čolaković.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 39. amandman je podnela poslanik Gorica Mojović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 40. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond.

Vlada je prihvatila ovaj amandman.

Na član 40. amandman je podnela poslanik Gorica Mojović.

Vlada je prihvatila amandman.

Na član 40. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milan Dimitrijević, Nikola Lazić i Milica Vojić-Marković. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 41. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Lapčević, Zoran Nikolić i Svetlana Stojanović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 42. amandman je podnela poslanik Gorica Mojović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 42. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Dimitrijević, Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 44. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond.

Vlada je prihvatila ovaj amandman.

Na član 44. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Dimitrijević, Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 45. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Lapčević, Zoran Nikolić i Svetlana Stojanović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na naslov iznad člana 46. i na član 46. amandman je podnela narodni poslanik Gorica Mojović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 48. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 48. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Svetlana Stojanović, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.

Reč želi gospođa Svetlana Stojanović.

Osim ovog amandmana koristiću i vreme preostalo od naše poslaničke grupe.
Bilo je veoma teško pisati amandmane na ovaj zakon o kulturi zato što se ovaj zakon jedva može nazvati zakonom, i po svojoj strukturi i po onome što reguliše, više nekom deklaracijom, nekim uopštenim stavovima, od kojih bi neki mogli za nas biti prihvatljivi, neki ne, a iznad svega zato što on niti definiše, niti štiti javni interes u kulturi.
Drugi veliki problem je, ovaj nacionalni savet za kulturu je veoma važno telo za čije osnivanje jesmo, ali iz broja amandmana koji su narodni poslanici podneli i nadležnosti nacionalnog saveta za kulturu, šta će on raditi itd, vidi se da u zakonu to nije na valjan način učinjeno.
Zatim, imamo strategiju kulturnog razvoja Republike koja nam je zaista neophodna odavno. Ni ona se u zakonu ne vidi, na nju ćemo čekati jako dugo, ne znamo tačno ni ko će je pisati, ni na osnovu čega i tu se najviše razvila diskusija između poslanika o tome da li strategiju treba donositi na tri, četiri, pet i bio je predlog 10 godina.
Tri, koliko stoji u zakonu, apsolutno je nedovoljno. Za tri godine ne može da se uradi ništa, ni da se smisli strategija, kamoli da se sprovede. Četiri godine nije dobro zato što se poklapa s mandatom Vlade i nije dobro da strategija traje samo za mandata jedne Vlade, nego da traje preko, dakle, da postoji neki kontinuitet koji preuzima sledeća vlada.
Predlog da se strategija donosi na 10 godina po meni je najbolji i najteži, jer to su ozbiljne stvari, ako se Skupština opredeli šta su joj prioriteti. Mislim da bi trebalo da se realizuje 10 godina.
Zatim, ustanove kulture koje se navodno definišu u ovom zakonu njime nisu dobile ništa. Neće im od njega biti nimalo lakše, a posebno im neće biti lakše u načinu na koji se finansiraju.
Nadležnosti, raspodela odgovornosti i obaveze direktora Upravnog odbora i Nadzornog odbora ostao je jednako konfuzan kao što je i u dosadašnjoj praksi.
Zatim, ono što mene najviše boli to su ove ustanove kulture od nacionalnog značaja, koje u zakonu ni na koji način nisu privilegovane, a obavljaju jedan zadatak od prvorazrednog opšteg i javnog značaja. Mi imamo amandman kojim pokušavamo taj problem da rešimo.
Privatizacija u kulturi se ni ne pominje, pominje se u nekim amandmanima, nisam stigla da vidim da li je prihvaćena, u kom obliku.
Zaštita sakralnih spomenika, o tome su naše koleginice mnogo govorile, osim što je zakon o kulturi izostavljanjem sakralnih objekata u koliziji sa Zakonom o verama, ti naši nepokretni spomenici kulture od izuzetnog, najvećeg i svetskog značaja, kojima se toliko s pravom dičimo, to su spomenici Srpske pravoslavne crkve i, iznad svega, njihovo i vlasništvo, i njihova odgovornost i njihova zasluga za očuvanjem, toga u zakonu nema.
Moram da pomenem nešto što me zaista raduje, a to je što je jedan problem u zakonu pomenut i na izvestan način rešen, po mom i po našem mišljenju, mogao je da bude rešen bolje, a to je status samostalnog umetnika. Naše duboko uverenje da čovek koji samostalno obavlja umetničku delatnost, ne bilo koju nego stručnu delatnost vezanu za kulturu, ako to obavlja samostalno, ima pravo da iz budžeta Republike Srbije ima zdravstvenu zaštitu i da mu se uplaćuje penzijsko osiguranje, kao i svakom drugom ko je zaposlen u stalnom radnom odnosu. Način na koji je rešeno u zakonu nismo zadovoljni i o tome ćemo kada dođe na dnevni red. Čini mi se da predlažemo rešenje koje je po umetnike povoljnije.
DSS je podnela čak stotinak amandmana na onu prvobitnu verziju, verujući da će zakon o kulturi zavredeti samostalnu raspravu, a ne da će biti spojen sa ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o informisanju, koji jedino zaslužuje da bude skinut sa dnevnog reda. Međutim, vreme je prepolovljeno, pa smo i mi svoj doprinos u vidu amandmana prepolovili, ali smo ipak intervenisali u nadi da će nešto poslanici usvojiti i prihvatiti. Toliko o načelnom delu.
Sada, ako dozvolite, da pređem na ovaj član 48. Tu predlažemo izmenu koja glasi: ''Ustanova kulture za obavljanje umetničkih, programskih ili stručnih poslova može angažovati lice koje samostalno obavlja ove delatnosti ili zaključiti sa njim ugovor o radu na određeno vreme u skladu sa statutom.'' Ono što je značajno u ovom amandmanu je ovo – određeno vreme.
U Predlogu zakona se pominje rok od tri godine koji je izazvao veliki otpor među umetnicima i svima koji su bliski kulturi, smatrajući da je to u koliziji i sa Zakonom o radu, i u koliziji sa jednakim pravima svih zaposlenih, pa i umetnika.
Nama se činilo da ipak postoje neke, ali zaista samo neke, umetničke delatnosti za koje je opravdano zaključivati ugovor o radu na određeno vreme. Na primer, to su glumci koji se angažuju za sezonu. Tri godine je svakako malo, koji se mogu angažovati za određenu sezonu, kojima se taj ugovor potom može i produžiti ako igraju i dalje.
U svakom slučaju, ugovor o radu na određeno vreme koji je izazvao otpor nije toliko neopravdan, jer bi rešio neke ustanove kulture, prvenstveno pozorišta, ogromnog broja zaposlenih koji više nisu u angažmanu, a koje takođe ne bi bilo ni humano ni socijalno opravdano samo izbaciti na ulicu.
Sa statusom samostalnog umetnika onda kada on više nema mesta u tom repertoaru iz bilo kojih razloga, on je kroz status samostalnog umetnika i socijalno i penzijski zaštićen, a s druge strane može da se zapošljava tamo gde za njegovim radom ima potrebe. Ne znam da li će time biti zadovoljni umetnici.
Naš predlog je da se statutom svake ustanove kulture, koja najbolje zna da li su joj potrebni i koja vrsta radnika na određeno vreme i na koliko vreme, da se to određeno vreme definiše statutom. Svakako da u jednom Arhivu Srbije za takvim nečim nema mesta, u zavodima za zaštitu spomenika kulture nema mesta najverovatnije, osim za ugovor o radu.

Na član 48. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? Gospodin Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj zakon meni više liči na zakon o političkim strankama nego na zakon o kulturi i sa aspekta pravničke struke ću pokušati da vam to objasnim i dokažem.
Podneo sam amandman na član 48. stav 1, gde ste rekli – lice koje obavlja umetničke, programske ili stručne poslove u ustanovi, zasniva radni odnos ugovorom o radu na period do tri godine. Dakle, ne ni tri godine, nego na period od tri godine. U stavu 4. istog člana ste rekli – izuzetno, ako umetnik ili stručno lice ima 20 godina penzijskog staža ili 17,5 ukoliko se radi o ženi, može zasnovati radni odnos na neodređeno vreme.
Ovaj zakon i ova odredba su neustavni. Uslov u pogledu trajanja radnog staža može da bude prilikom zasnivanja odnosa sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima ili na radnim mestima gde je potrebno posebno radno iskustvo. Ovde se radi o licima gde je iskustvo to koje jeste. Dakle, radi se o umetnicima.
Sami sebe negirate u obrazloženju ovog zakona. Kažete da se on donosi zbog jednog osnovnog cilja, ne samo tog, ali to je jedan od osnovnih ciljeva, poboljšanja položaja svih subjekata u kulturi. Subjekti u kulturi su svakako umetnici i ljudi koji rade programske ili stručne poslove.
Vi ovde imate jedan nekorektan odnos prema zaposlenima u kulturi. Činjenica da niste imali nameru da donesete dobar zakon ukazuje i to što je podneto ukupno 169 amandmana, 29 je prihvaćeno, 140 nije, a svi amandmani su podneti u cilju da se poboljša ovaj tekst zakona.
Nadalje, ako se ima u vidu ko može biti osnivač kulturnih ustanova, a zna se da je to Republika, autonomna pokrajina, jedinice lokalne samouprave, onda se daje jasno zaključiti koji vam je bio cilj sa ovakvom odredbom u članu 48. stav 1, i pogotovo ako se ima u vidu da će upravnici ili direktori ustanova kulture moći da odlučuju kada će nekome davati otkaze.
Onda se zna šta je krajnji cilj. Krajnji cilj i znamo dobro kako ste došli na vlast, došli ste uz pomoć automatskog naoružanja, a sada pokušavate na jedan perfidan, znam o čemu govorim, način preko Zakona o kulturu obezbedite određeni broj glasača ne bi li bio nešto veći od 1%. Građani Srbije i poslanička grupa SRS je odlično razumela vaše poruke preko zakona o kulturi i sigurno vam to neće proći.