Na član 48. amandman je podneo narodni poslanik Milisav Petronijević,

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 48. amandman je podneo poslanik Nenad Prokić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 48. amandman je podnela poslanik Gorica Mojović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 50. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Svetlana Stojanović, Milosav Petković i Željko Tomić.

Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

Došli smo do ove teme koja mene izrazito boli, a to su institucije od nacionalnog značaja. Prvo da vam kažem da se osnovnim tekstom u Predlogu zakona, status ustanove nacionalnog značaja stiče aktom Vlade i da Vlada bliže uređuje uslove, kriterijume i način sticanja, odnosno oduzimanja statusa ustanova kulture od javnog značaja.
Apsolutno smatram da je to skandalozno i da jedino zakonom, glasanjem u ovoj Narodnoj skupštini nešto se može proglasiti za ustanovu kulture i taj status se na isti način može oduzeti.
Mi smo i da ne čitam sada u ovom amandmanu pobrojali koje ustanove kulture mi smatramo ustanovama od nacionalnog značaja. To su manje-više ove koje su takav status i do sada imale. Ako je taj spisak nepotpun, zakonom se može dopuniti, ako je nešto stavljeno bez razloga, opet je zakonom moglo biti skinuto, ali da o statusu ustanove od nacionalnog značaja odlučuje Vlada i da taj status može da dobije i privatna ustanova, za mene je to apsolutno neprihvatljivo.
Dozvolite mi da pročitam jedan citat iz „Politike“, koji govori o odnosu aktuelnom prema ustanovama nacionalnih institucija, sadašnjim, važećim. ''Za sanaciju Narodnog pozorišta u Beogradu predviđeno je 6,5 miliona dinara, a za izgradnju fiskulturnih sala balona u Malošištu, pored Doljevca 6,7 miliona dinara budžetskog novca.
Četiri stotine hiljada najdragocenijih eksponata koje poseduje Narodni muzej nije pohranjeno u depou, zato što Ministarstvo ne može da se nagodi koji je depo najpovoljniji, a koji nije. Proces rekonstrukcije Narodnog muzeja nije započeo. Stalna postavka Narodnog muzeja za javnost je zatvorena šest godina. Posle odlaska prvih ljudi Narodnog pozorišta i Filharmonije, ostavku je podneo i UO Narodnog muzeja.'' Da ne bude zabune, ovo nije moj tekst, ovo je citat iz „Politike“od 2. aprila 2009. godine.

Na član 50. amandman je podnela narodni poslanik  Gorica Mojović.

Vlada je prihvatila amandman.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 50. amandman je podneo Miletić Mihajlović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 52. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Svetlana Stojanović, Željko Tomić i Zoran Nikolić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 52. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Svetlana Stojanović, Željko Tomić i Milica Vojić-Marković.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 54. amandman je podneo poslanik Đorđe Milićević.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 54. amandman je podneo poslanik Branimir Đokić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 54. amandman je podnela poslanik Zlata Đerić.

Vi želite reč.

Na član 54. ovog zakona moja koleginica Aleksandra Janković i ja smo podnele svaka poseban amandman, jer savetujući se sa našim Savetom za kulturu, koji čini veliki broj eminentnih umetnika, došli smo do dve verzije kojim želimo da utičemo na ovaj član zakona, odnosno da onemogućimo privatno, političko, burazersko odlučivanje samog ministra o dva eminentna udruženja, odnosno dva reprezentativna udruženja umetnika.
Smatrali smo da iza te reči – ministar ne može da stoji tačka, nego mora da stoji još nešto čime će se i javnost Srbije ili zakonodavstvo na neki način odrediti, prema tome kako se može odrediti koja su to dva udruženja umetnika koja mogu poneti status reprezentativnosti.
Još jednom odredbom učinilo bi se to transparentnijim, kako se to obično kaže, a ja kažem vidljivijim, jasnijim i poštenijim, jer kultura jeste lična tekovina, ali kulturna dobra ne mogu biti privatna svojina, ona su svakako javna, opšta i ono za šta se mi ovim amandmanom zalažemo je svakako da budu i nacionalno blago, i tako viđena i takoprihvaćena.
Nije dobro rešenje da u ovakvoj odluci, pogotovo u oblasti kakva je kultura, izuzetno osetljiva i vrlo suptilna, ministar bude taj koji je i bog i batina, jer batina sa jednim krajem još nije izmišljena.

Na član 54. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Prokić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 54. amandman je podnela Aleksandra Janković, koja želi reč.

Kao što je koleginica Zlata Đerić rekla, ovaj amandman je imao cilj da se smanje ingerencije ministra. No, u obrazloženju piše da se amandman ne prihvata, jer se ne radi o materiji koja može biti predmet posebnog zona.
Što da imamo posebne zakona pred očima javnosti kad mogu da se donose podzakonska akta, bar 12 komada, od kojih će polovinu njih ministar da rešava. Ministar će zapravo odlučivati o svemu, kao bog na zemlji, od toga ko će i iz koje stranke biti direktori, koji će opet biti mali bogovi u svojim institucijama kulture.
Ministar kulture, uz pomoć lojalnog mu ministarstva, postavlja direktore, direktori odabiraju podobne da budu zaposleni, a tzv. slobodnjaci više neće imati prava ni na sindikalnu borbu za svoja esnafska prava, ni na sindikalnu zaštitu.
Trange–frange kombinacije biće i dalje u opticaju, te će biti moguće perfidno zaobići direktan sukob interesa, po principu direktor Beogradskog dramskog režirao u Pozorištu Duško Radaković, a direktorka Duška Radovića režirala u Beogradskom Dramskom. Što da razmatramo sukob interesa kad je sam ministar kulture režirao Vertera u Narodnom pozorištu u oktobru, dakle, kad je već bio ministar. Doduše, i prethodni ministar je pokazivao intenciju da i dalje glumi. Glumio je i u Ministarstvu, ali je imao tendenciju da i dalje glumi u predstavama.
Nebojša Bradić je ovo doveo do potpunog paradoksa. Ovaj zakon definitivno ne štiti naročito one ljude i umetnike koji imaju preko 18 godina staža i više. Ko će, recimo, uzeti glumce koji imaju (Predsednik: Vreme.)... Dobro.

Na član 55. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Svetlana Stojanović, Željko Tomić i Milica Vojić-Marković. Gospođa Stojanović ima reč.

Ovde je reč o statusu samostalnog umetnika koji se u Predlogu zakona rešava preko reprezentativnog udruženja. Smatramo da je to pogrešan put, iako znamo da su ovi članovi zakona usaglašavani sa umetničkim udruženjima, da su oni njima zadovoljni.
Po tom predloženom konceptu samostalnim umetnicima će uplaćivati grad Beograd, a istaknutim samostalnim umetnicima i stručnjacima kulture, da ne pominjem, Republika. Po meni, to je jedna velika diskriminacija. Nijedan umetnik ne stvara za građane Beograda, valjda građane sveta, a ne čak ni Srbije.
Mislim da se u ovom pojmu reprezentativna udruženja krije velika zamka, jer i da se ograničava sloboda udruživanja umetnika, koja mora biti jednaka za sve građane, pa i za umetnike, umetnici imaju pravo na onoliko udruženja koliko smatraju za shodno, a u Predlogu zakona se priznaju samo dva reprezentativna udruženja, koja su to utvrđuje ministar.
Ta dva, a ne jedno ili tri ili pet, dobijaju bogami vrlo velika prava da odlučuju o tome ko zavređuje status samostalnog umetnika, a ko ne. Ovo je znači negativna odrednica. Nemam ništa protiv udruženja. Naprotiv, sama sam član jednog 35 godina. Mislim da treba da imaju drugačiju ulogu.
Ali, protiv oblika utvrđivanja reprezentativnosti i protiv davanja nadležnosti takvim udruženjima jesam protiv. Ovo je za šta nisam, a za šta jesam reći ću na amandman na član 56.

Na član 56. amandman su zajedno podneli Svetlana Stojanović, Miroslav Petković i Milan Lapčević.

Znači, amandman 56. menja se i glasi: "Samostalni umetnik je fizičko lice koje u vidu zanimanja obavlja umetničku delatnost.
Status samostalnog umetnika dodeljuje komisija Ministarstva na osnovu preciznih kriterijuma, koje utvrdi nacionalni savet za kulturu na predlog registrovanih umetničkih udruženja.
Za svaku umetničku i kulturnu delatnost utvrđuju se posebni kriterijumi za sticanje statusa samostalnih umetnika.
Umetnik sa zvanjem samostalnog umetnika stiče pravo na uplatu doprinosa za socijalno, zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje iz budžeta Republike Srbije.".
Znači, osnovna ideja ove drugačije koncepcije je, prvo, da vi nijednog umetnika, pa ni onog koji samostalno obavlja delatnost, Slovenci imaju jedan termin koji se meni vrlo dopada, a to je samozaposlenog umetnika, ne primoravate da se uopšte udružuje, jer umetnici su poznati kao ljudi individualci.
Zatim, ako želi da se udružuje, da se udružuje sa onim sa kojim on hoće, sa kojim je blizak, bilo po kom osnovu, umetničkom, socijalnom itd.
Treće, da ne određuje ministar koje od tih udruženja umetnika je politički korektno, ono koje nije, kome treba dati tako velika ovlašćenja, kome ne.
Dakle, moja ideja je da samostalni umetnik, ponoviću još jednom, ima pravo da direktno konkuriše komisiji ministarstva koja obavlja manje više tehnički zadatak, jer je kriterijume za dodelu statusa utvrdio nacionalni savet za kulturu na predlog registrovanih udruženja.
Unapred ću odgovoriti na moguću kritiku da registrovanih udruženja može biti jako mnogo. Može, ali Ministarstvo takođe ima pravo da ne registruje ona za koja smatra da su malobrojna ili po bilo kom drugom osnovu neodgovarajuća.