Da, danas ćemo do kraja dana imati televizijski prenos i javnost će biti naravno obaveštena.

Na član 19. amandman je podnela poslanik Gorica Mojović.

Da li neko želi reč? Gospođa Mojović. Izvolite.

Ovaj član 19. je ujedinio sve poslaničke grupe u smislu da smo svi dali slične amandmane kada je u pitanju trajanje strategije. Nije mi jasno, a sada čujem i koleginicu Donku Banović i Nenada Prokića – da je amandman Mome Čolakovića usvojen.
Koliko vidim nije usvojen – u izveštaju piše. U izveštaju koji smo dobili od Vlade, nisam imala priliku da čujem da je ministar nešto drugo rekao, sve vreme sedim ovde i pažljivo slušam, nažalost čak ni amandman poslanika Mome Čolakovića nije usvojen.
Interesantno je, odnosno moram da upozorim na obrazloženja koja Vlada daje – zašto ne prihvata ove amandmane vezano za strategiju. Uglavnom se kod svih onih poslanika koji su dali amandmane na član 19. poziva na obrazloženje upravo za neprihvatanje amandmana Mome Čolakovića koji se odnosi na nadležnosti organa.
Ne komentariše se rok trajanja strategije. U obrazloženju za odbijanje amandmana koji sam dala stoji sledeće – amandman se ne prihvata iz razloga što je, imajući u vidu da se planira donošenje budžeta na tri godine, najracionalnije da se strategija razvoja kulture Srbije donosi za period od tri godine.
Ne računam stvarno sebe u neobaveštene poslanike, ne znam da se planira donošenje budžeta, ali nevezano od budžeta, strategija koja se bavi i koja sadrži analizu postojećeg stanja, osnovne postavke kulturnog razvoja, strateške pravce i instrumente kulturnog razvoja, koja sadrži planove realizacije tih pravaca razvoja, kriterijume, indikatore i postupke evaluacije, ne sadrži u toj meri, znam da je i Ministarstvo finansija imalo izvesne primedbe, ali ne sadrži apsolutno u toj meri finansijske planove da bi bilo smetnji da se donese na period duži od tri godine.
Potpuno se slažem sa gospođom Donkom Banović da to nije strategija, već je to onda neki kratkoročni, srednjoročni ili ne znam kakav već plan i onda da je nazovemo pravim imenom u zakonu ili da prihvatimo bar jedan od ovih amandmana koje su očigledno dale sve poslaničke grupe, potpuno svesne da tri godine je potpuno je nedovoljan period za donošenje nečega što se zove strategija.

Ima reč gospođa Donka Banović.

Meni se čini da sam tokom rasprave čula da je ministar prihvatio amandman gospodina Čolakovića – e onda time je onda još gore. Ono tri godine je bilo isto strašno, četiri godine još je strašno, ali se meni čini da je, gospodine Čolakoviću, tako, a ja se izvinjavam ako sam unela zabunu.

Na član 20. amandman je podnela narodni poslanik Gorica Mojović.

Da li neko želi reč? Ne. (Odustaje.)

Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić i Aleksandra Ilić.

Gospođa Đerić želi reč. Izvolite.

U skladu sa anacionalnom politikom koja se sprovodi u ovom zakonu očekivali smo da ovaj amandman ne bude prihvaćen, a dosledno nekom svom zalaganju iz perioda 2001, kada sam podnela tadašnjem ministru kulture amandman podstaknut ili amandman koji je podnela brojna grupacija umetnika, izvođača narodne muzike i svih onih poslenika koji se bave čuvanjem etnomuzike i etnozvuka na onaj najplemenitiji i najpožrtvovaniji način, podnela sam i ovaj amandman smatrajući da treba izdvojiti etnozvuk, odnosno narodnu muziku kao posebno nacionalno dobro, jer u stvari nijedno nacionalno kulturno dobro nije doživelo takav izgon iz kulturnog miljea, kao što jeste narodna muzika koja je sada upravo na sceni.
Najezda kiča i šunda, koja je naravno opravdana tržišnim zakonitostima, uništila je mnoga kulturna dobra. Mi sada imamo neki zvuk koji se vrlo često samo gleda, a usput nas i plaši. Imamo muziku koja je nekih neodređenih grčko-rimskih stilova, vrlo često i bez stila i bez srama, a neke ozbiljne evropske države su zakonom regulisale rad elektronskih medija i obavezale ih koliko moraju u svojim terminima da zastupaju etnozvuk svojih nacionalnih kultura.
Zato sam smatrala da je potrebno prihvatiti ovaj amandman i izdvojiti baš taj etnozvuk koji se najlakše devastirao, najbrže upravo u našoj kulturi.

Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nikola Lazić, Milan Dimitrijević, Milica Vojić-Marković i Donka Banović.

Gospodin Nikola Lazić želi reč.

Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije smatra da se među strateškim pravcima i instrumentima kulturnog razvoja obavezno moraju naći unapređenje kulturnog stvaralaštva i kulturnog izraza tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Moram da primetim da se prilikom formulisanja ovog zakona o kulturi zapravo uopšte nije obratila pažnja ili je čak ignorisan sistemski Zakon o crkvama i verskim zajednicama koji je usvojen 2006. godine. Samo da podsetim, taj Zakon o crkvama i verskim zajednicama je uveo red u ovu oblast posle 75 godina pravnog vakuuma.
U ovom smislu zanemarena je i kulturotvorna uloga crkve u istoriji civilizacije i njene kulturonosna delatnost u modernom društvu. Želeo bih da postavim pitanje da li je predlagač ovog zakona svestan da u Zakonu o crkvama i verskim zajednicama postoji poglavlje koje se zove kulturna delatnost i želeo bih da postavim pitanje gospodinu ministru – da li je Ministarstvo vera imalo bilo kakve primedbe i da li je dalo bilo kakvo mišljenje vezano za ovaj zakon?
Ovim predlogom zakona o kulturi zapravo crkve i verske zajednice se guraju u kategoriju - druga pravna i fizička lica. Mislim da je time propust Ministarstva vera veći i da bi zbog toga zaista ministar Šijaković trebalo da podnese ostavku, jer, na kraju krajeva, ukoliko se sakralna umetnost izostavi iz ovog zakona, postavlja se pitanje, kao što sam rekao, srpskog duhovnog i kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji i legitimiteta naše države u odbrani tog nasleđa i zahtevanju od drugih da to nasleđe na Kosovu i Metohiji zaštite.

Na član 20. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta, koja želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je potrebno da podsetimo, pre svega zbog javnosti, da smo o predlozima zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju i zakona o kulturi raspravljali na nejavnom delu sednice, odnosno na sednici koja je odloženo prenošena na RTS, negde posle jedan sat posle ponoći, i nažalost građani zainteresovani da čuju nešto vezano za ove dve oblasti, pre svega da čuju šta to Vlada Republike Srbije predlaže i šta to zapravo znači za njih, nisu mogli to da čuju.
A kada se amandmani obrazlažu u roku od dva minuta, kako ovaj naš nakaradni Poslovnik predviđa, onda je zaista poprilično komplikovano približiti građanima Srbije ono što bi bilo neophodno da znaju o predlogu ne samo ovog, nego o predlogu svakog zakona.
Znate, ako vi iz dana u dan, i to je već postala praksa, i očigledno ne slučajna, nego potpuno namerna sa vaše strane, gospođo Đukić-Dejanović, a onda naravno uz saglasnosti skupštinske većine, na koji način vi uopšte mislite da građani Srbije se informišu o tome šta radi ovaj parlament?
U kom smislu? U smislu kakve mi to zakone ovde donosimo. Svaki zakon koji se donese u ovom parlamentu na ovaj ili na onaj način dodiruje svakog ili većinu, ili određen broj ili određenu ciljnu grupu građana Srbije. Zbog toga nije dobra praksa koju ste uveli i bilo bi dobro da nas poslušate, da izađemo iz tog začaranog kruga, da počnemo da radimo kao sav normalan svet i da svi budemo pred očima javnosti. Nema razloga da se krije da u ovoj sali kada se raspravlja o ovako važnim pitanjima nema ili gotovo nema poslanika vladajuće koalicije …
(Predsednik: Izvinite, pošto govorite duže od dva minuta, da li hoćete da koristite vreme poslaničke grupe?)
Da, hvala. Dakle, mi smo u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o kulturi mogli da čujemo zaista jedan broj izuzetno kompetentnih ljudi i rasprava koje su vrlo argumentovane. Sa ponosom želim da istaknem da u poslaničkoj grupi SRS imamo dva narodna poslanika, Lidiju Vukićević i Branimira Đokića, koji su ne samo nama ovde, nego celokupnoj srpskoj javnosti poznati kao ljudi koji su se i obrazovali i profesionalno se bave kulturom.
Oni su zaista imali značajne primedbe na Predlog ovog zakona i izneli su to u načelnoj raspravi, zato što odlično poznaju i srpsku kulturnu scenu, i sve probleme koji je prate i položaj ljudi koji su na ovaj ili onaj način vezani za kulturu, odnosno na koje se ovaj zakon odnosi.
Mi smo, kada smo se dogovarali o amandmanima, vodili računa o tome da, upravo zato što se ovaj zakon pojavljuje posle 18 godina i kulturna javnost Srbije ga jedva čeka, ne opteretimo amandmanima ovaj postojeći tekst, već smo za naše uslove podneli manji broj amandmana, očekujući da će Vlada Republike Srbije i vi gospodine Bradiću da ispravno shvatite našu nameru da ovim amandmanima uredimo ovaj željno čekani Predlog zakona, ali nismo dobili to što smo očekivali.
U članu 20. sam predložila, inače član 19. i 20. govore o strategiji razvoja kulture Republike Srbije, da u tom članu 20. koji govori o strategiji, šta strategija sadrži, odnosno šta su osnovne postavke kulturnog razvoja, da je neophodno da se ovde doda da u ovoj oblasti budu obrađena i kapitalna investiciona ulaganja u objekte i opremu nacionalnih i javnih ustanova kulture.
Zaista, ništa normalnije od toga, jer kako stoji u obrazloženju - u strategiji razvoja kulture neophodno je u planu realizacije utvrditi pitanja kapitalnih investicionih ulaganja u objekte i opremu ustanova kulture, kako bi se na planski način dugotrajno planirale investicije u delatnostima kulture. Ništa nije bilo normalnije nego da ovaj amandman, ministre, prihvatite. Niti je ideološki, niti je politički, čisto životan.
Naravno, vi ste prihvatili amandman gospođe Gorice Mojović. Nemam ništa protiv, njen amandman je sličan, ali nije istovetan kao što je amandman koji sam podnela, ali ono što zaista vređa jeste činjenica, o tome su govorile i kolege iz Socijalističke partije Srbije i DSS, mislim i NS, da vi u obrazloženju zašto ne prihvatate nečiji amandman, konkretno moj amandman, svi su govorili u nekim šiframa, potpuno otvoreno da kažem i da pročitam obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga što je prihvaćen amandman narodne poslanice Gorice Mojović na član 20. Predloga zakona.
Gospodine Bradiću, opšte je poznato da gospođa Gorica Mojović vedri i oblači na beogradskoj kulturnoj sceni već celu deceniju, ali ne zato što se za to obrazovala, što je profesionalno, stručno u toj oblasti, nego to radi po partijskom zadatku.
Zato sam rekla vređa ovakvo obrazloženje i ovo govori o vašem odnosu, i vašem ličnom bogami, a i cele Vlade, a i skupštinske većine, prema naporima poslanika opozicije da, koliko god to možemo, a u svakoj oblasti, bar mi iz SRS, možemo sasvim sigurno da pomognemo vama iz vlasti, samo bi trebalo da imate malo više sluha i da nas gledate kao narodne poslanike, a ne da nas delite naše i vaše.
I vi i gospođa Mojović ste bili na onom skupu DS ili je to bio već ZES, nemam pojma više, kada je upravo jedna dama iz tog kulturnog vašeg uskog miljea tamo građane pozdravila sa građanima prvog reda i označila sve druge građanima drugog reda.
Mi u SRS nikada nismo niti ćemo na taj način deliti građane, ali od vas, kao predstavnika Vlade, očekujem da vam svaki poslanik bude isti i da nikada više sebi ne dozvolite ovaj luksuz ili propust, ili neodgovornost, ili neozbiljnost da jednog poslanika stavite kao etalon za nešto, a svi drugi treba da se prilagođavamo i da sledimo primer, odnosno da nas ubedite da je gospođa Gorica Mojović primer koji treba da sledimo. Mi tako ne mislimo.