Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, koja želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, stav SRS jeste po pitanju Zakona o krivičnom postupku da brojna rešenja ovim zakonom o izmenama i dopunama u stvari samo pogoršavaju situaciju i pogoršavaju rešenja iz prethodnog zakona. Zbog toga sam u ime SRS i tražila da se ovaj član 7. briše, odnosno da opstane stari član 13. Materijal je tako loše urađen da ne možemo ni da se snađemo u njemu.
Vlada mi je dala obrazloženje koje se uopšte ne odnosi na taj član 13, koji govori u stvari o tome kakva su prava okrivljenog da se sam brani ili uz stručnu pomoć branioca. Samo napominjem na šta se sve odnosi - okrivljeni ima pravo da njegovom saslušanju prisustvuje branilac. Pre svakog saslušanja okrivljeni će se poučiti o pravu da uzme branioca itd.
Vlada mi u odgovoru kaže da ne prihvata moj amandman zbog toga što se članom 13. Zakonika o krivičnom postupku bolje sistematiše tekst zakona, budući da su prava okrivljenog propisana članom 13. Zakonika prema Predlogu zakona sada propisana u članu 4. Zakonika, gde su na jednom mestu sadržana sva ustavna i konvencijska prava okrivljenog.
Član 4. se uopšte ne odnosi na to. Tako da ne znam iz kog razloga ste amandman odbili.
Prihvatam da možete da odbijete svaki amandman, ali morate da date i suvislo objašnjenje, jer se član 4. odnosi samo na upotrebu službenog jezika i pisma.
Bilo bi dobro ako biste mi rekli u kom grmu leži zec. Nema doduše ko ni da mi kaže, ali neka ostane zapisano, možda će se neko nekada javiti.
Što kaže gospodin Krasić - taj zec je u Americi, verovatno.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić, koji želi reč.

Ne samo da želi, nego jedva čeka.
U situaciji kada od 2001. godine donosimo evropske zakone, pa ih kao tako najbolje menjamo još boljim, boljim, boljim, najboljim, došli smo do situacije da danas DS priznaje svoju šizofreniju iz 2003. godine. Menja ono što je bilo evropsko i epohalno.
Samo da vas podsetim, ovaj član se odnosi na nešto što ste pod pritiskom 2005/2006. godine i Vuka Draškovića morali da menjate. Odnosi se na pravo na suđenje u razumnom roku, pravo na ekspeditivno suđenje. Sada ste promenili sistematiku, jer to pravo kod nas gotovo da više ne postoji.
A to ste naučili od Haškog tribunala, jer se tamo krši pravo Vojislava Šešelja na suđenje u ekspeditivnom roku, suđenje u razumnom roku. On je sedma godina u pritvoru.
Sutra posle podne će biti neki pretres, odnosno sudski dan gde ćemo čuti te pametne sudije, po volji Zorana Đinđića, koji je rekao - vodite ga i ne vraćajte ga više, objavila Karla del Ponte, gospođo Kolundžija, ne Zoran Krasić da je rekao, nego Karla del Ponte je objavila u svojoj knjizi 17. februara 2003. godine
Zoran Đinđić je rekao - vodite Šešelja i ne vraćajte ga više. U toj rečenici je sadržano i vaše mišljenje o pravu na suđenju u razumnom roku.
Sedam godina je čovek u pritvoru da bi ste vi krčmili Srbiju ovde, da vam on svojom pojavom ne bi smetao.
To su vaši evropski standardi. Častim vas ovih 10 sekundi, da što pre odete u tu Evropu.

Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta, koja želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda je ovaj predlog zakonika najbolji primer neodgovornosti, pre svega, Ministarstva pravde, pa onda cele Vlade RS, a bogami i vas gospođo Đukić-Dejanović i skupštinske većine, jer je ovo valjda jedina država na belom svetu gde se o ovako važnom predlogu zakona rasprava dok je ministar pravde u Vašingtonu, ili ma gde da je, ali u svakom slučaju nije ovde i nemamo s kim da komuniciramo, jer gospoda iz Ministarstva, čak i kada bi hteli nešto da nam kažu, ne mogu to. Iz skupštinske većine prisutno je šest ili sedam narodnih poslanika. Ne vidim ni jednog pravnika. Ne možemo ni u tom delu da ukrstimo mišljenja i stavove.
Ovo je teško izračunati, piše u razlozima za donošenje ovog zakona, da je Zakonik o krivičnom postupku donet 2001, pa menjan 2002, pa 2004, pa 2005, pa još jedanput 2005, pa 2007, i onda kažete da je to vezano za novi ustav Republike, pa onda vezano za doneti novi Krivični zakonik, pa onda zbog nekih ratifikovanih međunarodnih konvencija i ugovora itd.
Sve ovo mogu biti razlozi, ali u tom slučaju ne može ovako ozbiljan zakon da se kad god kome padne napamet, kad god ko ima nekog kome treba upodobiti tekst krivičnog postupka, da idemo na izmene zakona. Sedite jednom i napravite ljudski predlog. Donesite ga ovde, neka dođe ministar, pa da kao pravnici i stručnjaci raspravljamo o njemu.

Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Ilić, koja želi reč.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, na Predlog zakona o izmenama i dopunama ZKP predložila sam amandman na član 9. stav 1, tako što se u predloženoj dopuni člana 18. stav 1. iza reči "činjenicama" dodaje zapeta i reči "koje imaju dokaznu snagu" sa zapetom.
Članom 9. stav 1. predložena je izmena člana 18. stav 1. u kojoj se navodi da presuda ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju izvesnost je potpuno uveren. Ovim amandmanom navedena dopuna se dopunjuje tako što se može raditi samo o činjenicama koje imaju dokaznu snagu. Znači, o činjenicama koje imaju takav kvalitet da imaju dokaznu snagu u konkretnom postupku.
Kada činjenica može da ima karakter dokaza obrađeno je u teoriji dokaza, gde se posebno mora praviti razlika između dokaza i indicija, jer činjenica može da bude i indicija, na osnovu koje se često zasnivaju sudske odluke koje se po pravilu ukidaju.
Nije dovoljno navesti da se presuda ili rešenje koje odgovara presudi može od strane suda zasnovati samo na činjenicama, u čiju izvesnost je potpuno uveren. Sud može potpuno uveren u izvesnost jedne činjenice čije postojanje se ne može dovesti u pitanje. Kako bi ta činjenica bila upotrebljiva u postupku na osnovu koje može da se zasnuje odluka, ona mora da bude takvog kvaliteta da ima i dokaznu snagu.
Iz ovih razloga sam i predložila ovaj amandman, smatrajući da će se njegovim prihvatanjem poboljšati zakonski tekst tako što će biti jasan i nedvosmislen.
Imala sam priliku da o ovome razgovaram sa ljudima izuzetne stručnosti u ovoj materiji, sa dugogodišnjom praksom u neposrednom sprovođenju i tumačenju ovog zakonika. Isti smatraju da je formulacija koja je predložena u ovom predlogu zakona nedopustivo neodređena, bez neophodne zakonske preciznosti.
Sve pravno valjane i zakonite odluke sud može samo da donosi na osnovu dokaza, koji ne smeju da imaju ni delić sumnje, jer nepoštovanje ovog stava uvek ide u korist okrivljenog lica. U slučaju sumnje uvek se odluka donosi u korist okrivljenog.

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Radović, Miloš Aligrudić, Jovan Palalić i Miroslav Petković.

Gospodin Palalić želi reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, još u toku načelne rasprave mi smo ukazali prvo na značaj ZKP, a drugo o intenciji predlagača zakona da, tako da kažemo, ubrza sudske postupke, sa ciljem da se što pre okončaju donošenjem pravosnažnih presuda.
U javnosti je naravno isticana kritika da je veliki broj predmeta koji dugo traju, da postoje problemi u zastari predmeta, da jednostavno oni koji su oštećeni u vršenju krivičnih dela ne mogu da dočekaju pravdu i to sve stoji. Naravno, u mnogo slučajeva razlozi su u čitavom pravosudnom sistemu. Bilo je neophodno učiniti napor i korak da se pokuša da čitav dokazni postupak i rešavanje u drugom stepenu i uopšte rešavanje po pravnim lekovima što kraće traje.
Po našem mišljenju ovaj zakon ide u pravcu restrikcije prava osumnjičenih i optuženih. To može u javnosti izgledati lepo, izgledati demagoški. Čim je podneta krivična prijava, on je kriv, počela je istraga, nema šta da se priča, dajte da to što pre završimo i čoveka osudimo.
Slika koja se stvara u javnosti o licima za koja postoji osnovana sumnja da su izvršili krivično delo je manje-više takva. Tu ulogu imaju i sredstva informisanja da mora biti osuđen, inače je smak sveta.
Nije sporno da kada se utvrde sve relevantne činjenice, kada se dokazni postupak sprovede po zakonu, da se to i desi. Ali, olako obećana brzina u rešavanju predmeta kao koncept reformi, a zarad dobijanja podrške birača, nije način da se dođe do sudske istine. Upravo u nizu rešenja u ovim izmenama ZKP poseže se za tim stvarima.
Kada je u pitanju proširivanje razloga za pritvor, kada je u pitanju pretresanje stana, pa i u ovom slučaju kada je u pitanju ukidanje pojedinih vanrednih pravnih lekova. To može da se uklopi u koncept, evo zašto bi ulagali vanredni pravni lek za ublažavanje kazne, za preispitivanje presude. Nema više mogućnosti, nema potrebe, to da odugovlači postupak, dajte da to ukinemo.
Potreba za pravdom je najvažnija u pravosuđu, da se učinilac krivičnog dela osudi, da se utvrde činjenice i sudska istina i da oštećeni bude zadovoljan. Ali, ako se to sprovodi na način da možda se nisu utvrdile sve činjenice, da možda sudije nisu pravilno primenile materijalno pravo na možda tačno utvrđenim materijalnim činjenicama, jer nije bilo mogućnosti da oni koji imaju više iskustva, znanja, kao što su sudije viših sudova, eventualno preispitaju presude donete na nižim sudovima, ta pravda može da bude nepravda za nekog drugog.
Velika je greška što se poseglo za ukidanjem vanrednih pravnih lekova i mi smatramo da to neće da uspori čitav sudski postupak. Sudski postupak usporava problem procesni, a to znači obezbeđivanje svih učesnika u postupku na pretresima gde se utvrđuje činjenično stanje. Tu mogu da se nađu načini kako da se učesnici u postupku, svedoci, veštaci, optuženi dovedu ili kazne za slučaj izbegavanja prisustva pretresu, da se uredi dostava koja pravi velike probleme u postupcima, ali ne da se ukidaju pravni lekovi koji služe da se donese kvalitetna presuda.
U tom smislu ovaj amandman je uložen i smatram da treba da se preispita čitav taj koncept. Narod više ima izreka, ali što je brzo to je i kuso, sasvim sigurno može da proizvede nepravdu i na drugoj strani.