Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedini strateški zakon koji je iznad svih ostalih zakona, jer nijedan drugi zakon ne prodire toliko u budućnost kao zakon o obrazovanju. To znači da pripremamo ljude koji će nastaviti da razvijaju ovu zemlju. To je okrenuto budućnosti do kraja.
Naravno, investicije u obrazovanje se brzo ne vraćaju, ali su toliko važne da sve ozbiljne zemlje koje žele da zadrže svoje mesto na lestvici razvijenih zemalja najviše sredstava sada ulažu upravo u obrazovanje.
Videli ste da u SAD sto milijardi dolara je sada uloženo, da neki veliki biznismeni, poput Bil Gejtsa, ulažu milijarde takođe, shvatajući da se bez dobrog obrazovanja i novih kadrova neće moći pratiti tehnološka revolucija u budućnosti.
Na početku bih želeo da pozdravim ovaj zakon i da pohvalim i ministra Obradovića, sekretarku Tinde-Kovač takođe, koji su uložili veliki trud u saradnji sa svim poslaničkim grupama, želeći da dođu do jednog zakona koji neće biti sporan ni za koga, za koji će moći da glasa najveći deo poslanika.
Postoji niz pitanja ideoloških koja su ovde pokušala da se postave kao predmet rasprave, ali im ovde, po mom mišljenju, nema dovoljno mesta. Postoje nastavni planovi, postoje nastavni programi, udžbenici gde će se određeni stavovi, naučni, ideološki i svi drugi, kulturni, tamo izlagati.
Hteo bih nekoliko reči da se razumemo, da se objasnimo. Postoje neki termini koji ulaze iz populističkih i drugih razloga, ali previše su dugo ovde rabljeni i jako mnogo zloupotrebljavani.
Jedan takav termin je, na primer, patriotizam. Tu smo imali problem sledeći. To je jedna vrednost koja se podrazumeva za svakog člana te zajednice, ali kada unosite, onda treba da unosite i meru, a to se radilo ovde 20 godina - ko je 20% patriota, ko je 80% patriota, ko je 100% itd.
To je jedna zloupotreba ako vi koristite jednu vrednost, a niste u stanju da je objektivirate, nego proizvoljno, kako god hoćete, od nekog pravite izdajnika, neko je veliki patriota, pa se pokaže da nije tako itd.
Zbog toga treba da se klonimo tih termina koji mogu da izazovu zabunu. Slažem se da treba kroz sve nastavne sadržaje ljubav prema svojoj zemlji kod učenika da se razvija itd. Zato razumem zašto nije to u one vrednosti, kao što je npr. solidarnost ili bilo koja druga, uneto.
Drugi problem je termin tradicija. Sa tim se maše kao da imamo neki određeni spisak šta je to što u našoj tradiciji treba prihvate đaci, a šta ne. Imamo jedan deo epske tradicije, sasvim je sigurno ne može da bude vrednost juriti Turke na buljuke i sve ono, konjma na repove žene razvlačiti itd, svašta ima u toj epici. Ne može to postajati sadržaj i ako đaku damo da uči „Skadar na Bojani“ kao nešto što njega vrednosno obrazuje, to je skandalozno. To je toliko mrsko.
Šta je sad tradicija? Šta je za koga tradicija? Dositej Obradović je uneo prosvetiteljsku tradiciju. Rekao je – gradite škole. To je i Zmaj govorio – gradite škole, deca vas mole. Da li je i onda tradicija graditi samo crkve, a ne graditi škole? Ko je to propisao?
U našoj tradiciji imali smo i uspone i padove. Imali smo Dositeja Obradovića, koji je želeo da uvede prosvetiteljstvo, koliko je mogo, u tu Srbiju koja je tek izašla iz rata. Došao je posle toga Miloš.
Pošto se radi o đacima, uputiću vas na Đorđa Milićevića, „Znameniti Srbi“, da pročitate šta se desilo Miloju Đaku, zato što se zove Đak. Miloje Đak je imao dve godine nekakve škole, bio je pisar kod Karađorđa, malo se, koliko-toliko, opismenio da bi mogao da trguje stokom.
Vratio se u Kusadak, tamo je Miloš slao svoje pandure da teraju seljake da kuluče. Oni su pravili zulum po selu, jer naravno to je bio primitivan svet. Krenulo je njih stotinak i nešto da se žale Milošu. Miloš pošalje Vučića koji ih sačeka puškama. Više od polovine pobije, a ranjenog Miloja Đaka izda jedan u Mokrom Lugu i onda ga vežu za konja, i onda on prolazi kroz špalir, koji je i Miloš gledo, i svi pucaju u njega.
Mrtvo telo je bačeno da se ne sahrani danima. Onda je bila Miloševa milost, posle 40 dana, da da ženi da ga ipak negde sahrani. Onda se u tom Saboru, u toj Skupštini našo čovek koji je rekao – vidite kakva je opasnost od đaka. Treba pobiti sve pismene ljude, jer samo oni prave bunu.
Dakle, ima takva tradicija. Mi nećemo da idemo uz tu tradiciju. Daćemo Milošu ulicu zbog nekih drugih razloga, ali nemojmo da odmah uzmemo i kažemo, e sad to je naša tradicija koja je bila takva.
Kada govorimo o školama, pročitajmo Vuka Karadžića, šta on govori o tome kako su ga opismenjavali ili učili. Pročitajmo Svetozara Markovića kako su nas vaspitavali. Pročitajmo Nušićevu autobiografiju, gde je to izvrgnuto do krajnjeg rugla, na šta je ta škola ličila. Da li je sve to naša tradicija? Nije.
Imali smo drugu tradiciju, kada je Mihajlo slao u Hajdelberg, u Berlin itd, mnoge ljude koji su ovde napravili posle veliku školu, koji su bili neka druga tradicija.
Tradicija nije tako jednostavna. Ako tu uđu i druge ambicije drugih institucija, koje smatraju da su one nadležne da kažu šta je identitet nečiji, onda ulazimo u veliku opasnost. Zato se meni u ovom zakonu dopada što je on želeo da izbegne sve te vrednosne stvari koje mogu kasnije da se zloupotrebljavaju.
Drugi problem o kome sam hteo da govorim je stanje naše prosvete, stanje duha i zašto je ovaj zakon toliko značajan u ovom trenutku. Ministar je u uvodu govorio kolika je nepismenost u Srbiji, kako izgledaju škole, kakva je klima u školama, koliko je malo para za škole. Podigli smo desetine i desetine crkava, a jednu ili dve-tri škole u nekom mestu. Neka ravnoteža bar bi morala da postoji u tome čemu služe škole, nadam se da njihovi rezultati, što se obrazovanja tiče, sigurno su veći nego što to mogu da daju neke crkve.
Videli smo da su nekada škole bile tako velika vrednost, pa su mnogi jako bogati ljudi, kao što je Miša Anastasijević, Kolarac i mnogi drugi, koji nisu uvek svi bili poslovno čisti i nije to uvek bio čist novac kako se onda trgovalo, ali su oni bili patriote, da upotrebim taj izraz, jer su to dokazali. Dakle, to je postojala mera.
Pa su onda otečestvu poklonili za Filozofski fakultet zgradu, drugi narodnom univerzitetu zgradu itd. Kada krenete Beogradom, videćete jako mnogo zgrada poklonjenih za kulturne institucije. Beogradski univerzitet ima silne zadužbine koje su mu bile nacionalizovane, sada muku muči, ratuje sa raznim institucijama, da iseli uljeze da bi moglo služi univerzitetu.
Kako danas stoji? Koji su to bogati ljudi koji podigoše škole? Po čemu ćemo ih pamtiti? Posle silnog zgrnutog bogatstva, šta su to podigli? Kada prvom siromašnom đaku daju zimski kaput, nosiću ga po ovoj temperaturi tri dana ovde u Beogradu. (Aplauz.)
To je žalosno stanje našeg duha. Moramo da okrenemo stvar, pa da i te ljude, koji su i bogati i sve druge, usmerimo da ostave nešto otečestvu u tom smislu da zidaju škole i kulturne ustanove.
Ovde imamo još nekoliko pitanja o kojima sam želeo da kažem nekoliko reči. Založio sam se sa dva amandmana za veće učešće đaka u upravljanju školama, i to iz dva razloga.
Prvo, šta su škole, jer su sve države imale ambiciju da vladaju vaspitanjem, da samo ono što oni žele to se uči, znamo dovoljno za socijalističku indoktrinaciju đaka, kako su izgledali udžbenici i šta se sve moralo raditi, činiti itd. Ali, uprkos velikim problemima u kojima se svet nalazi, ekonomskih kriza, velikog raslojavanja, velikih socijalnih nepravdi, postoji napredovanje svesti o slobodi, širi se obrazovanje i mora da se širi, jer je to deo ljudskih prava.
Veliki je greh i prethodnih i ovih vlasti što još uvek imamo nepismene. Moramo odmah da vidimo, ne moramo biti veliki sociolozi, da je nepismen čovek siromašan čovek, da su deca nepismenih ljudi mahom takođe nepismena, što znači samo fizički eksploatisani radnici. Tu počinje svaka nejednakost, upravo u školi, u pristupu obrazovanju.
Danas imamo jednu manjinu, to su Romi, o kojima smo govorili. Imamo problem kako da ih integrišemo: samo preko obrazovanja, samo preko škole. Ali imamo problem da postoje hiljade ljudi, takoreći nepostojećih, koji su pravno nevidljivi. To su romska deca koje ne prijavljuju matičnom uredu. On nema krštenicu, on nije rođen, ne može da dobije ličnu kartu, ne može da se zaposle, nije državljani, ne može da glasa.
Kažemo – pa dobro, šta da radimo, to jeste jedan problem, ne zna se ni koliko ih ima, ni šta će se raditi. Radiće se sledeće, moraju se stvarati ekipe koje će ići od kuće do kuće, od čerge do čerge i reći – dete, u redu, ti si rođen tad kako mu kaže majka, da bi moralo da ide u školu.
Sa školom smo imali sledeći problem. Zahvaljujući razumevanju ministra Obradovića uspeli smo da spasimo čast Ustavu. Po našem Ustavu propisano je da je osnovno školovanje obavezno i besplatno. Obavezno bilo i nije bilo iz raznih razloga koje sam video, neki su odgovarali što ne šalju decu, neki nisu, a besplatno nije bilo.
Kako se može staviti jedna takva uredba, a da se naplaćuju udžbenici? Čovek sa troje-četvoro dece mora da uzme kredit da bi mogao da kupi udžbenike svojoj deci. Nažalost, stanje je takvo da smo morali da počnemo od prvog razreda. To je takođe jedna mera.
Ne možemo nikada uspostaviti demokratsko društvo jednakopravnih ljudi ako nemaju jednaku šansu da se obrazuju. Ko danas u Srbiji može da studira iz unutrašnjosti? Kada sam studirao, 90% ljudi je bilo iz unutrašnjosti. Danas nemate ni 3%. Ne može otac da plati školarinu za dva studenta, koje se kreću oko 150 ili 200 hiljada. To je udar na ravnopravnost ljudi i o tome ćemo valjda, kada dođe sledeći zakon, takođe morati da razgovaramo.
Zalagao sam se za učešće učenika u nastavnom procesu i u upravljanju školama. Škole postoje radi učenika, a ne radi profesora. Nego, u istoriji smo imali to da postoji država koja je monopolist svega i ona hoće u dečije glave da uđe sve što država želi. Ona ima svoju žandarmeriju, tako da kažem, prosvetnu, profesore, koji će im to reći, onaj mora to napamet naučiti, pa ponoviti i to je ta represivna škola.
Bilo je svojevremeno, sećam se Ivana Iliča, jednog velikog filozofa, koji je govorio - dole škole, takve kakve jesu, represivne, potpuno nekorisne za kasniju budućnost tih građana.
S druge strane, nema dobre države bez dobrih građana. Naravno, i dobrih građana bez dobre države. Hajde da budemo dobra država toliko, pa da omogućimo da se prave dobri građani. Imali smo jednu inicijativu, jednu ideju o đačkim parlamentima. To je bila sjajna ideja. Prvo je bila u Užicu, pa onda po Kragujevcu, u Kikindi itd. Napravili su po celoj Srbiji te svoje parlamente. Oni su ovde dolazili dva puta dok sam bio predsednik Skupštine, vodili su zanimljive debate.
Dakle, ako nisu odgovorni, a đački parlament preuzima odgovornost, imaju svog ministra kulture, sećam se nekih, koji onda dovedu pevače, dovedu glumce u škole itd, dolaze besplatno. Imali su ministra policije, koji organizuje straže da dileri ne mogu da priđu školi. Oni su preuzimali veliki deo odgovornosti za bezbednost i napredak škole. Nema nikakvog razloga da oni budu van toga procesa i da budu samo puki objekti nekih nastavnih sadržaja u kojima nisu mogli da učestvuju.
Ovo je jedno demokratsko pitanje, ali nije samo demokratsko, ono je i civilizacijsko. Neće škole dugo biti ovako, dođe učitelj ili profesor, ispriča to što mu je ostalo da kaže, hajde proziv, sveska, ko zna, ocenu, ko ne zna pao je itd. Ne. Moderna tehnologija ulazi u škole svuda u svetu, pa će i kod nas.
Svuda će morati da rade novom digitalnom tehnologijom, sa kompjuterima. Moraće da vode debate. Moći će i kada je đak kod kuće da učitelj i profesor ima s njim komunikaciju. Moramo ih pripremiti za to vreme, a to vreme će doći sutra jer nećemo biti drukčije konkurentni kao škola.
Zbog toga je veoma važno, tu sam dao dva amandmana, da se u školske odbore obavezno uključe, u osnovnoj školi dva, koji neće odlučivati, ali moraju da budu prisutni, da deca znaju i da čuju šta školski odbor o njima misli i šta oni mogu da pomognu itd.
U srednjim školama da u nekim pitanjima prvo da moraju obavezno biti pozivani, uvek dva člana u školski odbor, a uz to da mogu o bitnim pitanjima koje se škole tiču, ne finansiranje škole ili izbor direktora, ali sva druga pitanja koja se tiču škole, oni u tome treba ravnopravno da učestvuju.
Predložio sam, takođe, da u Nacionalnom savetu od 43 člana budu i dva punoletna srednjoškolca. Neka gospoda akademici čuju i vide kako to izgleda u školi. Dakle, čujmo one kojih se to tiče i koji to znaju na najbolji način. Verujem da ovim načinom mi unapređujemo školu tako što uključujemo učenike u zajednički proces, a nemamo samo subjekte i objekte na drugoj strani, nego škola predstavlja jednu celinu, ona uostalom i postoji samo radi učenika.
Ovaj zakon je početak, po mom mišljenju, jedne ozbiljne reforme, ali zahteva punu podršku u čitavom društvu. Način na koji se društvo do sada ponašalo prema školi govori o tome da nije mnogo razmišljalo o svojoj budućnosti. To jesu neka ulaganja za koja mi kao nemamo sada vremena, imamo preča posla itd, ali ne postoje nigde u svetu važnija.
Neke zemlje, kao što su bile, recimo, Irska ili Finska, i neke druge siromašne zemlje, one su ulažući ogromna sredstva, pre svega u obrazovanje i to u moderne tehnologije u obrazovanju, uspele vrlo brzo da budu među najrazvijenijim zemljama.
Mi nismo zemlja bogata ni naftom, ni zlatom itd, kako se nekada učilo da smo bogati rudnim blagom i ne znam čim sve, ali imamo decu. Nažalost, sve ih je manje. Ali, da bi bili kvalitetniji, njima se mora pružiti mogućnost da to budu. Što znači, moramo obratiti najviše pažnje da obrazovanje stigne do svakoga.
Napoleon je napravio mnogo štete Francuzima, ali je uradio jednu dobru stvar. On je uveo to obavezno istovremeno ocenjivanje, maturiranje i obaveznu nastavu za sve, pa su najbolji dobijali stipendiju. Tako je stvorena "École Normale Supèrieure", škola koja je dala najveći deo francuskih intelektualaca i državnika.
Danas se iznenadimo i vidimo da naši đaci osvajaju olimpijske medalje itd. Šta se dešava sa njima? Ko je posle brinuo o njima? Ponekad se pojavi nekakva nagrada, ali to nije dovoljno. Moramo da zahvatimo iz dubine naroda sve, jer to je naš resurs.
Ako ne budemo doveli u škole i na univerzitete sve one koji žele da uče, mi smo osakatili zemlju, jer smo njen najvažniji resurs koji ona ima, a to su ljudski potencijali, bacili u ćošak, zarad trgovinskih lanaca, brze neke zarade itd, šta će nam reći MMF kako se brže postiže, ne znam, visoki rast itd. Nema visokog rasta bez stručnjaka. To su samo trenutne iluzije. Stručnjaci se moraju napraviti.
S druge strane, nema, što sam rekao već, dobre države bez dobrih građana. U mnogi zemljama postoje, recimo u Nemačkoj, Politische Bildung, to je obavezan predmet. Onda oni ljudi uče šta su njihova prava, šta su njihove obaveze, kako se diskutuje, šta je amandman, šta je predlog, šta je debata. On se sprema za građanina već od osnovne škole.
Kod nas, nažalost, postaju ljudi i funkcioneri i svašta, ali su daleko od nekih elementarnih razumevanja nekih političkih kategorija.
Ovo je trenutak svima, da ne pominjem tu reč za koju sam rekao da je previše rabljena, nego svakom kome je stalo do budućnosti ove zemlje, da učini sve što može da pomogne da deca dođu u škole. Nemojmo ovako mizeran broj stipendija imati. Bogate zemlje, ali i siromašne zemlje, a kada sam studirao mi smo bili još siromašnija zemlja, ali je 50% studenata imalo stipendije, tako se stvaraju kadrovi.
Gde su ti fondovi iz kojih ćemo mi finansirati te ljude? Ne može siromašan roditelj iz Babušnice da školuje dva studenta. Oni mogu biti genijalni talenti.
Znam mnogo primera jako siromašne dece, izuzetnih talenata, koje je eventualno neko lično pomogne ili ne, ali oni će ostati tamo u toj provinciji i zamreti do kraja.
Predlažem da Vlada pronađe izvore, a moguće je naći i međunarodne izvore koji će pomagati unapređenju školstva, da učini sve što može i da se pomogne da ovo Ministarstvo prosvete bude stožer oko koga će se okupljati svi mogući potencijalni darodavci, finansijeri, stručnjaci, da se stvori jedna dobra škola u ovoj zemlji. Bez dobre škole nigde dalje nećemo otići. (Aplauz.)
