Iskorišćeno je sedam minuta i 30 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Ovo je možda najvažniji član u ovom zakonu, s obzirom da je ovim članom definisan cilj stečaja. Cilj stečaja jeste najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca u ostvarivanju najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine. U ovom članu predložio sam da se posle reči - kolektivno, doda reč - finansijsko, s obzirom da je vezano i uz onaj član 1.
Obrazloženje Vlade je isto kao i u prvom slučaj. Smatram da nisu u pravu. Međutim, ono što je bitno i kod ovog cilja jeste da se mora otvoreno reći da je ovo samo politička proklamacija, a iza nje ne stoji stvarna želja i dobra volja države da se izađe u susret poveriocima, izađe u susret, u krajnjem slučaju, i dužniku i da on izađe iz stečaja na način na koji će okrnjiti što manje njegov kapital i što manje njegovu imovinu, a sa druge strane, da se poverioci namire u što većem procentu.
Ono što predlagač zakona nije ugradio, to treba zabrinuti sve nas, je pitanje rokova, rokova koji će morati biti ispoštovani od strane suda i koji će biti pravilo, koji će biti prekluzivni, koji će omogućiti stečajnom poveriocu učešće u stečajnoj masi u što većem procentu, a sa druge strane da se taj postupak završi što pre.
Ovde, kod ovog člana moramo još napomenuti da je stečajni dužnik u ovom slučaju žrtva, žrtva stečajnog veća do sada, a sada će biti žrtva stečajnog suda i stečajnih upravnika. Zašto žrtva? Zbog toga što postupci, rokovi i radnje koje su predviđene ovim zakonom su predugačke. One moraju biti prekluzivne, vrlo kratke.
Imamo stečajnih dužnika koji su ušli u stečajni postupak sa vrlo malim iznosima. Ne mogu završiti postupak u normalnim okolnostima, otprilike ti postupci traju godinu dana. Kod složenijih postupaka to traje nekoliko godina. Koja to imovina i kapital mogu trpeti način kako rade naši sudovi i kako rade stečajni upravnici?
Ukazaću vam na jedan slučaj. Na žalost, nije došlo do stečaja, ali samo zaslugom Odbora za industriju Narodne skupštine i zaslugom radnika koji nisu dozvolili stečaj. Radi se o društvenom preduzeću "Ravnica" iz Ćuprije.
Radi se o preduzeću koje je ušlo u postupak privatizacije 2003. godine. Nažalost, Agencija za privatizaciju od 2003. godine nije uspela da završi privatizaciju ovog preduzeća. Zašto to nije? Radi se o preduzeću koje nije u međuvremenu prodato, da ga kupi neko ko želi da se bavi konditorskom industrijom jer ovo preduzeće se bavi konditorskom industrijom.
To preduzeće nema gubitaka. To preduzeće nema obaveza prema radnicima. To preduzeće uredno isplaćuje zarade, materijalne i nematerijalne troškove. To preduzeće nema obaveza prema dobavljačima. Znači, zrelo i zdravo preduzeće. Preduzeće nije nelikvidno, nije nesolventno.
Zašto nije prodato? Zbog toga što je namešteno. Zbog toga što ga je trebalo likvidirati i umanjiti vrednost imovine i na tržištu kupiti iz stečaja ili iz likvidacije od onih krhotina koje ostaju posle postupka likvidacije i stečaja.
Međutim, radnici su bili svesni situacije u kojoj su se našli. Štrajkom su dva i po meseca sprečavali ljude koje je imenovala Vlada da dođu u to preduzeće. Vlada je na predlog Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i imenovala za predsednika upravnog odbora Vuka Perića, istovremeno direktora u Agenciji za privatizaciju.
Gledajte, taj isti Vuk Perić, čiji je zadatak bio da izvrši privatizaciju, to mu je državna obaveza, zbog toga je došao tu i radi na tom mestu, on nije to učinio u ovih pet godina koliko je trajala privatizacija. On je odlukom Vlade imenovan za predsednika upravnog odbora, a za vršioca dužnosti direktora imenovan je penzioner koji se zove Slavoljub Popović, istovremeno dobavljač ovog preduzeća.
Zamislite situaciju. Koji je to sukob interesa? Čovek koji je penzioner, koji je dobavljač preduzeća, postavlja se od strane Vlade, uz znanje i nagovor Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, za vršioca dužnosti.
Znači, nemamo mlade kadrove, pravne ili ekonomske struke, ili neke druge struke, nego penzionera postavljamo, samo zato da bi taj isti penzioner, taj isti dobavljač, kupio u nekom postupku pred sudom iz stečaja ovo preduzeće.
Srećna je okolnost, ali to treba da posluži za primer svim ostalim radnicima da se bore za svoje preduzeće, baš onako kako je predsednik države, Tadić, rekao da se radnici bore za svoje preduzeće, za svoja radna mesta, 400 radnika „Ravanice“, konditorske industrije iz Ćuprije, branilo je dva i po meseca od nasrtaja državnih organa, ljudi koji su došli iz Agencije, raznih inspekcija, policije, tužilaštva itd. i sačuvali su svoju fabriku.
To mora da bude primer svima ostalima u Srbiji kako se brani svoja fabrika. Danas ta ista fabrika radi i ostvaruje prihod.
U tih dva i po meseca koliko su bili blokirani, dok su bili u štrajku, nisu ostvarivali lične zarade, a sada namiruju to kroz normalan rad i normalno poslovanje.
Vidite, građani Srbije, radnici, na koji način se pljačka. Pljačka se uz podršku državnih organa, u ovom slučaju uz učešće Agencije za privatizaciju, uz učešće Vlade Srbije i drugih državnih organa.

Iskorišćeno je šest minuta i 27 sekundi.
Reč ima gospodin Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, a pre svega poštovani građani Ćuprije, ima nas iz Pomoravlja koji nismo tako daleko od Ćuprije, koji malo znamo situaciju u „Ravanici“, pa bih ipak prepustio da o fabrici „Ravanica“ svoj sud ne kažu samo zainteresovane strane i ljudi koji tamo rade, već kada to postane predmet jednog ozbiljnog postupka, kako se zaokruži ta celina koja zahteva kontrolu finansijskog poslovanja, tek tada možemo govoriti da li su radnici odbranili ili nisu odbranili fabriku i da li je trebalo malo ranije ili možda malo kasnije da je brane. Ali, zaista ne bih da prejudiciram bilo kakve stavove.
Mislim da bi bilo mnogo bolje kada bi o fabrici „Ravanica“ i o poslovanju te fabrike govorili ne kroz prizmu jedne godine, kroz prizmu dve godine, nego da pogledamo koliku je imovinu ta fabrika imala 1991. godine, 1993, 1997, 1999, 2000, 2005, 2006. godine. Mislim da bi tek onda mogli da sagledamo da li je fabrika spasena ili nije spasena i da li je možda ranije trebalo spasavati tu fabriku ili ne.
Kada govorimo o toj fabrici „Ravanica“, treba malo pogledati šta je sve bilo u vlasništvu te fabrike do 2000. godine, do 2003. godine, a šta je sada u vlasništvu ove fabrike i gde je ta imovina kad fabrika nije privatizovana? Gde je nestala imovina fabrike „Ravanica“? Ja bih tu zaista bio oprezan i ne bih iznosio ovako smele teze i tvrdnje.

Reč ima gospodin Milorad Buha.

Gospodine Milivojeviću, niste bili tamo, nemate uvid u poslovanje ovog preduzeća. Napomenuo sam da se radi o preduzeću koje nema nijednog dinara gubitka ni za jednu godinu, koje nema neizmirenih obaveza prema radnicima, prema dobavljačima, uredno izmiruju sve obaveze prema državi, imaju zapisnik poreske uprave iz 2006, 2007, 2009. godine, koji potvrđuje da se radi o preduzeću koje nije učinilo nijedan prekršaj niti privredni prestup u periodu od 2006. do 2009. godine.
Agencija za privatizaciju je zlonamerno iznosila u javnost informacije da se radi o preduzeću u kome se rade kriminalne radnje itd, što je demantovano s njihove strane kroz nekoliko zapisnika poreske uprave koji pokazuju da je preduzeće poslovalo u skladu sa zakonom. To je jedna stvar.
Drugo, radi se o zdravom preduzeću koje je država trebalo da proda. Samo neozbiljna država kakva je naša nije prodala to preduzeće. Agencija za privatizaciju ima jedan jedini zadatak – da proda sva preduzeća u društvenoj svojini jer je to nalog po odredbama Zakona o privatizaciji. Zašto to nije učinila?
Zašto to nije učinila u ostalih 600 i nešto preduzeća koja i dan-danas vise? Zašto to nije učinjeno kod 444 preduzeća koja su, jednostavno, u ovom trenutku, ni na nebu ni na zemlji. Neka su u stečaju, neka su ostavljena na milost i nemilost. Zašto? Zato što nemamo u sistemu nacionalnu strategiju za privatizaciju društvene i državne svojine. Nemamo je napisanu. Svaka vlada i svaki pojedinac u ministarstvima odlučuju kako hoće, zato što nemamo uzuse, nemamo pravila koja će nas obavezivati.
S druge strane, ista ta Agencija za privatizaciju je morala završiti postupak privatizacije sa 31. 12. 2008. godine. Zašto je to prenošeno u 2009. godinu? I dan-danas imamo preduzeća sa kojima ne znamo šta ćemo učiniti. Šta ćemo učiniti sa tim preduzećima koja nismo prodali? Šta tu kaže nacionalna strategija? Ništa. Zato što je nemamo.
Onda idemo sa proizvoljnim tumačenjima. Jedan ministar kaže da ćemo to da prodamo, drugi kaže da nećemo, da ćemo likvidirati, itd. To je jedno beznađe, beznađe vlasti zbog toga što niste znali, što ste žurili itd, očekujući da će sve ići kao što su išle cementare, mlekare i druge firme koje su prodate u cugu. Međutim, šta sa onima koji su nelikvidni i nesolventni? Ništa. To nam i danas visi.

Tri minuta ste iskoristili.

To je bila replika.

Nema replike. Dakle, iskoristili ste vreme ovlašćenog predstavnika jedan minut i dva minuta od vremena poslaničke grupe.

Prozvan sam.