Da li još neko želi reč?
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Mirović je u ime poslaničke grupe SRS podneo ovaj amandman sa namerom da se oroči izbor arbitara i izvrši njihov upis u imenik i da krajnji rok za to bude 31. decembar 2009. godine.
Ovaj amandman je izuzetno smislen i trebalo ga je prihvatiti. Iz obrazloženja Vlade zašto odbija da prihvatio amandman jasno je da su određeni rokovi u postupku izbora arbitra i njihovog upisa u imenik moraju ispoštovati. Ti rokovi bi se uklopili u ovaj rok koji je amandmanom predvideo mr Mirović da ova sednica nije do sada prekidana tri puta i da ne zakazujete sednice Narodne skupštine sa po 58 tačaka dnevnog reda.
U Narodnoj skupštini, kao najvišem zakonodavnom telu, moguće su i mnogo lošije stvari od ovih. Ovde se već dugo krše Ustav, zakon i Poslovnik o radu Narodne skupštine.
Danas se na sednici Administrativnog odbora Narodne skupštine dogodilo nešto neobjašnjivo. Na današnjoj sednici Odbor je prihvatio ostavku narodnog poslanika DS gospodina Dragana Vujadinovića.
Ne bi to bilo ništa neobjašnjivo da se na 48. sednici Administrativnog odbora, koja je održana 6. oktobra ove godine, nije dogodilo to da se donese odluka da se nisu stekli uslovi za prestanak mandata narodnih poslanika SRS, prestanak mog mandata i koleginice Elene Božić-Talijan.
Podsetiću da su u toku ovog saziva Narodne skupštine i drugi narodni poslanici podnosili ostavke, gospođa Jorga, gospodin Albijanić i drugi iz vladajuće koalicije i da je Administrativni odbor uvažio njihovu volju.
Evo, danas je opet prihvatio ostavku narodnog poslanika DS. Jedino se ne prihvata volja narodnih poslanika SRS, jedino se u našem slučaju izmišlja nova procedura.
Strašno je to što je na današnjoj sednici Administrativnog odbora predsedniku Nenada Konstantinoviću upućeno više pitanja da objasni kako to da se prihvataju ostavke narodnih poslanika iz vladajuće koalicije, a ne prihvataju ostavke narodnih poslanika SRS. Ni na jedno pitanje nije odgovorio, samo su članovi Administrativnog odbora podigli ruke, izjasnili se za prihvatanje ostavke narodnog poslanika Dragana Vujadinovića i to je bilo sve.
U međuvremenu, danas je stigao izveštaj RIK u kome piše da mandat za ovo upražnjeno poslaničko mesto pripada izbornoj listi ZES - Boris Tadić. Ostatak posla završen, upražnjeno poslaničko mesto, i svim ostalim političkim partijama se omogućava da učine to, da izvrše izmenu u svom poslaničkom klubu. Jedino se SRS uskraćuje ovo pravo.
SRS smatra da zbog toga što učestvuje u jednom protivzakonitom postupku, a to je legalizovanje onoga što se ne da legalizovati, narodni poslanik Nenad Konstantinović treba da uradi jedno što je u tom slučaju normalno, da podnese ostavku na mesto predsednika Administrativnog odbora Narodne skupštine.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Mi smo ovde tražili da se odredbe ovog zakona koje se odnose na postupak mirnog rešavanja radnih sporova primenjuju od januara 2010. godine.
Prvi januar 2010. godine smo odredili u momentu podnošenja amandmana kao neki datum ili neki rok do koga bi određene pripremne radnje eventualno trebalo da se okončaju i od kada bi bilo realno da ovaj zakon počne da živi, odnosno stupi na snagu.
Vlada u obrazloženju kaže da ne postoje razlozi za odlaganje primene ovog zakona. Međutim, sada već skoro dolazimo u situaciju da je prvi januar možda datum do kada realno neće početi primena ovog zakona. Da li predstavnici Vlade nisu imali u vidu da u njihovim redovima postoje određeni kočničari koji će da zakoče donošenje ovog zakona, to ne znam. Uglavnom, prvi januar se približava i teško će se i dotle ovaj zakon i doneti.
Međutim, postavlja se pitanje - da li u stvari ima praktičnog značaja za one na koje se odredbe ovog zakona odnose? Da li će on početi da se primenjuje 20. decembra ili 1. januara, ili npr. 21. januara? Umesto odgovora na ovo pitanje, Vlada je trebalo u svom obrazloženju opravdanosti donošenja izmene i dopuna zakona da predoči sledeće – prvo, koliko je do sada ukupno započeto, a koliko okončano postupaka mirnog rešavanja radnih sporova; drugo, koliko je postupaka rešeno tako što su radnici odustali možda od svojih zahteva po osnovu zarade iz radnog odnosa; i treće, koliko je postupaka koji imaju karakter izvršne isprave zaista izvršeno u korist radnika.
Izgleda da za mnoge radnike koji se nalaze u ovom postupku mirnog rešavanja radnih sporova, kao i za one radnike koji se nalaze u postupku pred sudskim organima, u postupku rešavanja svojih radnih odnosa, važi ono pravilo na kraju svog tog puta, pravilo ili aforizam, koje kaže – nije to taj kamen, rekoše Sizifu na kraju brda.
Tako je izgleda i za ove naše radnike koji pokušavaju svoju pravdu da nađu ili u sudu ili u toku mirnog rešavanja ovih radnih sporova.
Međutim, šta se traži od radnika? Od radnika se traži da uprkos svojoj nesreći, uprkos svom jadu i bedi, budu mirni i staloženi, da mirno prihvate miritelja ili arbitra koji će ga ubeđivati da je samo u njihovom interesu da ili oproste dug poslodavcu ili da prime neku crkavicu koja, možemo slobodno reći, najviše liči na neku socijalnu pomoć ili, na kraju, da prime danas samo deo duga, a ostatak sutra, što obično bude – malo sutra.
Međutim, postavlja se pitanje – može li se ostati miran, mogu li radnici da ostanu mirni kada im se duguje, godinu, dve, tri ili više zaostalih plata, zaostalih naknada od svog rada? Sigurno je da ne mogu ostati mirni, sigurno je da neko kome je direktno ugrožena egzistencija, ne samo njegova, već i egzistencija njegove porodice, ne može biti miran, ne može biti ravnodušan i ravnodušno gledati kako jednostavno njegova deca nemaju šta da jedu.
Zato je vrlo teško ovo što Vlada u stvari traži od radnika, što Vlada hoće od radnika, da oni ostanu mirni, uprkos tome što im poslodavac, na primer, duguje po godinu, dve ili tri zaostalih zarada. Verujte, takvu mirnoću, takvu skromnost, mogli smo da vidimo samo kod jednog čoveka koga smo mi poznavali i koji je na našu žalost skoro preminuo, našeg patrijarha Pavla. Vlada traži od radnika da pokažu baš takvu neku mirnoću.
Kada sam već kod ovoga, završiću sa dve tri rečenice upravo u znak sećanja na našeg patrijarha i na tu njegovu mirnoću i smirenost jednom kratkom pričicom koja datira iz manastira Blagoveštenje, gde je naš patrijarh i zamonašen 1948. godine, kada je u stvari, po njegovom kazivanju nekim ljudima u tom manastiru, ispričao: „Jednom prilikom tražio sam šest maslinki za obrok. Počeo sam da jedem i kada sam bio pri kraju, video sam da izgleda ima više. Pogledao sam i video šest koščica i još jednu nepojedenu i zamislite, kaže on, moju muku, ili da ostavim onu jednu, a dohvatao sam je rukama ili da se prejedem“.
Zamislite kakva je to bila skromnost i traži se od naših radnika da upravo budu ovako skromni, da uprkos tome što im država mnogo duguje, budu skromni i da ne izlaze na ulice, da ne izražavaju svoj revolt koji im duguju.
Mislim da je ovaj amandman, kao i ostale amandmane SRS, Vlada trebalo da prihvati.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača, nije prisutan, želi završnu reč?
U tom slučaju, zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, u pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 25. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O STEČAJU (pojedinosti)
Obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, povodom pretresa u pojedinostima 25. i 26. tačke dnevnog reda, a saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pored predstavnika predlagača Mlađana Dinkića, potpredsednika Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja, i Jasne Matić, ministarke za telekomunikacije i informativno društvo, pozvala da sednici prisustvuju i Nebojša Ćirić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja i Luka Andrić, savetnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Momo Čolaković, Vladan Batić, Đorđe Milićević, Mladen Grujić, Srđan Spasojević, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Radiša Ilić, Milorad Buha, Boris Aleksić, Mirko Munjić, Dejan Mirović, Dejan Marić, Sreto Perić, Vjerica Radeta, Vladan Jeremić, Bojan Mladenović, Dragan Stevanović, Goran Mihajlović, Zoran Krasić i Suzana Grubješić, Vlada Republike Srbije i Odbor za finansije.
Narodna poslanica Suzana Grubješić pisanim putem, 16. novembra 2009. godine, povukla je sve amandmane koje je na Predlog zakona podnela 11. novembra 2009. godine.
Vlada je pisanim putem povukla amandman na član 207. Predloga zakona, 3. decembra 2009. godine.
Primili ste izveštaj Odbora za finansije i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, a saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Podsećam narodne poslanike da su ovlašćeni predstavnici za 25. i 26. tačku dnevnog reda: narodni poslanik Mladen Grujić – poslanička grupa Nova Srbija, narodna poslanica Judita Popović – poslanička grupa LDP, narodni poslanik Milan M. Nikolić – poslanička grupa SPS-JS, narodna poslanica Jorgovanka Tabaković – poslanička grupa Napred Srbijo, narodni poslanik Milorad Buha – poslanička grupa SRS i narodni poslanik Aleksandar Janković – poslanička grupa ZES.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, pa narodni poslanik Mladen Grujić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Čolakoviću, želim da vam kažem da mi polako ulazimo u komunizam. Kako i zašto? Imali smo pre ovoga zakon o mirnom rešavanju sporova. Znači, mi smo tu negde otprilike, radićemo prema mogućnostima, a uzimati po potrebi, samo što su neki već uzeli i suviše puno, a za one druge, bez obzira koliko radili, neće biti ništa.
Što sam prozvao kolegu Čolakovića? On se verovatno seća ove ideologije. Mogao je to da bude i neko drugi, nikakav problem, ništa lično, nego samo onako malo generacijski.
Zamislite, poštovani građani Srbije, kada smo u poziciji da podnosimo amandman na član 1. stav 1. To je neko pravo poslanika utvrđeno na osnovu Poslovnika. Nema mogućnosti da se to pravo realizuje. Onda možete misliti u kakvoj ste poziciji vi nakon dugogodišnjeg rada u određenim preduzećima, nakon čekanja na posao, nakon vaših potraživanja, kakve su vaše mogućnosti da to naplatite. Mogu da vam kažem, naravno, ne volim što je to tako, skoro nikakve.
Amandman koji sam podneo je pravno-tehničke prirode, ništa suštinski ne menja koncepciju ovog zakona. Mi smo predložili da se u stavu 1. član 1. Predloga zakona o stečaju, ovim zakonom uređuju se uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima, to je definicija stava 1. ovog člana.
Mi smo predložili da umesto „način“ stoji „postupak“. „Način“ nije dovoljno određen i precizan termin kao što je „postupak“. Imamo postupak utvrđivanja i sprovođenja stečaja, ali to je bilo za ovu vladu teško da prihvati, pa u obrazloženju stoji – amandman se ne prihvata iz razloga što Predlogom zakona o stečaju ne uređuje se samo stečajni postupak, već sadrži i materijalne norme, pošto postoje dva načina pokretanja i sprovođenja stečaja, a ta dva načina jesu bankrotstvo i reorganizacija. Reč „način“ ne treba da zamenjuje reč „postupak“.
Mi uopšte u ovom amandmanu nismo osporavali dva načina rešavanja stečaja, nego smo samo imali nameru da damo jedan kvalifikovaniji, pravno posmatrano i tehnički, kvalitetniji predlog, da bi ovo bilo jasno i da bi to svi potpuno mogli da razumeju.
Gospođa Matić ne znam ni koliko ima ovlašćenja, da li može samo da odsedi ovde ili možda ima mogućnost da reaguje po amandmanima koje podnose poslanici. Ukoliko imate takvu mogućnost, skoro sam siguran da će ovaj amandman biti predložen da se prihvati.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćen je minut. Reč ima narodni poslanik Mladen Grujić.

Poštovane kolege, gospođo predsedavajući, gospođo ministre, pre par nedelja kada smo govorili o zakonu o stečaju u načelu, mi iz Nove Srbije smo eksplicitno rekli da ćemo ako se usvoje naši amandmani podržati Predlog zakona, ne zato što nam je želja da podržavamo Vladu, već zato što je situacija sa stečajevima koji su u toku u Srbiji blago rečeno alarmantna.
Kada uzmemo u obzir da trenutno u Srbiji imamo još 60.000 preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj, onda je očigledno da smo svi ovde zabrinuti po pitanju ove materije, ne samo Vlada.
Lično pripadam grupi ljudi koja se i pored svih sumnji u ispravnost rada Vlade, ipak negde duboko nada da neko u ovoj vladi zna šta radi. Stvarno sam se nadao da možemo da napravimo jedan zakon koji je dobar i čija će primena učiniti nešto što je korisno u Srbiji.
Moram da vam kažem da su svi naši amandmani odbijeni osim jednog. Ta naša dobra volja da podržimo ovaj zakon je pala u vodu. Prihvatili ste jedan amandman, hajde da govorimo o ostalim amandmanima.
Ovaj zakon u sebi ima nekoliko rešenja za koja mi u Novoj Srbiji smatramo da su katastrofalna. Jedna od najstrašnijih grešaka o kojoj smo govorili kada smo pričali u načelu i niste ništa preduzeli, a imali ste priliku, podneli smo amandman po tom pitanju, jer izbor stečajnih upravnika slučajnim uzorkom, gde će se dešavati da neko bez ikakvog iskustva, na primer, vodi stečaj JAT-a. Zašto uzimam primer JAT-a? Pa, kako ga vodite, kamen na kamenu uskoro neće ostati.
Kada sve propadne u JAT, onda ćete iz šešira, metodom slučajnog uzorka kojeg detaljno objašnjavate u zakonu, izvući nekog stečajnog upravnika iz Babušnice, recimo, samo da vas podsetim, nigde niste za stečajnog upravnika postavili uslov da zna engleski, koji u stečaju JAT će biti dosta bitan i postavićete tog nekog slučajno izabranog stečajnog upravnika iz Babušnice, bez znanja engleskog, bez ikakvog iskustva, ali sretnog dobitnika, a kažem sretnog dobitnika jer vam je to kao nagrada kada dobijete neki veliki stečaj i on će se zamajavati sa potraživanjima po Africi, Aziji, ko zna gde su sve ostale rasejane JAT-ove pare po svetu.
U vašem obrazloženju i te ideje o slučajnom uzorku stečajnih upravnika kaže se da se time postiže da što više stečajnih upravnika stekne veliko radno iskustvo. Verujte mi, jeftinije je da im svima platimo Harvard i Oksford, pa da se lepo nauče, nego da se vežbaju na srpskoj privredi.
To je kada govorimo generalno o našim predlozima o izmeni ovog zakona. Najstrašnije i najneprijatnije iznenađenje, na osnovu kojeg vidim da ne samo da Vlada ne zna šta radi nego da nema dobre namere, jeste činjenica da je Odbor za finansije podneo amandman na član 207.
Odbor za finansije amandman je priložio na osnovu uputstva Vlade Republike Srbije, a ne zato što se Odbor za finansije toga sam setio, koji glasi: Stečajni postupci koji su na dan početka primene ovog zakona u toku nastaviće se po propisima koji su važili do dana početka primene ovog zakona. Iz ovoga se vidi da Vlada Srbije nema nikakvu nameru da reši najstrašnije primere beskonačnih stečaja u Srbiji. Mogu da govorim o beogradskom ataru, samo da vam navedem primer ''Rada'' i Jugoeksporta, koji traju godinama, za koje se više niko i ne seća kada su počeli ni oko čega se tu radi, ni zašto su svi ovi silni stečajci završili u zatvoru u međuvremenu. Imali ste priliku da prekinete ove stečaje koji traju beskonačno zato što u ovom predlogu zakona postoje neka rešenja koja ubrzavaju stečajni postupak.
Prihvatili ste jedan od naših amandmana čiji cilj jeste da se skrate vremena koja su predviđena u sudskom postupku. Postoje rešenja u zakonu za skraćivanje postupka, jedino što ga nećemo primenjivati na stečajeve koji traju beskonačno. Sa time Nova Srbija ima ozbiljan problem. Javićemo se danas još nekoliko puta po osnovu nekih rešenja koja ste odbili, što naših, što drugih stranaka.
Ne kažem da će to išta promeniti, ali je naša obaveza da o tome još jedanput kažemo, možda se neko predomisli, možda neko od mojih poštovanih kolega ne podrži ovaj zakon. Druga sredstva nemamo. Da li smo predlog amandmana šta treba da se izmeni, nisu prihvaćeni i danas ćemo probati da vam skrenemo pažnju na to.

Iskorišćeno je šest minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe Nova Srbija. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam u ime SRS amandman na član 1. stav 3. i predložio da se u Predlogu zakona posle reči "podrazumeva" doda reč "finansijsko". Zbog javnosti moram da pročitam odredbu Predloga zakona o stečaju, koji u članu 1. stav 3. kaže: "Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika odnosno stečajnog dužnika kao pravnog lica".
Smatram da bi posle reči "podrazumeva" neophodno bilo ugraditi reč "finansijsko", sa obrazloženjem koje sam naveo u svom amandmanu. Međutim, ovaj amandman Vlada nije prihvatila, sa obrazloženjem da bi dodavanjem reči "finansijsko" predstavljalo nepotrebno, a delom i netačno preciziranje teksta koje ne bi menjalo primenu zakona, budući da u praksi, imajući u vidu sve odredbe zakona koje detaljno propisuju način namirenja poverilaca, do sada nije bilo spornih situacija.
Takođe, postoje načini namirenja poverilaca putem npr. konverzija potraživanja u udeo u kapitalu ili putem zamene ispunjenja, gde bi se moglo postaviti pitanje da li je to finansijsko namirenje.
Pravno-tehnički gledano, namirenje potraživanja je dosledan i opšteprihvaćen termin za ovu situaciju.
Postavljam pitanje Vladi i onome ko je pisao ovo obrazloženje da li ste sreli ijednu situaciju u kojoj ste u zahtev poverilaca našli nefinansijski iskaz, bez obzira da li je to konverzija ili neki drugi oblik. Uvek iza svega toga stoji finansijski iznos koji traži poverilac, koji dužnik duguje. Nijedna sudska presuda nema osnov bez finansijske potvrde.
Bez obzira na ovo vi ste odbili, kao i u nekim drugim situacijama, ali javljaću se više puta, s obzirom da sam podneo više amandmana. Ono što je bitno sa aspekta ovog predloga zakona i ove materije bitno je ukazati na ogromne probleme koje država ima u ovoj oblasti.
Naime, sve ono što je pokušano 2004. godine, kada je donet Zakon o stečajnom postupku, pokazalo je u stvari da su odredbe Zakona nepotpune, da su nejasne, da su proizvoljne. S druge strane, akteri deonici stečajnog postupka nisu na adekvatnom zadatku. Naime, stečajna veća i stečajni dužnici ne čine ništa da ubrzaju postupak.
Ukazaću na osnovne pokazatelje koje u praski imamo. Osnovni pokazatelj efikasnosti stečajnog postupka su dužina trajanja stepena mirenja i troškovi postupka. Ima ih i više, ali ovo su najvažniji. Gde se tu nalazi Srbija? Srbija je, po dužini trajanja, u samom vrhu u Evropi.
Došli smo do određenih podataka na sajtovima i od strane raznih analitičara koji se bave ovom materijom, da smo negde na nivou 2,7 godina po trajanju postupka. Međutim, ono što zabrinjava jeste da stečajevi velikih preduzeća, veliki banaka, velikih pravnih lica po kategorizaciji pravnih lica, traju predugo, traju godinama.
Pa danas imamo u praksi stečaj koji traje kod Kosovske banke 15-ak godina, Jugoskandika koji će trajati 26 godina. To traje pa traje. Imamo postupke kod banaka koje traju 8-9 godina. Velike banke, sedma godina je protekla, takođe su još uvek u stečaju.
Kako je to u Evropi? U Evropi je prosečan stečaj negde oko 14 meseci. U SAD je devet meseci. Kod nas u okruženju je negde oko tri godine. Mora da nas zabrine situacija da veliki kompleks preduzeća, velikih preduzeća se ne rešava. Reći ću na primeru "Rada" koje je ušlo u stečaj 2000. godine. Ono za sobom povlači 400 preduzeća, celu građevinsku i industrijsku operativu, i proizvođače i one koji vrše usluge. Blokirano je 400 preduzeća u određenom delu zbog toga što se ne rešava postupak u ovom slučaju.
Dalje, kod stepena namirenja, u slučaju Srbije to je 25% od stečajne mase. U Nemačkoj je to 52, u Hrvatskog 30%, u Bugarskoj 32%, u Rumuniji 29%. Negde smo na kraju te lestvice, posebno u našem regionu.
Kod troškova postupka stojimo vrlo loše. Troškovi postupka iznose 23% od stečajne mase. U Nemačkoj je to 8%, u Hrvatskoj je to 15%, u Bugarskoj i Rumuniji je to 9%. Ovo treba da zabrine. Troškovi postupka, samo zato što postupci traju predugo, što imamo samovolju stečajnih dužnika i stečajnih veća kojima to pomalo i odgovara.
Kada kažem pomalo onda moramo reći da iza svega toga stoji njihova želja da taj postupak traje dugo. Zašto ne bi trajao? Ko ih vija? Ko ih gura? Da li imaju zakonske sankcije za neizvršenje? Nemaju. Prepuštena im je društvena svojina i državna svojima da raspolažu kako hoće, bez ikakve kontrole. Nije bez vraga postupak protiv stečajne mafije otvoren 2006. godine. Naime, to je samo jedan postupak. Znamo u praksi da ih ima na desetine i na stotine, pa čak možda i hiljade, na koje bi trebalo odgovoriti i povesti postupak protiv stečajnih upravitelja, a to sve pod okriljem suda i stečajnog veća koje takođe ne čini ništa da taj postupak ubrza.
Da li ćemo ovim zakonom dobiti nešto u smislu smanjenja rokova, smanjenja dužine stečajnih postupaka, povećanja stepena namirenja poverilaca i da li ćemo smanjiti troškove postupka? Nećemo. U materijalnom propisu koji je pred nama nemamo striktne odredbe koje će ubrzati taj postupak. To vas iz vlasti treba da zabrine. Vas to ne brine.
Zabrinjavajuća je situacija da danas imamo 63.000 blokiranih računa pravnih lica od strane poreske uprave. Sva ta pravna lica će završiti sutra u stečajnom postupku. Ko će povesti taj stečajni postupak 63.000? Iz vašeg obrazloženja Predloga zakona kažete da ima još 20.000 nelikvidnih i svega 25 ili 26.000 aktivnih pravnih lica. Ovih 25 ili 26.000 aktivnih pravnih lica moraju stvoriti budžet o kome ćemo razgovarati za pet ili šest dana. Oni moraju upumpati u budžet onoliko koliko je neophodno za neracionalnu javnu potrošnju koju finansira ova država, finansira ovaj narod.
Šta je sa ovih 63.000 blokiranih pravnih lica? Svi vlasnici i svi koji su vezani, pravna lica i radnici koji su radili u tim pravnim licima, završili su na crnom tržištu. Crno tržište sada je nosilac aktivnosti, nosilac poslovanja. Zašto? Zbog toga što nemamo adekvatan pravni sistem koji će zaustaviti negativne tokove.
Ako je nelikvidnost preduzeća takva da ga mora država prekinuti i ona je to učinila, ona mora završiti taj postupak, završiti što pre. To je u interesu države, da svi znamo na čemu smo. Ovako ta pravna lica ne rade. Otišli su u sivu zonu i rade i posluju, ne plaćaju nikome ništa. Da li imamo sankciju? Nemamo sankciju. To treba da vas zabrine i zajednički da nas zabrine.
Nažalost, nema nikakvih pomaka. Ovim zakonskim projektom ništa se neće učiniti da se taj postupak ubrza, da se dužina stečajnog postupka smanji, da se poverioci namire u što većem procentu. I treća stvar, da troškovi budu što manji.