Zahvaljujem. Tri minuta i 10 sekundi od vremena poslaničke grupe, minut i 10, izvinjavam se, dobro da i ja počnem da grešim u vašu korist.
Reč ima gospodin Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro bi bilo da danas ovde sedi Mlađan Dinkić, imali bi što šta da ga pitamo.
Ovaj član 11. i pokušaj da se nekim amandmanima koliko-toliko popravi najbolje govori o tome šta nas očekuje ukoliko ovaj zakon bude usvojen.
Član 11: "Stečajni postupak se otvara kada se utvrdi postojanje najmanje jednog od stečajnih razloga". Jedan od tih razloga je po tački 2) preteća nesposobnost plaćanja. Čuli ste već u objašnjenju od gospodina Vladana Jeremića šta se smatra pod pretećom nesposobnosti plaćanja.
Ako se ovo bude primenjivalo, onda nijedna firma, odnosno nijedno preduzeće neće raditi, a neće ni država. Dešavalo se nekoliko puta da je, recimo, vraćanje PDV-a kasnilo skoro 30 dana. Šta će se desiti, recimo, sa ovim velikim trgovačkim lancima, pre svega Deltom, Maksijem, i ostalih koji svoje obaveze ne izmiruju po šest i više meseci? Da li će prema njima da se uvede stečaj?
Da li će se stvarno ovaj zakon primenjivati? Neće, zato što je već u zakonu omogućeno da neko procenjuje da li su se stekli uslovi ili nisu.
Za nekoga će se steći uslovi, za nekoga neće. Zavisiće od mnogih razloga, ali, pre svega, biće politički razlozi u pitanju.
Da je to tako, najbolje nam govori praksa i naše iskustvo koje već imamo kada je u pitanju Mlađan Dinkić i oligarhija koja je došla posle 5. oktobra na vlast.
Samo da vas podsetim, pretpostavljam da još niste zaboravili za stečaj četiri najveće banke u Srbiji koji su izvršili: Miroljub Labus, Radovan Jelašić, Vesna Džinić, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić. U pitanju su Investbanka, Beobanka, Jugobanka i Beogradska banka. Počelo je 2002. godine, a stečaj još nije završen i ko zna kada će biti završen.
Ovo je jedna od najvećih kriminalnih radnji koja je praktično uništila bankarski sistem u Srbiji i za koji moraju da odgovaraju ovi nabrojani i svi oni koji su im pomogli da se uništi bankarski sistem i ove četiri banke u Srbiji.
Kaže izveštaj Agencije za osiguranje depozita, iz njega se vidi da banke potražuju od privrede 6,71 milijardu evra i poseduju još 56.978 kvadratnih metara ekskluzivnog poslovnog prostora, dok su im dugovanja prema poveriocima 1,37 miliona evra. Skoro pet puta više, i više od pet puta im je veća vrednost, a one se nalaze u stečaju.
Zbog čega se nalaze, svakome je jasno. Na svakom ćošku, bilo gde, u bilo kom selu, pored trafike videćete neku ekspozituru nekih od banaka koje su otvorene u 15 godina i koje gule kožu sa leđa građana Srbije, i nikom ništa.
Kaže se, po stenogramu 32. sednice Saveta Agencije za osiguranje depozita, da je Labus, kao potpredsednik Savezne Vlade, priznao da su on i prisutni odgovorni za zatvaranje najvećih domaćih banaka. Sednici su, pored Labusa, prisustvovali Vesna Džinić, Radovan Jelašić, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić. Znači, ova petorka nesumnjivo je najodgovornija, među njima, po redosledu: Miroljub Labus, pa Mlađan Dinkić, pa Božidar Đelić, Jelašić i Vesna Džinić.
Kaže se da su ove banke koje su uspešno zatvorene samo od Sartida potraživale milijardu i dve stotine miliona dolara, samo od Sartida, a Sartid je prodat za 21 milion dolara. Evo gde je najveća pljačka. Evo kako su opljačkali Srbiju. Jedan od najvećih primera kako je ova petočlana banda harala, žarila i palila Srbijom i pljačkala Srbiju. Po svim procenama, još dugo neće se zatvoriti stečajni postupak, zato što svakoga dana na njihove račune, računi su im živi, stiže novac.
Da vidimo kako su oni koji su upravljali bankama u stečaju upravljali tom imovinom. Kaže, poslovni prostor banaka u stečaju je prodavan ispod tržišne cene, pa tako tokom 2007. godine kvadratni metar prostora Jugobanke u proseku je koštao svega 30.789 dinara, nešto malo više od 320, 330 evra, možda 350 evra, kvadratni metar poslovnog prostora.
Poslovni prostor i Investbanke prodavan je za 53.859 dinara po kvadratu. Najbolji pokazatelj kako je imovinom banaka upravljano jeste Beobanka, čiji se poslovni prostor mahom nalazi u centru Beograda i prodavan je za 77.424 dinara, nešto oko 800 evra po kvadratu.
Prema podacima koji su svima dostupni, cena poslovnog prostora u centru Beograda trenutno je ispod 3.500 evra po kvadratnom metru, a pojedini lokali i kancelarije koje je teško naći koštale su i preko 5.000 evra po kvadratu.
Da li treba bolji dokaz od ovog da ova banda treba da odgovara i da Republičko javno tužilaštvo napokon treba da pokrene postupke na osnovu krivičnih prijava koje je, između ostalog, nema gospodina Batića, i gospodin Batić pokretao.
Vrhunac svega ovoga je informacija koliko su uzeli para oni koji su ovako gazdovali ovom imovinom. Kažu da su likvidacioni upravnici dobili 334 miliona dinara za godinu dana.
Ujedno postavljam poslaničko pitanje, da mi se odgovori – koji su to bili likvidacioni upravnici i koliko su pojedinačno dobili za posao koji su vršili vezano za ove četiri banke? Verujte da je Srbija pala pod stvarnu okupaciju, ona je formalno okupirana, ali tako što peta kolona vlada u ime okupatora. Oni uopšte nisu odgovorni za ovo.
U Americi, gde je pokrenut stečaj za neke filijale Beobanke, tamo se radi po zakonu. Tamo su ušli u banku, popisali kompletnu imovinu i stavili na poseban račun, jer su svesni činjenice da ako neko nekada pokrene bilo kakav postupak, da će morati da odgovaraju. Da su okupirali Srbiju i da su ušli u ove banke, isto bi to morali da urade.
Morali bi da popišu kompletno svu imovinu, sva dugovanja, sva potraživanja, jer bi jednog dana neko to pitanje postavio i oni bi morali da odgovaraju. Ovako nikom ništa. Bankarski sistem potpuno uništen i dalje se uništava, odnosno nema šanse da se oporavi, a oni koji su za ovo najodgovorniji još uvek drmaju Srbijom i predlažu navodno zakone koji će popraviti situaciju kada je u pitanju stečaj.
Da su nekada u životu zaradili kašiku supe sami, drugačije bi se ponašali. Baš zato što nikada ništa u životu nisu radili, nego su došli sa dve kese, tašnom i mašnom, neki sa kalašnjikovima upali u Narodnu banku Jugoslavije, zato su i uništili ovu državu.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je deset minuta i 30 sekundi.
Reč prvo dobija gospodin Mladen Grujić. Izvolite.

Izvinite, koliko još imam vremena kao ovlašćeni predstavnik?

Kao ovlašćeni predstavnik imate 4 minuta i 20 sekundi.

Upravo smo čuli u prethodnom izlaganju, nazovimo ga, problem člana 11. Trenutno imamo 28 poslanika iz različitih stranaka, koji su predložili amandmane na član 11. Nemoguće je da 28 ljudi u ovoj sali je ludo ili dokono ili ne znaju šta rade. Mi imamo član 11. u kome se definišu uslovi za stečaj.
Postoje uslovi za stečaj koji su jasni bilo kome u ovoj sali, ko gleda ovo kući, koga god da zaustavimo na ulici. To se zna kada preduzeće ne može da izvršava svoje obaveze.
Imamo problem što je dodata još jedna reč – prezaduženost, kao uslov za stečaj i način na koji je ministar Dinkić objasnio to prošli put nije loše. Mogu da se složim sa time ali, nažalost, u zakonu je ostavljeno toliko prostora da se tumači na sto različitih načina. Verujem da je gospodi ministar to u najboljoj nameri rekao, da je prezaduženost nešto što može da se koristi samo kada preduzeće odluči da se proglasi prezaduženim. Nažalost, to u zakonu ne piše ili nisam umeo to da pročitam ili 28 poslanika u ovoj skupštini to nije razumelo da razume.
Bojim se da ćemo imati situaciju da pojam „prezaduženost“ sudije koriste po svim drugim osnovama koji se ne nalaze u zakonu, a imamo mnogo takvih iskustava u zemlji.
Poštovani kolega je naveo primer trgovačkih lanaca. Mislim da je mnogo veći problem građevinskih firmi. Svaka građevinska firma u ovoj zemlji spada, po novom zakon o stečaju, u grupu firmi za koje treba raspisati stečaj jer su prezadužene. Znači, sve njihove zgrade, sve njihove lokacije koje su skupo plaćene proteklih godina, danas mnogo manje vrede, ne možda zbog toga što su te firme loše radile, nego zato što je takva situacija u svetu i kod nas. Znači, sve su one danas prezadužene i ako bi neko želeo i imao zlu nameru, ne daj bože, bi mogao da proglasi stečaj u tim preduzećima.
Želim da skrenem pažnju da u ovom trenutku govorimo o problemu koji se tiče 60 ili 62.000 preduzeća u ovoj zemlji koja ako u proseku imaju po tri zaposlena, a imaju više. Govorim o problemu koji se tiče 200.000 ljudi.
U ovom trenutku imamo 11 poslanika, uključujući i vas, gospodine predsedavajući, iz vladajuće koalicije koji žele da diskutuju o tom problemu. Nije moguće da ih valjda taj problem ne interesuje.
Da se vratim i da kažem još jedanput, za 11. član 28 poslanika je predlagalo, molilo, zahtevalo od Vlade da se nešto uradi sa njim. Vi ste se oglušili. Zar vam nije to malo čudno?

Tri minuta i 40 sekundi je iskorišćeno. Reč ima gospodin Srđan Milivojević.       

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospode narodni poslanici, građani Srbije, nisam poznat kao čovek koji voli da govori ljudima iza leđa. Javio sam se posle govora gospodina Dragana Todorovića, ali pošto je pobegao iz sale, želeo bih da malo porazgovaramo na ovu temu da je na vlast u Srbiji „peta kolona“, sačekaću, valjda će se vratiti. Ja ću u ovoj sali biti bar još par godina, za njega nisam siguran. Hvala.

Gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč.

Poslanička grupa Napred Srbijo je podnela amandman na član 14, gde ukazuje da stečajni razlog koji znači da nesposobnost plaćanja postoji i to u smislu da 45 dana ne može da izvršava svoje obaveze odnosno da je došlo do trajnog poremećaja u poslovanju, u stvari nije. Nema veze, govorim o članu 11. po ovom osnovu, ali govorim jedan od navedenih razloga, a reći ću ukupno o članu 11. gde nijedan od kriterijuma koji jesu stečajni razlozi u stvari nije precizno definisan.

Šta znači prezaduženost, o čemu je kolega govorio? Na koji način se utvrđuje? Na primer, država ima prvo da se zaduži za pokriće tekuće nelikvidnosti u budžetu pet posto od ukupnog prihoda i ona je to prekršila, stoji u izveštaju DRI. Znamo kako se utvrđuje prekršaj, odnosno kako se ustanovljava neki kriterijum. Ovde samo piše prezaduženost. Šta je osnov u odnosu na šta se određuje?

Piše da je preteća nesposobnost, čitam član 11. zakona, ako stečajni dužnik učini verovatnim da svoje postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću. „Učini verovatnim“? Nečuveno.

Najzanimljivije - prezaduženost postoji ako je imovina stečajnog dužnika manja od njegovih obaveza. Prisutnu gospodu u ime Vlade pitam da li je u ovoj formulaciji sadržano iskustvo prikazivanja imovine u prospektima za privatizaciju, gde su znale da se izgube, zature, zaborave kvadrati, na hiljade kvadrata preduzeća koja imaju lokaciju u centru Beograda?

Da li je reč o preduzećima u kojima je znalo da se zaboravi čitavo postrojenje ili je reč o preduzećima najinteresantnijim u privatizaciji, kod kojih se znalo da se zaboravi u prospektu strani dug odnosno naplata duga iz inostranstva, koja se svesno ostavljala da se posle privatizacije naplati i da navodni kupac, parama baš tog preduzeća, koje su stajale na deviznom računu napolju, isplati preduzeće koje je navodno kupio?

Kažem navodno, ali su se takvi ljudi zaista upisivali kao vlasnici preduzeća i to vrlo vredne imovine, vrlo značajnog proizvodnog asortimana i to nisu jedan ili dva slučaja koji su izuzetak.

Kako se usuđujete da napišete ovakvu formulaciju i da nas podsećate na taj zločin koji je ostao nekažnjen. Kako se usuđujete da kažete da postoji mogućnost pokretanja postupka i to stečaja koji je navodno opravdan, kada se nesporno utvrdi da je dužnik nesolventan usled trajnog poremećaja u poslovanju, što vi tek utvrđujete pretpostavljajući?

Može li se o nečijoj sudbini, životu, plati, poslu odlučivati na bazi učiniti verovatnim, pretpostaviti ili dati kriterijume koji u stvari to nisu?

U članu 11. nemate nijedan kriterijum koji se zaista može nazvati stečajnim razlogom i zaista je nečuveno da ovakva formulacija onoga što znači promenu nečijeg načina poslovanja odnosno gašenja bude sadržana u nečemu što pretenduje da se nazove zakonom.