U ime SRS sam podneo amandman na član 157. i ostajem kod tog amandmana, a ujedno i kod obrazloženja. Uporedo sa ovim autorskim delima bih želeo da ukažem javnosti, a ujedno i Vladi Republike Srbije i onima koji odlučuju o autorskim honorarima, autorskom pravu i onim autorima koji, pre svega, pišu udžbenike za srednje i osnovno obrazovanje i za one koji pišu udžbenike na fakultetima. O tome Vlada i nadležna resorna ministarstva moraju više povesti računa. Nije čudo što nam udžbenike za osnovno i srednje obrazovanje piše i Kurta i Murta, da oprostite, ali moram reći da svako treće dete ima krivu kičmu od tovara koji nosi u školi. Što se tiče visokog obrazovanja i udžbenika za fakultete, moram reći da se ovde ne vodi dovoljno računa.
Kada je u pitanju pravni fakultet i Beograd i drugi fakulteti Republike Srbije i predmeti koji se pre svega izučavaju, a pripreme zakona koje rade određena ministarstva, pre svega priređuju i angažuju komisije, pitam se zašto najveći stručnjaci iz pravne oblasti, kao što je Slobodan Perović, stručnjak za obligaciono pravo, prof. dr Veroljub Brajović, stručnjak za postupke za ostvarivanje svih građanskih prava kao što su zakoni o parničnom i izvršnom postupku, kao što su dela našeg čuvenog nadaleko prof. dr sada pokojnog Radomira Lukića, dakle, u ovoj oblasti mora se voditi računa ko se uzima u komisiju, zašto ovi profesori sa pravnih fakulteta ne mogu da budu angažovani da pišu određene zakone?
Rekoh, ponavljam, Slobodan Perović iz obligacionog prava, Veroljub Brajović iz građanskoga prava, dakle, moram reći da nam za pripreme zakona i udžbenika i tih autora koji se debelo plaćaju u komisije ne mogu da dođu ovi ljudi, a znate da još imamo takve predloge zakona koji dolaze pred parlament i koji se ovde u parlamentu usvajaju, a da ne dođe ni vreme kada oni treba da budu u primeni a traži se izmena i dopuna tih zakona. Bez obzira na ovaj predlog zakona o autorskim i srodnim pravima, koristio sam se praksom da nam udžbenike pišu i oni diletanti koji ne zaslužuju. Oni se takmiče ko će da napiše 1.000, 2.000, 3.000 ili 5.000 stranica određenih udžbenika za određeni nivo obrazovanja, ali ko to kontroliše i ko odobrava? Tu je problem.
U ovoj oblasti nemamo uređenu praksu iz koje oblasti ko treba da bude angažovan. Kada su u pitanju pravosudni zakoni, zašto se ne angažuju profesori pravnih fakulteta, koji su stručnjaci za određene grane prave, nego nam pišu neki pripravnici, ljudi koji s praksom blage veze nemaju?