Dame i gospodo, u rukama držim Zakon o autorskim pravima i srodnim pravima, dakle konkretno sada govorimo o pravu autora na naknadu za davanje na poslugu u članu 40. SRS je mišljenja da bi član 40. trebalo da se briše, iz razloga što je rešenje neprimenjivo u praksi i što ga smatramo besmislenim.
Član 40. zakona kaže: ''U slučaju davanja na poslugu primeraka autorskih dela, izuzev računskih programa od strane lica čija je to privredna delatnost, autor ima pravo na naknadu od tih lica''. Zašto smatramo besmislenim ovakvu postavku u zakonu? Iz prostog razloga što ne znamo ko bi trebalo ili ko je taj ko će voditi evidenciju – ko je, kome, u koliko primeraka i na koje vreme dao na poslugu primerak nekog autorskog dela? Bez velike filozofije, to je jednostavno tako i to ne može nikako da se dokaže, da se iskontroliše.
Zato smatramo da član 40. zbog svoje besmislenosti – treba da se briše. Hvala.

Na član 45. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Član 45, čiju smo delimičnu izmenu tražili ovim amandmanom, glasi – dozvoljeno je, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, umnožavanje dela od strane javnih biblioteka, obrazovnih ustanova, muzeja i arhiva samo za sopstvene potrebe i nekomercijalne svrhe.
Mi smo amandmanom tražili da se reči „bez dozvole autora“ zamene rečima „uz dozvolu autora ili njegovog pravnog sledbenika“.
Nekontrolisano umnožavanje dela, pa bilo čak ono i od strane biblioteka, bilo od strane obrazovnih ustanova, muzeja i arhiva treba uvesti u nekakve tokove kontrole. Jedini način da se to uradi jeste da ove ustanove pre umnožavanja dela, jer se uvek radi o umnožavanju dela u nekom većem obimu, obavesti o tome, odnosno zatraže dozvolu od autora ili njegovog pravnog sledbenika. U suprotnom se može doći do mnogih zloupotreba u praksi. Čuli smo, kada se umnoži delo nekog autora i ono se raspodeli u nekomercijalne svrhe, dolazi do reklamiranja onoga koji to radi, pa će on sigurno u nekom kasnijem periodu na osnovu te reklame i takvog reklamiranja steći određenu imovinsku korist za sebe, a na uštrb ili na štetu samog autora.
Pozivanje na član 9. Bernske konvencije, stvarno nema smisla.
Ovaj član govori o tome da određena prava mogu autora da se ograniče u određenim situacijama, međutim u državi u Srbiji kakva ona zaista jeste ovaj član je apsolutno neprimenljiv, odnosno da nema korupcije i da nema ovoliko gladnih i siromašnih, možda bi se ovo moglo i primeniti, a u suprotnom je to nemoguće.

Na član 56. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

U stavu 1 – bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade dozvoljeno je u sredstvima javnog obaveštavanja umnožavanje i stavljanje u promet primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja članaka koji su objavljeni u drugim sredstvima javnog obaveštavanja, pod uslovom da se ti članci odnose na tekuća politička i ekonomsko-politička i verska pitanja. Šta je za nas i SRS ovde sporno?
Sporno je to što smatramo da je trebalo ograničiti ovo pravo oglašavanje tuđih članaka. Ako ovo zakonsko rešenje ostane na snazi, onda se može dogoditi da neko pravi privatnu novinu, pravi sopstveni list od tekstova iz drugih novina. Drugo, za nas sporno jeste zašto se ovim ograničavaju autorska prava samo na ekonomska, politička ili verska pitanja.
Sporan je i drugi stav koji glasi – obaveza plaćanja na naknade ne postoji, ako se na način iz stava 1. ovog člana u uvidu pregleda i više različitih komentara iz članaka iskorišćavaju samo kratki odlomci, iz komentara ili članaka.
Jednostavno smatramo da je ovde trebalo precizirati šta predlagač stvarno misli pod pojmom „kratki odlomci“.
Ovo je posebno značajno iz razloga što znamo, kada se biraju odlomci iz nekog članka, iz nekog dela, biraju suštinski delovi tog dela i ono što je najkvalitetnije. Smatram da ovde može doći do velikih zloupotreba.
Znate, neko može kratkim odlomkom da smatra pet rečenica iz određenog književnog dela, a neko može da smatra da je 50 rečenica, što zavisi od dužine dela i svega ostalog.
Jednostavno smatram da je bilo neophodno izvršiti ova dva preciziranja.

Na član 61. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se postavlja jedno osnovno pitanje – zar je moguće da ovlašćeni ministar za ovaj zakon gospodin Đelić nije mogao da prisustvuje nijednoj raspravi koja se vodila u Odboru za nauku i tehnološki razvoj, vezano za ovaj predlog zakona, u raspravi u načelu po ovom zakonu i konačno, kada govorimo pojedinačno o ovom zakonu? Tu je u ime Vlade ministar gospođa Snežana Marković, koja verovatno do kraja rasprave neće uzeti reč i neće biti saglasna da se prihvati bilo koji amandman, a mi smo ovde čuli i jako dobre argumente za prihvatanje ovih amandmana.
Sada sam potpuno siguran da ovaj zakon, odnosno Predlog ovog zakona nije ni imao nameru da razreši niz problema, a ljudima u samostalnim trgovinskim radnjama, vi to ne znate, ali ja to dobro znam, jer ljudi u određenim mestima traže da im pomognemo svi zajedno, iako to nije u mojoj nadležnosti, kako i na koji način da budu oslobođeni od, rekao bih agresivnih nasrtaja od nekih koji se predstavljaju da su iz SOKOJ-a, možda čak i jesu, da im plate, pa se čak dešava da određeni broj privrednih subjekata budu i blokirani za neizmirene obaveze po ovom računu, a imaju popuste svojih gostiju ili onih koji koriste njihove usluge i preko 300, do možda čak i 500, da uopšte ne poseduju nijedan aparat preko kojeg mogu da se emituju određena autorska prava.
Suština zbog čega smo mi podneli amandman na član 61, da se briše, ovaj član spada u grupu prenosivih autorskih prava. Ovde se uopšte ne radi o nasleđivanjima, ovde se radi o prenošenju na određene privredne subjekte koji se bave određenim delatnostima, kao što su izdavači, organizatori koncerata, emiteri i slično, koji mogu u njihovo ime da vrše naplatu, a zatim da i njima određeni deo sredstava ustupi.
Praksa pokazuje, a o tome najbolje svedoči i ovde u parlamentu gospodin Bane Đokić, da veoma mali deo sredstava se isplaćuje autorima ili izvođačima od strane SOKOJ-a ili od strane nekih drugih organizacija.
Organizacije koje deluju na osnovu prethodnog zakona o autorskim pravima su posebna priča. Rekao sam na početku, obrazlaganjem amandmana na član 14, koliko je jedan autor primio, a u prošloj godini grupa S.A.R.S, čija se pesma vrtela na mnogim radio stanicama i televizijskim kanalima, dobili su samo po 16 i po dinara na autorska prava. Kompozicija se zvala "Buđav lebac". Plašim se, sa ovakvom vladom i sa ovakvim neodgovornim ministrima, da građani Srbije neće biti u poziciji vrlo brzo da jedu buđavi lebac.

Poslanička grupa SRS iskoristila je vreme koje joj je na raspolaganju na osnovu vremena poslaničke grupe, kao i ovlašćenog predstavnika.
Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Ivanu Andriću, ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe LDP, obaveštavam narodne poslanike, na osnovu člana 85. Poslovnika Narodne skupštine, da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, raspravom o amandmanima, odnosno pretresom u pojedinostima ove tačke dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić.

Mislio sam da sačekam amandman koji je podnela poslanička grupa LDP, ali me je moj prethodnik u svom izlaganju podstakao da otvorimo možda i najvažniju temu što je moguće pre, da bismo stigli danas do kasno uveče i to da završimo, nadam se.
Dakle, rekao bih nekoliko reči o samoj suštini donošenja ovog zakona, odnosno kako se njegov predlog našao u Skupštini i šta je to što je prethodilo. Mi duboko verujemo da je suština za predlog ovog zakona jedan organizovani poduhvat koji traje već nekoliko godina, a koji za cilj ima da uvede monopol u naplatu naknade prava interpretatora. Pokušaću u narednih nekoliko minuta da, citirajući ono što se događalo u proteklih nekoliko godina, i vas ubedim u tu tezu.
Kakva je sada situacija? Trenutno je na snazi Zakon o autorskim i srodnim pravima koji je donet 2004. godine, ako se ne varam. pre toga je postojao Zakon iz 1998. godine, koji je štitio ova prava. Interpretatori koji su izdavali fonograme za građane Srbije, dakle, svako ko nije kompozitor ili autor, a interpretator ima izdat CD, ploču, kasetu, štagod, imao je mogućnost da svoja prava štiti individualno ili kolektivno. Individualno, tako što će se, kao što je to, na primer, slučaj sa Đorđem Balaševićem, izuzeti od bilo kakve kolektivne zaštite svojih prava i to je njegovo pravo, zato što on misli da ima najbolji način da ta svoja prava ostvari. S druge strane, ne želeći nikoga da uvredim, ali reč je o malim interpretatorima koji nisu hteli da ulaze u rizik ostvarenja svoja prava i koji su ta svoja prava delegirali na nekoga. U najvećem broju slučajeva, preko 90%, reč je o delegiranju prava na one tzv. producente, da uprostim, dakle, na one koji su vlasnici njihovog snimka. To potpuno razumem.
Danas kada bi hteo da izdam muzički album, ne bih ulazio u rizik i u eventualnu naknadu da narednih 10-20 godina dobijam po 50 ili 100 dinara, koliko verujem da bi moje pevanje zaslužilo godišnje, već bih probao da dobijem neki malo ozbiljniji novac na početku, a sva ta prava bih predao onome ko je moj producent, ko je vlasnik snimka. Na takav način stvari funkcionišu u 75% država na svetu, u svim zemljama EU i stvarno ne znam kako funkcionišu u nekim drugim sistemima nedemokratskim.
Naravno, po usvajanju ovog zakona, 2002. godine, svi oni koji su sebe nazvali Organizacija proizvođača fonograma Srbije, skraćeno OFPS, dakle, svi oni se organizuju u jedno zajedničko udruženje i oni unose u to svoje udruženje ta prava koja su stekli potpisujući ugovore sa onima sa kojima su izdavali razne albume, muzičke CD-ove i tome slično.
Da bi razbili svaku dilemu oko toga, pošto sam siguran da će o tome biti reči, dozvolite mi da pročitam ko su članovi ove organizacije. To su, iz mog ugla: B 92 produkcija, zatim Siti rekords, Dalas rekords, Diskos, Folkdisk, Gold audio-video, Gorejšn, Grand produkcija, HI-FI centar, ITMM, Jugodisk, Juve komerc, Komuna, Limark, Laki saund, Mag medija, Maskom, to je Vorner Braders, Master mjuzik, Megasaund, Melos market, Metropolis, Miligram, Inakod, Multimedija, Mjuzik star, Pauer mjuzik, PGP, doskoro, to smo čuli, Soul flauer, Saund prodakšn, Stars mjuzik i Take it or live it.
Dakle, svi oni za koje smo ikada, bilo ko ko je kupio jedan disk za koji je ikada čuo i čiji je ovo osnovni posao, svi se oni nalaze unutar te organizacije.
Dakle, ono što je zamena teza, to je da tu dolazi do monopola zato što nije tačno, kao što sam rekao, Đorđe Balašević, ako se ne varam, ranije Bajaga i instruktori, da nekog ne propustim, ali mnogi veliki izvođači misle da svoja prava mogu da ostvare bolje i oni se izuzimaju ili iz SOKOJ-a ili iz ove organizacije.
Dosadašnji zakon je podrazumevao da tada ta organizacija ili SOKOJ mora da pošalje pismo da ona više njihova prava ne štiti i da će oni svoja prava ostvariti sami. Međutim, kao i uvek u Srbiji, kada postoji neki posao koji je neko bio dovoljno sposoban da organizuje, da se dogovori 35 organizacija, vrlo različitih, uspele su da se dogovore da oforme sistem i da na neki način taj posao obavljaju, ne ulazeći u to da li je to dobro ili loše, ali su to uspeli.
Pojavljuje se, naravno, neko ko u tome vidi svoju šansu, ali ne tako što će kroz konkurenciju ponuditi bolje uslove, nego tako što će putem zakona naterati sve interpretatore da dođu kod njega u organizaciju, da bi on njihova prava ostvarivao i za to uzimao procenat od 30% vrednosti naplate.
Dakle, dozvolite još da vas upoznam sa još nekim definicijama. Postoji nešto što se nekada u Jugoslaviji zvalo Jugoslovenska autorska agencija. To je tada bila društvena firma, 2005. godine je privatizovana. To je bilo daleko od očiju javnosti, po važećim zakonima, daleko od očiju javnosti, ali dozvolite jednu zanimljivost.
Početna cena te firme bila je oko 30.000 evra. Ona je na kraju privatizovana za milion i 100 hiljada evra. Siguran sam da je reč o rekordu, 35 puta je u toku licitacije podignuta vrednost te firme. Firmu je kupio konzorcijum čiji sastav mi do danas ne znamo. Kada su se otvorila pitanja oko toga ko je vlasnik te firme, mi smo pokušali da odemo na sajt Agencije za privredne registre. U prvom trenutku je postojalo da je to registar, pozivam sve poslanike da odu sada na sajt Agencije za privredne registre i videće jednu stvar koja je u najmanju ruku čudna. Sa sajta za Agenciju za privredne registre skinuto je vlasništvo nad tom firmom. Ta informacija više nije dostupna javnosti.
Međutim, pošto živimo u Srbiji, kada se malo zagrebe po tome, zaboravili su da skinu ko je u upravnom odboru. Pred sobom imam taj papir i neke vrlo zanimljive stvari. Znate, predsednik upravnog odbora je Ljiljana Rudić-Dinić, ako se ne varam, prethodna direktorka Zavoda za zaštitu intelektualne svojine i neki čovek običnog imena, a neobičnog prezimena - Aleksandar Cvetković. Osnovano sumnjamo da je reč o sinu premijera Mirka Cvetkovića.
Zašto je ova firma važna? Zato što 2007. godine osniva se druga agencija, organizacija koja se zove – Prava interpretatora tzv. PI firma, koja kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine dobija dozvolu, odnosno licencu da ona vrši naplatu pravo za interpretatora. Razlika je jedna. Ova organizacija ne naplaćuje samo pravo za interpretatore koji su izdali muzički CD, nego i za sve ostalo i za pantomimičare, da sad nekog ne uvredim, razne su tu organizacije došle.
Međutim, ta organizacija, s obzirom da je reč o novoj organizaciji koja nema nikakvu infrastrukturu, ona u svoj osnivački akt, dozvolite da vam pročitam, ubacuje jednu krajnje čudnu stvar. Ovo je citat iz statuta te organizacije, član 43 - za obavljanje stručnih, administrativnih, tehničkih i drugih poslova u okviru delatnosti organizacije, angažuje se autorska agencija za Srbiju, bivša Jugoslovenska autorska agencija. Firma Mirka Cvetkovića.
Sledeći korak je početak 2008. godine, kada Vlada Vojislava Koštunice podnosi predlog izmena i dopuna Zakona o autorskom i srodnom pravu.
Pogađajte šta je predmet tih izmena i dopuna, upravo ovo što je danas na dnevnom redu. Vlada Vojislava Koštunice na sreću nije dugo izdržala, taj se predlog povukao iz Skupštine, i sada da ne bi se puno skretala pažnja, pred sobom imamo predlog celog novog zakona, Predlog zakona o autorskom i srodnom pravu.
Iz ovoga što sam rekao, što sam vam citirao do sada, duboko verujemo da je cela ideja donošenja ovog zakona u stvari izmena par članova. Jedna od tih izmena podrazumeva uvođenje potpunog monopola u naplatu naknada za prava interpretatora.
Ovim zakonom će biti obaveza svakog interpretatora da, ukoliko želi svoja prava da ostvaruje, bude član kolektivne organizacije koja će u njegovo ime po jedinstvenoj tarifi ta prava za njega ostvarivati. Dakle, umesto kao do sada, da će moći svako da bira da li ta prava koristi individualno ili kolektivno, ovim zakonom individualno više nije moguće. Samo kolektivno će biti moguće ostvariti ta prava.
Da ne bude to malo, pošto podsetiću vas da ova organizacija postoji već dve godine i nijedan interpretator za to vreme nije ta prava ostvario kroz nju, zato što ona prosto nije konkurentna, niko ne želi to da radi preko te organizacije, prinuđeni smo da danas raspravljamo o zakonu koji će to pravo oduzeti bilo kome drugom i dati samo toj organizaciji. Samo toj organizaciji.
Danas je na Odboru za nauku usvojen amandman Odbora za nauku i industriju. Taj amandman kaže da ukoliko se dve organizacije ne dogovore, pošto zakon nalaže da bude samo jedna, da će Vlada Srbije doneti odluku o tome ko će moći ova prava da koristi.
Da se razumemo, ministar Božidar Đelić, koji je pobegao odavde i ovde ga nema, podmetnuo je Mirku Cvetkoviću, da Mirko Cvetković odluči između neke druge firme i njegove koja će vršiti naplatu tih prava. Veći konflikt interesa od ovoga stvarno nikada nisam video, a poslanik sam devet godina.
Znači, stvarno verujte da Skupština donosi zakon prema predlogu Božidara Đelića koji nijednom na ovo pitanje nije odgovorio, nijednom, on je podnosilac i to ministarstvo je podnosilac ovog zakona, nikada nije bio ovde da ga brani. Kada je bio zakon u načelu, opet je neki drugi ministar bio.
Dakle, mi nemamo banalan odgovor na pitanje - zašto Božidar Đelić podmeće premijeru tako nešto? Iz našeg ugla je neverovatno da premijer ovo zna i da mu je to namera.
Da biste shvatili o kom nivou novca, pošto mislim da to i poslanike i građane treba najviše da zanima, ovde se radi otprilike o oko 200 hiljada evra godišnje sa troškovima. Ne mogu da zamislim da je premijer jedne države u stanju sve ovo da uradi da bi zarađivao pet posto, što je deo njegovog vlasništva u organizaciji Jugoslovenska autorska agencija, sada Autorska agencija, da bi zarađivao pet posto, kada se odbiju troškovi od 200 hiljada evra godišnje.
Stvarno, imajući u vidu da verujem da je svako ko postane premijer racionalan čovek, tako sam prinuđen da verujem da je to i Mirko Cvetković, i ne mogu da zamislim da je on u ovo umešan svojom voljom. Zbog toga mi je jako žao što Božidara Đelića danas ovde nema.
Kada smo postavili pitanje i kada se u javnosti poteglo pitanje konflikta interesa koji je nesporan, jer se ovde ne radi o količini novca koju će da zaradi premijer, ne radi, uopšte nije važno, konflikt interesa postoji, pa makar zarađivao jedan dinar. Mi tvrdimo da zarađuje mnogo više, pošto taj konzorcijum koji je vlasništvo, u novinama stoji, ne znam da li je to tačno, vlasništvo „CES MEKONA“, takođe firme u kojoj Mirko Cvetković ima određeno vlasništvo.
Tu se ne radi o količini novca, radi se o tome da je Vlada, na čijem je čelu jedan čovek, predlaže zakon koji toj firmi daje monopol koji do sada nije postojao. To je stvarno neverovatno i neprihvatljivo za poslanike da uopšte razgovaraju o tome.
Podneli smo amandmane, naši amandmani su naravno odbijeni. Druga stvar je monopol. Monopol do sada nije postojao. Mogli ste da birate, ako ste interpretator, na koji ćete način svoju privatnu svojinu, svoja osnovna prava da štite. To su vaša prava. Vi, ako izvedete neku numeru, to je vaše. Mi sada usvajamo zakon kojim vi morate da se odreknete tog prava, bez obzira na to kako će se i na koji način ta prava, naknada za korišćenje tih prava koristi.
Drugi argument koji smo čuli u jednom nemuštom saopštenju Mirka Cvetkovića je da je novo rešenje zakona evropsko. Vrlo zanimljivo. Pred sobom imam pismo direktora nečega što se zove „ IEFPR“. To je Međunarodna organizacija proizvođača fonograma. Da bi upoznali Skupštinu malo sa tim, pošto to nisu baš termini koji su poznati, biće sve poznatiji ovde, to je organizacija koja je dve godine sprečavala Bugarsku da uđe u EU, zato što su se pravili falsifikovani diskovi, kompakt diskovi. To je organizacija koja radi sa Svetskom trgovinskom organizacijom i ostalim organizacijama, štiteći prava proizvođača fonograma.
Ona u tom pismu, onako kurtoazno, piše da zastupa više od 1.400 firmi iz 70 država širom sveta. Svi su tu za koje ste ikada čuli, proizvođači fonograma su u tome. Ovo pismo je upućeno Božidaru Đeliću, Borisu Tadiću, Mirku Cvetkoviću i američkoj ambasadi, u kome kaže da je ovaj proevropski Predlog zakona antievropski.
Ovo znači, gospodo i gospođe, da ćemo ovaj zakon morati da menjamo u procesu evropskih integracija. Danas ga donosimo, a znamo da nije evropski i znamo da ćemo morati da ga zamenimo u sledećih 6 meseci, godinu dana, dve godine ili tri. Samo jedna osoba, odnosno dve, tvrde da on jeste evropski. To su Božidar Đelić i Mirko Cvetković. Jedan je vlasnik agencije, a drugi je predlagač ovog zakona.
Ko će tu cenu da plati? Pitam, na primer, kolegu Momu, iz Odbora za evropske integracije, kada odemo negde sledeći put, kako ćemo da odgovorimo na ovo pitanje, kada budemo išli da ubeđujemo holandski parlament, da je Srbija jedna demokratska zemlja koja čini sve što treba, na bazi čega holandski parlament donese odluku da se nama blokira Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Mislite da će to tako da prođe? Ako ova zemlja želi da bude deo Evrope, ona sebi ne može priuštiti ovakve stvari. Ona ne može. Ovo je van svih ovih zloupotreba o kojima sam govorio na početku.
Postoji dokaz, postoji pismo. Po našem saznanju ovo je treće pismo koje direktor te organizacije šalje podnosiocu zakona, Božidaru Đeliću. Da li mislite da je on dovoljno dobar da dobije odgovor od našeg ministra za nauku? Ne. Našeg ministra za nauku, potpredsednika Vlade za evropske integracije, ta tema ne zanima. Ta ga tema ne zanima. On je pred sobom stavio neki drugi interes – ili kompromitaciju premijera, u šta mi verujemo, ili nešto drugo. Nažalost, njega nema ovde da nam to objasni, zbog čega radi takve stvari.
Naravno, govorićemo još o ovim amandmanima koje smo podneli, ali vas molim, još uvek nije kasno da, ili prihvatite amandmane, ili da se ovaj zakon povuče iz procedure pre nego što izazove neke drugačije i ozbiljnije posledice.

Iskorišćeno je vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe i minut i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, pa narodna poslanica Gorica Mojović.