Znate šta, ja se slažem. Evo, ministar je kraće bio unutra, nego što može da izdrži pod vodom. Jer to je nedostatak onih predlagača ovde i to nije slučajno. To nije posledica njihovih obaveza, nego je posledica njihove želje da izbegnu da daju odgovor na ovo pitanje. Probajte vi, odnosno evo mi smo probali da ih pitamo – ljudi, šta radite, zašto nas terate da za godinu dana moramo da vam se smejemo i da vam kažemo da smo bili u pravu? Šta je motiv tome?
Smatram, još na početku ću reći, vrlo jasno sam govorio, iako ovo sve ukazuje na to da će od ovoga finansijske koristi imati firma čiji je vlasnik gospodin Cvetković – u to ne verujem.
Mislim da gospodin Cvetković razume i da je dovoljno ozbiljan čovek da shvata kolika je ovo kompromitacija njegove ličnosti. Mislim da je ovo gospodinu Cvetkoviću podmetnuto i da u tome leži nervoza i želja gospodina Đelića da ne bude danas ovde. To je zato što je predlagač ovog zakona.
Gospodin Čiplić je dobrodošao uvek ovde, ali kakve veze on ima sa ovim zakonom? Bila je do malopre tu i ministarka omladine i sporta. Ona žena gleda, ne razume ništa – naravno da ne razume, jer to nije njen posao.
Ovaj zakon je podneo Božidar Đelić, ministar za nauku i ne znam šta još, ali i potpredsednik Vlade za evropske integracije. Imam pismo koje je ministar Đelić dobio tri puta, u kome onaj vlasan da mu kaže – to nije u skladu sa evropskim standardima. Ministar Đelić na to ne odgovara tri puta – u septembru, u oktobru i sada pre tri dana u decembru.
Zašto mislite onda da će ovde da dođe nama da odgovori? Baš ga briga, čeka da vreme prođe, što je moj kolega rekao – da bude glasanje, da se u tom glasanju opet javi neki viši interes, svi da gurnu glavu kao nojevi, i idemo dalje, i za šest meseci izmene i dopune, odlaganje, gubljenje vremena, gubljenje novca.
Rezultat toga je Voždovac, gospodine Šormaz, a ne naša politika.

Istrošili ste vreme.
Na član 62. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić, koji želi reč. Izvolite.

Amandmanom na član 62. se traži da se taj član briše. Članom 62. se reguliše ustupanje imovinskih prava koje po ovom članu 62. može biti isključivo i neisključivo. Po osnovu isključivog ustupanja jedino sticalac ovlašćuje da iskorišćava autorsko pravo, odnosno njegovog pravnog sledbenika, može da ga ustupi drugom ili trećem licu i to je po osnovu isključivog, a po osnovu neisključivog ustupanja sticalac nije ovlašćen da zapravo zabrani drugome da iskorišćava svoje pravo ili da ustupa drugom svoje pravo.
Dakle, po pitanju ustupanja imovinskih prava, zatim po pitanju prava koje imaju, zatim prava koja koriste, prava koja upotrebljavaju ili prava koja zloupotrebljavaju sticaoci tog prava, može se reći da je u našoj zemlji nastupilo pravo zamešateljstvo.
Kada pravo na korišćenje autorskog dela pređe na sticaoca, pa od ovoga na drugo lice, pa na treće lice – tu zaista više nema načina ni mogućnosti kako sve ovo ispratiti. Mnoge agencije, mnoge produkcije koje su poslednjih godina u Srbiji nikle kao pečurke, u domenu ustupanja iskorišćavanja autorskih prava u najmanju ruku čine zloupotrebe i to na štetu autora ili njihovih pravnih sledbenika.
Zato ovo jeste naš poziv, naš apel da vlast u ovoj oblasti uradi korenite promene radi što adekvatnije zaštite, kako autora, tako i države.

Na član 63. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 64. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 65. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 66. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, država Srbija ima kapacitete u ovoj oblasti da donese jedan dobar zakon. Međutim iz prethodne polemike gospođe Gorice Mojović i kolege Ivana Andrića se vidi da tu ne postoji volja i potreba – ma nije ovo podmetnuo Božidar Đelić Mirku Cvetkoviću ništa. To je svesno i namerno se rade ovakve stvari. Gospođa Mojović pita – a gde piše da će to biti tako?
Gde piše – da neće biti isplaćene besplatne akcije? Gde piše da se neće zapošljavati građani Srbije? Gde piše – da se neće moći školovati? Ne piše nigde – vi to samo retorički afirmišete. Kada treba pokazati vašu priču na delu – nje nema nigde. Ovde se ministri menjaju po pitanju predstavljanja ovog zakona u ime Vlade kao na železničkoj stanici – ne zna se ni kad uđe, ni kad izađe.
Postali ste stvarno ministar opšte prakse. Ovde se više ne zna ko šta radi. Ljudi, uozbiljite se u državi koju vi vodite. Imate sedam-osam miliona građana, ima veliki broj onih koji žive izvan njenih granica, a vole je. O čemu vi radite, šta je vama cilj? Moram da kažem da bi gospođa Branka Totić, gospođa Zorica Vulas mogle kvalitetno da predlože ovaj zakon, ali ne, nama ne treba takav zakon koji će rešiti probleme iz ove oblasti, nama treba zakon koji će omogućiti naknadno gospodinu Mirku Cvetkoviću i ko zna kojim Mirkovima Cvetkovićima treba napraviti ovaj posao.
Uradite nešto za građane Srbije, oni to od vas očekuju. Predlaže se ovde da se nedovršena dela mogu ustupiti. Kome se to mogu ustupiti nedovršena dela? Onim privrednim organizacijama koje su registrovale svoju delatnost, da u njihovo ime, pre nego što nastave svoju delatnost, pre nego što nastane projekat mogu da sklope ugovore i mogu praktično sa njima da se ponašaju kao da su roba, kao da su robovi. Da li znate da živimo u 21. veku, a ne u srednjem veku i u nekim ranijim godinama? Uozbiljite se.
Gospodine Čipliću, vi ste pravno kvalifikovan čovek. Odbijte jednom to stalno menjanje ministra bilo kog i bilo za šta. Nama treba neko ovde ko će odgovorno da nam kaže o čemu se radi, da da prave i kvalitetne odgovore na ono što mi kao narodni poslanici iznosimo i na ono što su bili naši amandmani.
Gospođa Branka bi verovatno mogla to da uradi, ali nema ovlašćenja. Vi se niste dovoljno bavili ovom materijom i zbog toga je sasvim svejedno što sedite tu. Ova rasprava nema smisla, osim da mi kažemo građanima Srbije kakva Vlada vodi ovu državu i kuda vi to smerate i kuda idete.

Na član 67. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić, koji ima reč.

Naravno, amandman nije prihvatila Vlada. Član 67. reguliše autorski ugovor, da se autorskim ugovorom ustupaju autorska prava ili u celini prenose. U stavu 2, gde sam tražio da se izbace neke reči, a konkretno, to su reči  „ako odredbama ovog zakona nije drugačije određeno“. Za te reči smatram da su nepotrebne jer u uvodnom delu stava 2. se potencira primena Zakona o obligacionim odnosima.
Tu sada nema više nikakve dileme. Zna se koji propis se koristi, zna se kakve su odredbe Zakona o obligacionim odnosima, zna se koja su prava iz tih odnosa poverioca i dužnika, zna se kako se raspolaže određenim pravima i autorska prava imaju svoju materijalnu komponentu, a Vlada kaže – potrebno je ovim zakonom nešto da se uredi, jer Zakon o obligacionim odnosima ne pruža dovoljnu zaštitu.
Znate, nijedan zakon ne pruža dovoljnu zaštitu ukoliko se ne primenjuje. Ako se primenjuju propisi, onda zaštita postoji. Međutim, autorsko delo, ma koliko odraz stvaralaštva, naučnog, umetničkog itd, kao pojedinca, u određenom trenutku postaje javna stvar i onog trenutka kada postaje javna stvar, primenjuje se Zakon o obligacionim odnosima, a svi težimo ka tome da ugovor postane svetinja, a ne toliko zakon, pogotovo u oblasti ličnih prava, kada je u pitanju pre svega autorsko delo.

Vreme. Dva minuta je prošlo.
Na član 67. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić, koji želi reč. Izvolite.

Ovim amandmanom traženo je da se u čl. 67. st. 3. umesto zapete stavi tačka, a da se preostali deo posle tačke briše.
Podsetiću vas da je članom 67. regulisano pitanje autorskog ugovora, pa se u stavu 3. ovog člana, koji je predmet mog amandmana, i kaže da se autorski ugovori zaključuju u pisanoj formi, ako ovim zakonom nije drugačije propisano. Bilo bi dobro da ovim zakonom nije drugačije propisano, ali jeste, i to propisano je drugačije članom 74. ovog zakona, gde se dozvoljava mogućnost da se autorski ugovori ne zaključuju u pismenoj formi, već da može biti predviđena i usmena forma, i to u tri slučaja – kod izdavanja članaka, kod izdavanja crteža i kod izdavanja drugih autorskih priloga u novinama i u drugoj periodičnoj štampi.
Ovde se, dakle, dozvoljava i usmena forma. Predlagač kaže da je autoru ostavljena mogućnost da dozvoli tu usmenu formu. Dakle, može biti pismeno, a ako predlagač dozvoli, može biti i usmena forma. Smatramo da je ovde neophodna, i u ova tri slučaja, isključivo pismena forma, da bi se sprečile razne zloupotrebe u praksi.
Mi smo svedoci, odavno već, da se i u ovim oblastima, dakle, u ovim oblastima autorskog izražavanja, dakle, kroz novine, kroz periodičnu štampu, itd, takođe dolazi do zloupotrebe i da bi se ovo sprečilo, tražimo da i u ovim oblastima autorskog izražavanja bude predviđena pismena forma.

Na član 68. amandman je podneo narodni poslanik Branimir Đokić, koji želi reč.