Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dakle, u članu 24. postoji ovaj drugi stav koji je verujte mi krajnje sporan. Kaže - tužba se može podneti radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom, kao i radi utvrđenja nezakonitosti donetog akta koji je bez pravnog dejstva. Sad, gospodo iz Vlade, nisam čuo da postoji pravni akt koji nema pravno dejstvo.
Upravni akt je pravni akt, samim tim što je pravni akt on proizvodi neko pravno dejstvo, stvara neka prava i obaveze za lica na koja se odnosi. Sada normirate nešto što ne postoji. Kažete da se može utvrđivati nezakonitost akta koji je bez pravnog dejstva. Akt koji je bez pravnog dejstva nije pravni akt i on ne samo da je nezakonit, on je u pravnom smislu nepostojeći.
Još od rimskog prava imate onaj princip da se pravo reguliše ono što biva, ono što jeste, a ne ono što ne može da bude. Sada normirate jednu situaciju koja ni teorijski ni praktično ne može da se dogodi.
Sa druge strane, kažete da se tužba može podneti radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom. Šta to znači? To znači da organ uprave donese upravni akt, pa stranka podnese tužbu upravnom sudu i upravni sud poništi presudu taj upravni akt, pa onda organ uprave donese u ponovnom postupku akt iste sadržine.
Da li je to moguće? Nije moguće, zato što ste rekli u ovom maločas pomenutom članu 7. da su presude koje su donete u upravnim sporovima obavezujuće. Šta znači da su obavezujuće? To znači da organ uprave kome je poništen upravni akt mora da donese onakav akt kakav proizilazi iz sudske presude. Ne može da ponavlja isti akt.
Praktično, u stavu 2. normirate dve situacije koje ne mogu da se dese. Jedna ne može da se desi ni teorijski, a druga ne može da se desi zato što je zakonom isključena mogućnost ponavljanja akta iste sadržine koji je već poništen pravosnažnom presudom Upravnog suda.

Na član 25. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 28. i član 28. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić i Miroslav Petković. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ovog člana smo želeli da ukažemo na jednu opasnost koja može da se javi prilikom primene ovog zakona i da se stvori mogućnost da se čitav upravni spor reši, a da nismo dobili prave razloge zašto bi se jedan upravni spor rešio, tj. mogu da se pojave široka ovlašćenja za sud prilikom donošenja odluke.
Ovaj član se odnosi na poništavanje upravnog akta u prethodnom postupku. On ukazuje na to šta sud može da čini u situaciji ako ne odbaci tužbu kojom se pokreće upravni spor, razlozi za to definisani su članovima 25. i 26. Oni su poprilično detaljno tu regulisani, svi mogući razlozi zašto može postupak da se okonča pre nego što je i započeo i pogotovo u članu 26. da je tužba podneta neblagovremeno, da akt koji tuženi osporava ne predstavlja akt o čijem zahtevu se odlučuje u upravnom sporu, da uz tužbu pored ćutanja uprave, ovo što smo u prošlom amandmanu govorili, nisu priloženi svi dokazi ili da je posle podnošenja tužbe osporen akt poništen itd.
Sada predlagač zakona ovde uvodi i, rekao bih, jednu kaučuk normu, vrlo široku normu gde može da se podvede sve. Kaže - ako sud ne odbaci tužbu iz ovih razloga, člana 25. i člana 26, a nađe da osporeni upravni akt sadrži takve nedostatke u obliku i sastavnim delovima. Koji su to nedostaci koji nisu pobrajani u ova dva člana, iz kojih razloga bi sud mogao da bez dostavljanja tužbe na odgovor ovaj akt poništi? To je suštinsko pitanje.
Smatramo da ovaj član treba brisati.

Na član 29. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić, koji želi reč.

Na član 29. podneo sam amandman, a član 29. reguliše udovoljavanje tužbenom zahtevu od strane tuženog. Kaže se "ako tuženi za vreme sudskog postupka", predložili smo da umesto "za vreme sudskog postupka" stoji "u toku".
Ovde se ne radi samo o preciziranju i o boljoj formulaciji, nego se radi o suštinskom kvalitetu. O čemu se tu radi? Ako kažemo - ako tuženi za vreme, vreme nečega, vreme postupka ili rasprave ili ono vreme kada sudija pozove optuženog ili okrivljenog i kaže da treba da dođe u 10 časova, počeće neka rasprava i vodi raspravu i ona traje do 11 časova, znači, vreme od 10 do 11 časova, ali postupak teče i ono se ne okonča. Tok postupka nije završen za tih sat vremena, i ako se odloži rasprava ili ako bude ponovo zakazana zbog izvođenja dokaza ili zbog bilo kojeg drugog procesno-pravnog razloga.
Mislim da je odbor i prihvatio, ali verovatno je donošenje, odnosno predlaganje ovog zakona na brzinu. Ne mogu prosto da verujem da u ministarstvu nije bilo toliko stručnih ljudi da mogu da razumeju razliku između vremena i toka postupka u upravnom sporu.

Vlada je inače prihvatila amandman.
Na član 40. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe “Napred Srbijo”. Da li neko želi reč? Gospodin Zoran Antić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o postupku po tužbi i predlogu SNS da se na neki način ubrza taj postupak. Smatramo da danas kako se to dešava po sudovima da to traje čak i po dve godine, pa i duže, i to nije u interesu građana, a često ni u interesu privrede, a, na neki način, i podstiče korupciju u sudstvu.
Mi smo amandmanom hteli da obavežemo sudove da sporove rešavaju u roku od šest meseci. Znači, nakon uredno podnesene tužbe, želeli smo da obavežemo sud da u roku od tih šest meseci postupak okonča.
Smatramo da bismo došli do jedne delotvorne žalbe, naravno, mora ta žalba da se reši u nekom adekvatnom roku, u roku koji je, kao što rekoh, u interesu građana i nalazimo da je i te kako bilo razloga da u nizu novih prava, kada su u pitanju sudstvo i sudije, neka prava dobiju i građani, a jedno od osnovnih prava je pravo da se njihova tužba reši u jednom razumnom roku. Žao nam je što niste imali razumevanja za ovaj amandman.

Na član 49. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Da li neko želi reč? (Da) Ima reč gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 40. stav 2. upotrebljen je jedan krajnje neprimeren termin. Ne mislim neprimeren u nekom kulturološkom smislu, nego u smislu pravne terminologije.
U članu 40. kaže se da upravni sud tužbu može da uvaži. Kad vi nekog uvažavate, prvo, taj neko mora da bude ličnost, mora da bude ljudsko biće. Dakle, vi nekoga uvažavate zbog nekih njegovih kvaliteta, ličnih, moralnih, intelektualnih itd. Ne može tužba da se uvažava. Možete da eventualno uvažavate podnosioca tužbe zato što je ovakav ili onakav, a tužba može ili da se usvoji ili da se odbije.
Međutim, predlagač zakona koristi tu nesrećnu terminologiju da se tužba uvažava. Tužba ne može da se uvažava. Tužba može da se usvoji, ako je osnovana, ili se odbija, ako nije osnovana. A uvažavati se mogu samo ljudi međusobno. Mislim da ste ovaj amandman zaista morali da prihvatite.