Dame i gospodo, hteli smo da ovim amandmanom deo sredstava iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj prebacimo naučnoistraživačkim institucijama, upravo onu ekonomsku klasifikaciju koja nosi najveći teret finansiranja. Ona se, istina, zove specijalizovane usluge, ali kada se pogleda u svim budžetima vidi se da je zapravo okosnica finansiranja tu za sve projekte, plate istraživača, ono što njima ide od procene vrednosti istraživačkog sata itd.
Dobili smo obrazloženje u kome vidimo da je to već unapred potrošeno. Izveštaj o tome kako i zašto je potrošeno sa jedne ekonomske klasifikacije, koja takođe znači maglovito, subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama, o čijoj potrošnji uredbu donosi Vlada.
Dakle, ni prvi ni poslednji put da o ne tako velikih milijardu i po sredstava odlučuje Vlada uredbama. Hteli smo da to provučemo kroz zakon, da se to definiše kao pravo da o tome odlučuje naučnoistraživačka organizacija. Zašto?
Ako pogledamo papir koji imamo pred sobom i koji je inače bio u javnoj raspravi i dosta je pristojno što je izašao iz tog ministarstva, verujem, kako je predviđeno da će biti i ovde, pred poslanicima na razmatranju, a to je strategija naučnoistraživačkog razvoja, vizura budućnosti, na stranici, mislim da se i dalje nalazi na toj stranici na sajtu, 53, može se videti koliko kompleksan sistem opskrbljivanja parama treba da se pomogne naučnoistraživačkim organizacijama.
Dakle, gde su druga ministarstva, Ministarstvo ekonomije je na prvom mestu koje bi trebalo da se negde nečega odrekne i pomogne finansiranju.
U tom konceptu fokusiranja problema i partnerstva strateškog, snalaženja u situaciji u kojoj smo mi na 0,3% BDP, sa težnjom da se približimo prosečnim 1,9%, koji su bili 2005. godine za EU, kojoj hrlimo, a ona bi trebalo da je već izašla na tri, to je projekat Lisabonskog dogovora, neka bude i na dva, mi smo ipak i dalje 0,27 ili 0,3.
Jako je malo kada se uzme još što je i crnje, koliko budžet u tome učestvuje. Kod nas 95% finansiranja se troši iz budžeta. Predvideli su u strategiji da se izmenom zakona učini da se u budućnosti finansira više iz privrede, ali to će biti obaveza za privredne subjekte koji, pretrpevši privatizaciju, sa svim ovim okolnostima pitanje je koliko će biti voljni da pomognu.
Bojim se da oni više nemaju realnog interesa da ulažu u naučno istraživanje, jer im je lakše da kupe patent ili nešto drugo i da se time i ne bave, jer se polako od proizvodnje u ovoj državi odustaje. Sve se ide na jedan potrošački mentalni sklop za koje nauka nije očigledno naročito potrebna.
Ovo je bio zadnji pokušaj, kao i rasprava o budžetu za 2010. godinu, u kojoj smo hteli da kažemo da naša država nažalost za razliku od drugih mora još iz budžeta da dodaje za nauku da bi makar prešli Albaniju.