Gospodin Šarović reklamira povredu Poslovnika.

Gospođo Đukić-Dejanović, ne znam da li ću možda pogrešiti u tumačenju člana Poslovnika, znam da sam obavezan da ga pročitam. Zamolio sam vas danas na početku rasprave da mi obezbedite, onako kako parlamentarna praksa nalaže, jedan Poslovnik. To je uvek ranije davano novijim poslanicima, nov sam.  
Smatram da je povređen član 104, koji kaže da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine, a smatram da ga gospodin Arsić, iznošenjem ovakvih neistina, svakako nije poštovao.
Stav 2. kaže da su narodni poslanici dužni da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Zaista mislim da ovakav način govora i te magareće klupe koje gospodin Arsić pominje svakako se ne mogu nazvati nekakvim obraćanjem sa uvažavanjem.
Šta je ovde suština? Gospodine Arsiću, u kojoj god da sam klupi uvek ću smeti da vas pogledam u oči. Koliko god vi mandata budete imali nakon narednih izbora, vi danas, gospodine Arsiću, nemate nijedan, a te koje zloupotrebljavate njih ste ukrali.
Pročitaću vam još jednu rečenicu vašeg sada, kako je to popularno kod vas, duhovnog oca, i on kaže – ili ćemo se sada odupreti ili prestati da se bavimo političkom borbom.
A što bismo se mi onda borili kada posle izbora ne znamo ko koliko ima poslanika, mi ćemo da se iz dana u dan bavimo politikom i sprovodimo kampanje, mi ćemo da izlazimo na izbore, a Bogoljub Karić će da sačeka i kupi sve poslanike.
O tome se radi, gospodine Arsiću. Vi na prethodnim izborima niste bili i vi te mandate zloupotrebljavate, i koliko god, da dobijete i 250 mandata na narednim izborima, vi ste lopov, vi ste ove mandate ukrali i to je sramota koju ćete večito nositi na čelu.
(Veroljub Arsić, sa mesta: Replika.)

Nema osnova za repliku. Neću dozvoliti da vašim učešćem u raspravi narušavate ugled parlamenta. Ovo je već lično vređanje i apsolutno nije tema za parlament.
(Veroljub Arsić, sa mesta: Tražim reč po Poslovniku.)
Izvolite.

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, povredili ste Poslovnik zato što govornika niste opomenuli kada se poslanik uvredljivo i ružno odnosio prema narodnim poslanicima, to je čak i ovde u ovom zakonu o Narodnoj skupštini sadržano.
Gospodine Šaroviću, ne osećam se kao lopov, možda bih se osećao kada budete vratili onih dva miliona dinara koje ste 2005. godine podigli zato što ste navodno putovali iz Vranja.

Gospodin Ivan Andrić ima reč. Izvolite, gospodine Andriću.

Gospođo predsednice, teško je nakon ove nadahnute rasprave da se vratimo na temu, ali mislim da je to ipak potrebno.
Nažalost, ne možemo da podelimo entuzijazam sa kojim govore predstavnici vladajuće većine, ili bar neki od njih, o ovom zakonu zato što u njemu ne prepoznajemo to o čemu oni govore.
Mi možemo da se složimo sa onim što je rekao predlagač zakona, ali nažalost ne možemo da se složimo da se te kvalifikacije mogu odnositi na ovaj zakon.
Vi ste rekli da će ovim zakonom, možda i grešim, ali je to negde i bila suština, Skupština postati odnosno parlament nezavisan, snažan i da će konačno postati kredibilan. Nažalost, mislim da to nije moguće i probaću u prvom delu o tome da govorim.
Ako govorimo o toj kontrolnoj ulozi ovog parlamenta, ona nije moguća sve dok postoje blanko ostavke. To je u ovoj sali svakome jasno.
Ako postoje blanko ostavke, koje se nalaze u vrhovima vaših partija, to znači da jedino kontrolnu funkciju može ovde da obavlja opozicija. Vi niste spremni nama to da prepustite. Sa druge strane, isti oni koje treba da kontrolišete poseduju mehanizam kako da vas u tome spreče na najbanalniji način.
Ovo ne govorim napamet. Mi smo bili svedoci nekoliko poslanika vladajuće koalicije koji su imali na nekakav način drugačije mišljenje od većine, koji više nisu sa nama ovde. Ne kažem da je tada iskorišćena blanko ostavka, ali to nije ni potrebno, dovoljno je da ona postoji, dakle, oni su se manje ili više uglavnom sami povlačili, osim tog skandaloznog slučaja kada je jedan poslanik u prošlom sazivu na vratima Skupštine saznao da više nije poslanik.
Sve dok takav alat postoji, sve ovo dalje nije važno kako napišete zakon. Nije moguće u realnom životu da kontrolišem nekoga od koga zavisim. To nije moguće i kada se kaže da parlament treba da ima kontrolnu ulogu, ne misli se na to. Da li će postati snažan i kredibilan, mislim da nažalost to zavisi od nekih drugih stvari. Sada ću probati da govorim o njima.
Možemo da se složimo oko nekih stvari, a to je da parlament mora da bude efikasan, da mora da brzo donosi zakone, naročito posle te rupe od 10 i više godina koju imamo, da bi stigao nekakve standarde u EU. Ali, ne možemo ceo parlament menjati imajući u vidu samo efikasnost.
Ovaj parlament, to smo formalno čuli u toku prošle nedelje, drugi je u Evropi po broju donetih zakona prošle godine. To znači da efikasnost ovog parlamenta više nije tema. Ovaj parlament sada radi dosta efikasnije nego bilo koji drugi u okruženju, ali je ta efikasnost otvorila neke druge probleme, pre svega probleme u sadržaju zakona.
Svi poslanici opozicije su na to ukazali, ali je na to ukazala i Evropska komisija u dva poslednja izveštaja. Osnovni problemi danas u funkcionisanju parlamenta, pored tih ostavki za koje sam rekao zašto su važne i zašto je ta sloboda važna, osnovni problem je donošenje zakona po hitnoj proceduri, nemanje plana rada, neznanje svakog od nas poslanika koji je sledeći zakon, pa kada zakažete sednicu 10 dana unapred, mi danas shvatimo da je rok za neke amandmane sutra ili danas u ponoć, ako se ne varam. To nas onemogućava da radimo na način za koji mislimo da je najbolji za građane u ovoj zemlji, ne za nas.
Mislim da je sam koncept promene ili te vizije kada je počelo to stvaranje novog zakona o Skupštini da je tada problem bio jedan, ali bili smo dužni da budemo svesni toga da će problem biti drugi. Sami znate, osnovni posao ove skupštine je posao evropskih integracija, kako god to nazvali, menjanja našeg društva da bi ono izgledalo kao ostala civilizovana društva.
U tom procesu najvažniji problem je, kao što znate postoji ta šala da ima tri problema, to su implementacija, implementacija, implementacija. Moramo biti sposobni, ukoliko želimo da živimo u modernom vremenu, da kontrolišemo proces sprovođenja i primene tih zakona.
Moram da kažem, i Čedomir Jovanović, šef naše poslaničke grupe, govorio je nešto danas o tome, možda nedovoljno jasno zato što je bilo i drugih tema. Prosto smo nasledili organizacionu strukturu parlamenta iz jednopartijskog sistema. Zatim je uveden višepartijski sistem 1990. godine, ali se ta struktura nije promenila i ona je do danas ostala ista.
Svi ste vi svedoci toga, kada danas putujemo bilo gde po razvijenim zemljama EU, način na koji je naš parlament organizovan nema nikakve veze, to je paralelna ravan sa načinom na koji su organizovani drugi parlamenti u svetu. Govorim o onima na koje pokušavamo da se ugledamo.
U ovom zakonu ne prepoznajemo nijedan taj novi alat koji će nam omogućiti da se bolje kao poslanici bavimo sadržajem zakona, da većinu stvari rešavamo na odborima. To je nekoliko puta ponovljeno. Meni nije jasno na koji način je osnažena uloga odbora. Zaista to iz ovoga ne vidim. Možda postoji, voleo bih da to pojasnimo.
Stalno se govori tim opšteprihvaćenim frazama da će ovaj zakon biti bolji, odbori biti jači. Nažalost, ne. Ovim zakonom isključivo prepoznajemo nedostatak političke, ne mogu da kažem hrabrosti, to je nedostatak političke slobode, zato što mi sa poslanicima vladajuće većine pričamo o tome. Ti problemi su poznati svakome od vas.
Ali, kada bi se ti problemi rešili Vlada bi imala manji prostor i upravo zbog tih čuvenih ostavki ne možete da uđete u taj prostor. To nije moguće. Kao da je postojala nekakva želja, krenulo se ka tome, ali se stalo.
U osnovnoj strukturi, ne govorim o tome da odbori budu jači, snažniji, da postoji ozbiljan istraživački centar koji svakome od nas omogućuje da uporedimo ove zakone sa zakonima koji postoje u uporednom pravu, pa angažovanjem spoljnih saradnika, omogućen rad svakom poslaniku da bude sadržajniji, toga nema ovde. Ovaj zakon isključivo preslikava sadašnje stanje, neke osnovne probleme, ne obraća se zato što nema političke snage u ovom trenutku za tako nešto.
Nažalost, mislim da i pored te želje, koja mislim da je postojala kada je u Ustavu rečeno da će Skupština dobiti svoj zakon, da rezultat ovog zakona neće biti nikakav, da je posledica da će za osam dana, kada ovaj zakon stupi na snagu, osim dva neka mlada vojnika, koji će 40 sati čekati da mi završimo prvi dan redovnog zasedanja, da nikakve druge promene neće biti.
Svakome od nas dan će biti isti kao što je bio juče ili pre dva meseca, ili pre tri meseca. Dakle, svi problemi ostaju i osim te činjenice da samo sada mi zakon imamo, a do juče ga nismo imali, nijedna druga činjenica neće bitnije uticati da unapredi naš rad.

Reč ima gospođa Nada Kolundžija. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, potpuno smo saglasni oko onoga što mislimo da parlament treba da postane.
Možda se samo razlikujemo u tome što mi, s jedne strane, ne vidimo šta je ono što vi predlažete da bi se to ostvarilo u odnosu na ono što smo mi predložili, dakle, jedino sad to ne vidim. U raspravi o amandmanima verovatno ćemo videti i to, dakle, mi sad govorimo u načelu. Nisam čula konkretnu primedbu.
Dakle, jedina konkretna primedba koju sam čula jeste da nismo predvideli mogućnost angažovanja stručnjaka u radu odbora, kako bismo povećali stručni kapacitet. Vi ste potpuno u pravu, mi imamo organizacionu strukturu parlamenta koja je nasleđena iz nekog vremena koje je potpuno drugačije, iz uslova koji su potpuno drugačiji, sa prespektivama i ciljevima koji su bili potpuno drugačiji u odnosu na one koji su sada naši. Mi smo toga potpuno svesni.
Ono što mi želimo da uradimo jeste da, menjajući i same strukture koje treba da pomažu poslanicima da obavljaju svoj posao, stvorimo uslove da ovaj parlament radi efikasno. Potpuno smo saglasni s vama da je ponekad brzina kojom radimo prevelika. Mi to nikada nismo osporili.
Mi samo znamo da je ona bila nužna, jer smo prosto morali da uradimo neke stvari ako smo želeli da pređemo neke etape u kojima smo zaostajali u odnosu na druge zemlje 10 i više godina. Dakle, ni oko toga ne mogu da se sporim sa vama, zato što sam potpuno saglasna sa tim.
Mi imamo potpunu svest o tome da je to tako. Jedina razlika je u tome što mi ne mislimo da postoji čarobni štapić, da postoji čarobna formula kojom u jednom dahu, jednim zakonom, kako god da ga postavimo, možemo da razrešimo taj problem.
Nama je važno da čujemo šta je ono što vi mislite da su u ovim zakonom odredbe ili formulacije koje koče ovaj zajednički cilj, s jedne strane, ili šta je ono što nedostaje u ovoj fazi stvaranja pretpostavki da Narodna skupština bude parlament koji će odgovoriti na sve zahteve vremena i potrebe građana i potrebe ostvarivanja najvažnijih strateških ciljeva.
Dakle, kada su u pitanju odbori, mi smo predvideli mogućnost angažovanja stručnjaka sa strane. To piše u članu zakona koji se bavi pitanjima odbora, upravo imajući na umu da nemamo unutrašnje kapacitete koje možemo da stavimo na raspolaganje.
Formiran je istraživački centar. Za njega je potrebno i vreme i verovatno sredstva. Mi smo spremni i voljni da tražimo, to i radimo, čak i od međunarodnih organizacija koje žele da nam pomognu da podignemo kapacitete Skupštine, da nam pomognu i finansijski da to uradimo.
Mislili smo da se unutrašnjom organizacijom službi koje se bave podrškom radu narodnih poslanika ne treba detaljno baviti ovim zakonom, da je to pitanje za pravilnik, za čije donošenje postoji zakonom propisani rok, i da tamo treba predvideti sve najvažnije instrumente i alatke, kako vi to kažete, za ostvarivanje onih ciljeva oko kojih se apsolutno ne sporimo.

Gospodin Ivan Andrić, replika.

Opet je tu neka zamena teza. Da, mi znamo da je brzina potrebna i mi znamo da treba da postoje pravilnici i da to ne može zakon detaljno da uredi.
Mi smo dali jedan primer koji je možda banalan, ali je dobra slika. Ako Skupština donosi zakon o izgledu guma do novembra i kako mora ta guma da izgleda na kolima od nekog novembra, onda to znači da apsolutno postoji prostor da se svi mi bavimo time, a ne nekakve službe da pišu pravilnike i nešto što ćemo mi tek da vidimo, zato što način na koji se to radi sužava demokratski kapacitet parlamenta.
Mi kažemo da je brzina važna i nemamo problem sa tim zato što ova zemlja dosta kasni, ali u toj brzini se gubi na kvalitetu. Kako je ovaj zakon doprineo da se taj kvalitet poboljša? Evo, mi vam kažemo, vi pitate koji su konkretni predlozi, prvi predlog je – ukinite ostavke, omogućite vašim poslanicima da kritikuju ministre, omogućite da mogu sami da utiču na dnevni red Skupštine Srbije.
Sada se osniva kolegijum. Zašto taj kolegijum ne može da pravi dnevni red Skupštine u naredna četiri meseca? To je poboljšanje rada parlamenta, vrlo konkretno.
Evo, mi smo podneli amandman kojim zahtevamo da se svaki put, najmanje 10 dana pre početka sednice, kolegijum sastaje na inicijativu predsednice parlamenta i dogovara unapred, pre redovnog, pre vanrednog zasedanja, koji je to plan. To će nama, poslanicima, predstavnicima građana, ne predstavnicima ministara, omogućiti da, ako znamo svoj raspored sledećih tri ili četiri meseca, mi onda možemo da nađemo stručno mišljenje za svaki zakon.
Ako smo danas ili sinoć dobili dnevni red za sednicu sledeće nedelje, dao samo konkretan primer, rok za amandmane ističe u ponoć, mi smo dnevni red čuli juče, nikada pre toga, danas smo ceo dan u Skupštini. Kako mi onda da utičemo na sadržaj zakona? Mi nemamo čak ni teoretsku šansu da to radimo. Kad kažem mi, mislim na sve poslanike.
Opet kažem, da ne bi krivili teze, suština je u slobodi izražavanja poslanika. Ovo nije kongres, ovo nije predstavničko telo stranaka. Mi predstavljamo neke građane i neke interese tih istih građana.
Sve dok postoji mogućnost u Vladi, ta mogućnost se odnosi pre svega na Vladu, da može da aktivira ostavke bilo koga od 126 ili 131, ne znam koliko je trenutno, zavisi od Subotice, da aktivira ostavke bilo koga od vas, tu kontrole nema, ona nije moguća. Zvaće ovaj ovog ministra, ovaj ovog potpredsednika, pretiće, uslovljavaće, nema tu kontrole.