Narodna poslanice, vreme koje je na rapolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a posle njega narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS-JS podržava Predlog zakona o Narodnoj skupštini i glasaće za njega. Pri tome želim da ponovim nešto što je predstavnik poslaničke grupe SPS-JS u svom izlaganju u ime grupe izneo. To je poziv svima nama, i poziciji i opoziciji, da ove naredne dane iskoristimo da sagledamo svako od predloženih rešenja na najozbiljniji, najodgovorniji način, da pogledamo svaki od predloženih amandmana, bez sujete i bez obzira ko ga je podneo, a sve sa jednim ciljem, da dođemo do najboljih rešenja, odnosno do u ovom trenutku najboljeg teksta zakona o Narodnoj skupštini.
Zakon o Narodnoj skupštini je pre svega obaveza, obaveza Narodne skupštine da uredi pitanje o značaju za ostvarivanje nadležnosti Narodne skupštine i naravno vršenje funkcije narodnih poslanika. Uređivanje ovih pitanja donošenjem ovog zakona ne iskačemo, već naprotiv dosledno sprovodimo načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Upravo donošenjem ovog zakona mi dovodimo Skupštinu u ravnopravni ustavno-sistemski položaj, jer su ostale grane vlasti svoje zakone dobili, i sudstvo i Vlada. Da bi smo do zakona došli, od ustavnog položaja Narodne skupštine smo pošli. Dakle, od njene uloge, od toga da je nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti, od toga da svoje nadležnosti vrši kroz funkcije zakonodavnu, izbornu, kontrolnu i predstavničku funkciju.
Nije cilj ovog zakona da proširuje nadležnosti, nije cilj ovog zakona da donosi nešto novo što nije predviđeno Ustavom, cilj je da upravo uredi sopstvene odnose, unutrašnju strukturu i organizaciju Skupštine, da na najefikasniji i najkvalitetniji način izvršava upravo ove funkcije.
Svedoci smo bili prethodnih godina da je Skupština, s pravom, optuživana kao organ koji je vrlo neefikasan u smislu donošenja zakona. Dakle, neefikasnost u zakonodavnoj proceduri. Za taj problem se može reći da je otklonjen i sam podatak da je Skupština u prethodnoj godini donela preko 300 zakona daje odgovor na ovo pitanje. Ali, pred Skupštinom su se otvorila nova pitanja, koja postavljaju pred Skupštinu nove izazove u ovoj godini, a to je pre svega da parlament, opšta je ocena, nedovoljno koristi ovlašćenja za kontrolu izvršne vlasti i posebno za praćenje sprovođenja zakona. Mnogo zakona je doneto. Mnogo posla čeka ovu skupštinu, da prati kako se sprovode ti zakoni.
Naravno, da bi to mogli što efikasnije da činimo, a mislim da će to u ovoj godini biti prioritet, potrebno je da Skupština, a zakon je prva stepenica na tom putu, učini prve vidljive korake u uspostavljanju sopstvene nezavisnosti i samostalnosti. Kažem, prve vidljive korake, jer nemam nameru da budem nerealan da je to moguće ostvariti odmah. Nema jake Skupštine, jakog parlamenta, bez potpune finansijske samostalnosti Sjupštine i potpune finansijske i političke samostalnosti poslanika. Vreme za tako nešto još nije.
Zadržavam se na formulaciji da bude prvi vidljivi korak. A šta to znači? Da Skupština, a donošenjem ovog zakona stvaraju se uslovi, nezavisno određuje unutrašnju organizaciju, strukturu i način delovanja, da Skupština samostalno usvaja pravila i postupke za svoje delovanje, da Skupština samostalno obezbeđuje ili brine o bezbednosti i načinu čuvanja Skupštine, zaštite parlamenta, poslanika itd. i pre svega samostalno uređuje i raspolaže finansijskim sredstvima.
Nije cilj Skupštine da samo formalno zadovolji načela ravnopravnosti, već nužna potreba da bi Skupština ostvarila svoje funkcije. Takođe, želim da kažem da predlogom ovog zakona ne stavlja se Skupština u poseban položaj, ne daje joj se poseban položaj koji odudara od načela ravnopravnosti, već onaj položaj koji omogućava Skupštini kvalitetno i efikasno vršenje nadležnosti i isto tako, važno pitanje, sprečava da na nju vrše uticaj ili je ometaju u radu.
Kada su u pitanju osnovne funkcije Skupštine, zadržaću se samo na dve.
Prvo, kada je u pitanju kontrolna funkcija Skupštine, mislim da je to pitanje broj jedan ove godine, kada Skupština treba da posveti pažnju tome. To je direktno vezano i za jedan broj članova zakona koji govori o nadležnostima odbora, proširenju prava odbora koji bi pomogli u vršenju te funkcije.
Drugo što želim da kažem je ostvarivanje predstavničke funkcije. želim da podsetim javnost da je Skupština jedina grana vlasti u kojoj se nalazi i pozicija i opozicija, i nigde više je nema na jednom mestu. To je činjenica koja mora da se uvažava, kao što je i činjenica da je i opozicija takođe veoma važna za funkcionisanje Skupštine. Uostalom, ona je samo druga pozicija u odnosu na poziciju.
Iz tih razloga želim da istaknem da bi svima nama trebalo da bude jasno da jak parlament, sa dobrim resursima, jeste opšti interes ili bi trebalo da bude opšti interes svih. Da bi to postigli, da bi postigli ovakvo razumevanje i izbegli politizaciju pitanja unapređenja rada, neophodna je saradnja između poslaničkih grupa, usaglašavanje stavova oko plana aktivnosti za rad i razvoj parlamenta i iz tih razloga je uvedeno novo telo, kolegijum Narodne skupštine, s ciljem da se dogovara, usaglašava i dnevni red, i pitanja i sve ono što tangira Skupštinu.
Dobar dogovor sa svim poslaničkim grupama je bolji od najboljeg poslovnika.
Kada je u pitanju javnost, želim da istaknem jednu stvar, mislim da je dobro što je u zakonu veoma precizno i jasno zakonom uređeno da je Skupština najotvoreniji organ u državi. Ona je i do sada bila najotvorenija. Nijedan organ, nijedna grana vlasti u državi nije bila toliko otvorena kao što je Skupština, ali to je nama prilika i šansa, imajući u vidu da je rejting Skupštine veoma nizak, da se svi pomalo trude da je uruše, počev od nas samih, preko onih spolja i unutra, medija itd, to je nama šansa da se kvalitetom rada, dostojanstvom, izborimo za naklonost javnog mnjenja.
Da razgovorom o pravim pitanjima i pravim rešenjima se nametnemo, ali istovremeno da se potrudimo da javnost upoznamo sa značajem svoje uloge i uticaja na svakodnevni život građana, kako bi što manje izbegli tu javnu kritiku.
Vrlo kratko, videli ste da se daje veliki značaj i uloga odbora Narodne skupštine, citiraću samo neke, sagledavanje stanja vođene politike od strane Vlade, praćenje izvršavanja zakona, što nam nedostaje, praćenje rada Vlade i drugih organa i tela, čiji rad nadzire Narodna skupština.
Ovde je data i jedna mogućnost uvođenja zamenika člana odbora radi efikasnijeg rada. Moram da kažem da sam imao i da još uvek imam rezervu prema tome da li je to dobro rešenje, ali spreman sam da narednih dana u okviru rasprave o ovom zakonu suočimo sve argumente i da onda kažemo šta je najbolje rešenje.
Sasvim na kraju, želim da posebno istaknem mogućnost Skupštine da sama pravi, da sama utvrđuje i sama raspodeljuje svoj budžet. To je veoma važno pitanje, pitanje finansijske samostalnosti Skupštine, naravno kada to kažem isto mislim i na imovinu koju koristi. Naravno, obaveza je Skupštine, i to javno mora da se kaže, da se moraju uvažavati, pri tome, prilike ekonomskog i opšteg društvenog stanja, dakle, jedna vrsta samoograničenja Skupštine.
Najvažnije tri stvari koje želim istaći, to su samostalno utvrđivanje i raspolaganje sredstvima, to je da Vlada ne može da obustavi, odloži ili ograniči izvršavanje budžeta i, takođe, što je važno, kontrola izvršenja budžeta.

Trinaest minuta i 50 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, posle nje narodni poslanik Miljan Ranđelović.

Dame i gospodo poslanici, tokom januara i delimično februara, ali uglavnom tokom januara, građani Srbije putem medija imali priliku da se upoznaju sa radnom verzijom Predloga zakona o Skupštini, koja je sadržavala niz prilično, mogu slobodno da kažem, bahatih odluka koje su u najmanju ruku nezakonite, odnosile su se na vrlo čudan status penzije koju poslanici treba da dobiju, na mirovanje mandata poslanika, na poslaničke plate.
Predlog koji se nalazi pred nama, zakona o Skupštini, doduše je rasterećen svih ovih nezakonitih stvari, ali ono što je glavna zamerka DSS ovom zakonu jeste da je to prilično i suštinski prazan zakon, dakle, tu postoji jedna velika pompa, forma, ali suštinski ništa novo ne donosi.
Predsednica parlamenta je u nekoliko navrata putem medija takođe upoznala građane Srbije, a bogami i poslanike koji taj predlog nisu videli, da ovaj zakon donosi nekoliko novina. Prva od njih jeste polaganje zakletve poslanika.
Polaganje zakletve u Skupštini ima smisla kada pred poslanicima koji suštinski predstavljaju narod koji ih je izabrao, jer ne može deset miliona građana Srbije danas ovde da sedi, mi smo njihovi predstavnici i pred nama kao predstavnicima naroda polažu zakletvu i predsednik Republike, i predsednik Vlade, i ministri i sudije. Dakle, to tada ima smisla.
Pred kim poslanici treba da podnesu zakletvu? Prosto je neverovatno, ali sam odgovor predsednice parlamenta pročitala takođe u tom intervjuu medijima. Ona kaže "narodu" i to što će poslanici narodu podneti zakletvu jeste, ona kaže, "javnost rada Skupštine".
Po mom skromnom mišljenju, javnost rada je vrlo važna. Građani Srbije treba i te kako da znaju s kim imaju posla, koga su birali, kako ih njihovi predstavnici ovde zastupaju i, na kraju, kako se zalažu za poboljšanje kvaliteta života svakog građanina.
Ali, mislim da putem ovih javnih prenosa građani i te kako vide kako se njihovi predstavnici ovde zalažu za njih kada je sala prazna ili, ajde da budem malo blaža, delimično puna, odnosno poluprazna, posle davanja kvoruma dva minuta vladajuće većine u Skupštini nema.
Javnost je, takođe, i te kako dobro upoznata da se direktni prenosi, koji su tekovina demokratskih promena društva, na neki način i volševno prekinu baš onda kada su važni zakoni, i te kako važni za građane Srbije na dnevnom redu, i onda se u nekom odloženom prenosu, posle ponoći, građani i te kako mogu upoznati sa onim što su njihovi zastupnici, u vidu poslanika koje su izabrali, ovde predlagali i branili.
Dakle, isto tako sam više puta u toku današnjeg dana čula da poslanici vladajuće većina ističu kao kvalitet ove skupštine njenu efikasnost i hvale se time da su doneli 300 zakona u ovom mandatu. To bi i te kako bilo vredno hvale kada bismo mogli da se pohvalimo da smo zaista svi zajedno, poslanici i vladajuće većine i opozicije, govorili o tim zakonima, ali kao što ovde vidim, a vidim ne samo iz govora koji su ovde danas bili, nego i iz intervjua, a pozivam vas da pročitate jučerašnji intervju gospodina Nenada Konstantinovića, da se efikasnost ovde poredi sa negovorenjem o zakonima. Efikasno u Skupštini je jednako ne govorimo o zakonima. To nije svrha Skupštine i to je degradacija Skupštine od onih koji treba ovu skupštinu da vode.
Nekako, većina građana Srbije govori da ovo današnje vreme i te kako podseća na vreme Slobodana Miloševića.
Isto tako mislim, kada poredim Skupštinu sa tim, da i te kako ona podseća na to vreme. U to vreme je bila čuvena rečenica da je Skupština pokretna traka za donošenje zakona, i tada se u jednom momentu govorilo o tome da je Skupština neefikasna, da opozicija koči rad Skupštine, pa je opozicija izašla iz sale i onda je za jedan sat doneto devet zakona. To je bilo baš efikasno, ali to nije ni demokratski, niti je to svrha Skupštine.
Tada je bila slična situacija kao i danas, režimski mediji su hvalili takav intenzivni rad Skupštine, dok je jedan deo medija govorio da je to farsa od Skupštine, da je to lakrdija demokratizma.
Šta su još značajne novine koje su krajnji domet fantastične demokratije, kako to vidi ova vladajuća koalicija? To je sviranje himne Republike Srbije na početku i na kraju redovnog zasedanja. Ljudi, plašim se da će to stvarno biti skaradno i da će to uniziti i ono malo nivoa koji parlament ima, jer će nekoliko poslanika na kraju tog zasedanja ustati dok svira himna. To nije svrha himne.
Velika novina je i to što će poslanike na početku redovnog zasedanja dočekivati garda. Ne znam da li je to suština parlamentarizma, potpuno sam sigurna čak da nije, ali ako vi smatrate da jeste, nadam se da ćete moći da obrazložite sve to.
Dakle, ono što sam čula danas ovde, a što mislim da jeste svrha i da treba da bude svrha ovog zakona, jeste da podignemo ugled parlamenta i da učvrstimo položaj parlamenta u ovoj državi. Potpuno sam sigurna da se to ne radi na ovaj način i da je potpuno jasno da poslanici moraju da vode računa i da podižu rejting i ugled Narodne skupštine, ali to svako od nas radi na svoj način, neko od nas time što radi predano na predlozima zakona, time što piše amandmane i popravlja loše zakone, a neko što uvodi mažoretkinje i na taj način, kaže, podiže ugled Skupštine.

Gospodin Miljan Ranđelović ima reč.
       

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi je žao što ni oko ovog zakona nismo uspeli da postignemo konsenzus.
Slušajući ceo dan sve prethodne govornike, pitam se sve vreme da li je moguće da i oko ovog zakona postoje ovako oprečna mišljenja, da li je moguće da se ovoliko neistina iznosi i da li je moguće da se na takav način tumače jedne te iste rečenice koje čitamo i mi sa ove strane i vi sa te strane. Još jednom ponavljam, zaista mi je žao što imamo i pri ovom zakonu dve strane i zašto bar danas nismo postigli konsenzus.
Nekako mi sve ovo liči na onu čuvenu narodnu da se generali javljaju posle bitke. Postoje ljudi koji su radili ovaj zakon, postoje ljudi koji su pisali ovaj zakon i kada se radilo kao da niste želeli da radite, niste bili tu, a danas ste ovde kada se kritikuje. Zaista, vi iz sveg srca kritikujete tuđe iskrene napore da se poboljša parlamentarizam i da se poboljša najviše predstavničko telo u našoj državi.
Svako ko se iskreno bavi državom Srbijom, našom Srbijom, ko se bavi našim društvom, svako ko se iskreno bavi politikom, glasaće za ovaj zakon. Nekako mi se čini da svi oni koji su danas rekli da ne žele da glasaju za ovaj zakon i da ga neće podržati, meni to izgleda kao da se bave isključivo strančarenjem i isključivo politikanstvom. Izvinite što vam to kažem.
G17 plus će svakako podržati ovaj zakon, zato što je ovo veliki iskorak srpske demokratije i veliki iskorak srpskog parlamentarizma pre svega, i to, naravno, unapred. To je naša obaveza koja stoji u članu 110. Ustava Republike Srbije.
Ovim zakonom se uređuje funkcionisanje najvišeg predstavničkog tela u našoj državi i zbog toga je ovo jedan od najbitnijih zakona koji smo u poslednje vreme doneli.
Na početku današnje rasprave, u prvom govoru rečeno je – ako je bilo svetlih trenutaka, nije bilo kontinuiteta. To je velika istina, zaista velika istina.
U danu za glasanje kada glasamo za ovaj zakon učestvovaćemo u stvaranju istorije, zato što usvajanjem ovog zakona, a sigurno će biti usvojen, u stvari obezbeđujemo kontinuitet srpskog parlamentarizma, možda po prvi put na pravi način.
Moje lično shvatanje tradicije mi daje za pravo da budem srećan zbog člana 13. i člana 14. Zadovoljan sam zato što napokon uvodimo počasnu jedinicu Vojske Srbije, zato što će napokon biti intonirana himna. Mnogi od vas su danas probali da ismeju sve to, ali, verujte mi, kogod je otišao u neki parlament izvan ove države, to je tamo najnormalnije, to je jako lepo videti i lepo je imati tradiciju u svojoj zemlji. Nadam se da će to i ovde biti shvaćeno kada se vidi i čuje kako to izgleda na pravi način.
U članu 11, ako se ne varam, utvrđuje se način ostvarivanja javnosti rada našeg parlamenta. To ne bi bilo ništa čudno ako ne bi rekli i to da u stvari na taj način garantujemo javnost rada našeg parlamenta.
Još jedan primer dobre prakse je formalizovanje kolegijuma Narodne skupštine Republike Srbije. To će umnogome doprineti efikasnosti rada parlamenta zbog konsultacija i zbog usklađivanja rada.
Dobra novina jesu zamenice članova resornih odbora, zbog toga što smo puno puta do sada ostali bez kvoruma, nekada iz objektivnih razloga, nekada iz ličnih i sebičnih razloga.
Ogromnu samostalnost pruža možda najbitnija novina ovog zakona. To je samostalnost Narodne skupštine u smislu da samostalno raspolaže svojom imovinom koja je neophodna za rad Narodne skupštine, kao i da sama utvrđuje i sama raspolaže svojim budžetom. Postoji mogućnost da ministar koji se bavi finansijama i Vlada prihvate predloženi budžet iz Narodne skupštine Republike Srbije, ali isto tako ukoliko oni to ne žele, taj predlog budžeta republičke Skupštine mora biti usvojen.
Ono što je posebno važno za budućnost naše države jeste međunarodna saradnja. Zadovoljan sam što se spominju stalne delegacije parlamentarnih skupština, raznoraznih međunarodnih organizacija i svi ostali oblici međuparlamentarne saradnje. Zašto to kažem? Zato što će to sigurno pomoći cilju naše državne politike, a to je normalan život i to je punopravno članstvo u EU.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.
       

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno se slažemo mi iz SNS da Skupština Srbije treba da ima zakon koji će da reguliše njene nadležnosti, prava i obaveze narodnih poslanika. Međutim, mogu da kažem da nisam očekivao da će na ovaj način da se nađe jedan ovakav akt u Skupštini Srbije. Do ovog trenutka ne znam ko je pravi tvorac ovog zakona.
Više informacija smo dobili u prethodnom delu zasedanja, čak je jedan šef poslaničke grupe, koji sačinjava većinu u ovoj skupštini, rekao da je ovo delo Radne grupe i da Radna grupa postoji već dve godine, pri tom je zaboravio da saziv Skupštine ne traje dve godine i da se ta Radna grupa poslednji put sastala u decembru 2008. godine.
Mene niko ne može da ubedi da je ovih 128 poslanika napisalo ovaj zakon. Radna grupa postoji, ali ne radi. Interesuje me – ko je pravi tvorac zakona, da li su to šefovi poslaničkih grupa koji sačinjavaju većinu, da li je ovaj zakon napisao predsednik Skupštine, da li sekretar Skupštine, da li su zaposleni u Skupštini nama napisali poslanički zakon ili je možda neko došao sa Marsa i poklonio nam ovaj papir?
Slušam ovde svoje kolege poslanike, moj prethodnik reče – nečiji trud. Postavljam pitanje – čiji trud? Ko je napisao zakon? Znamo da su ga potpisali neki poslanici, a verujem da velika većina njih nije čak ni pročitala šta je potpisivala. U tome i jeste problem zbog čega se ovaj zakon kritikuje.
Pokušano je na nekoj sednici da ovaj fantomski zakon dobije saglasnost šefova poslaničkih grupa. Nije uspelo. Zašto ste onda ušli u ovu proceduru?
Koliko se sećam, kada se pisao Ustav, sastali su se predsednici političkih stranaka, sastali su se šefovi poslaničkih grupa, predsednik Skupštine, predsednik Republike i Ustav je napisan za dva meseca. U čemu je bilo problem da se ovde jednim konsenzusom političkih partija, sa šefovima poslaničkih grupa, konačno napravi pravi predlog zakona o Narodnoj skupštini?
Ako nama drugi kroje kapu o našem Ustavu, onda ovaj skupštinski saziv treba da se raspusti i da se raspišu izbori, jer prihvatanjem da potpišemo da smo podnosioci nečega, a nismo, prvo smo sebe ponizili, gospodo iz vladajuće većine.
Sam zakon je pun nedorečenosti i često je potpuno u suprotnosti sa onim što se u ovom parlamentu dešava i što će nažalost i dalje da se dešava, bez obzira da li ovaj zakon izglasate ili ne.
Već u članu 7. predloga fantomskog zakona o Narodnoj skupštini se kaže da Narodna skupština u okviru svojih nadležnosti vrši sledeće funkcije – predstavničku, zakonodavnu. Sada neka mi neko objasni – na koji to način može narodni poslanik, kao član Narodne skupštine, predstavnik Narodne skupštine, jedan od 250, da vrši zakonodavnu ulogu, kada ako podnese amandman, a njegov amandman je 151, neće moći ni da diskutuje o njemu?
Sada će neko da kaže – to je tema za poslovnik o radu Skupštine Srbije. Ne možete da donesete zakon o Narodnoj skupštini ako se ne dotaknete i poslovničkih obaveza i poslovničkih delova, kao što ste se dotakli u nekom delu ovog predloga zakona, pa čak i Ustava ste se dotakli. Na koji način to mislite?
Kaže – kontrolnu; pa tu imamo pravo da postavljamo poslanička pitanja, pa imamo pravo da postavljamo nepoverenje pojedinim ministrima, pa čitavoj Vladi. A na šta se to svodi? Imamo čak pravo i na tematske sednice kada predstavnici Vlade ovde odgovaraju, pa prvo moraju da se izređaju poslanici koji podržavaju Vladu, pa onda oni drugi. To rešavajte vi na vašim partijskim sastancima ili je to želja da, eto, ministrima je malo što su u svakim vestima, nego da se pojave i ovde, da još uvek i ovde vrše neku svoju promociju.
Evo, koliko je to kontrolna uloga – dva meseca Skupština Srbije nije zasedala. Kakvu je kontrolnu ulogu imala Skupština Srbije za ova dva meseca? Očekujete da opozicija formira dnevni red, da saziva tematske sednice, da traži izveštaj od ministarstava. Čak i ako to uradimo, pitanje je da li ćete vi iz vladajuće većine, jer nemate obavezu, to da prihvatite.
Na koji to način narodni poslanici mogu da vrše kontrolnu funkciju, na koji način kada recimo sednice skupštinskih radnih tela proglašavate za zatvorene i ne puštate poslanike koji nisu članovi tog skupštinskog odbora da prisustvuju sednicama, što je takođe sramota?
Hajde, kažite mi – koji to poslanik je mogao da prisustvuje sednici Odbora za bezbednost, ako je ona proglašena zatvorenom? Reći ću vam – čak ste izbacivali i poslanike sa sednice Odbora za finansije zato što sednica nije bila javna. U čemu je razlika između narodnog poslanika koji je član Odbora i ovog koji nije, kada je prisustvo sednici u pitanju?
Ima samo razlike u glasanju, ni u čemu više. Narodni poslanik može da prisustvuje svakoj sednici, a to neće da odlučuje ni taj koji podnosi izveštaj, ni direktor BIA, ni ministar unutrašnjih poslova, ni sam odbor. To je pravo koje im je Ustavom garantovano. Hoćete li na taj način da vršite kontrolnu funkciju?
U članu 28. uvodite jednu novinu. Gospođo predsedavajuća, molio bih da u skladu sa Poslovnikom, koji još uvek važi, preduzmete mere za ove koji dobacuju.
U članu 28. Narodna skupština ima svoje odbore, pa se kaže – bira članove odbora i zamenike članova. Hajde mi sada odgovorite, ako ste vi kao poslanici savesni u vršenju svoje dužnosti, objasnite šta će vam zamenici članova odbora? Ne možete da sakupite kvorum. Napravili ste da samo ujutru mora ovde da ima 83 poslanika, onda može da sedi samo predsedavajući i da lista akta. Toliko ste revnosni poslanici.
Oni koji kažu da je srušen ugled Skupštine Srbije, neka pogledaju prvo sebe, jer su oni glasali za takve izmene Poslovnika, jer su oni sebi dali za pravo da mogu da dođu ovde ujutru da se prijave i da odu. Nije niko drugi.
Onda se čudite što je ovakav odnosi javnosti prema Narodnoj skupštini. Krivite opoziciju za to, a zaboravljate kada krivite opoziciju za to, da se često u našem narodu Skupština još zove, bar u medijima, i parlament. Šta znači ta reč? Da je to govornica.
Jedino mesto u Srbiji gde možemo potpuno ravnopravno da suprotstavimo različitosti, i potpuno legalno. I to pravo ste narodnim poslanicima oduzeli vi iz vladajuće većine. Da li je to po nalogu predsednika Vlade, predsednika Republike, ne znam čijem, ali ste dopustili da budemo ponižavani. Onda se čudite što vas novinari slikaju pored svega i svačega i pišu sve i svašta o nama, o svima nama, ne samo o vama.
Pa kaže – da se broj članova odbora bira na predlog poslaničkih grupa srazmerno broju narodnih poslanika poslaničke grupe u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika u Narodnoj skupštini. Nemam ništa protiv toga, ali zašto ste već u sledećem stavu odustali od te ideje? Zašto to isto niste primenili i naj broj predsednika i na broj zamenika predsednika?
Jeste da se pridržavamo mi nekako tog dogovora, ali je činjenica da to samo zavisi od dobre volje većine. Ovde smo svi mi sa istim pravima i obavezama. Vi imate samo jednu više, morate da podržavate Vladu, ja ne moram kao opozicija i mi ne moramo, i naš posao je da tu vladu rušimo, ili je bar prikažemo kao nesposobnu.
Gde imamo to pravo jedino da uradimo? Ovde u Skupštini. Čitavo vreme nama vi to pravo osporavate.
Opet se uvodi neki pojam generalnog sekretara i tu bih u poslednjem stavu, u članu 34. evo kako ste i bili stručni dok ste pisali zakon. Kaže se – generalni sekretar ima zamenika koji mu pomaže u radu i zamenjuje ga u slučaju njegovog odsustva ili sprečenosti. Moglo je i zamenike, ali evo, tu pravopisnu grešku nećemo da uzmemo u obzir. Zamenika generalnog sekretara imenuje Narodna skupština na predlog generalnog sekretara, uz saglasnost predsednika Narodne skupštine. Ne vidim šta će saglasnost predsednika Narodne skupštine, ali neka ostane i tako.
Međutim, funkcija zamenika generalnog sekretara prestaje danom imenovanja zamenika generalnog sekretara novog saziva Narodne skupštine, ostavkom ili razrešenjem. Zaboravili ste još jednu rečenicu ili par reči – prestankom dužnosti sekretara. Izborom novog sekretara prestaje dužnost starih zamenika sekretara, jer ih je stari zamenik i predlagao. Vidi se da je ovo bilo prilično brzo rađeno.
U članu 41. dolazimo baš na ono o čemu sam vam pričao na početku svog izlaganja. Narodni poslanik, u skladu sa zakonom i Poslovnikom, ima pravo da učestvuje u raspravi i odlučivanju o predlogu zakona i drugih akata na sednicama Narodne skupštine i njenih radnih tela.
Kasnije kada dođemo do nadležnosti odbora, vidimo da narodni poslanik i koji nije član odbora može da učestvuje u radu odbora bez prava glasa. Šta je sa tim tajnim sednicama i zašto i to nije stavljeno u zakon, da narodni poslanik može, bez obzira na odluku da li je sednica otvorena za javnost ili nije, da prisustvuje toj sednici bez obzira da li je član odbora ili nije?
U članu 54. mogu da kažem da je tu pomalo i Ustav Republike Srbije prekršen. Po Ustavu Republike Srbije mandat narodnom poslaniku i Skupštini traje do konstituisanja novog saziva Skupštine. U članu 54. predloga se kaže – u slučaju raspuštanja Narodna skupština, odnosno nadležni odbora Skupštine, vrši samo tekuće ili neodložne poslove, a naročito: rešavanje mandatno-imunitetnih pitanja, ostvarivanje međunarodne saradnje u skladu sa ovim zakonom, pojedine slučajeve rešavanja materijalno-statusnih pitanja narodnih poslanika i drugih izabranih i imenovanih lica i ako su poslovi vezani za zakonski rok ili to nalažu potrebe države.
Ovde je u nekoj ne tako dalekoj našoj prošlosti političkoj bilo pitanje – da li Vlada može, kada je raspuštena Skupština, da radi svoj posao? Naravno da može. Može čak i da predlaže zakone. Sećam se da je vlada Zorana Živkovića, kada je Skupština Srbije bila raspuštena, podnela predlog budžeta za 2004. godinu. Jeste da nije bilo političke volje da se taj budžet usvoji i taj saziv Skupštine nije odlučivao o tom budžetu, niti bilo koji drugi, ali je Skupština mogla potpuno punovažno da odlučuje i da utvrdi zakon o budžetu za 2004. godinu.
Zašto Narodnoj skupštini i narodnim poslanicima ona prava koja su im garantovana Ustavom ograničavate jednim zakonom? Ako Ustav kaže da mandat narodnom poslaniku traje do izbora novog narodnog poslanika, onda je tu priča završena. I kada se raspusti Skupština, ima pravo da zaseda, da odlučuje, da donosi zakone dokle god se ne konstituiše nova.
Hoćete li da kažete da tih dva, tri, četiri meseca, koliko može da protekne od raspuštanja Skupštine do konstituisanja nove, nema nikoga ko bi mogao da vrši kontrolni posao nad Vladom Republike Srbije? Ili će nama Vlada da određuje koja su to bitna pitanja za funkcionisanje države? A koja sad Vlada? Pa ko je tehnička Skupština, onda je tehnička i Vlada, kako sad to?
Ova priča koje su se mnogi dotakli, da je Skupština konačno nezavisna i da ovim predlogom zakona imamo svoj skupštinski budžet, možda bi bilo u redu da nije člana 66. Pošto znam da mnoge kolege poslanici nisu ni pročitali zakon kako treba, znači, sekretar Narodne skupštine utvrđuje predlog budžeta, upućuje ga nadležnom odboru koji ga takođe utvrđuje.
Znači, menja ga ili ga ostavlja istog, predlaže se ministarstvu nadležnom za poslove finansija i Vladi, mogu da ga usvoje, mogu da ga odbiju, svakako mora u takvom izvornom obliku da bude upućen u skupštinsku proceduru izglasavanja budžeta za tu godinu.
Međutim, Vlada ne može bez saglasnosti predsednika Narodne skupštine obustaviti, odložiti ili ograničiti izvršenje skupštinskog budžeta. Zašto predsedniku Narodne skupštine na prvom mestu dajemo tolika ovlašćenja, jer svi koji su bili predsednici skupština, pa i sadašnji, kažu da su samo prvi među jednakima, i da ga stavljamo u jednu izuzetno delikatnu i tešku situaciju ako dođe do jedne ovakve pojave?
Ili da prepustimo koliko je on jak da se odupre članovima Vlade, predsednicima svojih stranaka, da ne bude smenjen ili bi ipak tu saglasnost trebalo da da, ako ne Skupština, onda bar odbor nadležan za poslove finansija, pošto je on i učestvovao u utvrđivanju predloga budžeta za Skupštinu Srbije.
Zato, kolege narodni poslanici, tvrdim da ovaj zakon nije dobar, da ga je teško popraviti čak i amandmanima, da je na brzinu napisan, da se eto tek nešto desi. Vidim da će ovde iz zakona da bude donet i nov poslovnik o radu Skupštine Srbije. Voleo bih da novi poslovnik ne bude donet na ovakav način, da u njegovoj izradi stvarno učestvuju radne grupe, da se stvarno ispoštuju i prava narodnih poslanika.
Nemojte da dozvolite da izgovor za ograničavanje prava narodnih poslanika bude efikasnost u radu. Parlament nije efikasan koliko zakona donese, parlament je efikasan koliko radi u toku godine, jer smo imali situacije da se kao jedna tačka dnevnog reda nađe i 15, i 20, i 25 predloga zakona, sa ovako restriktivnim poslovnikom sve se završavalo za nekoliko sati.
Postavite sebi pitanje, pošto je čest i izgovor racionalizacija ili štednja – da li je manja šteta kada Skupština radi, ima kvalitetnu raspravu, kada Vlada koja piše i predlaže zakone zna da će zakoni da budu dosta kritikovani u Skupštini i da zbog toga mora da pravi dobre zakone, ma koliko to zasedanje trajalo ili je bolje da donosimo loše zakone uz kratku raspravu?
Neka mi neko kaže šta je onda veća šteta, šta će više državu da košta – loš zakon ili par dana više rada u Skupštini? Tvrdim vam, posledice koje proizvode loši zakoni su mnogo skuplje nego par dana rada u Narodnoj skupštini.

Gospođa Nada Kolundžija ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, iz ovog što je rečeno ne mogu da zaključim zašto nećete glasati za ovaj zakon, pošto ono o čemu ste pričali, osporavajući ustavnost odredbi zakona, zapravo je dokaz da niste uporedili zakon i Ustav.
Naime, u članu 45. zakona piše da narodnom poslaniku mandat prestaje potvrđivanjem mandata dve trećine narodnih poslanika narednog saziva. Dakle, nismo suspendovali ustavnu odredbu ni slučajno, ali isto tako član 109. Ustava, poslednji stav, kaže da Narodna skupština koja je raspuštena vrši samo tekuće ili neodložne poslove određene zakonom. U slučaju proglašenja ratnog ili vanrednog stanja ponovo se uspostavlja njena puna nadležnost.
Ova ustavna odredba nedvosmisleno govori o tome da raspuštena Skupština nema punu nadležnost. Jedino ukoliko mislite da bi mimo Ustava trebalo ovim zakonima i protivno Ustavu uspostavimo punu nadležnost parlamenta, onda mislim da se ne razume šta znači kada je Skupština raspuštena, dakle, zašto raspuštena Skupština ne može imati pun mandat?
Zakon o Vladi definiše koje su nadležnosti Vlade u slučaju da je Vlada u ostavci. Takođe ima ograničene nadležnosti i Vlada, i u tom zakonu je jasno definisano koje su nadležnosti Vlade u slučaju kada je Vlada u ostavci.
Što se tiče rada u slučajevima kada je rad skupštinskih organa zatvoren za javnost, onda želim da vam kažem da sve procedure i razrade su predviđene poslovnikom. Dakle, mi mislimo da to nije materija zakona i da u slučajevima kada se neke sednice, iz interesa bezbednosti, zatvaraju za javnost, da se uslovi pod kojima tada odbor radi, način na koji se donosi odluka o zatvaranju za javnost, reguliše se poslovnikom, a ne ovim zakonom.