Gospodin Palalić ima reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zaista kako je najavljivana ovih dana ova sednica i zakon, nimalo ne liči na tu svečarsku atmosferu koja se očekivala kada se usvaja jedan izuzetno važan zakon, kao što je zakon o Narodnoj skupštini. Više se stiče utisak da se ovaj zakon donosi u jednoj praznini, u jednom očekivanju da će biti rešena druga tema koja je nametnuta od strane vladajuće koalicije prethodna dva meseca, a to je rezolucija o Srebrenici.
Pošto nije podnet predlog te rezolucije, pošto nije došlo do konsenzusa unutar vladajuće koalicije, eto, da se popuni prazan prostor do početka redovnog zasedanja danas ćemo raspravljati o zakonu o Narodnoj skupštini. To je problem i to je atmosfera u kojoj radimo i čitav današnji dan, rasprave i sve ono što je danas istaknuto i kao pohvala zakonu i sve ono što se odnosi na kritiku, govori o tome o čemu se radi u ovom zakonu i zašto ovaj zakon, pogotovo ova sednica, ne priliči onome što je očekivano kada je u pitanju zakon o Narodnoj skupštini.
Danas se puno govorilo o istoriji, govorilo se o srpskom parlamentarizmu, iznele su se tu dileme da li je u našoj istoriji bilo parlamentarizma, da li se on razvijao, kakva je bila situacija u srpskim institucijama.
Na stranu sva ta poređenja, jedna činjenica je sasvim sigurno nešto što razlikuje današnji saziv parlamenta od nekih prethodnih. Današnji saziv parlamenta je taj saziv koji nema u svom radu, kad pogledamo godinu i po dana, ni jednu veliku temu.
Dok su se nekadašnji parlamenti bavili ključnim državnim pitanjima, pravcem državne politike, odlučivali o ratu i miru, odlučivali o spoljnoj politici, odlučivali o teritorijalnom integritetu, o svim ključnim pitanjima u državi, današnji parlament na dnevnom redu za godinu i po dana nije imao ni jednu veliki državnu temu.
Da ne govorimo o tome, evo danas pišu neki mediji, da za godinu i po dana srpski parlament nije raspravljao o najvažnijem državnom pitanju koje se odnosi na KiM. A zašto? I to je povezano sa efektima ovog zakona, zato što to hoće Vlada.
Onda se postavlja pitanje - kakav će efekat biti ovog zakona? Pričamo ovde o novim nadležnostima, o novim kapacitetima, o finansijskoj samostalnosti, a vladajuća većina, niti ovaj parlament, nemaju nikakvu snagu da otvore veliku temu, državnu temu, da postave to pitanje Vladi i u krajnjoj liniji da se oko te teme složimo i da veliki broj građana, a građani najviše prate takve sednice, vidi u Narodnoj skupštini i jedinstvo i jasan pravac državne politike.
Onda se postavlja pitanje – šta je moglo da bude da se eventualno ovaj zakon donosio u drugačijoj atmosferi često pominjanog ovde konsenzusa? Pa, moglo je biti sledeće - da Narodna skupština, koja bi konsenzusom donela jedan zakon o Narodnoj skupštini, zajedno napravi strategiju kako da se izborimo da Narodna skupština bude reprezentativno i, kako je ovde rečeno, kredibilno telo, sa jasnim merama i prema Vladi, i prema drugim institucijama, i prema medijima i prema javnosti.
To bi bila strategija da se ojača Narodna skupština. Ovako mi ulazimo u raspravu o jednom zakonu koji je prošireni Poslovnik, čak mnoge stvari koje su očekivane da ovde budu definisane dotaknute su ili ovlaš ili se upućuje na neke nove zakone koji će ta pitanja da regulišu. Odsustvo hrabrosti da se ta pitanja definišu ovde u zakonu, prepuštanje tih pitanja drugim zakonima koje će inicirati Vlada, a ne Narodna skupština, jeste problem ovog zakona.
Sada, kada pogledamo i atmosferu, i položaj parlamenta, i odsustvo rasprave o ključnim državnim pitanjima i činjenicu da se ni jedno ključno pitanje ovde nije razrešilo, jer se čekaju zakoni koje će predložiti Vlada, pitanje je onda hrabrosti i snage vladajuće većine da ono što naziva epohalnim u ovom zakonu, a to je finansijska samostalnost, uspe da izbori sa Vladom i obezbedi Narodnoj skupštini.
Od toga nema ništa. Svako ozbiljno pitanje koje je ovde pokrenuto skidano je sa dnevnog reda upravo od strane vladajuće većine u Narodnoj skupštini, zato što je nevidljiva ruka Vlade to naređivala. Sada očekujemo da će ta ista većina, koja nije imala hrabrosti da u parlamentu otvori velika pitanja i velike državne teme, sada uspeti da se izbori za finansijsku samostalnost i budžet.
Bojim se da od toga neće biti ništa i da je ovo jednostavno propuštena prilika da se konsenzusom, jasnim porukama prema svim institucijama pokrene priča vraćanja autoriteta i snage u srpski parlament, koji nema veze samo sa izbornim sistemom, nego ima veze sa voljom svih narodnih poslanika ovde u Skupštini.
Ako ne budemo kao narodni poslanici, kroz jedan drugačiji zakon koji će preciznije, jasnije odrediti niz rešenja, od blanko ostavki, od nadležnosti, kako je ovde rečeno, i predsednika Skupštine, do svih drugih pitanja, a ne da uvodimo dekore koji se odnose na himnu, na počasne straže, na gardu, još malo će neko da predloži da topovi pucaju, a da sve ostane prazna ljuštura, ništa nećemo učiniti na tome da Narodna skupština postane ono telo kojim su se nekada Srbi ponosili i u kojoj su očekivali da se donose najvažnije odluke.
Najvažnije odluke u državnoj politici Srbije donošene su u Narodnoj skupštini, a sada to nije slučaj, sada se to izmešta u Vladu. Onda se postavlja pitanje, kada Skupština, osim o nekim zakonima, ne raspravlja ni o čem drugom, zašto nema takav kredibilitet?
Ovaj zakon nije dao ni jedan odgovor na ta pitanja. Jako bi bilo bitno da se pokušalo postići konsenzus, da on nije nametnut, a pogotovo ne da se ostavlja ovakav utisak da je on u jednom interegnumu, jednom praznom prostoru, kada jedna tema koja jeste važna, nije uspela da dobije podršku unutar vladajuće većine, tek to tako prođe.
Tako će proći poslovnik koji iza ovoga sledi, isto tako, bez konsenzusa. Narodna skupština neće postati ni kredibilna, ni jaka, ni snažna, zato što nije učinjeno ništa da svi narodni poslanici, kao što smo znali u velikom broju slučaja, po pitanjima važnim za ovu državu, da postignemo konsenzus, ne uradimo to kada je u pitanju najvažnija institucija. Hvala.

Predstavnik predlagača, gospođa Nada Kolundžija. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, možda je nekada davno srpski parlament vodio politiku, ali Ustav Republike Srbije, za koji vi kao partija i vaš predsednik sebe smatraju najzaslužnijim za njegovo donošenje, jasno propisuje da Vlada utvrđuje i vodi politiku i da Vlada predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge akte.
Mislim da parlament Srbije ne može da raspravlja velike državne teme kao pravac utvrđivanja nekakve politike. Mi velike državne teme raspravljamo svaki put kada raspravljamo o zakonima kojima uređujemo važne oblasti u društvenom sistemu.
Parlament, bez obzira što znači raspravu i donosi raspravu, ali on za rezultat mora da ima akt. Ovo ne može biti prosto debatni klub, a sigurno rezultat naše rasprave ne može biti utvrđivanje politike, jer je to po Ustavu Republike Srbije nadležnost Vlade Republike Srbije.

Gospodin Jovan Palalić. Nema baš mnogo osnova za repliku, ali ako mislite da niste dobro shvaćeni, izvolite.

Gospođo Kolundžija, jako dobro znam ko utvrđuje i vodi politiku u Republici Srbiji po Ustavu. Znam da to radi Vlada Republike Srbije, ali Narodna skupština predstavlja građane Republike Srbije i ne može se ta politika kriti od Narodne skupštine u kojoj je ta Vlada dobila podršku.
Da li to znači da Vlada Republike Srbije nikome ne odgovara za svoju politiku koju utvrđuje i vodi? Ako neku politiku vodi, onda je valjda bilo bitno da ta Vlada o toj politici otvori raspravu u Narodnoj skupštini, od koje očekuje podršku.
Mi ne govorimo da Skupština utvrđuje i vodi politiku, ali je bitno da Narodna skupština kao predstavnik građana o toj politici raspravlja i da da podršku, legitimitet i snagu takvoj jednoj Vladi. I u prethodnom periodu, gospođo Kolundžija, Skupština nikada nije vodila politiku, ali je svaka Vlada znala da za važna državna pitanja konsultuje Narodnu skupštinu i da obezbeđuje konsenzus o toj politici koju ona predstavlja. To je suštinska stvar.
A da li Narodna skupština može da inicira pitanja? Naravno da može i treba da ih inicira i prema Vladi, jer ju je ona i birala. Sada, ako kažemo – to hoće samo opozicija, onda je to problem. Zašto se nijedan predlog opozicije oko nekih pitanja koja smo predlagali ovde nije stavio na dnevni red? Neka dođe Vlada, pa neka kaže – to nije politika koju mi zastupamo.
Valjda narodni poslanici u Narodnoj skupštini imaju mogućnost da pokreću pitanja koja su bitna za građane. To su suštinske stvari i to je suštinska razlika. Ako vodite jednu politiku koja dovede do toga da se sada na severu Kosova razmeštaju snage kao posledica prihvatanja Euleksa, nikada o tome se nije ovde razgovaralo, nego je to nekako Vlada, ne znam ni na koji način, utvrdila, i time se dovodi u pitanje čitava politika teritorijalnog integriteta Republike Srbije, a da o tome nismo postavili pitanje za godinu i po dana, onda jeste suštinska stvar – šta se to krije od Narodne skupštine koju građani gledaju?
Građani ne gledaju sednice Vlade, nego gledaju Narodnu skupštinu i gledaju rasprave u Narodnoj skupštini i očekuju da se u Narodnoj skupštini o tim pitanjima raspravlja i razgovara.

Gospođa Nada Kolundžija.

Ustav je opet definisao jasno nadležnosti i odnose Vlade i Narodne skupštine. Narodna skupština istovremeno glasa o programu i izboru članova Vlade.
Mi smo, kada smo glasali za Vladu, glasali i za program Vlade. Ono što su naši mehanizmi koje ovde niko ne spori, jeste da se postavljaju pitanja Vladi, da Vlada dolazi određenim danima, kao što smo i predvideli, i da odgovara na pitanja. Da Vlada dolazi u dane kada imamo pitanja na aktuelnu temu i da tada postavljamo pitanja.
Prosto, ne može se osporiti da smo ukinuli instrumente, naprotiv, uveli smo instrumente koji omogućuju parlamentu da pred Vladu postavlja sva pitanja koja su od interesa za građane, da od nje traži odgovore i da inicira, naravno, razne čak i zakonske projekte. Svaki od narodnih poslanika ima mogućnost da pokrene inicijativu i za donošenje zakona.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kao što su između ostalog kolege moje iz poslaničkog kluba SPS-JS u svom izlaganju vrlo jasno i precizno istakli, poslanička grupa SPS-JS u načelu podržava predloženo zakonsko rešenje, jer smatramo da je neophodno najpre ispoštovati Ustavom predviđenu obavezu da se o parlamentu donese zakon, čijim će se usvajanjem, kako je između ostalog navedeno, stvoriti normativne pretpostavke za usklađivanje poslovnika o radu republičkog parlamenta sa Ustavom, i to 120 dana od dana kada se usvoji zakon o Narodnoj skupštini, kao i donošenje drugih akata predviđenih zakonom.
S druge strane, kao što je između ostalog rečeno, usvajanjem ovog zakona, parlament se dovodi u ravnopravni ustavno-sistemski položaj u odnosu na organe i izvršne i sudske vlasti, o kojima su doneti posebni zakoni. Narodna skupština Republike Srbije ovim zakonskim predlogom, rekao bih, ostvaruje najpre svoju ustavnu obavezu.
Rad najvišeg zakonodavnog tela reguliše zakonom, sprovodi načelo podele vlasti, zaokružuje demokratski poredak u našoj zemlji garantovan Ustavom, ali obezbeđuje i međusobnu kontrolu i stvara uslove za efikasnije funkcionisanje Narodne skupštine Republike Srbije.
Sam značaj predloženog zakona, između ostalog, leži i u činjenici da je ovo od uvođenja višestranačkog sistema prvi predlog zakona o Narodnoj skupštini.
Najvažnija novina koju sadrži ovaj zakonski predlog je svakako finansijska samostalnost najvišeg zakonodavnog tela. Narodna skupština, kao što je između ostalog rečeno, prvi put će dobiti svoj budžet koji će biti obezbeđen iz budžeta Republike Srbije i koji predlaže generalni sekretar Narodne skupštine Srbije, i to se zapravo može definisati kao garant samostalnosti republičkog parlamenta.
Nadležni skupštinski odbori, kako je predviđeno članom 67, utvrđuje predlog skupštinskog budžeta. Dostavljaju ga nadležnom ministarstvu na mišljenje. Međutim, ono što je jako važno jeste činjenica da, ukoliko se ne postigne saglasnost između resornog ministarstva i skupštinskog odbora, prihvata se predlog skupštinskog odbora, što opet potvrđuje realizaciju proklamovanog cilja u kontekstu samostalnosti, kada je reč o finansijama. Ono što je izuzetno važno, Vlada Srbije neće moći bez saglasnosti republičkog parlamenta obustaviti izvršenje skupštinskog budžeta.
Sva ona sporna pitanja, o kojima se više u javnosti govorili tokom izrade ovog zakona, a tiču se, pre svega, nekakvih privilegija poslanika, naravno da su izostala, odnosno nisu deo ovog zakonskog predloga, jer poslanici su građani Srbije i dele sudbinu građana Srbije, odnosno naroda.
Neke od bitnijih novina koje se uvode ovim zakonskim predlogom između ostalog su i obaveza poslanika na polaganje zakletve, intoniranje državne himne na početku i završetku redovnih zasedanja, kao i postavljanje garde ispred ulaza u Dom Narodne skupštine, što će svakako, po našem mišljenju, slažemo se, na jedan određeni način povećati ugled republičkog parlamenta.
Kada je reč o poslaničkom mandatu, Predlog zakona je predvideo da poslanik slobodno raspolaže svojim mandatom, u skladu sa Ustavom i zakonom kojim se reguliše izbor narodnih poslanika. Primanja i druge naknade se utvrđuju posebnim zakonom, kao i to da poslanik stiče pravo na penziju u skladu sa zakonom.
U Predlogu novog zakona kaže se da je poslanik dužan da učestvuje u radu Narodne skupštine i njenih tela. To naravno ne znači da je time ukinuto i legitimno i legalno pravo opozicije da bojkotuje plenarne sednice.
Želimo da verujemo da će dužnosti poslanika na stalnom zaposlenju u Skupštini i kada je reč o dolasku poslanika u Skupštinu, prijavljivanja, biti regulisane novim poslovnikom o radu, koji Skupština, kao što sam već rekao, ima obavezu da donese i usvoji 120 dana od dana kada se usvoji zakon o Narodnoj skupštini. Jer zapravo sada sankcija za nedolazak za sednicu ne postoji, osim suda građana na izborima.
Ovim zakonskim predlogom se afirmiše uloga, prava i odgovornost narodnih poslanika. Naravno da podržavamo intenciju kada je reč o funkcionisanju parlamenta da se akcenat stavi na rad u odborima. Zakonski predlog je predvideo stalna radna tela, odnosno odbore, kao i privremene anketne odbore i komisije koji mogu formirati pododbore, a mogu angažovati i naučne radnike radi proučavanje pojedinih pitanja.
Ono što na samom kraju želim da kažem, ovim predlogom se ističe obaveza stvaranja uslova za obezbeđivanje javnosti rada Narodne skupštine. Javnost u radu je i do sada postojala i to je logično, obzirom na velike nadležnosti koje Skupština ima. Ali od danas, javnost rada u radu postaje zakonska obaveza. Potpuno je logično da rad republičkog parlamenta mogu da kontrolišu građani koji su ovaj parlament i birali.
Predloženim zakonom su, mišljenje je SPS-JS, vrlo jasno i precizno utvrđeni položaj, organizacija, način rada i odlučivanja Skupštine, položaj i prava, dužnost poslanika, amblemi, simboli, obeležja republičkog parlamenta, finansije, odnos prema drugim državnim organima, upravljanje i raspolaganje imovinom, međunarodna saradnja i položaj skupštinske službe.
Na samom kraju, još jednom, i time završavam, poslanički klub SPS-JS u načelu podržava ovaj zakonski predlog.