Poštovane dame i gospodo, poštovani građani, demokratija krajem 20. i početkom 21. veka nema sumnje doživljava trijumf i kao ideal i kao skup političkih institucija i prakse.
U zaključnoj izjavi svetskog samita UN 2005. godine kaže se da je demokratija univerzalna vrednost i da ona ne pripada nijednoj zemlji ili regionu izolovano. Takođe, složićemo se da je snažan parlament vitalni znak snažne demokratije.
Međutim, uprkos svemu ovome dešava se i jedan paradoks. Taj paradoks govori o tome da upravo parlamenti u vreme jačanja demokratije slabe i da njihova uloga širom sveta u većini društava gubi na značaju. Šta se dešava i kako je moguće da jedna institucija, koja bi trebalo da bude hram demokratije, praktično gubi podršku od onih koje predstavlja, od građana država u kojima funkcioniše.
To je paradoks nad kojim se svakako treba zamisliti i mislim da mi u Srbiji predstavljamo, nažalost, jedan od loših primera koliko parlament može da gubi na ugledu i koliko građani mogu da imaju nizak nivo poverenja u parlament i svoje predstavnike.
Svi smo svedoci toga, koliko sam u parlamentu za proteklih pet ili šest godina, nažalost, desilo se pet ili šest smrtnih slučajeva. Parlamentarci su umirali na svom poslu, a evo i danas smo imali primer, koji nije tako redak, da se pred očima građana parlamentarci onesvešćuju na svom poslu. Meni nije poznato da se ni u jednoj drugoj instituciji u Srbiji tako nešto tako često i na takav način dešava, što sigurno govori o tome da ovaj posao kojim se mi bavimo nije baš tako lak, jednostavan i lagodan kakvim ga doživljavaju građani Srbije.
Međutim, uprkos tome, bili smo izloženi činjenici da se gotovo čitava javnost obrušuje na parlament i na nas kao pojedince i da smo bili u prilici da bivamo nazivani imenima koja dobro vaspitano dete ili čovek u Srbiji neće sa lakoćom ponoviti. Isto tako, gotovo da i naši prijatelji i porodice počinju da se pitaju da li smo mi zaista tako neobrazovani, tako primitivni, tako nepošteni, tako lenji, kako nas čitava javnost opisuje. Naša deca saginju glave u školama pred tvrdnjama svojih nastavnika da smo mi skup korumpiranih primitivaca.
Da li je za utehu, to se ne dešava samo Srbiji. Kao što sam rekla, poverenje u parlament širom sveta u većini država opada. Opet da kažem, da li je to za utehu, ali jedno istraživanje i anketa pokazuje da recimo u zemljama EU, među institucijama čije je poverenje ispitivano, najveće poverenje ima policija, zatim vojska, zatim sudovi, zatim parlament i na kraju stranke.
U istočnoj Aziji - vojska, sudovi, policija, parlament, stranke. U zemljama koje su nedavno postale članice EU – vojska, policija, sudovi, parlament, stranke. Znači, parlament i stranke su redovno na dnu i opet kažem, nije samo u Srbiji slučaj da mehanizmi sile uživaju mnogo veće poverenje od mehanizama i institucija demokratije.
Australijski predstavnički dom izdao je jedno saopštenje pre nekoliko godina gde je rekao ovako – reklamno-propagandna delatnost, novinari i prodavci polovnih kola u Australiji mogu da odahnu, ne spadaju više u najnepopularnije profesije, prestigli su ih poslanici, koji su među 23 rangirane profesije u Australiji najnepopularnija profesija.
Zašto je to tako i zašto dolazi do ovog paradoksa demokratije, da ostavimo političkim teoretičarima. Jedan od njih, Norberto Bobio, italijanski teoretičar, kaže da se verovatno radi o izneverenim očekivanjima i izneverenim obećanjima. Filozofi mogu da raspravljaju o tome da li je uopšte ideale kakav je demokratija ili sloboda ili pravda moguće dostići.
Naš pesnik Branko Miljković poetično se zapitao da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Svi mi koji smo se borili u nekom periodu svog života, a verujem da među nama ima mnogo takvih, bez obzira što nam se ideali možda razlikuju, sigurni smo da nam ideali nikada ne mogu odgovoriti istom merom.
No, da se ne bavimo politikološkim i filozofskim temama. Duboko verujem da uvek kada postoji neki problem čovek treba da krene od sebe i da se zapita – šta ja tu mogu da uradim? Isto tako, verujem da je ovog trenutka pred nama pitanje šta mi možemo da uradimo.
Uverena sam da ovim zakonom pravimo pokušaj da damo odgovor na to pitanje. Zaista, šta možemo da uradimo? Možemo da donesemo zakon, možemo da ga primenjujemo, možemo da se u svakodnevnom radu trudimo da naš parlament učinimo što je moguće više demokratskim.
Da bi parlament zadovoljio te uslove, on mora da omogući adekvatnu predstavljenost građana, mora da bude transparentan, mora da bude dostupan, mora da bude efikasan i mora da bude odgovoran, mora da polaže račune pred građanima koje predstavlja.
Šta su u pokušaju da postignu ove kriterijume radili ostali parlamenti i šta mi možemo da uradimo? Navešću nekoliko primera. Javna slušanja su svakako dobar institut koji obezbeđuje da građani uzmu učešće i da sarađuju sa parlamentarcima.
U Belorusiji, Sloveniji ili Tunisu postoje konstitutivni saveti nevladinih organizacija ili udruženja građana koji su pridruženi nekim skupštinskim odborima i stalno su u konsultativnom procesu. U Mađarskoj, pri parlamentu, postoji kancelarija za građane, gde građani mogu davati svoje sugestije, primedbe i učestvovati u procesu donošenja zakona.
Na Islandu zakonodavni odbor, recimo, traži mišljenje u pisanoj formi od zainteresovanih građana ili grupa građana kada se raspravlja o nekom zakonu. Takođe, dobri su primeri i mobilnih parlamenata, kancelarija parlamenata u unutrašnjosti ili regionalni centri koje neki evropski parlamenti imaju u svojim zemljama.
Želim da kažem i neke zanimljive primere kako parlamenti rade sa mladima ili kako pokušavaju da kod mladih razviju svest o značaju parlamentarne demokratije. Recimo, islandski parlament ima sajt za učenike uzrasta od 13 do 15 godina, gde oni mogu da komuniciraju sa crtanim likovima, uče i odgovaraju na pitanja o parlamentu i da odmah dobiju povratnu informaciju i ocenu o svojim odgovorima.
U Finskoj postoji igra "zakonodavci", u kojoj deca virtuelno donose zakone i igraju različite uloge u okviru parlamenta. U Turskoj, recimo, parlament, zajedno sa ministarstvom prosvete, učestvuje u projektu jačanja đačkih parlamenata, gde deca stiču iskustvo kako je to birati i biti biran i kako to treba predstavljati nekoga ili svoje stavove. I, recimo, nije retka praksa da predsednik parlamenta prisustvuje ovim izborima u školama, kako bi dao na značaju đačkim parlamentima.
Ovo su sve dobri primeri koje verujem da i mi možemo slediti. Mi imamo i neke od svojih mehanizama koje smo već razvili.
Kada govorimo o samom zakonu, rekla sam već, mislim da je ovo jedan od načina da jačamo parlament dalje. Naravno da zakon sam po sebi neće doprineti jačanju parlamenta, ali neki njegovi mehanizmi, u zavisnosti od toga kako ih budemo koristili, svakako mogu biti dobra polazna osnova.
Kada se govori o gardi i kritikama koje su za to vezane, moram da kažem da lično neću uživati u tom činu i verujem da nijedan pojedinac, nijedan čovek na svetu, ne može verovati da se garda postrojava zbog njega. To možda samo neki koji imaju probleme sa paranoidnom šizofrenijom mogu verovati da su oni toliko veliki da upravo zbog njih može da se postroji garda.
Međutim, ukoliko se ona postroji pred institucijom, zbog institucije i da bi instituciji dala na značaju, a samim tim i građanima Srbije, onda za mene to jeste prihvatljivo rešenje.
Mislim da je najznačajniji deo koji ovaj zakon donosi, odnosno rešenje koje on donosi, samostalan budžet Skupštine, jer to zaista jeste uslove za nezavisnost i to zaista jeste uslov za jačanje parlamenta. Znamo i iz ličnog života, i iz ekonomije i iz privrede da je prosto nemoguće biti nezavisan bez ekonomske nezavisnosti, da je nemoguće razvijati sopstvene mehanizme, da je nemoguće pratiti sopstvene programe ukoliko nemate nezavisan budžet. Verujem da je to jedno od najznačajnijih rešenja koja ovaj zakon donosi.
Ono što u njemu želim posebno da pohvalim i moram da kažem da to doživljavam kao deo lične satisfakcije za rad koji sam, verujem, predano obavljala tokom prethodnih godina u parlamentu, a to je uvođenje upravo instituta javnih slušanja i uvođenje skupštinskih kancelarija u unutrašnjosti naše zemlje.
Član 27. ovog zakona predviđa mogućnost organizovanja javnih slušanja za odbore, a član 15. govori o tome da svoju predstavničku funkciju Skupština ostvaruje i na taj način što poslanici obavljaju kontakte i razgovaraju sa građanima bilo u Skupštini, odnosno otvorena je mogućnost da se to radi i u kancelarijama u unutrašnjosti.
Sa ponosom mogu da istaknem da sam jedna od prvih poslanika koja je organizovala i javno slušanje, a isto i prva poslanica koja je otvorila poslaničku kancelariju u unutrašnjosti Srbije. Kada smo počeli sa formom javnih slušanja 2005. godine, moja koleginica Ivana Kovačević, koleginica Donka Banović i ja, u ime Odbora za siromaštvo, Odbora za rad i socijalna pitanja i Odbora za prosvetu bilo je mnogo podsmeha u Skupštini vezano za sam ovaj termin, a naravno i za način rada.
Moram da kažem da su dolazili gotovo iz svih poslaničkih grupa. Mnogi su nas pitali da li će biti i javnog gledanja, mnogi su nas pitali da li smo onda, samim tim, mi možda javna kuća, mnogi su pitali razna nesuvisla pitanja, izvrgavajući ruglu ovaj institut demokratije koji postoji u svim razvijenim demokratskim parlamentima.
Međutim, kad radite nešto u šta verujete, naravno da se ne osvrćete na to. Zašto su javna slušanja dobar mehanizam učešća građana? Zato što se parlamentarne procedure približavaju građanima, zato što građani učestvuju u parlamentarnim raspravama na odborima, zato što javna slušanja i poslanike čine odgovornijim pred građanima, a parlament legitimnijim, zato što javna slušanja doprinose otvorenosti i transparentnosti demokratskog procesa, podizanju demokratske političke kulture, unapređenju saradnje i poverenja između građana i njihovih predstavnika i omogućavaju stalni dijalog građana i parlamenta.
U tom smislu, javna slušanja su u našem parlamentu već postala praksa. Bilo ih je dosta. U ovom poslednjem sazivu, mislim, sve više i više i mislim da je jako dobro što ovoga puta i zakonom o Narodnoj skupštini potvrđujemo da su javna slušanja nešto što postaje deo parlamentarne prakse i nešto što postaje stalni mehanizam saradnje sa građanima i učešća građana u demokratskim procedurama.
Kada govorimo o kancelarijama u unutrašnjosti, već imam nekoliko meseci iskustva u radu sa građanima u ovoj kancelariji i mogu vam reći da je to zaista jedno izvanredno iskustvo, ne zato što mi je prvi put da imam kontakte sa građanima, znam da svi vi na terenu imate kontakte sa građanima, ali ovo je prosto mogućnost da građanima krenete u susret, da kancelarija bude otvorena svakog dana za njih, da vi budete dostupni građanima svakodnevno i da se veliki broj problema građana može rešiti.
Kada ne može da se reši, onda se građani i sami uvere da vi niste tako moćni kako su možda mislili, da vam se često desi da kada pred njihovim očima probate da pozovete nekog direktora nekog javnog preduzeća da on baš i nije spreman da vam se javi, da baš možda i nije spreman da vam izađe u susret i prosto se razbija taj jaz između građana i parlamenta, jaz između građana i poslanika i uverenje građana da poslanici jednostavno rade za sebe.
Dakle, pred očima građana pruža se mogućnost da se uvere u činjenicu da veliki broj nas radi upravo u javnom interesu i da veliki broj nas u stvari predano radi svoj predstavnički posao.
Sledeći misao da u novije vreme demokratija nije više pitanje slobodnih izbora, nego upravo pitanje učešća građana u demokratskim procedurama između izbora, verujem da ovaj zakon pruža dobru osnovu za tako nešto i otvara šire mogućnosti za dublju saradnju građana i poslanika, a samim tim i jača ulogu parlamenta i parlamentarne demokratije u našem društvu. U tom uverenju, poslanička grupa G 17 plus glasaće za ovaj zakon.