Deset minuta i pet sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Narodni poslanik Meho Omerović nije u sali. Narodna poslanica Vjerica Radeta ima reč, a posle nje narodni poslanik Bajram Šehović.

Dame i gospodo narodni poslanici, primedbe SRS na ovaj zakon izneću komentarišući nekoliko članova predloga ovog zakona. Naravno, nezaobilazni članovi su 37, 38. i 39, i to iz dva razloga. Prvi razlog je što su ovi članovi suprotni Ustavu Republike Srbije i nama je zaista neverovatno da je neko ko je radio na izradi ovog predloga zanemario ono što piše u Ustavu Republike Srbije.
Danas vi iz vladajuće koalicije govorite o slobodnom mandatu, to ste predvideli i ovim članovima 37. i 38, i rekla bih to možda ne zvuči loše, ali pored činjenice da to nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, morali bismo da vodimo računa i o vremenu u kojem živimo, morali bismo da vodimo računa o tome da živimo u državi u kojoj ministar pravde na Javnom servisu pre nekoliko dana kaže da su Šarići toliko moćni da oni mogu zapravo da utiču na vlade u celom regionu.
Da li je mislila i na Vladu Republike Srbije ne znam, ali u svakom slučaju ako iz usta ministra pravde čujemo takvu konstataciju, onda moramo da se zapitamo šta znači slobodan mandat narodnog poslanika. Da li to znači nastavak trgovine, kakva je prisutna u novijoj parlamentarnoj istoriji u Srbiji, kakva je prisutna pogotovo u ovom skupštinskom sazivu kada, ponoviću, to su govorile i ostale kolege, imamo u Skupštini situaciju kakva ne postoji nigde na zemaljskoj kugli, da u Skupštini sede ljudi koji se predstavljaju narodnim poslanicima, a koji nisu učestvovali kao stranka na izborima, pripadaju nekoj stranci koja nije postojala u vreme izbora.
Naravno, javna je tajna da tu stranku finansiraju određeni tajkuni, mafijaši itd. Sve je to odobravano od strane režima Borisa Tadića. Ta ista stranka već postaje pretnja i Tadićevom režimu i verovatno ćete imati neka rešenja, valjda ćete bar da izađete u javnost sa podacima o tome odakle se finansira ta stranka, odakle su potrošili onolike pare u svim lokalnim kampanjama.
Moramo da budemo svesni činjenice da živimo u vremenu nažalost jednog velikog moralnog pada, da živimo u vremenu velike ekonomske krize i socijalne bede i da će svi ti momenti uticati na to da ćemo mi, ako usvojite ovaj zakon, od parlamenta napraviti bukvalno buvlju pijacu.
Trebalo je još samo da napišete u jednom članu kada će biti sezonsko sniženje, da li pred prolećno ili pred jesenje zasedanje. Zaista niste smeli da uradite ovako nešto jer kada smo učestvovali u izradi Ustava hteli smo upravo da Ustavom sprečimo korupciju i ovaj Ustav, ovakav kakav je danas na snazi, zaista sprečava odnosno garantuje sprečavanje korupcije u parlamentu, a vi danas govorite i usvajate zakon koji će, ne znam kako ste samo to uspeli, biti iznad Ustava.
Podsetiću takođe da ćete na ovaj način, pored toga što ćete legalizovati ovu poslaničku grupu koja nije učestvovala na izborima, legalizovaćete i stanje poslanika kojeg ste kupili tako što ste mu legalizovali neki objekat u Zemunu i ko zna šta ste mu još dali, zato što vam je u određenom momentu bio potreban za izglasavanje zakona o javnom informisanju.
Predstavnici vladajuće većine, gospođa Kolundžija kao predstavnik predlagača, iz sve snage danas se upirala da nam objasni kako je slobodan mandat zaista nešto što je i u skladu sa Ustavom i nešto što treba ovom parlamentu i državi Srbiji, a istovremeno u Opštinskom odboru u Pirotu isključujete članove DS zato što nisu poštovali volju DS da u Pirotu ta stranka izađe iz vlasti. Tu ste potpuno u pravu.
Potpuno ste u pravu zato što su ti vaši članovi u Pirotu izabrani sa vaše liste, ali nemojte jedno da radite kada ste vi u pitanju, a drugo da govorite javnosti i drugo da govorite kada su u pitanju druge stranke.
Moram da pomenem i članove 62. i 63. koje smo u prethodnom periodu imali u praksi, ovo što sada pokušavate da ozakonite, to je da predsednik jednog odbora, konkretno govorim o Dragoljubu Mićunoviću, bez konsultacija sa poslaničkim grupama šalje neke delegacije iz poslaničkih grupa, sam određuje narodne poslanike koji će da putuju po belom svetu.
Mi smo se nekoliko puta ovde javno suprotstavili tome i imali, takođe, javno obećanje gospođe Slavice Đukić-Dejanović da će ona lično da se potrudi da se to nikada više ne desi. Umesto da se to nikada više ne desi, vi ste u ova dva člana predloga ovog zakona i tu mogućnost ozakonili.
U članu 73. predvideli ste da Uprava za zajedničke poslove republičkih organa obavlja za potrebe Narodne skupštine poslove prevoza održavanja, servisiranja i garažiranja vozila i poslove ugostiteljskih usluga. Ovo veoma kratko napominjem, jer mi u SRS mislimo da su sve ove službe morale, takođe, da pripadnu Skupštini i to je ono što su svi sekretari, otkad sam u parlamentu, obećavali i vozačima, i spremačicama, i kafe-kuvaricama i konobarima da će, kada se bude donosio zakon, i oni takođe biti u Skupštini kao službe Skupštine, između ostalog zato što su u Skupštini nešto veće plate zaposlenih nego u ovoj Upravi za zajedničke poslove. Dakle, niste održali obećanje.
Na kraju, bila bih loš pravnik kada ne bih primetila da vam je član 80. neprimenjiv. Kažete da će ovaj zakon stupiti na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Ako zakon stupi na snagu, on mora i da se primenjuje.
Pitam vas – kako ćete primeniti član 67. koji govori o budžetu Narodne skupštine? Kako ćete primeniti članove 75. do 78, koji ostavljaju rok od šest meseci, 120 dana itd. za izradu podzakonskih akata? Neozbiljno, neodgovorno, loš predlog i to je, naravno, razlog zbog čega srpski radikali neće glasati za njega.

Devet minuta iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Bajram Šehović. Nije prisutan u sali. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, posle njega narodni poslanik Milan Stanimirović.

Javnost treba da zna da je ovaj predlog zakona ili uopšte ta ideja odavno prisutna, ali nisu bili motivi ovi koji su sadržani u ovom tekstu predloga zakona. Potpuno su drugi motivi bili pre nekoliko godina kada se razmatralo o eventualno nekom budućem zakonu o Narodnoj skupštini. Da ne bih sada širio temu, ostalo je zabeleženo da sve varijante je praktično minirala DS i na svoj prepoznatljiv način, sada ne želim da otvaram tu temu, imali su verovatno nekog interesa.
Da sad ne bih ponavljao mnoge stavove koje su izneli poslanici SRS, skrenuo bih pažnju na činjenicu da iz ovog predloga zakona se ne vidi šta želi da se postigne. Da li želi da se postigne neki stabilni parlamentarizam, da li želi da se postigne poštovanje demokratskih principa u proceduri, gde 250 ljudi predstavlja građane Republike Srbije, gde 250 narodnih poslanika, parcelisanih u poslaničke grupe, sa svojim političkim strankama, izražavaju izbornu volju građana kao političke alternative, da li to želi da se sačuva ili potpuno nešto drugo? Verujem da se radi o potpuno nekom drugom interesu.
Ne uzimam sada u obzir rezolucije koje su predložene, bilo je govora o njima, pa nisu uvrštene, ne uzimam u obzir ni to da je potrebno da parlament radi, s obzirom da u ovoj zemlji svako ko ima najmanji problem može da okrivi parlament da je on kriv za sve i za svašta.
Samo bih skrenuo pažnju na to da, možda će to delovati malo kao šala, ali kada Boško Ristić brani neki predlog zakona, znajte da je to loše. Tako je bilo sa Ustavnom poveljom, tako je bilo sa setom pravosudinih propisa. Sećate se koliko je on to branio, pa onda onaj izbor i uvek znamo da posle toga ta institucija ne može da zaživi, da se javljaju strašni problemi.
Naravno, nemam ništa protiv Boška Ristića, niti protiv bilo koga ovde pojedinačno, niti lično, ali želim da polemišem sa nekim političkim stavovima koji ovde nemaju činjenično pokriće. Da mi se ne uzme za zlo, ali preterano šuplja priča, želje, nade, očekivanja itd, a prikriva se grubo kršenje Ustava.
Sada ću samo da vas podsetim da i u pravnoj i u političkoj teoriji postoji dilema kako obezbediti i sačuvati autentičnu volju birača u predstavničkom domu. I mnogo razvijene demokratije su bile suočene sa tim problemom. Naravno, slobodni mandat jeste tekovina neposrednih izbora, ali član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, osim toga što priča o tom imperativnom mandatu, što niko ne spori, osim predlagač ovog zakona, to je jedini član koji govori o proporcionalnim izborima za Narodnu skupštinu.
Ono što zaprepašćuje, to je činjenica da se u ovom predlogu zakona gotovo ne pominju dve reči ''politička stranka'', a imate sigurno 20 članova Ustava Republike Srbije gde su političke stranke i subjekti političkog i ustavnog sistema Republike Srbije.
Verovatno razlog za ovako ishitrenu i nervoznu odluku da se ovo uvrsti u dnevni red treba tražiti u činjenici da treba da se obezbedi stabilna vlast. Međutim, teorija je odavno rekla da stabilna vlast ne mora da bude i dobra vlast. Dobru vlast karakterišu rezultati, dela i uopšte stanje u društvu i kako građani doživljavaju svoj život "pod tom vlašću".
Ono što je davno teorija rešila - da se malo može verovati da u uslovima političke nestabilnosti vlast može da bude dobra. Mi imamo političku nestabilnost. Bez obzira da li je stabilna ta vlast, a računa se da je stabilna ukoliko postoji većina, to opet nije garancija dobre vlasti. Zato je parlament potreban, da bi se čule sve političke, ideološke i druge alternative, a ne da bi se prekrojilo.
Vrlo često ovde, kada izostane argumentacija za odbranu nekog predloga zakona, kaže se – to je još jedan pokušaj. Zakoni nisu sredstvo gde se pokušava sa nečim. Zakoni imaju potpuno drugu funkciju. Ili što vrlo često dolazi sa ove strane – znate, radikali, vi ste možda i u pravu, ali šta vredi, mi imamo većinu.
Pre jedno godinu dana smo čuli čuvenu misao da demokratija jeste ono što odluči većina. Bili smo svedoci svojevrsne karikature pojma demokratije i reči demokratija. To je nešto što mora da se žigoše, makar u ovoj načelnoj raspravi. Kada bude u pojednostima, biće tu mnogo konkretnih primedbi na konkretne članove ovog predloga zakona.
Međutim, ne može zakon tako da se piše što se koriste žargoni iz medija ili sa neke druge lokacije i po sistemu – skupili smo se nas nekoliko, mi smo većina, pošto je potpuno jasno da je opozicija bojkotovala izradu ovakvog predloga zakona, to sada predstavlja naš izraz saglasnosti volja – imamo većinu, to je demokratija.
Tačno se zna koliko oblasti mora da se uredi zakonom ili nekim drugim aktom, uz punu saglasnost svih učesnika na političkoj sceni. Tako je bilo sa Zakonom o izboru narodnih poslanika u drugoj polovini 1992. godine, tako je bilo sa Zakonom o izboru narodnih poslanika koji je donet 2000. godine. Tako je bilo i sa mnogim drugim aktima, gde su sele sve relevantne političke stranke, postigle visoki stepen dogovora saglasnosti, u skladu sa Ustavom, jer sve nas Ustav obavezuje.
Ovde se sada ide na neku brzinu, na neku silu. Imamo 126, izguraćemo.
Vidite neke odredbe vašeg predloga zakona, ako zažive, kako biste primenili na vaše poslanike? Ne zameram, da me pogrešno razumete, ali pogledajte, čitave poslaničke grupe nisu prisutne tu, a vi želite jednu odredbu da ugradite samo zbog opozicije, da opozicija mora da sedi, a vi ne možete da obezbedite vaše političke istomišljenike unutar iste političke stranke, koalicije koja je učestvovala na izborima.
Kažem vam – ne zameram vam. Meni ne smeta da li će u ovoj sali biti 20, 50 ili 250 narodnih poslanika, ne smeta, ovo je institucija koja treba da radi, ovo je skoro jedina institucija u državi koja uvek ima neprekinuti kontinuitet i tako treba da bude.
Moram da vam skrenem pažnju da i oni koji su se najviše zalagali, teoretičari neki u istoriji, za taj predstavnički sistem kao oblik neke demokratije, da su izneli da se kroz istoriju pitanje karaktera i sudbine mandata narodnih predstavnika tretiralo uvek nešto malo manje kao pravno pitanje, a više kao pitanje ustavnog morala ili etike predstavničke vlasti.
U tom smislu i ta kupovina, trgovina, prebezi itd. dominantno su pitanje morala, ali vlast je dužna da obezbedi sistem vrednosti da bi se sačuvao taj društveni moral, da sutra kada neko izađe na izbore da glasa za svoje predstavnike zna ko su, šta su.
Političke stranke jesu transmisija. Dali ste značaj političkim strankama u velikom broju odredbi Ustava RS. U komunističko vreme, Savez komunista je bio ustavna kategorija. Od 1990. godine promovisan je višestranački politički sistem. Samo dve odredbe su se odnosile na političke stranke.
Ustav iz 2006. godine je u tom smislu još veći iskorak. Zašto? Niko danas ne može da negira ulogu i značaj političkih stranaka, pogotovo parlamentarnih političkih stranaka, jer one stvarno i jesu transmisije. Za šta? Da članovi političke stranke, kao narodni predstavnici u Narodnoj skupštini reprezentuju kako volju birača, tako i ono što je odlučila izašla politička stranka pred izbore sa svojom platformom, sa svojom ideologijom, jer na ovim izborima ljudi su glasali za ideologiju, za program političke stranke. Nisu glasali za pojedince.
Ako je politička stranka mogla nekome da dodeli mandat sa svoje liste, to smo i tražili da se promeni u Ustavu. Zato i postoji član 102. stav 2. Da otklonimo jednu veliku zabludu, tri vrlo važna u to vreme političara, koliko su važni neka bude da su se sami proklamovali, koji su rekli da su napisali Ustav u političkom smislu reči, razgovarali su sa nekima iz inostranstva, što se tiče člana 102. Ta trojica predstavnika Srbije, najjačih političkih stranaka, ubedili su te predstavnike iz inostranstva da se trguje mandatima i svi su dali konkretne primere.
Danas ste imali situaciju i mogućnost da čujete šta se sve dešavalo sa mandatima. Predstavnici iz inostranstva su našli razumevanja za to, pa su rekli – očekujemo u dogledno vreme da će Srbija izaći iz te situacije da tajkuni, kriminalci ili ko zna ko drugi, obezbeđuju sredstva da bi se obezbedila, na neki način, većina u Narodnoj skupštini, preko kupovine poslanika i njihovih mandata.
Zabeležili su kao primedbu. Znate zbog čega su rekli da postoji primedba? Imperativni mandat može da utiče na eventualno budući izbor sudija. To je tačka 53. onoga što stalno tumačite ovde.
To je ta situacija. Sve stranke imaju potrebe da se zaštite mandati. Očekivali smo da se ta odredba Ustava, član 102. stav 2, ukoliko ima potrebe da se razrađuje, razradi na jedan adekvatan način, u funkciji očuvanja izborne volje, a vi idete korak dalje, pa sa jednom trapavom formulacijom promovišete slobodni mandat.
Bukvalno rečeno, kažete tajkunima i svim zainteresovanima – imamo mnogo interesnih grupa u Republici Srbiji kojima nije sasvim svejedno ko će biti na vlasti. Zašto? Traže pogodnu vlast da ne bi podnosili račune za ono što su uradili.
Pitanje etike jeste – da li se neko bavi politikom iz ideologije, političkih ubeđenja, ili doživljava mandat narodnog poslanika da bi zadovoljio svoje lične, materijalne interese. Onda ste imali prilike da vidite, kome su na prvom mestu lični materijalni interesi baš ga briga, on napušta, on ide.
Naravno, nikada to ne radi baš toliko dobrovoljno, nego se javljaju neki i pritisci – da li je legalizacija, da li su neke krivične prijave, da li su neka obećanja, da li je nešto što ide baš u džep. Kako to da zaštitimo? To je problem cele Srbije, nije to problem jedne stranke.
Imali ste predstavnika SPO-a. Šta vam je rekao? Imali ste predstavnika G17 plus, šta vam je rekao. Imali ste predstavnika LDP, koji su protiv ovog rešenja u Ustavu, ali priznaju šta piše u Ustavu, a DS ide korak dalje, priča o apsolutno slobodnom mandatu.
Da vas podsetim, gospođo Kolundžija, vas moram da podsetim, imamo na čelu Ustavnog suda Republike Srbije gospođu Bosu Nenadić. Ona je razmatrala u Ustavnom sudu Republike Srbije 2003. godine upravo to pitanje slobodnih mandata. U to vreme je važio Ustav iz 1990. godine, gde je bio promovisan princip slobodnog mandata.
Javili su se sporovi oko nekih mandata. Evo, samo jedan deo obrazloženja da vam pročitam. Kaže se – narodni poslanik može imati političku i moralnu obavezu da vrati mandat, ali pravna obaveza nije Ustavom konstituisana, misli se na Ustav iz 1990. godine. Pravna obaveza je konstituisana danas u Ustavu RS, član 102. stav 2.
To je pravna obaveza, a vi preko toga prelazite. Zašto? Šta želite da postignete? Idete direktno u nešto što se zove suprotno Ustavu RS. Moj Boško Ristić kaže – zalažem se za slobodni mandat. Shvatam ga kao čoveka koji ima neki stav o nečemu, ali dajte kad pričamo o nečemu šta je ustavno, šta nije ustavno, da se bavimo time.
Evo, na primeru, isti je sudija danas Bosa Nenadić, po Ustavu iz 1990. godine je rekla – ne može zato što nije Ustavom propisano. Zbog toga je u Ustav ubačena odredba stav 2. člana 102. Zbog ove odluke Ustavnog suda. Sada kažete – ni to ne priznajemo. Čekajte – kako Srbija da zaštiti izbornu volju? Imamo neka sredstva da zaštitimo na biračkom mestu? Nemamo nikakva sredstva da zaštitimo u medijima. Izvinite, molim vas, kako da se zaštiti u državnom organu Narodnoj skupštini?
Nađite rešenje. Nudimo pomoć da se nađe rešenje u skladu sa Ustavom. Zašto? Član 102. stav 2. su potvrdili građani na referendumu. Svoju izbornu volju su potvrdili na izborima. Šta će sutra da bude? Pustite šta će sutra da bude.
Možda sutra tajkuni kupe sve, pa imaju 250 svojih narodnih poslanika ovde, ali gledajmo šta je danas. Mandat se zna koliko traje, četiri godine. Zato se izbori sprovode, u pravilnim vremenskim razmacima zato što se računa da u tom periodu verovatno dolazi do promene izborne volje.
Kako nešto može da se promeni bez izbora? Tako fundamentalno, što zadire u srž države, zakonodavnog organa. Pričam vam o ustavnom moralu. Da li možemo odavde da izađemo i da kažemo imamo ustavni moral? Ovde se hvalimo da u zakon ubacujemo nešto što je suprotno Ustavu Republike Srbije.

 Sedamnaest minuta i dvadeset sekundi  je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, ovlašćena predstavnica predlagača..

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne vidim na koji način vi možete da tumačite odredbu člana 37. kao suspendovanje ustavne odredbe.
Dakle, Ustav u članu 102. stav 2, koji vi pominjete, kaže - narodni poslanik je slobodan da pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj strance. Dakle, narodni poslanik je slobodan. Od njegove volje zavisi da li će to učiniti ili neće učiniti.
Mi samo u članu 37, ne razrađujući ovu odredbu, jer smatramo da to nije predmet ovog zakona već zakona o izboru narodnih poslanika, kažemo da narodni poslanik slobodno raspolaže svojim mandatom u skladu sa Ustavom i zakonom.
Dakle, zaista ne razumem na koji način vi uopšte možete da tumačite da smo mi suspendovali ustavnu odredbu i da smo sada ovim zakonom proklamovali nekakvo novo pravilo koje je izvan ustavnog rešenja i izvan zakona.
Potpuno sam saglasna da se i u razvijenim parlamentarnim demokratijama vodi debata o tome na koji način da se zaštiti izborna volja građana, da se istovremeno predstavnici naroda oslobode partijske diktature, da tako kažem, i da imaju slobodu u zastupanju interesa građana, i mnoge zemlje imaju različita rešenja. Ne može se reći da postoji jedno jedino rešenje koje se primenjuje.
Ovim zakonom niti smo hteli, niti smo mogli da idemo dalje od Ustava i nismo ni išli dalje od Ustava. Vi ovde optužujete vlast i kažete da bi vlast morala da obezbedi sistem vrednosti gde se poštuje moral, pri tom imate na umu kako su, u nekakvom sistemu vrednosti za koji smo mi navodno odgovorni, oni koje ste vi proglašavali svojim najvrednijim, biserima među sobom, najpoštenijim, najčasnijim, najkvalitetnijim, pokazali da taj isti moral o kojem vi pričate nemaju.
Dakle, kako smo mi mogli, kada ste vi stvorili njih, kada ste vi njima dali atribute časti, poštenja, morala, uzora za sve građane Srbije, a onda kažete - oni su se pokazali kao nemoralni. Ne znam gde je tu naša krivica.
Ne sporim to da li vi imate pravo da mislite da se to tako pokazalo ili ne, ali samo hoću da vam kažem da zakon i Ustav u tom slučaju nije bilo moguće poštovati, zato što ste vi njima poverili ostavke, i njihove i svoje, a ne nama. O tome se radi. Dakle, ako su oni bili čuvari, bankari vaših blanko ostavki, kako smo mi mogli da budemo odgovorni za činjenicu da su oni rekli, znate šta, tih ostavki nema, nema zakonskog osnova da se mandati oduzmu.
Ipak morate biti pošteni. Razumem vaš osećaj da vam je učinjena nepravda. Razumem vaš osećaj da ste prevareni. Razumem da ste vi verovali pogrešnima. Razumem da ste stvarali one koje sada nazivate raznim imenima, ne želim da upotrebim nijedno, ali za to ne možete optuživati druge. Ipak se osvrnite ka sebi i vidite kako je moguće da vam se to desilo.

Narodni poslanik Zoran Krasić, pravo na repliku.

Stvarno sam razočaran. Znate li zbog čega, Nado? Pribegavam nekim lukavstvima, verujte, pa čitam neke standarde, čitam neke propise, čitam nešto što su napisali ljudi koji su daleko, daleko iznad i vas i mene.
Malopre sam vam pročitao šta je napisao tvorac te parlamentarne demokratije i predsstavništva narodnog, Džon Stjuart Mil. Vi ste čak i njega negirali. Sada ste krenuli na nešto što nisam ni hteo da pričam. Nisam hteo da se bavim konkretnim stvarima. Konkretne stvari rešavaće se na neki drugi način.
Hteo sam samo načelno da vam skrenem pažnju. Poslanik je slobodan i poslanik slobodno raspolaže, postoji ogromna razlika. Ako niste imali nameru da devalvirate član 102. stav 2, onda zašto uopšte postoji član 37? Zašto postoji? Kao što vam postavljam pitanje, zašto ste ubacili odredbu o tome da poslanik ide u penziju pod opštim uslovima? To se valjda podrazumeva. Isto i član 37. u ovoj izvedbi kako ste ga vi dali je toliko neustavan, jer se podrazumeva da Ustav važi.
Odakle vam potreba da precizirate, da imperativni mandat preformulišete u slobodni mandat? S kojim pravom? S pravom da ćete dobiti 126 glasova? To imate uvek, ali vam to ne daje za pravo da kršite Ustav.
Gospođo Kolundžija, ja sam taj koji je pisao Ustavnom sudu da postoji sukob interesa između gradonačelnika i narodnog poslanika. Zante li šta sam dobio od tog Ustavnog suda – zaključak "odbacuje se". U prevodu- u pravu si, nemamo hrabrosti to da rešimo. Pojavila se Agencija za borbu protiv korupcije i šta je odlučila? Upravo ono što sam napisao.
Budite malo oprezni kada iznosite neko vaše neslaganje sa mojim stavovima. Neka to bude zasnovano na nekim argumentima, na nekim činjenicama i neka bude zasnovano na poznavanju, ako ne Ustava, makar malo i teorije. Ovo što ste rekli stvarno ne zaslužuje da se pomene u Narodnoj skupštini. Pričamo o problemu na nivou načela, jer je ovo načelna odredba. Vi unosite nešto konkretno.
Ustavni moral. Ko brani ustavni moral? Svi moramo da ga branimo, jer ako ga mi ovde ne branimo, koja poruka ide prema građanima, koja poruka ide prema deci? O čemu se radi? Vi imate većinu i uvek možete da završite šta god hoćete, ali se postavlja pitanje – kakav je odraz u društvu to što se radi ovde?

Tri minuta. Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, ovlašćena predstavnica predlagača.

Potpuno se slažem da neprincipijelni napadi na Narodnu skupštinu nanose štetu ne samo Narodnoj skupštini, nego i  Srbiji svim građanima Srbije. Podjednako, kao i vi, delim ogorčenje svih onih koji osećaju da je to ne atak i degradacija pojedinaca koji sede ovde, već atak i degradacija institucije.       
Kao i vi, boriću se svim sredstvima koje imamo kao parlament da se takve stvari ne dešavaju. Vrlo sam sklona čak i tome da Narodna skupština kao institucija traži odgovornost medija koji se tako ponašaju. Vrlo sam sklona tome, zato što zaista duboko verujem da se degradacijom institucije zapravo razara sistem demokratski i poredak koji treba, između ostalog, da počiva i na ovoj instituciji i oko toga sa mnom ne morate da se sporite.
Po onome što vi kažete, pre mogu da zaključim da je član 37. suvišan, nego da je protivustavan. Postavlja se pitanje da li su neke od ovih odredaba suvišne, jer su preciznije, više razrađene nekim drugim zakonima i samim tim, onda, po vašem ubeđenju i nekih drugih, nema potrebe da budu u ovom zakonu. Zaista o tome možemo da razgovaramo.
Ne mislim da je protivan Ustavu, i to je što se mog stava do sada tiče za nas jako važno, jer smo se zaista svi koji su radili na ovom tekstu striktno pridržavali odredaba Ustava i ni u jednom trenutku nikome nije bilo ni na kraj pameti da na bilo koji način povredi Ustav.
Htela sam samo još nešto da kažem. Mi smo želeli da u ovom poslu učestvujemo svi zajedno. Neću da skidam odgovornost sa nas što u tome nismo uspeli. Dakle, neću da skidam odgovornost sa nas. Možda pristup nije bio dobar, možda način na koji smo krenuli, pa prekinuli nije bio najsrećniji, ali želim da kažem da ipak odgovornost ne može biti samo naša.
Ako svi drugi ne pokazuju volju da učestvuju u tome, onda teško da jedna strana može, ma kakvim naporom, da dovede do toga da se ta volja te strane promeni. Ono što ste rekli, a što ipak nije tačno, ne postoji nijedan akt koji se donosi opštom saglasnošću.
Dakle, ne postoji nijedan zakon i nijedan akt za koji je propisana, neophodna, potrebna opšta saglasnost i to, dopalo se to nekom ili ne, jeste u osnovi parlamentarnog višestranačkog demokratskog sistema. Većina postoji, ono što je kvalifikovana većina, dakle, neka većina se utvrđuje i te većine mogu biti različite za različite akte, ali ne postoji nijedan akt, ne samo kod nas, koji se donosi opštom saglasnošću svih subjekata.