Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na stanje u privredi, standard građana i preko 120.000 otpuštenih radnika u toku prethodne godine, očekivao sam da na ovom redovnom zasedanju imamo znatno ozbiljniji dnevni red od ovog koji je predložila skupštinska većina.
Smatram da je na dnevnom redu, pre svega, trebalo da budu zakoni koji bi pomogli privredi da prebrodi ovu tešku ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi, a ne zakoni koji, kao što je carinski zakon, faktički nastavljaju s politikom liberalizacije trgovine, s carinskom politikom koja je započeta još 2000. godine.
To, naravno, ne znači da SNS ima nešto protiv liberalizacije trgovine, potpuno smo svesni da je ona danas neizbežna, da je neophodno da se uključimo u međunarodnu podelu rada, ali je za SNS u ovom trenutku od nastavka liberalizacije trgovine bitnije da se, pre svega, prilagodi brzina kojom se krećemo ka liberalizaciji i da se sinhronizuje sa formiranjem novih institucija koje bi omogućile našoj privredi da, uz takvu liberalizaciju, i preživi.
Znači, želeo bih da kažem da je, čini mi se, bilo mnogo važnije od ovog carinskog zakona da se ispravi sve ono što je do sada loše urađeno (ima toga dosta u procesu liberalizacije spoljnotrgovinskog režima) i da se sve ono na šta ukazuju ljudi od struke, a što se odnosi na propuste i loše strane što ekonomske politike, što same liberalizacije, analizira i s tim izađe pred poslanike.
Jer, obrazloženje koje ste dali nakon ovog carinskog zakona je izuzetno šturo. Rekao bih da čak i ne sadrži neke ozbiljne razloge zbog čega se zakon koji smo usvojili 2003. godine u 2010. godini menja i rekao bih da je potrebna ozbiljna analiza dosadašnje politike liberalizacije spoljnotrgovinske razmene.
Zahvaljujući toj politici, ali i, pre svega, politici kursa koja je vođena od 2000. godine naovamo, dobar deo izvozne privrede smo uništili. Danas nismo u situaciji da možemo da se pohvalimo da imamo ozbiljan izvozni sektor, da smo u procesu tranzicije faktički izvršili deindustrijalizaciju Srbije. Jako smo loše odradili posao kada je u pitanju struktura naše privrede i nivo razvoja srpske industrije nije ni približan onom koji smo svi očekivali, a pre svega onom koji ste vi obećavali kada ste dolazili 2000. godine.
Imamo, a imali smo i pre ove ekonomske krize, jako malu industrijsku proizvodnju. Ta industrijska proizvodnja doživela je pad naročito u ovoj 2009. godini. Veliki je problem prerađivačka industrija. Tu imamo pad oko 17%, što znači da se vrši kontrakcija srpske privrede i da ulazimo u dosta neizvesnu 2010. godinu, bez obzira na sve optimističke prognoze koje stižu od strane Vlade.
Mislim da broj izgubljenih radnih mesta treba, pre svega, da pokrene jednu ozbiljnu akciju, ozbiljnu izmenu ekonomske politike s kojom Vlada treba da izađe pred građane. Kao što rekoh, preko 120.000 radnih mesta je izgubljeno u 2009. godini. Samo u Pomoravlju smo u 2009. godini izgubili 4.782 radna mesta. To je oko 8% u odnosu na ukupan broj radnih mesta, što uopšte nije zanemarljivo.
Kakvo je stanje u srpskoj privredi i kakva je ekonomska politika vođena u prethodnom periodu, mislim da najbolje možemo da vidimo kroz indeks konkurentnosti, koji je dat u 2009. godini i po kome se Srbija nalazi na 93. mestu od 133 zemlje koje su uzete u razmatranje, da u Evropi lošije mesto od nas ima Albanija, na 96. mestu, i Bosna i Hercegovina, na 109. mestu.
Kada je u pitanju efikasnost tržišta, zauzeli smo katastrofalno 112. mesto, zahvaljujući, pre svega, ozbiljnim monopolima koji postoje na našem tržištu, zahvaljujući, dobrim delom, jednom uvozničkom lobiju, koji je i te kako krojio ekonomsku politiku i utiče na politiku i Narodne banke Srbije, znači na ukupnu monetarnu politiku, pre svega politiku kursa, nastojeći da neke profite, neke rente koje je ostvarivao u nekom prethodnom periodu, od 2000. godine naovamo, i dalje zadrži.
Kada su u pitanju problemi srpske privrede, možemo najbolje da vidimo kroz indeks konkurentnosti da to, pre svega, jesu korupcija, politička nestabilnost, pristup finansijskim sredstvima i neefikasnost državnog aparata. Iza svih tih problema, koji bitno utiču na ekonomsku situaciju u Srbiji, stoje država i neuspešne reforme.
S obzirom na to da mi vreme ističe, dozvolite samo da kažem da mi se čini da ste ovim zakonom, koji ste predložili Narodnoj skupštini, faktički nastojali da se dodvorite delimično EU, delimično uvozničkom lobiju i da, nažalost, sam zakon neće ništa dobro i ništa bitno doneti privredi u nekom narednom periodu. Hvala.

Iskorišćeno je vreme poslaničke grupe "Napred, Srbijo". Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić, posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono o čemu su se saglasili i predstavnici i Vlade i opozicije, barem ako je verovati izjavama ministra finansija Diane Dragutinović s kraja prošle godine, jeste činjenica da je postojeći sistem poreza na dohodak građana zaista komplikovan i neprimenjiv u ekonomskoj stvarnosti u kojoj se nalaze država i građani Srbije, te da je neophodna jedna zaista suštinska, a ne samo kozmetička, reforma ili promena.         Evidentno je, dakle, da važeći sistem poreza na dohodak građana, praktično, ne ispunjava nijedan od onih bitnih parametara na osnovu kojih se i vrši vrednovanje modela oporezivanja dohotka građana.
Takođe, siguran sam da delimo mišljenje i da je reforma poreskog sistema možda i najznačajniji segment sveobuhvatnih reformi ekonomskog sistema Republike Srbije. Ovim aktuelnim Zakonom o porezu na dohodak građana praktično nije izvršen nikakav suštinski ili radikalni zaokret u politici oporezivanja, već je, zapravo, na sceni prisutan nekakav kombinovani sistem oporezivanja, koji se danas, istini za volju, a to pokazuju i podaci, veoma retko sreće u savremenim poreskim sistemima u svetu. Ovde je možda jedino logično objašnjenje da je Srbija država u kojoj ništa nije logično.
Mi u SRS ističemo da je za suštinsku reformu poreske politike neophodno uzeti u obzir nekoliko bitnih činjenica, a to je da se stvarni ekonomski i socijalni efekti primene određenog oblika oporezivanja mogu u značajnoj meri razlikovati od predviđanja koja se mogu naći u ekonomskim teorijama. Znači, neophodno je uvažiti, pre svega, karakteristike privrede Srbije, njene eventualne razvojne ambicije, performanse poreske administracije i neizbežan nivo poreskog morala.
Kada je o slici privrede Srbije reč, tu je najvećem broju građana sve i te kako jasno i poznato. To pokazuju podaci o zaduženosti zemlje, o industrijskoj proizvodnji i svi ostali parametri koji ukazuju na to da je sveobuhvatna makroekonomska situacija u kojoj se nalazi država Srbija i te kako teška.
Takođe, prilikom analize postojećeg poreza na dohodak građana, kao i prilikom planiranja ili projekcija poreskih reformi, neophodno je uzeti u obzir i podatke koji se tiču strukture poreskih prihoda po vrstama dohotka, a ti podaci kažu da prihodi od rada čine 90% registrovanog oporezivog prihoda građana u Srbiji, dok je nekih 10% prihoda po osnovu kapitala. Pri tom, zarade zaposlenih čine preko 80% registrovanog oporezivog dohotka i predstavljaju ujedno i najznačajniju i najvažniju kategoriju prihoda građana u Srbiji.
Dakle, ono što je krucijalno pitanje bilo koje reforme poreza na dohodak građana, biće svakako taj poreski tretman koji će imati zarade zaposlenih u Srbiji, kojih je, istini za volju, iz dana u dan sve manje. Ti zvanični statistički podaci su i poražavajući i zabrinjavajući istovremeno, jer 63% zaposlenih ostvaruje zaradu manju od prosečne, polovina radnika prima manje od 75% prosečne zarade, svega 8% je zaposlenih koji primaju zaradu koja je viša od iznosa dvostruke prosečne zarade, a skoro petina ljudi danas u Srbiji prima onaj tzv. minimalac, odnosno minimalnu zaradu.
Ako se, dame i gospodo narodni poslanici, zna da primena bilo kojeg poreza ima za posledicu i pojavu određenih troškova, pošto to uvek imamo u svakom predlogu zakona, dakle stavku koja se tiče svih poreskih obveznika, onda treba istaći da za poresku administraciju, kroz troškove naplate i kontrole, postoje troškovi ujedno i za poreske obveznike, kroz podnošenje poreskih prijava, prateće dokumentacije, vođenje evidencije itd.
Ono sa čime se mi u Srbiji danas suočavamo jeste jedno opšte pravilo da su troškovi primene poreza veći što je poreski sistem komplikovaniji, a upravo je takav danas na sceni u Srbiji. Da razjasnimo stvari, poreski oblik u okviru kojeg se primenjuje veći broj poreskih stopa, iako postoje brojnija oslobađanja i olakšice, ujedno je i komplikovaniji.
Pretpostavljam da je svima vama veoma dobro poznato da u uslovima visoke međunarodne mobilnosti kapitala i visina poreza na dohodak predstavlja jedan od faktora te međunarodne konkurentnosti zemlje, a očigledno da je i tu pozicija Srbije prilično loša. Naravno, pri tom je za sve one potencijalne investitore, bilo da je reč o domaćim ili stranim, kojih je sve manje i manje, bitno i ukupno fiskalno opterećenje određenog faktora proizvodnje, a ne samo to opterećenje koje nastaje porezom na dohodak.
Bilansna izdašnost poreza na dohodak građana je u Srbiji relativno niska. Učešće poreza na dohodak u BDP Srbije iznosi oko 5%, što je čak i u poređenju sa zemljama članicama Evropske unije, koja nam je, inače, vodilja svih ovih zakonskih projekata i reformskih poduhvata, znatno niže. Jasno je da je to rezultat apsolutno nepovoljnog delovanja makroekonomskih činilaca, poreskih mera koje je vlast preduzimala u proteklom periodu, kao i stepena naplate, za koji znamo na kom je nivou.
O činjenici da je još uvek prisutna i u priličnoj meri rasprostranjena siva ekonomija, već je govorio i kolega Milorad Buha. To je problem sa kojim se država mora suočavati, jer se prisustvom sive ekonomije umanjuju i prihodi od oporezivanja dohotka od rada, kao i prihodi od oporezivanja dohotka od kapitala.
Nama je, gospođo Dragutinović, kao građanima države Srbije, potrebna temeljna reforma ne samo poreskih propisa, već i kompletne poreske uprave. Ono što smo mi u SRS isticali kao nužan korak, a na osnovu nekakvih dosadašnjih iskustava, pre svega vezano za zemlje u tranziciji, sa stanovišta te nekakve ekonomske efikasnosti jedan od najpogodnijih vidova bi u ovom trenutku bio taj tzv. proporcijalni porez na dohodak. To je porez koji su već primenjivale zemlje poput Rusije, Slovačke, Češke itd.
Očigledno je, suočeni sa problemima kakvih Srbija evidentno danas ima, a sa željom da se koliko-toliko zadovolje neki od onih osnovnih parametara kada je reč o reformi poreza na dohodak građana, u ovom trenutku, kada se budete odlučili za zaista suštinsku reformu kompletnog poreskog sistema, barem kada je reč o porezu na dohodak, jasno da je upravo ovaj model najprihvatljiviji. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je osam minuta i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić, koji je ujedno i poslednji  prijavljeni govornik na listi prijave za reč narodnih poslanika. Poslanička grupa SRS ima na raspolaganju 41 minut. Izvolite.

Dame i gospodo, već u uvodnim delovima Predloga carinskog zakona, koji je prvi na ovoj listi, jasno i iskreno se navode pravi ciljevi za donošenje ovog zakona. Tačnije, u drugom delu obrazloženja se kaže da su ciljevi olakšavanje međunarodne trgovine, usaglašavanje sa regulativom EU, da je zakon u funkciji otvorene tržišne ekonomije, liberalizacije prometa roba i usluga, kao i ekspanzije međunarodne trgovine.
To je, svakako, tačno i mi ne sporimo da su to glavni ciljevi zakona. Međutim, trebalo je možda dodati i to da je zakon rađen ne samo u saglasnosti sa EU i uslovima koji su potrebni za Svetsku trgovinsku organizaciju, već i sa Pismom o namerama MMF-a.
Vi ste rekli u uvodnom izlaganju da su ovih pet zakona, faktički, jedna vrsta dodatnih mera na prihodnoj strani budžeta, a u tom kontekstu, u Pismu o namerama, u petom pasusu, to je strana 2, doslovno se kaže da će se Vlada Republike Srbije konsultovati sa MMF-om pre usvajanja takvih dodatnih mera, u skladu sa politikom MMF-a.
Dakle, nema nikakve sumnje, ako znamo da je Pismo o namerama upućeno 3.12.2009. godine, da su ovi zakoni doneti u tom kontekstu. Međutim, već u prvom pasusu tog famoznog Pisma o namerama faktički se demantuje obrazloženje carinskog zakona i iznosi da su u pojedinim sektorima efekti globalne finansijske krize na našu privredu bili veći od prognoziranih. Međutim, u carinskom zakonu se tvrdi da nije tako.
Takođe, u carinskom zakonu se govori o nekakvom momentu ekspanzije međunarodne trgovine. Nisam ubeđen da je tako. Dovoljno je samo pogledati kako je pala naša spoljnotrgovinska razmena, da ne pričam dalje o globalnim okolnostima, i videćete da to nije tačno. To nas dovodi do zaključka da je ovaj carinski zakon ipak malo zastareo tekst, jer, kao što znate, Vlada ga je podnela 16. marta 2009. godine. U tom smislu, verujem da je MMF više u pravu nego oni koji su pisali taj zakon.
Međutim, postavlja se još jedna ekonomska dilema u smislu ovog i ovih zakona. Iskoristio bih priliku što ste vi ovde da izrazim jednu dilemu, u ime SRS i u svoje lično ime, koja glasi – da li je tačno da se Harod-Domarov model primenjuje od strane Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, dakle svih ''naših partnera'', a u stvari poverilaca? To su upravo ovi poverioci koji u najvećoj meri utiču na našu ekonomsku politiku.
Da li je to tačno? A tačno je, navešću vam i dokaz. To je udžbenik koji se primenjuje na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, čiji ste vi autor i koju sam sa zadovoljstvom čitao, izvanredna je. Ako se ne varam, na 50 i nekoj strani u njoj piše da je taj Harod-Domarov model štetan i, parafraziram, vi iznosite primer Zambije, gde se tačno kaže da je upravo zbog primene tog modela, umesto da se ta afrička zemlja pretvori u visokorazvijenu zemlju, ona dovedena do toga da je jedna od najsiromašnijih.
U tom kontekstu izražavam dilemu. Ako vi, kao uvaženi doktor ekonomskih nauka, predavač i profesor na Ekonomskom fakultetu, pišete u vašoj knjizi da to ne valja, a s druge strane MMF, Evropska banka za obnovu i razvoj i Svetska banka to primenjuju, onda se kod mene javlja jedna vrsta dileme šta je u stvari istina.
Mislim da je istina ovo što piše u vašoj knjizi i da je upravo taj model, koji primenjuju MMF, Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj, katastrofalan za našu zemlju i da nas može dovesti na put kojim je krenula ova afrička zemlja. Inače, knjiga je izvanredna, nema nikakve sumnje.
S druge strane, carinski zakon se, kao što je navedeno u obrazloženju Predloga zakona, donosi zbog usklađivanja sa regulativom EU. Međutim, kao što smo već rekli, tekst je donet 16. marta 2009. godine, a u međuvremenu se desilo to da je 7. decembra 2009. godine odmrznut Prelazni trgovinski sporazum od strane Saveta ministara EU. Znači, došlo je do jedne velike promene što se tiče našeg carinskog sistema, jer, kao što znate, taj Prelazni trgovinski sporazum, pre svega, reguliše ukidanje i smanjivanje carina u međusobnoj trgovini sa EU.
Vi ste, ako se ne varam, izjavili u decembru 2008. godine da će gubici zbog te jednostrane primene biti negde oko 260 miliona evra. Naravno, u međuvremenu se, upravo zbog ovog pada spoljnotrgovinske razmene, došlo do mnogo manje cifre. Ako se ne varam, gospođa Milica Delević govori o 60 miliona evra.
Međutim, kako god okrenete, to je gubitak, posebno u ovim teškim trenucima za našu ekonomiju. To, uostalom, priznaje i Piter Senfej, vodeći ekonomista Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je u izveštaju koji se tiče Srbije izjavio da je to bila hrabra odluka, međutim da donosi gubitak. Dakle, nema nikakve koristi od Prelaznog trgovinskog sporazuma, osim političke, ali to se odnosi, pre svega, na vlast i ove kvaziopozicione partije.
Da bi se pokušala prikriti ili zamaskirati ta štetna odluka, govori se o tome da ćemo navodno dobiti pristup tržištu EU od 500 miliona ljudi. Međutim, podsetiću vas da je taj pristup odobren još u novembru 2000. godine, ako se ne varam, ali od 2000. do 2008. godine spoljnotrgovinski deficit ne samo da se nije smanjio, a znate da nam je EU glavni spoljnotrgovinski partner, već se čak i povećao (2008. je iznosio oko 12 milijardi dolara).
S druge strane, tvrdi se da smo za tih sedam-osam godina od ukidanja carina prema EU navodno dobili negde oko 1,2 milijardi evra. Dovoljno je samo uporediti tu cifru sa spoljnotrgovinskim deficitom za jednu godinu i podeliti je sa ovih 50 i nešto posto spoljnotrgovinske razmene koja ide sa EU i videćete da novac, u stvari, ide od Srbije ka EU, a ne u obrnutom pravcu.
Možemo sada da fraziramo, možemo da pričamo da je EU naša budućnost, ali ekonomski podaci, neutralni, bez ikakve ideologije, pokazuju da EU faktički iskorišćava Republiku Srbiju. To se ne može demantovati nikakvim frazama, nikakvom ostrašćenošću, to je činjenica.
S druge strane, prosto izražavam nevericu, da Vlada Republike Srbije, posebno taj ekonomski deo, s tolikim poverenjem razgovara sa šefom misije Albertom Jegerom, koji je imao katastrofalne rezultate u Ukrajini, u Rumuniji i u svim drugim zemljama gde je bio šef Misije. Daću vam samo jedan primer, da je najveći pad, ako se ne varam, izuzimajući baltičke zemlje, BDP-a bio u Ukrajini, oko 15%, a upravo je gospodin Jeger bio 2004-2007. godine šef Misije MMF-a u toj zemlji.
Dakle, on nema nikakve rezultate u praksi, a ovde je dočekan maltene kao da je nobelovac, kao da je Štiglic. On je dve nedelje vodio nekakve razgovore. Ne znam kakvi su to razgovori koji traju dve nedelje. Videli smo da je posećivao i neke vinarije itd., ne bih sada ulazio u detalje, ali to je prosto neverovatno, posebno zato što on nikakve rezultate nije pokazao u svom dosadašnjem radu u Istočnoj Evropi.
Videli ste šta je postigao u Rumuniji – 100.000 radnika u državnoj administraciji je otpušteno. Oni na površini koja se može uporediti s bivšom Jugoslavijom ima samo oko 200 kilometara autoputa. Kako je to moguće? Ogroman je spoljnotrgovinski dug. Vaš kolega iz rumunske vlade je čak predložio apsurdan i morbidan porez na sahrane, to ste verovatno pročitali u našoj štampi.
Vidite kako je tamo ekonomsko očajanje, kako je tamo loša situacija, a to nije samo zbog loše politike tih vlasti, nego upravo zbog saveta gospodina Jegera, misije MMF-a i svih onih koji se ovde prikazuju kao neki, tobože, spasioci.
Što se tiče drugih zakona koji predviđaju zaduživanja kod stranih banaka koje rade na teritoriji Srbije, opet tu vidim vezu sa Pismom o namerama, gde se doslovno, ako se ne varam, na 20. strani iznosi da treba, parafraziram, likvidirati državno vlasništvo u domaćim bankama. Prvo, to je za mene zastrašujući izraz. Drugo, to pokazuje šta čeka Komercijalnu banku i druge preostale domaće banke.
U tom smislu mislim da je i ovaj carinski zakon daleko od samog problema, a problem je u tome što MMF, koji se pokazao kao neuspešan u Istočnoj Evropi, vodi ekonomsku politiku ove zemlje.
Daću vam još jedan primer na kojem zasnivam ovu tezu. Pogledajte Grčku. Imaju negde oko 200-300 milijardi evra duga. Svi zvaničnici EU, od Žan-Klod Junkera pa do nemačkog ministra finansija, vašeg kolege, doslovno govore da ne dolazi u obzir da MMF pomaže Grčkoj. Ni pomoću saveta, a kamoli što se tiče kredita. Kako je to moguće? Grčka je zemlja koja se, po broju stanovnika, može upoređivati sa nama, bez obzira što je u EU.
U slučaju Kalifornije, znate da je i tamo bio ogroman deficit u budžetu, Amerikanci nisu hteli koriste usluge MMF-a. Ni u SAD, ni u zapadnom delu EU se ne koristi MMF, čak se sa indignacijom odbacuje, ali se zato za Istočnu Evropu i zemlje koje planiraju da budu članovi EU koristi nešto što je neuspešno, nešto što je uništilo ekonomije zemalja kao što su Ukrajina i Rumunija. Prema tome, mislim da treba da se izvuku pouke iz toga. Ne možete reći da je Grčka u dobrom stanju i da joj ne treba pomoć, ali, ponavljam, MMF se ni u jednoj varijanti ne pominje.
Što se tiče carina kao jedne vrste zaštite, za koju ste vi, ako se ne varam, rekli da su prevaziđene i da svetska trgovina ide ka globalizaciji, potpuno se slažem. Ali, s druge strane, vi imate mnogo savršenije metode delovanja od carine. To su razne administrativne zabrane, vancarinske metode.
Znate ko najviše primenjuje te metode? Evropska unija. Evropska unija, faktički, primenjuje jednu novu vrstu protekcionizma, koja ne uključuje carine, a siromašne zemlje, kao što su Srbija, Bugarska i Rumunija, mogu se braniti samo pomoću starih metoda i carina.
Pogledajte kakve standarde nameće Evropska unija. Pogledajte broj tih standarda. To je nekoliko hiljada, nekoliko desetina hiljada, i više. O tome je pisao vaš kolega Predrag Bjelić, ako se ne varam, sa Ekonomskog fakulteta. Objavio je odličnu knjigu, gde na argumentovan način pokazuje da su upravo te vancarinske metode osnovno sredstvo preko kojeg EU brani svoje tržište.
Tako da ona fraza da ćemo mi, navodno, u nekoj slobodnoj trgovini, u nekoj slobodnoj ekonomskoj utakmici dobiti neke privilegije na tom tržištu od 500 miliona, nije realna i samo je pitanje vremena kada će to biti većinski stav u ekonomskom delu naše javnosti i među stanovništvom.
Možemo da fraziramo, možemo da obmanjujemo narod (naravno, ne mislim na vas, nego na taj blok koji zastupa tezu - EU po svaku cenu, bez alternative), ali je činjenica da ljudi žive gore i da se od strane MMF-a, koji ide ruku pod ruku sa EU, vrši, i to ćemo otvoreno da kažemo, strahoviti udar. Ne na javnu potrošnju, nego na penzionere, zaposlene u državnim službama, sve ugrožene kategorije i, pre svega, na nezaposlene.
U tom smislu, mislim da MMF radi protiv vas, bez obzira na lepe želje i lepe fraze gospodina Jegera. Mislim da radi, pre svega, protiv naših penzionera. Jer, zamrzavanje penzija nije tačan izraz. Zamrzavanje penzija pri inflaciji od 7% može da znači samo njihov pad.
Mi nismo radosni što će vreme pokazati da smo u pravu, ali će ekonomska politika koju vodi MMF i EU zajedno sa MMF-om, pošto znate da prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, član 117, Evropska unija uslovljava Srbiju da sluša savete MMF-a, dovesti do još gore situacije nego što je sada. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Miroviću. Reč ima gospodin Zoran Krasić. Izvolite.

Gospodine Novakoviću, napraviću jedan malo širi kontekst za ove zakone koji su objedinjena tačka dnevnog reda.
Krenuću od 2001. godine i jednog zakona koji je bio na dnevnom redu, čini mi se, u ovoj prostoriji posle obnove, pošto znate da je to bilo zapaljeno i uništeno kad nas je zapljusnula demokratija. Jedan od prvih zakona koji je donet ovde bio je Zakon o sprečavanju pranja novca. Cilj usvajanja tog zakona jeste da se približimo jednoj konvenciji koja je ratifikovana i da, u to vreme SRJ, kasnije Državna zajednica, pa danas i Republika Srbija, ne bude perionica novca.
Tada su se promovisala dva koncepta kako treba da izgleda naš zakon koji reguliše tu oblast i sprečava da se ''prljav'' novac, kako se to u žargonu kaže, pere preko naših banaka, finansijskih organizacija i na drugi način i ostaje ovde ili ide u inostranstvo. Tada je u to vreme guverner predložio jedan koncept koji je takođe bio predmet velike kritike. Rečeno je - biće sprečeno.
Imali smo situaciju da je prošle godine takođe rađeno nešto na tom propisu. Toliko se daleko išlo da su čak i advokati bili u obavezi da, ako je u pitanju, čini mi se, 50.000 evra i veći iznos, garantuju za poreklo tog novca.
Ovo pričam iz jednog prostog razloga, što gašenje naših banaka i činjenica da stečaj i likvidacija još nisu ni... Ne mogu da kažem završeni, jer verovatno još deset godina neće to ni da se završi, zato što su mnoga potraživanja neraščišćena, da ne kažem sporna. Prosto su nas napravili jednim privrednim i tržišnim područjem gde je moguće sve predstaviti potrebama realne politike.
Recimo, moguće je da u Ustavu Republike Srbije postoji nešto zapisano, da se ljudi zaklinju u Ustav Republike Srbije, a onda prime Kušnera i on ode u Prištinu i tamo se srdačno poljubi s ljudima koji su dokazani teroristi. Mada, teško je i poljubiti se s nekim u toj njihovoj skupštini a da nije terorista, pošto je preslikana ta teroristička organizacija.
Onda nas s vremena na vreme začudi nešto, kao neka afera ili ova afera što potresa državu i sada se priča ko je dao državljanstvo, ko je omogućio da se nešto desi da neko ne bude dostupan organima, s kakvim omalovažavanjem se Međunarodna policijska organizacija ophodi prema Srbiji, a nikako da se postavi pitanje ko je to sve prao pare u ovoj zemlji.
Gde su banke, gde je Uprava za sprečavanje pranja novca, gde su institucije? Mi smo suočeni s organizovanim kriminalom koji ima svoju vertikalnu i horizontalnu organizaciju, suočeni smo s jednim sistemom, pa neki padaju u nesvest kako je neko mogao da kupi hiljade i hiljade hektara obradive zemlje. A od koga je on to kupio? Ko je bio prodavac? Ko je sprečavao pranje novca?
Naravno, kada se kupi velika količina nekog narkotika u Južnoj Americi ispred nosa Amerikanaca onda nemojte da se čudite, možda budete sumnjivi i za saradnju sa Al Kaidom i ko zna koje druge stvari. E, to je ta politika koja se vodi.
Šta je svrha carinskih propisa? Tačno je što kažu da carinski propisi gube na svom značaju u uslovima globalizma. Pa, u osnovi globalizma jeste ''gospodin dolar''. Imaš dolar - prelep si; imaš dolar - zdrav si; imaš dolar - možeš da dogradiš, možeš da smanjiš, možeš da ofarbaš, može da poraste, šta hoćeš možeš da radiš. Ali, taj sistem vrednosti vi promovišete i preko televizija i reklama, a sutra se čudite šta je sa omladinom, šta je sa nasiljem, šta je sa činjenicom da do dva posle podne deca spavaju.
Gde su radna mesta? Obećali ste ih 200.000. Koliko ste otpustili do sada? I šta je poenta ovih propisa? Tržište kapitala. Kao da ne postoji nijedno drugo tržište u Republici Srbiji, samo postoji tržište kapitala, pa kada se desi neki problem na tržištu kapitala, onda krenete u akademsku raspravu da li je zadatak NBS da spasava kurs ili da diktira stabilnost cena.
Zamislite nešto što jeste dobit, a to je kada neko kupi dužničke hartije od vrednosti, gde je izdavalac Republika Srbija... E, sada ste prošili, pa ste ubacili ovom izmenom i autonomne pokrajine i lokalnu samoupravu. Malo je što je izvlačena zarada preko budžeta Republike Srbije, sada će da se izvlači i iz budžeta lokalne samouprave i iz budžeta autonomne pokrajine. Zašto? Zato što postoji glad za parama, jer ovo društvo je pokazalo da nije sposobno da napravi, ovo društvo je sposobno da troši. Šta da troši? Šta dohvati, šta mu dođe do ruke.
Kult rada ne postoji. Koja su to radna mesta otvorena? Otvorili ste neka radna mesta posredstvom države, 10.000, dali 20.000 dinara ljudima da odsede godinu dana u nekoj firmi, a šta sutra? I onda se svi zaprepastimo kada čujemo da trećina stanovništva jedva čeka da napusti ovu državu. Zašto? Zato što nema perspektive, ne vidi izlazak iz ove situacije.
Videli ste i sami, ni vaša garda, koju ste na silu hteli da ubacite u Zakon o Narodnoj skupštini, nije vam omogućila da vaši poslanici sede u ovoj sali. ''Zapalili'' su odmah. Dali kvorum i idu ljudi, završavaju svoj posao. Šta je? Grabi, grabi. ''Za evropski Negotin''. Pa, Dunav teče kroz Negotin milijardama godina i pre nego što je postao pojam Evrope, ali ne, hajde da prevarimo, da opstanemo. Dokle? Dokle da se opstane?
Ako uzmemo ova dva zakona, drugi i treći, koji su na dnevnom redu, moram da kažem da tu, pored tih terminoloških usaglašavanja, a neki put to ide i izvan okvira terminološkog usaglašavanja, ima i nekih detalja koje smo mi navodili u našim kritikama pre nekoliko godina. Ali, postavlja se pitanje šta s tom promenom ako mi nemamo sigurnost u primeni propisa i zakona.
Naše tržište je kompletno rovito. Ako imamo potrebe da zapošljavamo naše građane, onda moramo carinski zakon i zakon o carinskim tarifama da prilagodimo našim interesima. Jer, nemoguće je da po damping cenama dolazi roba iz inostranstva, koja direktno konkuriše našoj proizvodnji. Šta radimo onda? Onda širimo naše tržište na štetu naših interesa i naših građana, u korist onih koji žele da osvoje tuđe tržište. Mada je danas pitanje pričati o svom i tuđem interesu, s obzirom da ta globalna ekonomija očigledno poništava granice, pa čak uništava suverenitet nekih država.
Ali, u Evropskoj uniji imamo potpuno drugačiju praksu. Evropska unija štiti svoje tržište. Čime? Standardima kvaliteta i na drugi način, onemogućavajući da roba dođe sa drugih privrednih područja na tržište EU.
Da li smo mi u mogućnosti da podignemo te standarde do tog kvaliteta da budu zatvoreni za robu iz EU? Nismo, ali smo u mogućnosti da tražimo ona tržišta gde važi sistem povlašćene nacije, da tražimo ona privredna područja gde možemo da realizujemo naše interese, a u ovom trenutku interes broj jedan, posle očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike, jeste zapošljavanje.
U svim ovim merama i promenama propisa koje predviđate ja ne vidim nijedno radno mesto. Vi se bavite tržištem kapitala. Naravno, vi ćete verovatno da odgovorite i kažete - pa da, tržište kapitala, ali ono ima svoj uzročno-posledični odnos, pa je u vezi sa tržištem rada i tržištem roba itd. Ma, pustite tu priču za neke druge lokacije.
Ovi danas što prate prenos pitaju kada će da idu na svoja radna mesta, ne žele da zavise od socijalne pomoći. Da li vi znate s kojom uzbunom se ljudi ujutru bude? Da li ima za hleb, šta deci, šta porodici, šta da radi sa sobom? Nema posla, zatvorena mu firma. Da li razmišljate vi o tim građanima?
Čiju vi politiku vodite, Evropske unije ili Republike Srbije? Čije vi interese zadovoljavate, građana Evrope ili građana Republike Srbije? Opredelite se. Ako je vaša parola - ''za evropsku Srbiju, zadovoljavajući interese Evropljana u Srbiji'', vi nam niste potrebni. Za to niko nije glasao, znate? Možete da tumačite kako god hoćete, ali za to niko nije glasao.
Kakvi su to komercijalni aranžmani sa privatnim i privatizovanim bankama? Za neke naše javne poslove koriste se privatna sredstva. Država se zadužuje na komercijalnoj osnovi. Zašto? Pa, Svetska banka vam je rekla - kad ćete da podižete one pare što ste se zadužili? A saberite koliko ste se zadužili, pa kažite kako će da plate ovi građani, kako će da vrate to.
Biće za 20 godina. A da li će biti Srbije za 20 godina, sa ovakvom vlašću? Izvršili ste maksimalnu monopolizaciju društvenog života. U svakom segmentu imate monopoliste. I bankari i osiguravajuća društva i trgovina i uvoz - svuda monopol do monopola. Gde čovek da usmeri svoju privrednu aktivnost, a da se ne susretne sa nekim ko je povlašćen? Ne po zakonu, nego po zloupotrebi zakona. Od koga? Od strane pojedinaca koji vrše vlast. U čiju korist oni vrše vlast? Da nije neki od ovih što je milijardu okrenuo?
Naravno da bogataši i tajkuni, a sad imamo na delu šestu generaciju za proteklih 20 godina i naravno da ne želi da izgubi svoj kapital i svoju dominaciju, naravno da želi da utiče na to kako će da izgleda skupštinska većina, naravno da želi da ima svoje ljude u Vladi, naravno da želi da ima svoje ljude i na nižim mestima od ministra. To svi vide. To građani osećaju. I ne mire se s tim. To što ćute, gutaju knedle, tumačite na neki drugi način.
Pre dve godine sam vam rekao da u Evropskoj uniji predstoje veliki problemi, samo sam napravio grešku u redosledu. Rekao sam da je prva na listi Italija, Grčka, pa onda Španija. Desilo se, ipak, da je prvo krenulo sa Grčkom.
Gospođo Dragutinović, u ovom narodu važi stara izreka ''dužan si ko Grčka''. Prošle godine ste nas učili da treba da prihvatimo standarde i da se ponašamo kao Grčka. Evo gde je došla Grčka. A ima još jedna druga izreka - ''pukli ste ko bugarska skupština''. To je stara izreka, znate? Stičem utisak da nam, posle onog ''dužni ste ko Grčka'', sledi - ''pukli ste ko bugarska skupština''. Ovo tumačite kao upozorenje.
Mi ćemo u raspravi u pojedinostima da ukažemo na konkretne primedbe i iznećemo neke naše stavove povodom ovoga što se dešava, ali, gospođo Dragutinović, Odbor za finansije, otkad je ove skupštine, nikada nije razmatrao predstavke građana ili nekih institucija.
Prošle godine smo napravili presedan. Svi članovi Odbora, to moram da kažem. Hteli smo da vidimo i čujemo kakve su to zamerke, šta se nalazi u tim predstavkama, pa smo sazvali jednu sednicu. Bili su predstavnici nekih banaka, neke piramidalne štednje ''Elite'', kako beše ono, navodno štedionica, i neka grupacija iz "Metals banke".
Sada pričamo šta piše u novinama, ali, gospođo Dragutinović, nelikvidnost ili probleme likvidnosti te banke izazvala je AP Vojvodina, Bojan Pajtić. Povukao je depozit, a onda je brže-bolje, po nečijem nalogu, Jelašić poslao ekipu, uvedene su privremene mere, promenjeno rukovodstvo, pa kad se to završilo, AP povratila sredstva, drži depozit kod "Metals banke".
Januara 2008. godine su najavljivali da će to biti nova razvojna banka buduće Vojvodine, kako god tumačili njen status. Pa smo čuli s kim je ta banka dobro poslovala, ko je sve držao depozite kod nje, kome je ona vršila platni promet, kakvi su potencijali te banke bili, i sad neko ubacuje ovu priču, koja je vrlo značajna.
Opet vas podsećam, 2001. godine je donet propis kako da se spreči pranje novca. I tada je bila dilema kako možemo da kontrolišemo i sprečavamo pranje novca ako finansijsko tržište ili ceo naš bankarski sistem drže stranci. I danas jeste neizvesno, to mora da se kaže, ne smete da naljutite te bankare iz inostranstva.
Prošle godine ste ih januara meseca molili da ostanu. Garantovali ste im istu dobit kao 2008. godine, oko 400 i nešto miliona evra. Pošto to nisu mogli da obezbede u poslovanju sa građanstvom i sa privredom, onda ste preko dužničkih hartija od vrednosti, a u jednom periodu je kamata bila o-ho-ho, svi su građani finansirali iznošenje dobiti stranih banaka u inostranstvo.
Odlučite se čije interese zastupa Vlada Republike Srbije. Da li sve što radi, radi u interesu građana Republike Srbije ili su u pitanju neki tuđi interesi? Odlučite se da li ćete da raščistite sa organizovanim kriminalom. Razumem da sada baš i niste u mogućnosti da to efikasno uradite, jer se nalazi u svim porama. U vlasti se nalaze. Ne treba govoriti imena, ali budite uvereni, u svakom ministarstvu se nalazi nekoliko ljudi koji rade za organizovanu grupu.
Da neko ''propere'', kako vi kažete, milijardu dolara ili evra na teritoriji Republike Srbije i da on ima samo jedno ime i jedno prezime, a da iza toga ne stoji organizacija po vertikali i horizontali, molim vas, to neće da vam poveruju ni deca u prvom razredu osnovne škole. Zašto u prvom razredu osnovne škole? Dovoljno je što gledaju ove kriminalne filmove na TV-u, pa im je jasno da iza toga stoji neka mnogo jača organizacija i ima svoju širinu.
Zapošljavanje, borba protiv kriminala - to su osnovne stvari koje se traže od ove vlade. Ovim propisima koje mi danas donosimo, ovim izmenama i dopunama ovih zakona, ne otvara se nijedno mesto. Moguće je da se otvori neko mesto u Carini, moguće je da se otvori neko mesto za brokera, ali se ne otvara nijedno mesto koje treba da stvara novac, koje treba da stvara novu vrednost.
A koliko ste vi zabrazdili, dovoljno govori činjenica što jutros niste glasali da se uvrsti izveštaj DRI i vaš predlog zakona o završnom računu budžeta za 2008. godinu. Samo da vas podsetim, ne postoji donet zakon o završnom računu budžeta za 2002, 2003, 2004, 2005, 2006. godinu, postoji predlog zakona o završnom računu za 2007. godinu i postoji predlog zakona, sa mišljenjem revizora, za 2008. godinu.
Kako je to moguće? Kako je moguće da se donese budžet za neku godinu, a da za dve godine pre toga nije donet makar završni račun? Morate nekome da položite račun. Nemojte vi da mislite da se računi polažu samo na izborima, pa se dele kišobrani, pa za evropsko ovo, pa za evropsko ono, pa za evropski sokak, pa za evropsko brdo...
Znate, ti kapaciteti su istrošeni. Istrošeni su, jer nema besplatnih akcija u vrednosti od hiljadu evra. I ovo sa "Fijatom" ljudi tumače svako na svoj način. I ovo zapošljavanje ljudi tumače na svoj način. Penzioneri danas žive drugu godinu bez usklađivanja penzija. Pitanje je još koliko će da traje to. Pitanje je.
Uzeo sam samo ove markantne stvari, gde su bila potpuno drugačija obećanja biračima. Potpuno drugačija obećanja. Prosto, da vas molimo da ništa ne obećavate. Čim kažete - zaposlićemo sto hiljada ljudi, sto hiljada ima da otpustite. Čim kažemo - besplatne akcije po hiljadu evra, katastrofa.
Znate, gospođo Dragutinović, postoji realna potreba da naša javna preduzeća od republičkog značaja preduzmu neke investicije u okviru svoje delatnosti. Verovatno to niko ne spori u ovoj sali i verovatno to građani osećaju. A apsolutno sam siguran da oni u Zaječaru, Negotinu i onom kraju osećaju, makar po mokrim nogama, da su potrebne investicije da bi se zaštitio život i imovina.
Ali, ako se ta sredstva zloupotrebljavaju u druge namene, onda nemojte ništa da uzimate. Nemojte ništa da uzimate, nemojte ništa da nas zadužujete. Kakva je vajda od tog kredita ukoliko se ta sredstva usmere na nešto drugo i ne završe tamo gde su bila namenjena? Onda je dupla šteta.
Zadovoljili ste neke svoje lične - pojedinačne, grupne, kolektivne, pa zašto ne reći, možda i neke partijske interese. Mada je sada sve manje tih partijskih interesa koji se zadovoljavaju. Prost princip - smanjila se bara, povećali se krokodili. Ostalo je samo da se ujedate još. Ali, ako se ujedate, radite to, molim vas, u tišini, nemojte preko medija.
I prekinite više da celokupnu svoju političku silinu i snagu zasnivate na činjenici da možete da napravite 126 glasova. Tih 126 glasova mogu samo u nekom trenutku da garantuju stabilnost postojeće vlasti, ali to ne znači da se dobro živi. To ne znači da ste nešto dobro uradili. Dajte neki dobar rezultat napokon.
Nemojte da računate na dobre rezultate koje postižu monopolisti. Monopolisti uvek postižu izuzetne rezultate, samo što su neki put nezadovoljni ako nešto nije 25 nego 24. Ali, oni uvek postižu izuzetne rezultate i oni su uvek sigurni u poslu. Oni nikada ne preuzimaju poslovni rizik. Zašto? Imaju pravilno raspoređene ljude i ono što plaćaju njima, to je trošak poslovanja, naravno.

Vreme predviđeno za izlaganje je isteklo. Molim vas da završite. Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Reč ima gospođa ministar Diana Dragutinović.

Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, evo, završena je rasprava u načelu o paketu pet finansijskih zakona. Kao i uvek, rasprava je bila prilično otvorena i dosta kritična. Nemam ništa protiv kritike i svima koji su danas diskutovali ovom prilikom želim da zahvalim. Takođe, uvek, uprkos ovoj hladnoći, u Narodnoj skupštini pažljivo slušam svakog narodnog poslanika i pokušaću jednim kratkim izlaganjem da pokrijem najčešće kritike ovog paketa zakona.
Bio je poslanik koji je govorio da različiti predstavnici vlasti, pretpostavljam da misli na ministre, daju različite podatke o javnom dugu. Na ovom mestu bih htela da istaknem da postoje razlike između javnog i državnog duga, da je državni dug ono što nastaje kao akumulirani deficit iz prošlosti, a da javni dug uključuje i državni dug i dug javnih preduzeća, da se u svakom trenutku zna koliki je državni dug, koliki je javni dug i da zajedno taj dug iznosi, u evrima posmatrano, oko deset milijardi evra.
Da li je to 31% ili 32% ili 33% društvenog proizvoda, to, pre svega, zavisi od procene društvenog proizvoda, koja se menja, i od kretanja kursa. Ali, ono što se uvek zna, u svakom trenutku, to je veličina duga, javnog, najšireg koncepta. To je otprilike deset milijardi evra. Imajući u vidu očekivano kretanje društvenog proizvoda u 2010. godini, nova zaduženja, ali i vraćanje postojećih dugova, verovatno ćemo 2010. godinu završiti sa učešćem javnog duga, dakle najšireg koncepta, od oko 35% društvenog proizvoda.
Dosta vaših primedbi i kritika bilo je upućeno na račun zaduživanja JP "Srbijagas", odnosno davanja garancija od strane države Javnom preduzeću "Srbijagas". Ovde ne bih mogla da vam dam baš tehničke detalje o ovom javnom preduzeću, ali htela sam sa vama da podelim nekoliko neospornih činjenica.
Prvo, 2009. godinu je JP "Srbijagas" završilo sa dobiti. Ta dobit je bila otprilike 950 miliona dinara i JP "Srbijagas" je 75% toga uplatilo u republički budžet u decembru 2009. godine.
Što se tiče samog kredita JP "Srbijagas", oni iznose 263 miliona evra i, kada posmatrate stanje zaduženosti JP "Srbijagas" na jednoj strani, a na drugoj njihova potraživanja koja mogu da naplate (znači, ne mogu sva, ali ona potraživanja koja mogu da naplate), plus rezerve gasa koje imaju u Banatskom Dvoru, iz poređenja te dve stvari može se zaključiti da je zaduženost približno jednaka, ili manja, vrednosti rezervi gasa i naplativih potraživanja.
Neko je dovodio u sumnju potrebu da postoji i drugo skladište gasa. Podsetila bih vas da je godišnja potrošnja gasa u Srbiji negde oko dve milijarde kubnih metara, da otprilike 40% može da se zadovolji iz Banatskog Dvora i da je sasvim normalno da jedna zemlja ima rezerve koje pokrivaju njenu godišnju potrošnju.
Činjenica jeste da, kada govorimo o tome ko je vlasnik Banatskog Dvora, 51% to jeste ruska strana, 49% je Republika Srbija. Ali, ono što je možda mnogo važnije od same vlasničke strukture, jeste kako se donose odluke. Odluke se sve donose konsenzusom.
Na kraju, ono što je možda najbitnije kada je Javno preduzeće "Srbijagas" u pitanju, to je da JP "Srbijagas" nije kupovalo preduzeće. Urađene su dve stvari. Prvo, izvršene su tri konverzije potraživanja u kapital, to nije kupovina, i drugo, dve dokapitalizacije. Kada govorimo o tome kolike su bile te dokapitalizacije, to je bilo jedva 0,5% ukupnih prihoda "Srbijagasa".
Neko od poslanika je govorio, ili čak više njih, o carinskom zakonu kao potpuno tehničkom zakonu. Takođe su pominjali da carinski zakon radi nešto što nije njegov predmet, a to je da govori o liberalizaciji tokova roba ili novca. Da podsetim, carinski zakon se bavi, u suštini, samo carinskim postupcima i carinskom procedurom i on, kao takav, jeste tehnički zakon. Liberalizacijom se bave drugi zakoni, o spoljnotrgovinskom i deviznom poslovanju, a carinskom politikom, naravno, Zakon o carinskoj tarifi.
Neko je pitao kada će Vlada predložiti i predati Skupštini novi zakon o carinskoj tarifi. Rekla bih da će onog trenutka kada Srbija postane član Svetske trgovinske organizacije, biti pripremljen novi zakon o carinskoj tarifi.
S obzirom na to da je bilo dosta pitanja u vezi sa carinskom politikom, ipak bih nešto od toga spomenula. Prvo, u okviru CEFTA sporazuma, to su odnosi između Srbije i svih zemalja u regionu, kod spoljnotrgovinske razmene svih industrijskih proizvoda carinska stopa je, praktično, nula. Samo je ostavljena carinska stopa na veoma malom, ograničenom broju poljoprivrednih proizvoda.
Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, to su odnosi između Srbije i EU, predviđen je period prilagođavanja carinskih stopa od pet godina. Čak će sledeće godine kod dosta proizvoda carinska stopa biti nula. Ovo je veoma važno zbog toga što je najveći deo spoljnotrgovinskog prometa, gotovo 80%, u suštini, spoljnotrgovinski promet sa zemljama EU i CEFTA zemljama.
Takođe, postoji i nekoliko važnih sporazuma o slobodnoj trgovini. To je sporazum Srbije sa Rusijom, sa Belorusijom, gde je zaista lista proizvoda na koje se plaća carina veoma mala, ograničena. Konačno, očekuje se sporazum o slobodnoj trgovini sa Turskom, gde će, naravno, opet lista proizvoda sa carinskom stopom biti veoma mala i ograničena. Sve je pripremljeno, potrebno je samo da turski parlament to ratifikuje.
Kosovo nije član Svetske trgovinske organizacije, kao što je to neko pomenuo. Dakle, jasnoće i istine radi, ne treba da budete država ako hoćete da budete član Svetske trgovinske organizacije, već tzv. (šta god to značilo, ali postoji definicija) - carinsko trgovačko područje. Rečenica o dijagonalnoj kumulaciji, znači, predviđa se isključivo sporazumima o slobodnoj trgovini.
Značajan broj diskusija bio je posvećen tzv. poreskim podsticajima i, kao što to obično jeste u raspravama u parlamentu, poreskih podsticaja nikada dovoljno.
Pojedini poslanici kritikuju neke moje argumente, koji se pozivaju na najbolju ili dominantnu svetsku ili evropsku praksu, odnosno ekonomsku teoriju, međutim, ja ću i dalje nastaviti da je koristim.
Kada bi trebalo da se u najkraćim opiše šta je to dobra ili najbolja poreska politika, moguće su dve definicije. Jedna - relativno niska poreska stopa bez poreskih oslobođenja, ili druga - standardna poreska stopa sa poreskim oslobođenjima. Često sam govorila i hoću još jednom da ponovim da je kod nas praksa - kombinacija jednog i drugog. Dakle, mi imamo i relativno niske poreske stope i relativno izdašna poreska oslobođenja.
Svakodnevno u Ministarstvo finansija pristižu molbe, zahtevi, nove ideje šta bi sve trebalo podsticati poreskom politikom. Napravila sam listu preduzeća koja to traže i onda shvatila da je najbolje da uopšte nema poreske stope, odnosno da sve bude oslobođeno. Zašto?
Neko je ovde pomenuo da li konsultujem ili, otprilike, da li se pita privreda kakve treba da budu poreske stope ili poreska politika. Ne mislim da je dobro da privreda i privrednici prave zakone, u smislu određivanja poreske stope i poreske osnove, jer privrednici zaista mnogo očekuju od države - i jeftinu energiju i jeftinu radnu snagu i da država plati višak zaposlenih i dobru infrastrukturu i efikasnu državu, a da pri tom veoma malo plaćaju ili budu oslobođeni plaćanja svakog poreza.
Ono gde treba konsultovati privrednike jeste kada je u pitanju smanjenje njihovog radnog vremena da popune poresku prijavu, odnosno da plate poreska opterećenja.
Ono što jeste standard jeste da poreska politika bude neutralna, a politika države ne treba da se vodi preko poreske politike, nego preko politike rashoda. Moje pitanje poslanicima jeste – da li zaista misle da poreska politika treba da utiče na isplativost i profit različitih ekonomskih aktera?
Teorija, naravno, poznaje mnogo razloga protiv poreskih podsticaja. Navešću samo par - direktni gubitak poreskih prihoda, indirektan gubitak, zato što planirate kako da eskivirate plaćanje poreza, negativne efekte na administriranje poreza, netransparentnost, visoke troškove administriranja itd.
A kada su investitore, one koji treba da ulažu, pitali šta je to što ih opredeljuje da li će uložiti u ovu ili onu zemlju, porezi su bili ubedljivo na poslednjem mestu. I ne poreske stope, već samo vreme koje vam treba da popunite poreske prijave, odnosno vreme koje vam treba da to sve platite.
Što se tiče poreza na dobit, o kom je bilo najviše diskusija, podsetila bih koliko su brojni ovi poreski podsticaji. Svi znamo da je poreska stopa 10% i mislim da samo jedna zemlja ima nižu poresku stopu. Dakle, poreska stopa je izuzetno niska. Iako je izuzetno niska, zakon predviđa brojna poreska oslobođenja - poresko oslobođenje za neprofitne organizacije, investicione poreske kredite, olakšice za novozaposlene, za velike investicije, za ulaganja u nerazvijena područja itd. Kada sve to stavite na papir, ispada da je poreska stopa, ono što je efektivno u životu, svega 5%.
Uprkos tome, investicije nisu bile visoke i to najbolje govori koliko su poreski stimulansi bitni za investiranje. Podsećam, investitori kažu 11 razloga pre, a porezi su, i to ne poreske stope, na poslednjem mestu. Takođe podsećam da je prema studiji "Duing biznis", koju radi Svetska banka, prema porezima, tako se kaže, plaćanjima poreza, Srbija tek na 126. mestu, pri čemu od većine zemalja Srbija ima mnogo niže poreske stope.
U svakom slučaju, mislim da su promene Zakona o porezu na dobit preduzeća u dobrom pravcu. Manji je broj poreskih izuzeća i na toj osnovi zakon će biti uopšte transparentniji i troškovi administriranja boće niži.
Na kraju, mogu da kažem da sam dobila i makar jednu pohvalu, na knjigu koju sam napisala. Iskoristila bih ovu priliku da zahvalim, a drugo, da kažem da možda nije dobro shvaćeno ono što sam htela ovom knjigom da kažem.
Kada sam govorila o modelima, govorila sam o modelima u tehničkom smislu. Teorija rasta postavlja dva osnovna pitanja, a to je zašto su neke zemlje bogate a druge siromašne, odnosno zašto neke zemlje brže rastu od drugih. Na ta pitanja pokušavaju da daju odgovore modeli, kao skup jednačina. Pa imate različite modele i, kada kažem da neki model nije dobar, to znači da njegova jednostavnost, ili može da bude i komplikovanost, nije uspela dobro da objasni razlike u nivou razvoja između zemalja, odnosno razlike u stopama rasta.
Kada govorimo o Harod-Domarovom modelu, odnosno modelima međunarodnih finansijskih institucija, i kada govorite o primeru koji sam dala u knjizi, Zambiji, samo hoću da kažem, na primeru Zambije, da samo investirati ne znači kao rezultat imati visok privredni rast, jer osim investicija postoji čitav niz drugih faktora koji se mogu nazvati efikasnost, a to je ekonomska politika, okruženje, korupcija itd., veliki broj različitih faktora, koji više utiču na rast od puke količine investicija.
Vaša nezaobilazna tema jeste MMF. Ja zaista neću da budem ovde advokat. I sama sam rekla da se često ni ja ne slažem sa njima, ali opet hoću da kažem par rečenica, posebno zbog toga što ste spomenuli Grčku kao primer.
Rekli ste da Grčka neće da koristi pomoć, ili podršku, MMF-a. Ja ne bih to tako rekla. Rekla bih da Grčka ne mora da koristi. Ona ne mora da koristi zato što je član EU. Vi ćete reći da ima još članova EU, pa ćete navesti baltičke zemlje i Mađarsku, koje su tu pomoć koristile. Da, ima, ali nemojte da zaboravite da je Grčka zemlja koja ima evro. I zato će Grčkoj da pomogne EU, a ne MMF.
Dakle, nije to stvar njene odluke da nešto hoće ili neće, nego Evropska monetarna unija hoće da pomogne svojoj članici. Među nama rečeno, poslednje su vesti da zemlje EU, ali i Monetarne unije, to je manji broj zemalja, hoće da osnuju nešto što se zove ''evropski monetarni fond''.
Isto tako, na kraju, jer sam rekla da neću da budem advokat MMF-a, kada navodite loše primere, pa kažete – Rumunija (mada Rumunija nije tako loš primer, ali recimo Ukrajina jeste), ne bi bilo loše da pogledate šta je pisalo u tom programu Ukrajine sa MMF-om, šta su bili osnovni elementi makroekonomske politike i da li je Ukrajina sprovela ono što je obećala programom. Reći ću vam da nije. Ukrajina je primer zemlje koja vodi vrlo neodgovornu makroekonomsku politiku.
Ali, postoje i drugi primeri, čitav skup latinoameričkih zemalja. Znate kako su one dobro prošle kroz ovu krizu. Moj omiljeni primer je Čile, ali ne samo Čile, tu je i Brazil, tu je, nećete verovati, čak i Argentina, pa Meksiko, i Peru je odlično prošao. To su sve one zemlje kojima je MMF pomogao u krizi spoljnog duga i koje su naučile uz pomoć MMF-a da u suštini nećete pogrešiti ukoliko vodite konzervativnu politiku, odnosno makroekonomsku politiku koja se bazira na pravilima, a pravila su teorijski zasnovana. Takvu politiku su te zemlje vodile.
U svakom slučaju, još jednom hvala na vašoj kritici, razumevanju i prijateljskoj atmosferi.

Zahvaljujem gospođi Diani Dragutinović. Za repliku, pretpostavljam, javio se gospodin Čedomir Jovanović. Izvolite.