Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo lovci, ovaj zakon je neophodan Srbiji, ali ta neophodnost je usledila na vrlo čudan način. Kako na čudan? Današnji komentari i diskusije koje smo čuli, a i jučerašnji komentari na Odboru za poljoprivredu ukazali su na to da ovaj zakon nije baš na jedan kvalitetan način dospeo u ovu našu skupštinu.
I prošle i ove godine Lovački savez Srbije morao je i imao obavezu da ovaj zakon o divljači i lovstvu pripremi, organizuje i obavesti lovačku javnost na vreme i blagovremeno koje će i kakve izmene i dopune ovaj zakon doneti gospodi lovcima. On to nije bio u stanju pošto su se u Lovačkom savezu Srbije desile, a i dalje se dešavaju čudne stvari. Novac i kapital sa kojim je raspolagao Lovački savez je nestao i u takvom stanju Lovački savez Srbije nije spremno dočekao i organizovao ovaj zakon o divljači i lovstvu.
Smatramo, mi koji se bavimo lovom, zaštitom, unapređivanjem i gajenjem divljači, a nas ima u Srbiji, po nekim procenama, 96.000, to je armija građana koji su svoj hobi i privrednu delatnost drugačije koncipirali.
Najpre je trebalo doneti zakon o šumama. Zašto zakon o šumama? Zato što su šume stanište i pribežište divljači, o kojoj mi danas donosimo zakon. Zatim, zakon o poljoprivrednom i drugom zemljištu, koji će biti usklađen sa novom koncepcijom vezano za ovaj zakon.
Ministar kaže da je ovaj zakon usklađen sa evropskim konvencijama, sa evropskim direktivama, sa uredbama, koje kada dobro analizira korisnik ovog zakona nije zadovoljan.
Sve zemlje u okruženju, uključujući i bivšu SFRJ, nisu na blagorodan i kvalitetan način rešile ovo zakonsko pitanje. Evropa luta, a mi u tom lutanju treba da donesemo zakon koji neće biti primenjen u skladu sa tradicijom našeg naroda, sa tradicijom lovstva u bivšoj Jugoslaviji, sadašnjoj Srbiji.
Ovim predloženim zakonom definicija statusa divljači nije usaglašena sa Ustavom. Nisu date definicije pojedinih termina ili su napravljene materijalne greške koje se mogu, naravno, ispraviti. U uvodnom delu narušena su pravila pisanja i sistematika zakona.
Ne postoji osnov da se delatnost lovstva proglasi delatnošću od opšteg interesa, jer nije ispunjen zakonski uslov da se radi o delatnosti od strateškog značaja za Republiku. Taj status joj nije dodelio nijedan od strateških dokumenata Republike Srbije.
U Nacionalnoj strategiji održivog razvoja delatnosti lovstva nigde nije dat status delatnosti od strateškog značaja. Izrada Strategije je u tom domenu svrstana u sektorske ciljeve, a Predlog zakona o divljači i lovstvu preuranjeno daje lovstvu taj status.
Pre strateškog sagledavanja i bez osnove ne postoji osnov ni u članovima 86. i 87. Ustava (ravnopravnost svih oblika svojine; državna imovina) jer se radi o dispozitivnim normama koje prepuštaju zakonu da slobodno uredi to pitanje.
Ova odredba može imati samo cilj da se njome pribavi povlašćeni status javnom ili drugom preduzeću kojem se poveri obavljanje posla od opšteg interesa ili usmere budžetska sredstva u tu delatnost, odnosno obezbedi monopolski položaj.
U članu 3. koji reguliše Opšte interese mi smo amandmanski predložili da glasi: ''Divljač je prirodno bogatstvo i imovina Republike Srbije, koja se koristi pod uslovima i na način predviđen ovim zakonom.'' Pravni osnov za navedene izmene vezan je za Ustav, članovi 86. i 87. stavovi 1. i 3, Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa – član 2. stav 2, Nacionalnu strategiju održivog razvoja, poglavlje V i III, uticaj ekonomskih sektora na životnu sredinu – poglavlje III i V šumarstvo, lovstvo, ribarstvo.
Malo ću se osvrnuti na poglavlje III. koje reguliše Lovačke komore, to su članovi od 9. do 19. Sve moje kolege koje su danas komentarisale vezano za ovu komoru, uglavnom, nemaju svi pozitivno mišljenje o toj komori. Osnivanje komore u lovstvu predstavlja u ovom trenutku samo stvaranje nepotrebnih troškova državi i građanima zaposlenim u lovstvu. To vam je kao što se danas u svim ministarstvima u Srbiji osnivaju uprave i agencije, kojima se ne zna broj, a koje u finansijskom smislu predstavljaju balast i teret budžetu Srbije.
Ove komore imaju isti cilj i nameru, da nametnu veće troškove lovstvu i lovcima i time oslabe ekonomsku, danas već oslabljenu, moć Lovačkog saveza Srbije i samih lovaca. Jedinu svrsishodnu delatnost koju bi obavljala Komora je stručno licenciranje zaposlenih u lovstvu, a to može da obavlja ministarstvo nadležno za poslove lovstva, kao što je to slučaj i u drugim ministarstvima.
Inače, osiromašenim radnicima u lovstvu, sa poznato niskim primanjima, osim ove gospode koja je u Lovačkom savezu sebi sama obezbedila visoka primanja, sebi sama obezbedila nedodirljivost i time zatvorila transparentnost i omogućila javnosti poznatim ličnostima da sebi pribave velika materijalna sredstva, naturiće se plaćanje članarine, a Komori je kroz zakon pružena mogućnost da im stalno natura troškove kako bi finansijski preživela i kad to jednom uzme maha, to više niko ne zaustavi, a lovstvo će polako da gubi smisao koji je imao do sada. Njoj se daju ovlašćenja koja pojedinim segmentima dupliraju poslove iz nadležnosti lovne inspekcije.
Mi smo u zakonu apostrofirali sledeća poglavlja: Osnovne odredbe, Lovno područje i lovište, Gazdovanje lovištem i divljači, članovi 38. i 40. Predlog zakona ne izražava i ne poštuje narodnu tradiciju i lovačke običaje srpskog naroda u lovstvu.
Lovački savez Srbije osnovan je 1896. godine. Lovački savez Vojvodine osnovan je 1922. godine. Okuplja 227 lovačkih udruženja sa 96.000 lovaca. Ovde ova cifra od 96.000, 75.000 ili 86.000, to je verovatno cifra koja nije usaglašena ni na nivou ministarstva, ni na nivou Lovačkog saveza Srbije. Tradiciju u lovstvu čine seoska, varoška i gradska lovačka društva. Smatra se da je najstarije osnovano 1873. godine, a preko sto godina ima više desetina lovačkih društava. Lovišta se tradicionalno formiraju oko seoskih, varoških i gradskih zajednica u okvirima njihovih katastarskih opština. Naš narod čuva i neguje tradiciju mesnih lovačkih društava i gajenja, zaštite i lovne divljači u okolini svog mesta življenja. U selu su lovci najčešće oni koji i obrađuju njive u lovištima, oni će ovim zakonom najviše izgubiti.
Lov, lovište i lovački običaji su deo društvenog života, a u porodicama tradicija koja se prenosi sa kolena na koleno. Mnoge zajednice postojanje lovišta i pravo na lov vezuju za istoriju postojanja njihovog mesta. Sva društva imaju nepokretnu imovinu u mestu i u lovištu. Od svog osnivanja sva gazduju istim lovištem u okolini svog mesta i oni će najviše izgubiti donošenjem ovog novog zakona, ako se ne usvoje ovi amandmani kojima mi želimo da poboljšamo ovaj zakon.
Evropska unija preporučuje svojim članicama da uređuju lovstvo u skladu sa svojom istorijskom i kulturnom tradicijom. Predlog novog zakona tu tradiciju ne samo da ne podržava ili je ignoriše, već nastoji i da je zatre. To se jasno vidi kroz favorizovanje javnog preduzeća, drugih korisnika lovišta, kroz način formiranja lovišta, oduzimanja ingerencija lovačkim organizacijama, naturanjem da se ona pretvore u privredna društva, iako se radi o nevladinim organizacijama kao i izbegavanjem da se pomene tradicija.
Tradiciju brišemo iz svih segmenata društva radi ulaska u to globalističko društvo, a to globalističko društvo, recimo, imali ste prilike ovih dana da čujete šta se dešavalo u Avganistanu. Kada tamo ovi NATO-vci pobiju 35-40 nedužnih ljudi, oni se izvine tim ljudima, i, idemo dalje.
Lovištima posebne namene nazivaju se lovišta ustanovljena na državnom zemljištu i državnim šumama kojima gazduju javna preduzeća. Smatramo, inače ja i dolazim iz jednog javnog preduzeća koje se zove ''Fruška Gora'', da su morala biti obrađena i manastirska lovišta, odnosno lovišta sa kojima će gazdovati Srpska pravoslavna crkva. I to je jedna tema o kojoj u ovom zakonu nema ništa, a trebalo je. Konkretno, na Fruškoj Gori će biti najverovatnije oko 9.000 ili 10.000 hektara šuma sa kojima će gazdovati Srpska pravoslavna crkva.
U Predlogu zakona naknada za ta lovišta su 50% niža u odnosu na ostala lovišta. Ova lovišta, za razliku od ostalih, daju se na gazdovanje bez javnog oglasa i na duži rok, tj. na 20 godina. I dok se svim korisnicima lovišta zabranjuje da deo lovišta izdaju u zakup trećim licima, korisnicima lovišta u državnoj svojini dozvoljeno je da ih i dalje izdaju u zakup. To je vrlo diskutabilno.
Na ovaj način državna imovina postaje dostupna za korišćenje na potpuno netransparentan i proizvoljan način, dodeljuje se na korišćenje po nahođenju ministra i uz proizvoljnu naknadu, a korisnik ima pravo da sa njom raspolaže i daje na korišćenje trećim licima po svom nahođenju.
Pitanje je zašto je državna imovina jeftinija i do nje se može doći preko ministra mimo uvida javnosti, pa, zato mi uvek predlažemo, kao SRS, da ministar ima manje nadležnosti od Ministarstva, a onom ko je dobije dozvoljava se da sa njom postupa po svom nahođenju izdavajući je u zakup drugima.
Koji je cilj ovakvih zakonskih odredbi?
Zašto je potrebno da se pod imenom lovišta posebne namene sakrivaju državna lovišta koja koriste javna preduzeća i koja na ovakav način dobijaju mogućnost da i dalje krčme po delovima, revirima i sličnim u zakup.
Sledeće pitanje je da li se na ovakav način namerno stvara mogućnost da se državna lovišta izdaju trećim licima, privrednim društvima i drugo, bez uvida javnosti po nižoj ceni i proizvoljnim uslovima?
Isto tako, otvara se pitanje, da li se na ovakav način želi izbeći ili sakriti činjenica da se izbegava primena Zakona o koncesijama i davanje koncesije za korišćenje lovišta u državnoj svojini putem javnog tendera uz koncesionu naknadu da bi se omogućilo izdavanje u zakup delova lovišta u državnoj svojini, reviri, neposrednom pogodbom i bez učešća javnosti. Ovakve odredbe u zakonu su nedopustive i mi predlažemo da se one brišu, to tražimo amandmanima.
Na ovaj zakon podneto je preko 80 i više amandmana. Tražimo da se naši amandmani prihvate. Oni će samo delom da ublaže negativne posledice ovog zakona. Mislimo da su nevladine raznorazne organizacije uticale na ovaj zakon da izgubi autentičnost lovstva.
Vladajuća koalicija na zakon o divljači i lovstvu nije podnela nijedan amandman. Evo, možete sada i videti da u sali maltene nema predstavnika vladajuće koalicije, odnosno nema kolega poslanika. Dakle, njih ovaj zakon i ne interesuje.
Oni, vladajuća koalicija, u stvari nije podnela nijedan amandman, da bi mogli da poprave ovo stanje. Ima nekih kolega koji su podneli kvalitetne amandmane, vezano za ovaj zakon, ali su povukli te amandmane iz procedure. Ne znam iz kojih razloga i na čije insistiranje. Oni su povukli određen broj amandmana, mislim da je bilo 10 ili 12 amandmane koje su neke kolege povukle.
Zakon želi da lovočuvarska služba bude u skladu sa normama demokratske i kvalitetno uređene zemlje. Međutim, to nije tako. Lovočuvari u Srbiji su najslabije plaćeni radnici i oni žive na rubu siromaštva, a od njih se traži da zaštite tu našu plemenitu divljač. Kako to da rešimo, zakon ne daje odgovor.
Konkretno, kako da reaguje lovočuvar kada mu dođu nepoznata lica, bolja naoružana, organizovanija, pri tom imaju više pomagača? On uz pomoć tih sredstava i s mogućnošću koju mu zakon dozvoljava nije u stanju da uradi ništa.
Šta će biti sa lovno-tehničkim objektima? To su sve pitanja na koja treba da dobijemo odgovor. Šta će biti sa domovima? Šta će biti , mislim da je jedan od kolega pomenuo, sa raubovanim lovištima, odnosno sa lovištima koja će biti iskorišćena i posle vraćena? Šta će biti sa budućim praznim lovištima? Šta ćemo ostaviti tim našim pokolenjima i mladim generacijama?
Ako u Srbiji ima 96.000 lovaca, uglavnom se lovstvom bave ljudi od malih nogu, počinju da se bave i ovi mladi ljudi koji sada imaju 10 do 15 godina, i to je armija, ako nema 96, onda treba da ima oko 50.000 mladih ljudi koji će biti potencijalni lovci, odnosno koji sada stažiraju uz postojeće lovce. Lov vam je jedna vrsta zanata. Morate da naučite i kako da hodate, kako da se ponašate itd. Šta će biti sa tim ljudima?
Da li zakon obezbeđuje profile u struci? Mislim da i tu zakon nije smeo da komentariše, mada je mogao i o tome da određene komentare da u jednom ili dva člana.
U Srbiji imamo jedino Šumarsku školu u Kraljevu koja školuje određene profile vezano za lovstvo i Šumarski fakultet koji je ovde u Beogradu, koji, takođe, daje određene profile vezano za lovstvo.
Neću da potcenim ni Poljoprivredni fakultet i itd. ali smatramo da je to trebalo zakonskim putem regulisati ili na neki drugi način, kako bi dobili kvalitetne stručne kadrove koji će sutra moći da rukovode i da vladaju ovom materijom, a to je lovstvo, koje nije naivna.
U ovom zakonu mislim da su rokovi za podzakonska akta koja će proisteći, sve norme i obaveze koje treba da proprate ovaj zakon, nije do tančina prokomentarisano. Ima varijante da još ovu godinu važi stari zakon, a da 2011. počne da se primenjuje ovaj zakon.
Da li će lovački savez, komore, Ministarstvo uspeti da sva ova podzakonska akta obezbedi i pripremi da bi ovaj mogao da funkcioniše?
Neko je prokomentarisao pitanja inspektori na dva nivoa, Republika, pokrajina itd, kako će to da funkcioniše, to je samo načelno podeljeno, ali mislim da tu ima dosta problema.
Lovci nikada nisu bili stranački obojeni i oni kao takvi treba da gaje i neguju tradiciju našeg lovstva u Srbiji. Ja tako mislim, a smatram da i većina lovaca tako misli, da treba da se očuva ta tradicija i da taj tradicionalni način lovstva u Srbiji treba da se podigne na jedan viši nivo. Kao što šumari žele da pretvore niske šume u visoke šume, tako i mi lovci želimo da budu kvalitetniji budući mladi lovci koji treba da predstavljaju tu grupaciju.
Imao bih još jedan komentar, možda i dva, vezano za reintrodukciju ili vraćanje vrsta na područja Srbije, i to je zakonski ovde, možda će biti nekim podzakonskim aktima uređeno da se vrate određene vrste na prostor koji je sada u ovom trenutku u Srbiji vrlo interesantan. Mislim da su neke kolege i govorile da tamo gde nema intenzivne poljoprivredne proizvodnje tu putem automatizma dolazi do bonitiranja, odnosno do stvaranja tih lovišnih površina na kojima treba divljač da se neguje, gazduje sa njom i da to bude kvalitetnije.
Pomenuću da je vraćanje jelena na Frušku Goru. To je jedna pozitivna reakcija Ministarstva koje je pomoglo da se vrati taj jelen i mislim da tu akciju Ministarstvo treba da nastave, ne samo da vrate jelene, treba da se vrate i druge vrste koje su istrebljene na određenim staništima i na određenom prostoru.
Ovim zakonom je ovde komentarisan i katastar. Katastar treba da obezbedi, kada bude u svojim podzakonskim aktima delovao, da se stvore neke tampon ili mirne oaze koje će biti pribežište divljači i sa jedne i sa druge strane određenog lovišta, da bi tu divljač mogla da mirno izvrši reprodukciju, odnosno da odrani taj podmladak.
Mislim da te tampon zone treba da budu od 500 do hiljadu metara. To znači da između jednog udruženja ili drugog udruženja…

Iskorišćeno je vreme od 20 minuta, koje vam je na raspolaganju kao ovlašćenom predstavniku. Zahvaljujem.
Za danas, prepodnevni rad završavamo.
Pre nego što odredim pauzu, na osnovu člana 85, obaveštavam Narodnu skupštinu da ćemo raditi i posle 18.00 časova raspravom o tački koja u tom trenutku bude predmet našeg rada, a do njenog okončanja. Hvala vam.
(Posle pauze – 15.10)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu.
Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa SPS-JS, Poslanička grupa Napred Srbijo, Poslanička grupa Za evropsku Srbiju, Poslanička grupa SRS.
To su poslaničke grupe koje su u ime svojih poslanika podnele prijave za reč, pa prelazimo na deo rasprave, a po redosledu narodnih poslanika, prema prijavama za reč.
Prvi prijavljeni govornik jeste narodni poslanik Zoran Bortić, posle njega Zoran Babić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, poštovani predstavniče Ministarstva, cenjene kolege narodni poslanici, pored ustavnog osnova za donošenje zakona o divljači i lovstvu, koji je sadržan u članu 97. tačka 9, Ustava Republike Srbije, prema kojoj Republika Srbija uređuje i obezbeđuje održivi razvoj, sistem zaštite i unapređenja životne sredine, kao i zaštitu i unapređenje biljnog i životinjskog sveta, postoji i više posebnih razloga za donošenje ovog zakona, kao i niz ciljeva koji će se ostvarivati njegovim usvajanjem.
Jedan od osnovnih razloga zbog čega je potrebno doneti zakon o divljači i lovstvu jeste potreba da se otklone evidentni problemi i nedostaci koji su se uočavali tokom primene dosadašnjeg Zakona o lovstvu. Pored toga, potrebno je da se novim zakonskim rešenjima poboljša normativno regulisanje ove oblasti, otklone slabosti koje su se pojavljivale, kao i da se određeni opšteprihvaćeni međunarodni standardi i odredbe ratifikovanih međunarodnih konvencija u oblasti lovstva ugrade u naš pravni sistem.
Kao što sam već rekao, neophodno je da se zakonski tekst koji reguliše ovu oblast uskladi i sa Ustavom Republike Srbije. Opšte je poznata činjenica da je stanje u oblasti lovstva u našoj zemlji nezadovoljavajuće i da je ono posledica, između ostalog, nedoslednog i nepotpunog određivanja države prema pitanjima svojine nad divljači, imovinsko-pravnim pitanjima koja proističu iz prava gazdovanja nad divljači i svojinskih prava nad prostorima u kojima se divljač razmnožava i gaji, kao i neodgovarajućeg definisanja lovstva kao privredne grane i lovstva radi zadovoljavanja ličnih potreba pojedinaca ili grupa.
Ovaj zakon mora da uvaži i opštenacionalni interes nad divljači i njenim staništem u meri koja vlasniku zemljišta, šume i vode na prihvatljiv način ograničava prava korišćenja, u skladu sa opšteprihvaćenim osnovnim načelima upravljanja populacijama divljači održivo gazdovanje i održivi razvoj. U suštini, može se tvrditi da nema ograničavanja prava korišćenja, već da se radi o merama koje obezbeđuju njegovo stalno postojanje.
Imajući u vidu nezadovoljavajuće stanje postojećih fondova divljači, nedostatak odgovarajućih mera za održavanje i poboljšanje stanja populacija divljači i njenih staništa, kao činjenicu da budžet Republike Srbije raspolaže skromnim mogućnostima da ozbiljnije pomogne uvećanju fondova divljači, ovim zakonskim rešenjem se insistira na utvrđivanju obaveza i stvaranju finansijske, organizacione i kadrovske podrške merama zaštite i održavanja postojećih fondova divljači.
Sam koncept ovog zakona je svoje uporište našao u pravnom instrumentu – opšti interes, težeći da pronađe rešenje o najbitnijim problemima populacija divljači. Nerealno, neobjektivno i nestručno prikazivanje stvarnog kvalitativnog i kvantitativnog stanja divljači u lovištu, kao i samog gazdovanja lovištem, imali su za posledicu loše stručno projektovane planove koji su donošeni u diskontinuitetu i često su bili neprimenjivi ili su primenjivani nedosledno. Sve je to ukazalo na neophodnost da se pronađu primerenija rešenja za divljač i njena staništa i za organizovanje upravljanje populacijama divljači.
Zato se ovim zakonom, u odnosu na dosadašnja rešenja, jasnije iskazuje da je svojinski odnos nad divljači državni, a da je titular državnog oblika svojine nad divljači ministarstvo nadležno za poslove lovstva. Sa ukupno 11 poglavlja i 115 članova Predlog zakona o divljači i lovstvu reguliše organizaciju lovstva, komoru lovnih radnika, zaštitu divljači, lovno područje i lovište, gazdovanje lovištem i divljači, finansiranje, štetu i naknadu štete, nadzor i kaznene odredbe.
Ovaj zakon polazi od činjenice da je opšti nacionalni interes nad divljači i njenim staništima nesumnjiv za ukupan razvoj Republike Srbije i da je nezadovoljavajuće stanje populacije divljači, kao dobra od opšteg interesa, nametnulo potrebu da ovu oblast reguliše normativno, u skladu sa dostignutim pravnim standardima.
Materija kojom se uređuje ova oblast ne može se ustrojiti bez postojanja zakonskog akta koji daje osnov za donošenje propisa kojima se uređuje zaštita, očuvanje i održivo korišćenje divljači i očuvanje biološke raznovrsnosti divljači. Smatramo da će ovaj zakon imati pozitivan uticaj na korisnike lovišta, jer reguliše njihova prava i obaveze, definiše sadržaj planskih dokumenata, mere gazdovanja populacijama divljači i njihove zaštite i utvrđuje naknade za korišćenje divljači i njene namene.
Zakon će imati pozitivan uticaj i na rad nadležnih organa, jer utvrđuje uslove u procesu planiranja i korišćenja resursa, ograničava i zabranjuje odstrel strogo zaštićenih divljih vrsta i utvrđuje procedure za obavljanje aktivnosti u gazdovanju populacijom divljači.
Zakonom su utvrđene i razgraničene nadležnosti Republike i autonomne pokrajine, koje se odnose na ustanovljavanje lovnih područja i lovišta, davanje prava na gazdovanje lovištem, kao i utvrđivanje i raspodelu naknade za korišćenje lovostajem zaštićenih vrsta divljači i naknade za lovnu kartu.
Treba istaći da je u pripremi ovog zakona, pored radne grupe, učestvovao i veliki broj drugih zainteresovanih subjekata, od predstavnika zaštite životne sredine, veterine, korisnika lovišta, do međunarodnih konsultanata koji su angažovani u okviru FAO projekta, razvoj sektora šumarstva u Srbiji. Na ovaj način učestvovalo je više od 200 predstavnika zainteresovanih strana, među kojima je najveći doprinos dao Lovački savez Srbije.
Mnoge sugestije i primedbe ušle su konačnu verziju Predloga zakona o divljači i lovstvu, pa se može s pravom reći da predložena rešenja u ovom zakonu predstavljaju rezultat stalne i konstruktivne saradnje više subjekata, od Vlade Republike Srbije i njenih ministarstava, do Šumarskog fakulteta i Lovačkog saveza.
Zbog toga Poslanička grupa SPS-JS smatra da je ovaj zakon pripremljen temeljno, da na prihvatljiv način reguliše oblast divljači i lovstva i u danu za glasanje ćemo podržati predloženi tekst zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije o zaštiti novih biljnih sorti, koji je dostavljen na raspravu za ovu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije, predstavlja veoma važan korak na putu koji Republika Srbija treba da prođe kako bi postala članica Međunarodne organizacije za zaštitu novih biljnih sorti. Poznato je da ova međunarodna organizacija obezbeđuje primenu sistema zaštite prava oplemenjivača biljnih sorti. Zbog toga bi se članstvom u njoj u velikoj meri podstakle investicije potrebne za oplemenjivanje biljnih sorti i za proizvodnju semenog i sadnog materijala.
Članstvo u ovoj organizaciji otvorilo bi perspektive Srbiji da uspostavi međudržavnu saradnju u oblasti oplemenjivanja biljnih sorti i da koristi benefite koji proizilaze iz zajedničkog iskustva zemalja članica Međunarodne organizacije za zaštitu novih biljnih sorti.
Posebno je važno ukazati na činjenicu da će članstvom u ovoj organizaciji našim poljoprivrednim proizvođačima biti dostupne nove zaštićene sorte biljaka i nove tehnologije gajenja, što stvara realne pretpostavke da oni postanu konkurentniji na domaćem i svetskom tržištu. Pored pomenutih razloga, treba ukazati i na činjenicu da Republika Srbija usvajanjem ovog zakona ispunjava jedan od uslova za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Poznato je da sve članice Svetske trgovinske organizacije moraju obezbediti zaštitu intelektualnih prava za biljne sorte, pa prihvatanjem međunarodnih standarda u ovoj oblasti mi stvaramo normativne pretpostavke koje su u potpunosti prihvatljive za Svetsku trgovinsku organizaciju.
Definisanjem prava intelektualne svojine, kojim se štite nove biljne sorte, kao i suštinski oblik intelektualne svojine i kao takav posebno je prilagođen oplemenjivanju bilja, odnosno stvaranju ili otkrivanju i razvijanju novih sorti bilja. Usvajanjem ovog zakona i potvrđivanjem Konvencije omogućiće se zaštita prava oplemenjivača u skladu sa međunarodnim normama, što je preduslov za slobodnu razmenu reproduktivnog materijala, kao i proizvoda nastalih upotrebom zaštićenih sorti između naše zemlje i ostalih članica ove međunarodne organizacije.
Poljoprivrednim proizvođačima će se omogućiti pristup velikom broju zaštićenih sorti koje su im sada nedostupne, a koje se odlikuju boljim proizvodno-tehnološkim svojstvima, većim prinosima, otpornostima na bolesti i štetočine. Biće im omogućena ekonomičnija proizvodnja i smanjena ulaganja. Članstvom Republike Srbije u ovoj organizaciji omogućiće se domaćim proizvođačima i oplemenjivačima biljnih sorti da zaštite svoja prava i u drugim državama, pod istim uslovima kao i u našoj zemlji. I obrnuto, da ta prava zaštite u našoj zemlji po najvišim standardima, koji važe za zemlje članice ove organizacije.
Želim da podsetim da je Međunarodna konvencija o zaštiti novih biljnih sorti doneta u Parizu, 2. decembra 1961. godine, a menjana u Ženevi 10. novembra 1972. godine, 23. oktobra 1978. godine i 19. marta 1991. godine, kada je njena originalna verzija usvojena na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku. Usvajanjem zakona o potvrđivanju ove konvencije obezbeđeno je da se tekst Međunarodne konvencije o zaštiti novih biljnih sorti prikaže u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpskom jeziku, čime se obezbeđuje autentičnost ovog značajnog dokumenta.
Čvrsta opredeljenost naše parlamentarne većine, a rekao bih i većine građana Srbije, jeste da u našoj zemlji razvijamo i primenjujemo vrednosti i standarde koji su postali praksa i deo nacionalnih prava većine evropskih zemalja. U ostvarivanju takvog cilja, pred nama je zadatak i da usvajamo već uspostavljene međunarodne pravne norme i konvencije kojima se regulišu veoma različite oblasti društvenog života. Među takvim zadacima je usvajanje Međunarodne konvencije o zaštiti novih biljnih sorti, koju treba da verifikujemo u ovom parlamentu usvajanjem zakona o kome danas raspravljamo.
To je još jedan značajan korak na putu koji Srbija treba da prođe, kako bi postala ravnopravan partner u međunarodnoj zajednici. To je i pretpostavka da naši građani na najbolji način ispolje svoje stvaralačke i radne sposobnosti, da zaštite i verifikuju svoja znanja i da posluju profitabilno.
Zbog svega toga, Poslanička grupa SPS-JS podržava Predlog zakona i u danu za glasanje glasaće za oba ova zakona. Hvala najlepše. (Aplauz.).

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, posle njega Miroslav Marinković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, donošenje novog zakona o divljači i lovstvu bilo je neophodno, jer lovstvo ima svoje ukorenjeno mesto u svim kategorijama stanovništva, u svim socijalnim slojevima u Srbiji. Udruživanje lovaca u lovačke organizacije zasnovano je na jednakosti i druželjublju i ima dugu tradiciju u Srbiji koja datira još iz 1887. godine, kada je u Kragujevcu osnovano prvo udruženje lovaca pod nazivom Lovački klub.
Ono što bih posebno istakao jeste, da se, ako se uzme u obzir socijalni sastav članstva, slobodno može reći da su retke društvene organizacije gde postoji takva raznolikost sastava članstva i ravnopravnost pri odlučivanju. U ovom predlogu zakona o divljači i lovstvu nazire se i jedan pozitivan pomak, a to je davanje mogućnosti struci da gazduje lovištima ravnopravno sa lovačkim društvima, jer će javna preduzeća iz člana 7. stav 1. ovog zakona izdavati lovne karte za lovišta posebne namene, kao i lovačka društva, koja su ih jedina izdavala do sada.
Međutim, ono što je ovim predlogom zakona trebalo omogućiti je i postizanje dogovora, odnosno sklapanje ugovora između lovišta posebnih namena i lovačkih društava tako što bi se za korišćenje lovišta posebnih namena izdvajala sredstva iz članarine lovačkih društava i to, naravno, tamo gde su obe strane zainteresovane. Takvih ugovora je bilo i ranije između nacionalnih parkova i ''Srbijašuma'', sa jedne strane, i lovačkih društava, sa druge strane. Na taj način bi se sprečilo cepanje lovačkih društava, a prihod od dozvola za lov prelio bi se jednim delom i u lovište posebne namene.
Površine današnjih lovišta u Srbiji su male i iscepkane, zalaze granicom jedna u drugu duboko u teritoriju, a poznata je činjenica da zarad boljeg i uspešnijeg gazdovanja lovištima treba ići na ukrupnjavanje lovišta. U Srbiji najveći broj lovišta ima površinu od 5.000 hektara pa naviše. Međutim, ovaj predlog zakona predviđa da lovišta mogu biti površine i od 2.000 hektara, a to usitnjavanje ne donosi ništa dobro. Jer, ako se zna da radijus kretanja visoke divljači prevazilazi površine i od 5.000 hektara, a kamoli od 2.000 hektara, kako je ovim zakonom predviđeno, u praksi, odnosno primenom ovog zakona, dešavaće se da se iste jedinke divljači evidentiraju dva i više puta od strane susednih lovišta, pa se planovi za odstrel na taj način multipliciraju za jedan te isti broj divljači.
Članom 9, ovog predloga zakona, predvideli ste osnivanje i rad Lovačke komore. Međutim, ne slažem se sa stavom 4, ovog člana, koji predviđa da se za osnivanje i početak rada Komore sredstva obezbeđuju u budžetu Republike Srbije. Ataka na budžet ima mnogo, postoji Savez, postoje privredna društva, sada i Komora koja bi trebalo da se finansira iz budžeta Republike Srbije bar godinu dana, što je po mom mišljenju neprihvatljivo. Potvrda ovakvog mog tumačenja stoji u članu 14, ovog predloga zakona, kojim ste definisali prihode Komore. Ti prihodi su zaista ogromni, pa je zbog toga u najmanju ruku drsko da se pored takvih prihoda traže dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije.
U članu 20. definisan je Status zaštite divljači. Smatram da je ovakvo zakonsko rešenje nedorečeno, jer je u Prilogu zakona trebalo da se navedene koje su to vrste divljači koje imaju status zaštite. Interesantno je i to da u Predlogu zakona o divljači i lovstvu, tamo gde pisac zakona nije imao konkretna rešenja, proglašavao je vas, gospodine ministre, ni krivog ni dužnog, za nadležnog. Ti povereni poslovi su najčešće stručne prirode, koji bi trebalo da se rešavaju preko Komore, lovačkih saveza, naučnih institucija, zavoda i slično. Ako ste već predvideli osnivanje Komore i ako ste želeli da opravdate postojanje Komore, onda je trebalo da joj date određena ovlašćenja.
Ovaj predlog zakona, takođe, definiše i pojam trajne zaštićene vrste divljači kao strogo zaštićene vrste divljači. Međutim, pored suvoparne definicije, trebalo je, u prilogu ili dodatku zakona, navesti koje su to vrste ili, barem, u kojem dokumentu ili pravilniku će biti navedeno ili su već navedene po drugom zakonskom osnovu. U prethodnom zakonu, ako se ne varam, to je bilo regulisano članom 4.
U članu 30. definisali ste da se u lovištu mogu kretati lica koja su naoružana lovačkim oružjem ili opremljena drugim sredstvima za lov, ako imaju lovnu kartu i dozvolu za lov. Ali, ako je predlagač zakona želeo da u potpunosti uredi ovu oblast, onda je, pored ovih uslova, morao da propišete obavezu lica u lovištu da imaju i dozvolu za nošenje lovačkog oružja, jer kako bi se inače izbegla situacija ako lice u lovištu ima jednu urednu lovnu kartu i dozvolu za lov, a zbog određenog ekscesa mu je oduzeta dozvola za nošenje oružja. Nejasno je da li bi status takvog lica u lovištu bio legalan ili ne.
U članu 40. stav 4, takođe, predvideli ste da prednost pri dodeli prava na gazdovanje lovištima ima pravno lice koje u programu ulaganja ima najveću planiranu vrednost ulaganja u lovište. Tu se nameće osnovno pitanje – kako se proverava da li pravno lice prilikom dodele prava na gazdovanje može da ispuni to što je planirao, obećao, što se obavezao?
Vi ovim zakonskim rešenjem niste definisali da imovina pravnog lica ili bankarske garancije budu dokaz ozbiljnosti da će se preuzete obaveze i realizovati, jer na ovaj način kao da želite da prenesete najgora iskustva iz privatizacije društvenih preduzeća. Vama je bilo bitno da država naplati sredstva od dodele prava na gazdovanje lovištima, a šta će nakon toga biti sa lovištima, nije ni bitno.
Bojim se da će lovišta stići ista sudbina kao i većinu privatizovanih društvenih firmi.
Ovako definisani članovi 53, 54, 61, 64, 71, 74. i 89. obesmišljavaju postojanje Komore, jer smatram da bi poslove oko vođenja katastra lovišta, centralne baze podataka, objavljivanje godišnjeg izveštaja o stanju divljači i lovstvu, utvrđivanje broja lovnih karata koje se distribuiraju, kao i način obuke i korišćenje lovačkih pasa i mere za sprečavanje štete od divljači to su oblasti u kojima presudnu reč mora da ima struka, pa bi te poslove trebalo poveriti Komori, a ne ovako kako ste definisali ovim predlogom zakona.
Zbog svih iznetih opaski na Predlog zakona o lovstvu i divljači ne možete dobiti podršku Poslaničke grupe Napred Srbijo, Srpske napredne stranke. Hvala. (Aplauz.)

Iskorišćeno je sedam minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Pre nego što nastavimo rad, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite da vas obavestim o potvrđivanju mandata narodnom poslaniku u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku u Narodnoj skupštini Republike Srbije, za upražnjeno poslaničko mesto, kako bismo omogućili njegovo učešće u radu sednice Narodne skupštine.
Uručen vam je Izveštaj Republičke izborne komisije o izboru narodnog poslanika radi popune upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini. Takođe, uručen vam je Izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnom poslaniku sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Vladimiru Iliću, izabranom sa izborne liste Za evropsku Srbiju-Boris Tadić.
Na osnovu Izveštaja Republičke izborne komisije i Izveštaja i predloga Administrativnog odbora, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Vladimiru Iliću.
Čestitam narodnom poslaniku na izboru i pozivam ga da uđe u salu.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Marinković, posle njega Milan Veselinović.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas je na dnevnom redu, između ostalog, zakon o divljači i lovstvu.
Predmet mog interesovanja je posebno ovaj zakon, jer se njime na jedan civilizacijski način reguliše materija koja je njim definisana, obezbeđivanje održivog gazdovanja populacijama divljači i njihovog staništa na način i u obimu kojim se trajno podražava očuvanje pojedinih vrsta divljači i njihovo prirodno boravište i definisano stanište.
Ono što je ključno za ovaj zakon, to je, primetio sam u prethodnim raspravama, da unosi zabunu kod lovaca, a i ja sam član lovačke organizacije, jeste da ovaj zakon, odnosno predmet ovog zakona nije uređenje lovačke organizacije, nego organizovano upravljanje lovstvom i resursima koje oni podrazumevaju.
Sam cilj ovog zakona je time ispunjen, jer se ostavlja da statutarnim načinom organizacije lovačka organizacija može da definiše svoju organizaciju na način na koji joj to odgovara. Opšti interes, a izdvojio bih dva interesa koja su posebno važna, a to je donošenje Strategije razvoja lovstva Republike Srbije, koja je presudna i najvažnija u celoj ovoj situaciji, zbog toga što se jednim resursom prvi put na jedan organizovan i dugotrajan način može upravljati, te tako on ne predstavlja političku volju, kako je predstavljen u prethodnim diskusijama, već predstavlja jednu ozbiljnu politiku lovstva i upravljanja resursima.
Pored ovoga, za mene je izuzetno značajan opšti interes je obezbeđenje sredstva za formiranje i održavanje informacionog sistema o populaciji divljači i njihovog staništa. Ovim bismo došli do potpunog saznanja o broju, vrsti divljači i njihovoj raspoređenosti na teritoriji naše zemlje i na taj način bismo sprovođenjem ovog zakona mogli da primenjuje adekvatne mere u cilju zaštite i očuvanja ove populacije. Između ostalog, mnogi projekti i programi koji se primenjuju u zemljama u okruženju i u EU jesu imunizacija protiv besnila pojedinih vrsta životinja koje se nalaze u tim lovištima. Na taj način su indirektno uključene i druge službe koje su od opšteg interesa u državi i njime se, u krajnjoj liniji, vrši očuvanje…
Da pozdravimo poslanika prvo, pa da…
(Aplauz upućen novoizabranom poslaniku koji ulazi u salu.)
…i zdravstvenog statusa i broja divljači na određenom terenu.
Takođe, vrlo je važno ono što ovaj zakon donosi, a to je da imamo dvostepenost, očuvanje upravljanja, odnosno delovanja lovne inspekcije na teritoriji AP Vojvodine, koja je u drugom stepenu direktno odgovorna zakonodavcu, odnosno ministru poljoprivrede koji je zadužen za sprovođenje ovog zakona.
Ono što želim posebno da istaknem, jer smatram da je ovo izuzetno dobar zakon, jeste da donošenje ove strategije i promena organizacije, odnosno donošenje samog zakona, ne iziskuje dodatna sredstva, te primereno situaciji u kojoj se nalazimo, dakle, neće finansijski opteretiti budžet ove zemlje i donošenje ovog zakona ne podrazumeva osnivanje novih organizacija, kao je to u nekim situacijama bio slučaj.
Smatram da je ovaj zakon izuzetno dobar, da predstavlja jedan civilizacijski pristup evropskog zakonodavstvu i želim da lično izrazim zahvalnost Ministarstvu poljoprivrede što je i sa prethodnih 15, 16 zakona, koji su već usvojeni, nastavilo tendenciju usklađivanja zakonodavstva sa evropskim, što predstavlja osnovnu pretpostavku dobrog i efikasnog poslovanja naše privrede, a samim tim i izvoza poljoprivrednih proizvoda na evropsko tržište.
Molim da svi poslanici, kako sam zaključio u prethodnoj raspravi i na Odboru za poljoprivredu nisu imali suštinsko neslaganje sa zakonom, već neke primedbe, amandmanima poboljšaju kvalitet ovog zakona i da se u danu za glasanje izjasnimo svi za ovakav zakon. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Pet minuta i pet sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milan Veselinović, posle njega Miletić Mihajlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu još jedan zakonski projekat na koji imaju primedbe ne samo narodni poslanici opozicije, već i nadležni odbor za regulisanje ove zakonske materije.
Moju diskusiju ću usmeriti ka nekim pitanjima zbog kojih ovaj zakon nije smeo da se danas nađe na dnevnom redu i, uopšte, u skupštinskoj proceduri.
Naime, iz šturog izlaganja ministra, koji se, izgleda mi, nikada nije bavio materijom, a pitanje je koliko i njegovi savetnici poznaju materiju, može se videti da je ovaj zakon sklepan na brzinu, možda uz konsultaciju samo sa predsednika Lovačkog saveza Srbije i nekoliko ljudi oko njega, koji su se dobro udomili, imaju dobre plate i verovatno su dali podršku.
Kao stariji lovac, da kažem od svoje 15-16 godine, čovek koji se bavi tim sportom i hobijem, a bio sam i član mnogih streljačkih klubova, ovo je ipak sport, do sada je bio tako definisan, a sada žele da ga pretvore u privredna društva, a moja malenkost izlaganjem i primedbama želi da uveri zakonopisca, ili one koji su predložili ovaj zakon, da je trebalo da ga povuku iz ove procedure.
Naime, sama činjenica, kojom se danas ovde barata, da u Srbiji postoji od 75.000 do 100.000 lovaca, govori da su to uglavnom veoma ozbiljni ljudi, koji se na neki način izdvajaju od ostalih u smislu dobijanja vatrenog lovačkog oružja, a znamo koja je to procedura da bi jedan građanin danas mogao imati lovačko-sportsko naoružanje.
Ljudi koji su bili raspoređeni od Lovačkog saveza Srbije preko lovačkih udruženja, pa sve do nekih sekcija koje su pokrivale teren Srbije, danas će biti oštećeni, pre svega, u svojim pravima, i u socijalnom i u ekonomskom i u sportskom smislu, da nastave da se dalje bave sportom. Neće možda biti svi ugroženi, ali dobar deo hoće, jer mi znamo da ovom broju od 75.000, kojim barata Ministarstvo, treba dodati još oko 30% građana koji nisu imali da uplati godišnju lovnu kartu, koja košta od 100 evra pa naviše, a zaljubljenici su ovoga sporta i lova.
Ako uzmemo u obzir da su u ovom jednom od najmasovnijih sportova u našoj zemlji ljudi od ugleda, domaćini i ako uzmemo u obzir da će njihova imovina, koju su lovačka udruženja sticala poslednjih 50 godina, biti ugrožena, verujem da je i Ministarstvo i zakonopisac imao razloga da mnogo ozbiljnije priđe ovoj materije. Mnogo, mnogo ozbiljnije.
Sada da izvršimo anketu na nivou Srbije, vezano za ovaj zakon, nisam siguran da bi ovaj zakon dobio 10% prođe, ali, eto, svi imaju svoju tvrdnju, a mi koji se neposredno bavimo tim poslom, to najbolje poznajemo.
Ovde se kaže da se ovaj zakon priprema pet godina. Daj bože da se ovaj zakon stvarno pripremao i pet meseci. Zašto nisu izvršene konsultacije sa uzornim lovačkim udruženjima kojih u Srbiji ima, posebno na prostoru Vojvodine, pa da se na osnovu tih mišljenja napravi zakon koji bi bio prihvatljiv za sve.
Još jedan razlog zbog koga se ovaj zakon nije smeo naći u skupštinskoj proceduri jeste nedonošenje nekih zakona koji prate ovaj zakon, a to je zakon o šumama, vodoprivredi Srbije, poljoprivrednom zemljištu, da kažem da lovci koriste i zemljišta verskih zajednica, privatna zemljišta, putno zemljište itd. sve je to neregulisano. Ovaj zakon, kao preteča, sigurno neće doživeti, što kažu – Sunce dana, niti će doživeti primenu u praksi.
Neko od mojih kolega je rekao da je možda, posle raspada Vojske, koju ste vi upropastili u poslednjih deset godina, ovo jedna armija naoružanih ljudi. Činjenica je da se radi o ozbiljnoj materiji, ozbiljnim ljudima. Ako jedan lovac može da ima i da poseduje više vrsta oružja, lovačkog, normalno, ali i vrste oružja, poput karabina, gde domet zrna i projektila prelazi pet hiljada metara, i ako to pomnožimo sa ovom cifrom, radi se o jednoj masi naoružanja koju ljudi poseduju, pa je trebalo uskladiti neke odredbe ovog predloga zakona i sa Zakonom o oružju i municiji.
Sada se na osnovu više faktora oduzimaju ingerencije Lovačkom savezu Srbije, koji je i do sada imao perioda kada se dobro radilo, bilo je perioda kada se tamo manipulisalo novcem koji uplaćuju lovci uglavnom za godišnju kartu ili mesečnu, ili dnevnu kartu, dakle, te ingerencije se oduzimaju Lovačkom savezu, a lovačka udruženja se teraju da postanu privredna udruženja, neka preduzeća, a ovde nije regulisana ni imovina, ni status tih lovačkih udruženja koja su do sada imala karakter sportskih udruženja. To nije ni zakonom izričito definisano, niti pomenuto.
Verujem da ovaj zakon, ovakav kakav je, ne može zadovoljiti potrebe lovaca i ako ga usvojite brzo će doživeti svoje izmene i dopune, ali bih želeo da kažem da svako ko se bavi ovom problematikom, ili želi da se bavi ovom problematikom, treba mnogo dublje da uđe u suštinu problema koju imaju lovci na teritoriji Srbije.
Ako govorimo o gazdovanju u lovištima, tu su posebni problemi. Imamo na teritoriji Srbije, gde su vlasnici velikog dela lovišta "Srbijašume", jednog dela vodoprivreda, zatim, privatna zemljišta, putna zemljišta, imamo i zemljišta verskih zajednica, i ako sada ta komora koju vi planirate da organizujete kao neku agenciju, ili ne znam, neko telo, kako ga vi stručno nazivate, mislim da će tu doći do velikih sporova, jer, pre svega, nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi.
Ako sada hoćemo da izdamo Park prirode ''Golija'' nekom, a verovatno će to biti neki tajkun ili neki stranac, on će imati problema sa onim seljacima koji imaju tamo imovinu, gde i magistralni i lokalni putevi prolaze preko tih lovišta, pa će imati problema sa svima onima koji tamo imaju svoju imovinu i gazduju. Sada će lovačko udruženje tražiti lovnu kartu, da idu u lov na tom prostoru koji je neko zakupio, a pri tom treba da prođe prostor gde je vlasnik neko drugi, da li privatna lica, fizička ili neko drugo pravno lice i sada ovde stvarate zabunu među lovcima, među udruženjima, vezano i za samu zaštitu i za uzgoj divljači, a vezano i za teritoriju.
Tamo će doći do sukoba između lovaca i to, normalno, uz nekog lovočuvara ili šumara mora rešavati policija, a zatim pravosudni organi. Te zabune će slediti sigurno u ovoj ili sledećoj godini, kada stupi na snagu sve ovo, a onda epilog svega toga biće svađa, mržnja, presuda, oduzimanje oružja, itd. Gledano na samu lovočuvarsku službu i ingerencije te lovočuvarske službe, ovaj zakon više mi liči na neki vojni zakon, nego da se tu radi o nekim sportskim udruženjima ili zaljubljenicima u lov i ljudima kojima je lov hobi.
Vi ste dali takve ingerencije lovnom inspektoru, pa onda lovočuvaru, da ih ni policija nema. Ako pročitate koja sve ovlašćenja ima lovočuvar, videćete da je u stanju da zaustavi i policajce koji budu prošli tom teritorijom. Tamo se navodi da treba on da razoruža lovce i da ih privede organu, zamislite. Ne znam koja je to moć jednog lovočuvara, da on privede možda 10 ili 20 lovaca nadležnom organu, a to je MUP Srbije.
Umesto da ste zadržali prethodne stavove gde se te ingerencije prenose na vlasnika lovišta, odnosno na udruženje kome pripada to lovište, oni tamo poseduju svoj upravni odbor, imaju svoje komisije, čak, disciplinske komisije, pa da oni preduzmu svoje mere kako bi, normalno, posle preduzeli i zakonske mere, u smislu prekršajnih i sudskih mera. Ovako dovodite i policiju, MUP, a i udruženja, u nezavidan položaj i tu se n dešavaju one neželjene stvari i problemi.
Na kraju, ima i mojih kolega koji su mnogo šta rekli o ovome, rekli istine, želim da pozovem ministra, trebalo je da posluša i Odbor koji nije dao saglasnost tom zakonu, da posluša i poziciju i opoziciju, da se ovaj zakonski projekat povuče iz skupštinske procedure, da se doradi, kako bi bio u službi pre svega onih koji se koriste ovim zakonom. Hvala. (Aplauz.)