Hvala, potpredsednice.
Poštovani narodni poslanici, hteo bih da iskoristim to što je koleginica pričala o ovom zakonu da komentarišem malo što je rečeno jutros, pošto je bilo reči o raznim oznakama geografskog porekla.
Što se tiče ajvara, bilo je dosta tačnog u onome što je jedan narodni poslanik rekao jutros, ali evo koje su činjenice.
Prvo, ajvar nije zaštićen žigom, ni u EU, niti u bilo kojoj od 75 zemalja članica Madridskog aranžmana o međunarodnoj zaštiti žigova. Nije tačno da bilo ko danas u svetu ima monopol na reč "ajvar". Ono što je tačno, to je da je bilo pokušaja da se registruje, i to dva. Jedan je, po svemu sudeći naš. Određeni Radoje Mićić, koji živi u Španiji, probao je da registruje ajvar, ali je odbijen 2008. godine.
Interesantno je, to je rečeno jutros, tačno je da su Slovenci, preciznije, "Merkator" je uspeo da registruje ajvar u Nemačkoj. Dobio je zaštitu 10. decembra 1996. godine, ali je taj žig poništen u julu 1998. godine. Niko nema monopol nad ajvarom.
Što se tiče šljivovice, šljivovica jeste zaštićena, i to u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, Austriji, zemljama Beneluksa i Italiji. Međutim, niko u tom domenu ne može da upotrebi šljivovicu kao naznaku za vrstu proizvoda, tako da ni tu ne postoji monopol.
Kada govorimo o zaštiti geografskog porekla, govorimo o tih 50-ak, u proceni je toliko, verovatno će to biti kombinovano s efektivno geografskom odrednicom grada i proizvodom. Teško je zamisliti da ćemo mi odjedanput uspeti da sami registrujemo kajmak, ajvar, šljivovicu i da, u suštini, Srbija ima monopol. Voleo bih, svi bismo mi voleli, ali imajući u vidu šta je proizvodnja u drugim zemljama, šta je već registrovano, mnogo je realnije da imamo ta dva aspekta, geografski, region zemlje, ili grad ili opština, plus proizvod. Ili ono što smo uspeli da uradimo u pregovorima u SSP-u, to je da rezervišemo jedan broj naziva, tako da EU zna da neke stvari dolaze odavde. Toliko, nekoliko preciznosti.
Kao što je rekla koleginica, evo jednog interesantnog momenta gde vidimo tradicionalnu branšu – poljoprivredu.
Intelektualna svojina je branša koja je u protekle dve godine stvarno doživela uspon, a i ovaj cenjeni dom je nedavno usvojio još jedan set zakona. U dva navrata, mislim, bilo je zakona, tako da sada nismo daleko od dovođenja našeg zakonskog okvira do jednog optimuma. Evo, ovde nauke, zato što je sigurno da ćemo među tim šljivovicama, svim tim ajvarima i kajmaku morati da imamo i neke specifične odredbe, tj. specifikum naših proizvoda, da bismo se stvarno izborili s međunarodnom konkurencijom. Toliko s moje strane. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Svetlana Stojanović. Posle nje, narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, u Predlogu zakona o SANU, u članu koji definiše predmet njenog rada, navedeno je da Akademija radi na izradi rečnika. Ne navodi se jezik na čijem rečniku Akademija radi.
SANU objavljuje svoj rečnik već decenijama. Stigla je do 17. toma, do slova "O" i taj rečnik nozi naziv "Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika". Kao što vrlo dobro znamo, Jugoslavije više nema. Postoje nezavisne republike – Hrvatska, Crna Gora, BiH, itd.
Od početka rada na akademijinom rečniku do danas, bivše jugoslovenske republike, sada nezavisne države, jasno su se opredelile za nazive svojih jezika. Hrvatska svoj jezik naziva hrvatskim, a ne više srpskohrvatskim, ili zapadnom varijantom srpskog jezika, kako se to, takođe, nazivalo. Crna Gora svoj jezik zove crnogorski. U BiH se govori i bošnjački. Jedino bi SANU, ako se ne promeni ovaj član zakona, nastavio da objavljuje rečnik srpskohrvatskog jezika.
Pitanje naziva jezika se može posmatrati iz dva ugla – lingvističkog i političkog. S lingvističkog stanovišta, potrebno je da se jezički, leksički, morfološki, sintaksički itd., međusobno razlikuju u određenom procentu da bi se smatrali različitim, a ne jednim jezikom. Politički posmatrano, međunarodne norme svakom narodu daju za pravo da svoj jezik naziva po svom etnicitetu, ili kako već nađe za shodno. Tako, na primer, Englezima i Amerikancima ne smeta da svoj jezik nazivaju engleskim. Španski se naziva španskim u svim zemljama u kojima se govori. Lingvistički, isti jezik se u Holandiji zove holandski, u Belgiji flamanski itd.
Lično, mi možemo da mislimo i mislimo da je srpski, hrvatski i crnogorski isti jezik, ali ćemo se osloniti samo na ovo međunarodno pravo da svoj jezik nazovemo po svom etnicitetu. Preimenovanje Akademijinog rečnika u "Rečnik srpskog književnog i narodnog jezika" predstavljalo bi značajan zakonski okvir za našu zapostavljenu srbistiku. Osim zakonskog okvira, srbistima su potrebni još mnogi, između ostalog, i materijalni uslovi za nesmetani rad.
DSS je podneo amandman kojim predlažemo da se Akademijin rečnik nadalje objavljuje pod nazivom ''Rečnik srpskog književnog i narodnog jezika''. Ovaj deo narodnog jezika, takođe, ne treba uzeti olako. Očuvanje narodnog jezika znači očuvanje dijalekata, lokalizama itd. Srpski jezik je bogat jezik, ukoliko ga u svojoj primeni i leksikografiji ne zapostavimo i ne obogaljimo.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju, sasvim uzgred, pomenuo jačanje srpskog jezika kao deo našeg identiteta. Nadam se da to znači da ćemo jezik kojim govorimo najzad dosledno, a ne samo u Ustavu, nazivati onako kako zaslužuje – srpskim jezikom. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima gospodin Mirko Čikiriz.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, iz ove grupacije veoma interesantnih zakonskih predloga koji se danas nalaze pred ovim visokim domom, izabrao sam da pričam o zakonu o oznakama geografskog porekla.
Kada pričamo o oznakama geografskog porekla, pored prehrambene industrije i domaće radinosti, uglavnom, svi mislimo na poljoprivredu i proizvode vezane za poljoprivredu. Ako damo kratku ocenu sadašnjeg stanja, to je da su ogromni potencijali naše zemlje u tom smislu, ali da ti ogromni potencijali za sada nisu iskorišćeni i verujem da ćemo se s tom ocenom svi složiti.
Pre svega, nisu iskorišćeni, ako pričamo o poljoprivredi, mislim da je ona najinteresantnija u ovoj oblasti, zato što još uvek nemamo pristup tim pretpristupnim fondovima EU, što je agrarni budžet nezadovoljavajući, što, bez obzira na niz pozitivnih mera u smislu podsticajnih sredstava od strane Ministarstva poljoprivrede, subvencija itd., to još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Monopoli, bez obzira na usvajanje niza antimonopolskih zakona, još uvek postoje. Takva kakva je, uz unutrašnje političke slabosti, uz slabosti institucija, ostavljena sama sebi, poljoprivreda je i dalje naš najveći izvoznik.
Ovaj zakon izvanredno reguliše proceduru zaštite domaćih proizvoda geografskog porekla, radi njihove konkurentnosti na evropskom, a možemo reći i na svetskom tržištu. To je izvanredan preduslov i neophodan uslov bez koga se ne može, da bismo mogli da tokom primene SSP-a uopšte da sarađujemo i s EU i sa svetskom zajednicom, ali i sa Svetskom trgovinskom organizacijom. To je sve dobro.
Kada sam pričao o potencijalima, mi iz SPO-a uvek smo naglašavali da su to zdrava hrana, zdrava voda, energija, znanje, uz izvanredne geografske osobenosti naše zemlje, uz jednu Šumadiju, Dragačevo, Podunavlje, Pomoravlje, zapadnu i istočnu Srbiju, širok spektar proizvoda koji se ovde mogu zaštititi, što se tiče geografskog porekla, od maline, raznog voća, raznih proizvoda.
Neću nikoga danas reklamirati, ali samo jedan podatak koji će biti interesantan. Jedan privatnik iz Topole pravi izvanredna vina, mislim da izvozi možda i 90 i nešto posto ukupne proizvodnje, a jedan je od najvećih proizvođača vina u našoj zemlji. I tamo gde su vina najbolja, a pomenuću Francusku, svi traže proizvode tog proizvođača iz Topole. To dokazuje mnogo toga, dokazuje da i u teškim uslovima preduzimljivi, sposobni i stručni ljudi mogu biti konkurentni na domaćem tržištu. Ali, većina naših poljoprivrednih proizvođača traži i očekuje u tom smislu pomoć države.
Kada pričamo o položaju poljoprivrednika u zemljama EU, mislim da mi nismo na dovoljan način, mislim na vladajuću većinu, pojasnili građanima Srbije, a možda ni preduzeli dovoljno energične mere da se to što promovišemo, vezano i za geografsko poreklo i za položaj poljoprivrede i njene potencijale, zaista vidi u praksi. Taj zahtev da se ožive srpska sela, tako što će seljaci od države dobijati evropske subvencije, ili što će biti ukinuta razlika u kvalitetu života između sela i grada, to se nikako ne može definisati, kao što svakodnevno čujemo u političkom žargonu nekih koji su protiv EU, da je zavera vatikanskog i evropskog srpskog neprijatelja.
SPO smatra da je to jedini put da se zaustavi biološko odumiranje nacije i da srpska poljoprivreda postane jedan od oslonaca u vremenu u kome na selu nema malo omladine, u vremenu u kome poljoprivredni proizvođači rade s mašinama i traktorima koji su stari između 25 i 30 godina i u kome nam, pored velike centralizacije, preti odumiranje sela.
Zbog toga će SPO, pošto je ovo jedan od boljih zakona koji se našao pred parlamentom u poslednje vreme, s obe ruke glasati za ovo zakonsko rešenje. Sve ove prepreke o kojima sam pričao, i političke i druge prirode, pošto smo deo vladajuće većine, pošto smo prihvatili sve principe na kojima je formirana ova vlada, mi samo tražimo da se oni u potpunosti sprovedu u praksi i mislimo da će to dati uskoro i dobre rezultate. Hvala.

Od vremena Poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta.
Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Ovo je jedna od retkih prilika kada uzimam učešće u diskusiji a da nisam imala nameru. Zamolila sam kolege da mi ostave par minuta, zato što me je izlaganje Božidara Đelića, resornog ministra, inspirisalo. Moram da priznam da sam prvi put s punom pažnjom saslušala čitavo uvodno izlaganje, a mislim da na to obavezuje i prisustvo gospodina Miloša Nedeljkovića s Mašinskog fakulteta, koji je lično dao doprinos nauci i drago mi je da se nalazi u tom timu.
Nećete mi zameriti, iznela bih svoje impresije o tome kolika su vaša verbalna zalaganja za nauku, naučnoistraživačku delatnost, za promovisanje patenata i njihovo održavanje, nešto što se u praksi dešava ili ne dešava. Dok vi kažete – uvodimo neki sistem koji će promovisati inovacije, znanje i nauku, ne mogu a da se ne setim priloga sa televizije, ili poziva gde nadarena deca ne mogu da otputuju na takmičenja, pa se onda nalaze neki donatori, razna udruženja, anonimni donatori ili neke medijske kuće, koje onda na tom donatorstvu sakupljaju poene. Pitam se – nije li to posao države?
Kada vi kažete da treba finansirati ideje obećavajuće tehnologije, zato što taj kapital i rizik ne mogu neki drugi da podnesu, ja ću to srpski da prevedem, ima onih koji nisu spremni da ulažu i čekaju na dug rok da ta nauka vrati ulaganje.
Čiji je to posao, prevashodno, nego države, koja, pored finansiranja bezbednosti granice, života, ugovora, imovine i ljudi, mora da brine i o našem dugoročnom razvoju. Podržavam i ideju kad kažete – najmanje 50% prihoda od komercijalizacije patenta ili dostignuća treba da pripadne pronalazaču, ali mora da ima koristi i ustanova koja je finansirala rad ili pružala uslove tom pronalazaču.
Da li znate, gospodine ministre, koliko ljudi radi a da njihove patente, njihove kreativne ideje i radove potpisuje neko drugi i da oni ne da nemaju pravo da komercijalizacijom naplate deo svog uloženog truda, talenta, nego čak ne smeju ni da kažu da su to oni radili? Ili ćemo o tome pričati kada mobing bude tema rasprave? Da li ćemo mi ikada uspeti da promovišemo nauku do neke prave mere ako ne promovišemo naučnika kao primer za ugled, ako ne naučimo ljude da razlikuju ugled od popularnosti? Popularan može biti onaj ko radi negativne stvari, nažalost. Ali, ugled se stiče činjenjem dobrih dela i ostaje da živi i posle smrti onoga o čijem ugledu pričamo.
Zašto danas naučnik nije cenjen? Nema uslova da radi. Neki su, čak, ložili vatre i lomače pravili od svojih diploma u Kragujevcu. Znate i vi i ja, a pričamo o tome da cenimo nauku. Da li je danas zgrtanje bogatstva postalo osnovna delatnost na svetu? Koliko je svako od nas pojedinačno podržao tu ideju?
Ako se danas vrednost pojedinca meri atributom milijarder, pa imamo spiskove ''Forbsovih'', ''Blicovih'' moćnih i uticajnih, mere se u novcu, stepen razvoja jedne zemlje takođe se meri u novcu, BDP po glavi stanovnika. Ali, nisu to razlozi zašto je danas naučnik manje cenjen, jer neka mera vrednosti mora da se ustanovi kao uporediva i opšteprihvaćena.
Problem od Amerike do ove naše Srbije je upravo u tome što svaka od tih država na pogrešan način promoviše vrednosti, time što priča da ceni nauku, a, u stvari, školuje finansijske nazovimagnate, berzanske, da upotrebim reč u onom našem srpskom značenju, ne spekulacije, nego špekulante, i to u onom negativnom smislu. Čak ni u Americi nisu na ceni oni koji se bave radom u dobrotvornim organizacijama, oni koji se bave naukom, već oni koji na Volstritu dobijaju posao, pa čak i danas, kada su izduvani baloni i kada više ne postoje oni "zlatni padobrani" koji omogućavaju velikim i bogatim da, kada napuste banke gde su varali, i na vrednosti akcija, u revizorskim izveštajima, nikada zemlju ne dotaknu. Mi svi ostali cenimo da nauka treba da nam poboljša život, olakša, učini ga efikasnijim, jeftinijim.
Priznajte mi, gospodine Đeliću, vi ste svetski čovek, da li u vreme transnacionalnih kompanija, koje pretenduju da oduzmu i deo nadležnosti države, jer uređuju poreze, brišu granice, u svom interesu uređuju poreze i brišu granice, mi imamo materijalnih snaga, a imamo naučnih i ljudskih potencijala, da stvaramo institute o kojima ovde govorimo? Da li smo tu mogli da nađemo neku drugačiju sponu za globalizaciju, koja bi nam dala prednosti?
Ili, da prevedem, da li neko može da mi kaže koliko je Vlada Srbije od 2000. godine do danas uložila u projekte "Mikrosofta", ili "Majkrosofta", ne znam kako to da pročitam, a naši, ne u prenosnom smislu naši, nego doslovno naši momci, stručnjaci informacionih tehnologija u tim kućama rade na razvoju tih i takvih projekata?
Tvrdim vam da za četvrtinu te sume, jer znam, otprilike, koliko je uloženo, postoji ekipa od 16-ak momaka koji su spremni da umreže čitavu imejl Vladu, elektronsku vladu i sve ove sisteme u kojima imate sledeći slučaj. Registrovanje firme u jednom koraku. Otišao je momak u APR da registruje ortačku radnju i kada su došli do trenutka koji PIB upisati, za fizičko lice ili ortaka, PIB je matični broj građanina, ni predivne, mlade, ambiciozne devojke na šalteru, ni šef službe, ni najviši službenici nisu znali da ima kažu šta će biti PIB te ortačke radnje pravnog lica, da li jedan od četiri matična broja, ili neki novi PIB?
U primeni nauke i tehnologije moramo da shvatimo da one ne postoje same za sebe nego zbog nas, da doprinesu demokratiji, zaposlenosti i srećnijem životu. Nisam sigurna da ste se time rukovodili, ali vam zahvaljujem što ste me inspirisali da govorim. Hvala.

Hvala, gospođo Tabaković.
Reč ima ministar, izvolite.

Hvala, gospođo Tabaković. Vi ste mene inspirisali da vam odgovorim, zato što ste se dotakli nekoliko bitnih tema.
Ako pogledamo način na koji su evoluirale nauka i tehnologija, dolazimo do jedne dosta opasne, ili ohrabrujuće konstatacije, zavisi. To je da u momentu kada informacija putuje skoro besplatno, gabaritno, imamo veliki problem da održimo osrednje kapacitete. Drugim rečima, u momentu kada softvere možete skinuti s globalne mreže, kada postoji način da se to naplati dosta bezbedno, veliki je problem kako mogu imati ulogu, pošto ste o tome pričali, naše softverske ekipe.
U pojedinačnim projektima, tačno je da se moramo truditi da uposlimo, svugde gde je to moguće, i naše kapacitete. Ako pogledamo prioritete koje imamo ovde i koji su zacrtani u Strategiji, to je da predstojeći ciklus investicija i u fizičkoj i u nematerijalnoj infrastrukturi bude zamajac za ponovni razvoj naših razvojnih kapaciteta. Stvarno, ne bismo uradili državnički posao kada ne bismo iskoristili ovaj novac, za koji se neretko naši građani zadužuju, ili se finansiraju iz našeg budžeta, da ne uradimo takvu jednu stvar.
S druge strane, treba primetiti da iza takvih rešenja stoji veliki kapacitet tih velikih softverskih firmi, koje mogu, zbog toga što amortizuju njihova istraživanja ogromni obrt i veliki broj klijenata, da u datom momentu naprave dodatni skok, tehnološku inovaciju, gde naše snage ne bi bile dovoljne, jer nisu dovoljne, ne zbog toga što su naši momci i devojke manje pametni, nego zbog toga što ih je manje i zbog toga što polazimo od jedne tačke koja je mnogo manje povoljna.
Naravno, globalizacija i činjenica da je ovaj svet, kako je rekao jedan američki poznati naučnik, u nekoj meri ravan sada, veoma brzo se putuje s jednog mesta na drugo, onda kada možete dobiti nešto neposredno, koje se amortizuje na tolikoj bazi, pitanje je – šta mogu oni koji imaju srednju veličinu?
Uzeo bih primer u domenu informaciono-telekomunikacionih tehnologija, što će možda naznačiti šta može biti jedan od pozitivnih efekata ove strategije. Iluzorno je misliti da ćemo na našem tlu iznenaditi jedan "Majkrosoft" ili jedan "Gugl". Nije nemoguće, ali je vrlo malo verovatno. Verovatno, ne bismo dobru stvar uradili za naše građane kada bismo sve naše raspoložive, ograničene resurse bacili na jedan takav projekat.
Uzgred budi rečeno, Evropa već 15 godina, udruženim snagama, pokušava da nađe rešenje za ove dve pomenute firme. Da ne govorim koliko je milijardi evra već potrošeno da se napravi jedan evropski pretraživač Interneta, za sada bez ikakvog rezultata. O tome govorim.
Šta je rešenje? Unutar informacionih tehnologija ne postoji samo tzv. paket softver, to je onaj softver koji se u paketima prodaje, postoji serija drugih specifičnih razvoja u domenu informatike. Jutros sam govorio o jednom aspektu, to su tzv. kontrolni sistemi, ili na engleskom "embedded systems". Radi se o specifičnom softveru koji povezuje i omogućava funkcionisanje kompleksnih proizvodnih sistema, ili, pak, sistema za obezbeđenje. Tu imamo nekoliko desetina preduzeća. Nekog gabarita ih je malo više od desetak, ali tu postoji kapacitet, procena, od 400 do 500 softver inženjera.
Kada vidite napore koje ulaže jedna Kina, ogromna Kina, da se bolje plasira na tom tržištu, vidite ono što vide i naši, da u tom specifičnom softveru postoji i značajna marža. Mogućnost je da se svaki put rešava specifični problem za specifičnog klijenta. Tu više nije toliko bitno biti najveći i imati milijarde globalnog investiranja, koje se posle amortizuje na velikim serijama i otvara se mogućnost u tom domenu za pozicije naših preduzeća.
Mislim da je Strategija o ovom specifičnom pitanju dala, da kažem, lepe rezultate, jer smo pitali one koji se bave tim softverom – šta vam treba da idete dalje? Zašto niste prisutni dovoljno u regionu? Zašto vas nema u Alžiru i na drugim tržištima gde postoji takva potražnja? Odgovor je bio da nisu imali do sada jednu kontrolnu sobu, kako se to već zove, gde je moguće izvršiti sve forme kontrole na jedan kontrolisani način i dobiti sertifikat za taj sistem, koji, da podsetim, rukovodi procesima koji mogu postati veoma opasni ako se izmaknu kontroli, i na taj način taj kvalitet bude potvrđen.
Konstatovali smo da u VTI postoji istovetni projekat koji nikada nije završen, a u koji su uložena – tehnički operativni centar u Vojsci, značajna sredstva. Zaključak nije bio mnogo težak, i za to će služiti deo ovih sredstava Evropske investicione banke, da opremimo jednu takvu laboratoriju i da sve firme, pod veoma prihvatljivim uslovima, dobiju jednu takvu sertifikaciju koja će omogućiti da se pojave na međunarodnom tržištu.
Izvinite što sam malo odužio, ali, u suštini, ovo je strategija. One polaze od toga da imamo resurse, kao što ste rekli. Uvažavamo tu surovu realnost da su neki već zauzeli neke pozicije i da globalizacija može značiti opasnost da nam se oduzmu najdragoceniji ljudski resursi. Tragamo svuda gde je to moguće, a moguće je, jer ima mnogo mogućnosti da nađemo rešenja za sve to.
Slažem se s onim što ste rekli o afirmaciji naučnika i to je razlog više da se formira Centar za promociju nauke. U poslednjih godinu dana smo se trudili da svaki put kada neko iz naše naučne zajednice napravi pomak, napravi rezultat, da to cela naša nacija sazna. Mladi Čubrović, koji ima 24 godine, koji je tek počeo svoj doktorat u Lajdenu, uspeo je u prvoj godini doktorata da bude vodeći autor oko izuzetno složene teme "Superstruna", u najprestižnijem svetskom časopisu "Sajns". To je bilo u svim sredstvima javnog informisanja.
Mlada Ivana Pešić, naša mlada naučnica, dobila je prestižnu nagradu Unesko ''Loreal'', koju svake godine dobije pet već poznatih naučnica, jer je to za naučnice, i 15, tj. po tri za svaki kontinent, mladih obećavajućih naučnica. Po prvi put u ovih 20 godina istorije te nagrade, jedna naša Nišlijka je dobila jednu takvu nagradu. Takođe, Mirko Đorđević je prošle godine, u međunarodnoj konkurenciji, bio pobednik na ''Fame lab''-u, koje je najpoznatije takmičenje u popularizaciji nauke koje se održava u Engleskoj
Trudimo se, ali to ne može samo jedno ministarstvo. Zbog toga postoji takva institucionalizacija, da omogući da uspesi, koji nisu samo novčani, nego su i internacionalnog tipa, nešto što je veoma značajno za našu zajednicu, budu priznati i poznati.
Eto, toliko. Ako ima još dodatne inspiracije, spreman sam da odgovorim, s celom ekipom. Sigurno je da globalizacija jeste veliki izazov; za one koji ne znaju kako da igraju s njom, može i te kako da ošteti manje nacije.
Za one koji znaju kako da iskoriste ono što ona otvara, to može biti neverovatno ubrzanje razvoja društva, koje mi ne bismo mogli sami da uradimo ako ne bismo bili povezani s onima koji imaju takve investicije. Hvala.

Hvala vama. Ako sam dobro razumeo, gospođo Tabaković, vas je ministar pohvalio i složio se s vašim izlaganjem i mišljenjem, ali daću vam reč da čujem, baš me interesuje vaša replika. Izvolite.