PRVA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 05.03.2010.

4. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

PRVA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

4. dan rada

05.03.2010

Sednicu je otvorila: Gordana Čomić

Sednica je trajala od 10:10 do 19:00

OBRAĆANJA

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala, gospodine Šami.
Zahvaljujem gospodinu Mašiću, a reč dajem gospodinu Velimiru Iliću. Izvolite.

Velimir Ilić

Nova Srbija
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo set zakona koji su najavljeni. Evo, ja sam jutros gledao u jutarnjem programu, šef države se obraća i objašnjava da kreću velike investicije u nauci, ulaganja u nauku, ministar već danima priča, odnosno potpredsednik Vlade, i tako dalje, i svi očekuju da će nešto u državi da se dogodi krupno, da će Srbija krenuti u razvoj, da će se dogoditi nešto pozitivno. Međutim, zakoni koji će se doneti, kao i svi prethodni zakoni koji se donose, biće jedno veliko razočaranje, jer nemamo gde te zakone da primenimo.
Imamo ustanove koje će dobiti određena sredstva. Ovde se najavljuje i proširenje neke administracije, tu će se zaposliti stranački ljudi i tako dalje. Sve ove ustanove koje će dobiti sredstva, to su izuzetno stranački kontrolisane ustanove, a ljudi na čelu, s potpuno negativnom selekcijom. Ljudi na čelu tih ustanova su postavljeni kao ono kada je bilo doba kriznih štabova. Slično je vreme došlo i crni dani za privredu i džaba je ulagati u nauku, u razvoj, u znanje, ako ono nema gde da se primeni.
Primena nauke u praksi. Gde možemo naše naučnike, u koja preduzeća da ih dovedemo i gde da primene svoje znanje?
Sada se u Srbiju uvozi sve i svašta. Sve je iz uvoza. Da li verujete da ne možemo da napravimo sušaru, gde smo nekada bili vodeći u Evropi? Odlično znam da smo, kada sam kao mlad inženjer radio na tim projektima, imali vodeće sušare u Evropi, koje su išle toliko u izvoz, posebno na rusko tržište, poljsko itd. Danas ne možemo da napravimo jednu običnu sušaru za šljivu, danas Srbija nije osušila tonu kvalitetne šljive koja zadovoljava kriterijume EU, vakumirane sušare i ostalo. Danas ne možemo da napravimo najobičniju rampu za pružni prelaz.
Da li znate koliko godišnje država Srbije daje za uvoz ovih nesrećnih rampi, koje koštaju, mislim, 200 - 250.000 evra po komadu?
Nekada smo imali institute. Gledajte ovu vakcinu. Znate li šta je Torlak bio nekad? Bio je umetnost; uništili tu firmu. Šta smo nekad bili u pneumatici, npr. "Prva petoljetka", šta smo nekada bili u raznoraznim materijalima koje je proizvodio "Magnohrom", veliki izvoznici u proizvodnji papira, u niz drugih, u prehrambenoj industriji? Šta je nekada bila "Budimka", "Srbijanka"? Sve je to mrtvo, sve je to pošlo naopako.
Bio sam u startu protiv tih kriznih štabova, kada su došli stranački poslušnici na čela instituta. Sećam se gospodina koji sada vodi Kapitalni fond Vojvodine. Zaboravio sam kako se preziva. Kada je on došao u ''Vinču'', ljudi su rekli – nema od nas ništa. Stvarno, sve je uništeno. Vaš je partijski drugi, veliki naučnik i stručnjak, kao, Kapitalni fond Vojvodine, on je čudo napravio. Sećam se, samo u oblasti vodoprivrede, koliko je on najavio projekata. Ništa nije urađeno.
S jednom potpuno negativnom selekcijom kadrova, imamo veliki odliv kadra iz Srbije, koji odlazi. Spremićemo, uložićemo u neke kadrove, koji će na kraju, kada vide da nemaju gde da primene svoja znanja, da nemaju gde da rade, dići ruke i otići iz Srbije.
Evo, koliko je Srbija uložila u centre, u opremu za školovanje i obuku pilota. Sada smo postali rasadnik pilota za Evropu. Pre neki dan slušam vas iz vladajuće stranke, sada neću da nabrajam koje vaše funkcionere, koji se hvale kako dolazi jedna domaća jaka kompanija iz Crne Gore i pravi jaku aviokompaniju u Srbiji. Molim vas, a JAT? Pa i JAT ćemo videti, možda ćemo ga nekom prodati, udati. Piloti odlaze, voze po celom svetu itd. Naši stručnjaci odlaze u svet, jer nemaju gde da rade. To je veliki problem.
Više nemamo građevinskih inženjera. Da li verujete, kao resorni ministar, tražili smo nadzor van Srbije, jer nemamo nadzorne organe u Srbiji, da se pojave, da mogu da vode nadzor, da imaju licencu za određene objekte? Šta je s arhitektama? Zar ne bismo mogli mi da položimo u koridorima optički kabl, nego mora da dođe jedan slovenački tajkun koji će da izmuza ovu Srbiju, milionima evra, stotinama godina?
To je Dulić uradio. Zar treba ministar da ode u javna preduzeća i lično da odnese zahtev da mu javna preduzeća to daju za dva-tri dana? Zar nas nije udostojio taj slovenački tajkun da kaže – predaću ja zahtev "Putevima Srbije"? Zahtev nije ni predat Telekomu, Ministarstvu za telekomunikacije. Ko njih šta pita?
Ovde par ljudi odlučuje o svemu. Zar mora baš šef države da se oglasi o svemu? On mora sada da priča o ovom setu zakona, ulaganjima u nauku, kao što je pričao o koridorima i koliko je urađeno koridora za dve godine.
Dve godine ste vi, gospodine Đeliću, na vlasti, a 12 km koridora ste uradili, opremili, i to poluprofil. Zamislite. Kada poredite vreme one vlade u kojoj smo bili zajedno i one prethodne – 4.000 km puta, a vi ste uradili 12 km. Sada je šef države pričao o koridorima, pričao o svemu, pričao o mostovima, a kada je pukla ''Gazela'', on kao da se uneredio, ućutao se, nije se oglasio. Onda, pustimo neke tamo službenike iz Grada Beograda da pričaju o tome.
Zar je moguće da pukne ''Gazela'', da dve godine ne možemo to pitanje da rešimo? Teramo inat s nekim romskim naseljem. I da smo, od 33 miliona evra za sanaciju ''Gazele'', koliko su naši stručnjaci predvideli i banke odobrile, u međuvremenu, dok smo se jurili da li ćemo Rome u kontejnere ili u čvrsti materijal, uštedeli tu 100.000 ili 200.000 evra, cena sanacije je porasla na 34 miliona evra.
Koliko sada ima projektanata u Srbiji koji mogu da projektuju velike mostove, most na Dunavu, most kod Vinče, most kod Beške? Ne može da se radi, ne može da se pripremi projektna dokumentacija. Nema dva-tri inženjera koji su ostali da to mogu da rade.
Šta je s gigantima poput "Mostogradnje"? Potpuno je razbijena u sistemu, uništena. Zašto? Šta sad vredi školovati i pričati i počinjati od nule, a treba svoditi platformu da se ti kadrovi negde prihvate, da ta znanja koja se steknu negde mogu da se primene. Ponavljam, džaba je nauka, džaba je znanje, ako Srbija ide u uvoz i nema svoju sopstvenu proizvodnju.
Nekad smo bili u tekstilnoj industriji vodeći. Imali smo kadrove, institute, fakultete. Otvorili Tekstilni fakultet u Leskovcu. Sada nemamo tu granu privrede. Ne postoji. Kineska roba, uvoz sa strane.
Zar ne možemo da se bavimo proizvodnjom mleka u prahu? Hiljade litara mleka sa prosipa. Seljaci bacaju, 15 dinara je otkupna cena, a uvozimo mleko u prahu. Mišković je uvezao i potpuno blokirao proizvođače mleka. Zašto ne možemo da se bavimo tom tehnologijom? Pogasili smo pola mlekara u Srbiji.
Zar ne možemo da se bavimo preradom voća i povrća, proizvodnjom sirupa, proizvodnjom onoga što smo radili i izvozili pre 50-60 godina?
Prema tome, džaba su sva ova ulaganja, ako se ne stvore uslovi za zapošljavanje ovih ljudi, za primenu ovih znanja.
Jedan tajkun ode i kupi Institut za puteve i Projektantsku kuću u Vojvodini i on sad vodi nadzor, a njega smo najviše nekada jurili, izuzetno. Zbog njega se u ovoj državi dogodilo štošta. On ju je u privatizaciji kupio.
Računao sam da ćete vi, gospodine Đeliću, napraviti čudo u hotelijerstvu, kada ste kupili ovaj hotel u Sokobanji. Da li je tako? Ali, niste se pomerili. Ne smeta javno da izađete ni da kažete da ste to kupili, nego taj hotel tavori, ćuti. Čiji je? Ne zna niko čiji je. Jeste, vaš je, nije vaš. Jeste Badžinog brata, vašeg ortaka. Nije. Vi ne smeta da kažete – kupio sam taj hotel, hoću da ga razvijem. To će da bude centar za turizam u ovom delu Evrope. Što se stidite? Sve nešto stidno.
Pre neki dan ste otvorili Kliniku za kardiovaskularne bolesti. Gazda ostaje anoniman, kao, a radnici mogu da izađu pred kamere. Molim vas, zašto se stidite da to kažete, na primer? Treba da izađete da kažete – jeste, hoću da poboljšam turizam u Srbiji. Jesam potpredsednik Vlade, jesam ministar za nauku i tehnologiju i razvoj, šta ste već sve, ali hoću jednu granu privrede da dignem na neki odgovarajući, evropski nivo. Nije to ništa strašno.
Kada je jedan vaš kolega kupio Atomsku banju ''Trepča'', čovek je odmah udario reklame na RTS-u. On hoće stvarno nešto da uradi, da razvije turizam i da se stvori kadar koji će razviti turizam. Ne kao ovaj vaš drug i kolega koji je hteo da razvije skijališta, pa tražio skijališta, pa da šaljemo ljude na obuku, na opremu i sl., pa pola skijališta danas stoji u koprivama. Doduše, snega koliko hoćete, ali nijedan ski-park nije prodat u toku godine. Zato je oprema namontirana itd.
Nedavno, kada su Rusi bili, kada smo razgovarali i bili gosti njihove vlade, sećam se odlično, kažem – zainteresovani smo za programe u proizvodnji sušenog voća i povrća. Nemamo tonu šljive, a najrodnija je godina bila u protekloj godinu. Tonu suve šljive nemamo. Zašto? Zašto je potpuni raspad sistema u određenim preduzećima? Zašto je dozvoljeno da se unište "Srbijanka", "Budimka", zašto u Vladičinom Hanu, jedna izuzetno dobra i kvalitetna fabrika?
Zar ne možemo da razvijemo tehnologiju za proizvodnju nameštaja? To je "Simpo" radio odlično. Hiljade novih firmi i hiljade starih koje su radili i koje su se bavile time, a sada uvozimo i izvozimo oblovinu, jer nemamo stručnjake. Stručnjaci su nam se svi digli i otišli u inostranstvo. Sada hoćemo da uložimo od nule. Počinjemo od nule, a vi ćete na čelo tih ustanova da dovedete stranačke poslušnike, ljude koji će sve to ponovo da unište, kao što su ovi koji su dolazili na čelo preduzeća sve uništili.
Šta to traži od nas EU, pa da mi prilagodimo razvoj naše tehnologije, naših stručnih kadrova, da se usmerimo ka tome? Ništa. Traži malinu, kupinu, pečurku. Da li je to sudbina naše dece? A oni hoće bankarstvo, telekomunikacije, elektroniku, to su oni sve pokupili. Hoće sad i EPS i "Telekom", a da sudbina naše dece bude da budu vozači traktora, berači malina, kupina, pečurki itd.
Prema tome, džabe, ovo je jedan zatvoren sistem. Nauka, razvoj Akademija nauka, preduzeća i ova znanja koja će se primenjivati u praksi, primenjivati širom Srbije, i od toga će ova država imati znatne koristi.
Zar je moguće da otkup vune u Srbiji ne vredi ništa? Otkup kože – ništa. Ne može seljak da plati kartu da preda kožu. Zašto? Nemamo tehnologiju, nemamo preradu, nemamo mašine da obruse, nemamo ništa. Da li znate da proizvođači, ovčari, vunu daju džabe, samo da im je odvezete, da je sklonite? Štaviše, pale je. Nekada se sve to koristilo i prerađivalo itd. Da ne pričamo o ostalim granama.
Pre neki dan sam slušao Nemce kako iznose da ništa ne bacaju. Sve recikliraju. Sve vraćaju nazad. Nigde nema gubitka energije. Sve se vraća ili u energiju ili u nešto drugo.
Vi dovodite vaše stranačke poslušnike na veoma smešne pozicije. Džaba fakulteti, džaba ustanove, džaba naučnici. Gledam jednu hidrocentralu, možda nije mini, srednjeg je kapaciteta. Zamislite, sretnem čoveka koji drži benzinsku pumpu. Po struci je bio električar u "Tehnosu" iz Čačka, na održavanju. Dve godine električarskog zanata je završio. Kaže – znaš šta, Veljo, dobio sam na tenderu da radim hidrocentralu.
Ljudi, o čemu mi razgovaramo? Zašto? Učlanio se čovek u G17. Oni mu rekli – možeš li ti da napraviš neku dobro organizaciju, da prikupiš malo kadra? On kaže – mogu. Evo, radićeš jedan sistem hidrocentrala.
Zamislite, jedan čovek koji je vozio "FAP", popravljao auto, električar će sada da pravi centralu! Šta će da rade oni naučnici i stručnjaci, oni veliki eksperti?
Pogledajte onaj projekat koji je bio – ušteda energije. Molim vas, najveći smo potrošači energije po glavi stanovnika u Evropi. To je bio odličan projekat u Evropi. Uložile se pare, uložilo se u nauku, uložilo se u razvoj i sve je propalo. Sve je uništeno.
Znate li koliko je Srbija bila napredna u građevinarstvu? Bili smo čuveni i u tehnologiji i u građevinskom materijalu. Sada smo na dnu. Svi sada dolaze u Srbiju da rade, a mi ne možemo da dobijemo nijedan posao na našim internim tenderima koje raspisujemo. Da ne pričam o putnoj privredi, o izgradnji centrala koje smo radili po celom svetu, gde je jedan "Energoprojekt" bio čudo, gde je jedna "Mostogradnja" bila čudo, jedan "Rad", jedan "Komgrap", jedan "Planum". Sve je sada uništeno.
Došli smo da bušimo jedan tunelčić u Ovčar banji, međutim, morali smo da tražimo Francuze. Francuzi su došli da ga probuše. Ovaj u Straževici, buškamo ga 25 - 26 godina. Igramo se, i da nisu tamo oni ljudi poginuli, ko zna do kada bismo se igrali. Valjda će neko konačno da se seti da moramo da kupimo novu opremu, novu tehnologiju, da doškolujemo kadrove itd.
Zato je dobro ovo ulaganje. Podržavam ovaj zakon, ali kuda posle? Za koga školujemo pilote, inženjere, kontrolore leta? Za nekog drugog, ko će ga dobiti džabe, spremnog, osposobljenog, a kod nas će vlast da vrše neki koje postavite politički, koji nemaju pojma o tome.
Mi ne možemo da organizujemo jednu protivgradnu zaštitu. Ne možemo da organizujemo kako je to u 21. veku u svetu. Ubi nas grad svake godine. Seljak, jadan, samo grca, kaže – joj, samo gledam u nebo. Gađamo raketama u oblake, kao što se radilo 1946. godine, 1945. godine, ono što je ostalo bilo, pa pucali ljudi.
To je, gospodine Đeliću, nešto gde treba uložiti prvo, da se pripremi kadar, da se osposobi, da se kupi oprema, da se nabave nove tehnologije, da se inoviraju postojeće tehnologije, da uđemo u određenu proizvodnju, ako mislimo da Srbija krene napred. Džaba je spremati kadar, spremati ga za neke u inostranstvu, izvaditi televiziju i mahati.
Sada mi hoćemo da radimo promociju nauke i naučnih dostignuća; pa to je odličan izazov da dođu stranci i pokupe nam sve ono što valja. Oni samo šmekaju, merkaju i kažu – dođite kod nas malo u ambasadu, da li možete da dođete kod nas u institut, i odoše nam ljudi. Odoše svi koji vrede.
Po poslednjem ispitivanju javnog mnjenja, mladih i školovanih ljudi od 30 godina, 33% želi da napusti Srbiju. Zašto, gospodine Đeliću? Zato što vi sedite 10 godina u Vladi, Dinkić vodi makroekonomsku politiku i finansije Srbije 10 godina i potpuno je razbio sistem, i jedan i drugi, a nema niko snage da ga skloni. Sada ide da traži neke regionalne centre; da bi opstao na političkoj sceni, mora da pravi te regionalne centre. On sada skuplja Boška Ničića u istočnoj Srbiji, pa Verka u Kragujevcu, pa vrbuje Ugljanina dole, da napravi neke centre da se opet ušunja u Vladu sa svojom svitom i da zauzme opet poziciju. Ali, Narodnu banku ne ispušta, kao terijer; kad uhvati terijer, nema, dok mu zube ne polomiš, ne možeš da mu otmeš.
Prema tome, mislim da će ovo biti jedan veliki promašaj i zato, gospodine Đeliću, mrka kapa. Želim vam mnogo uspeha i zbog vašeg truda, izuzetno, da dobijete kreditne linije i sve to, ali primena, praksa…

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala, gospodine Iliću. Vreme za diskusiju o zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti je isteklo.
Reč ima gospodin Zoran Mašić.

Zoran Mašić

Napred Srbijo
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre i saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, želim da se obratim vama, gospodine Đeliću. Mislim da ste izuzetno dobro medijski pripremili ovu današnju raspravu, potpisivanjem juče tog ugovora o finansiranju naučnoistraživačkog rada u našoj zemlji narednih nekoliko godina, i to je dobro primljeno, ili će, da kažem, biti dobro primljeno kod svih poslanika koji se bave naučno-istraživačkim radom, kako obrazovnim, tako i u naučnoistraživačkim ustanovama.
Dobro ste mesto odabrali za tu promociju i prezentaciju, jedino mislim da tamo nije bilo mesta predsedniku države, da se i on obraća po tom pitanju, jer to onda ja, a i mnogi drugi poslenici u nauci, tretiramo kao stranačku promociju nečega što je od opšteg državnog interesa, čime se država zadužuje za narednih 20 godina i moraju svi građani ove države da vraćaju tih 200.000.000 evra.
Mnogo bolje bi medijski bilo prihvaćeno da je o tom projektu govorio neko drugi, možda je bilo govora od strane nekih ljudi, ali medijski to nije prikazano, da su se ugledni članovi Srpske akademije nauka i umetnosti obratili, da su to podržali, da su se ugledni direktori naučnih instituta, takođe, pojavili na Javnom servisu ili u toj informaciji, jer bi takav jedan projekat onda imao mnogo veću težinu i ozbiljnost.
Moram malo i da se našalim, ali i da iz zbilje jednu istinu iznesem. Vašim dolaženjem na mesto ministra nauke, mnogi poslenici u nauci su računali da ćete vi, u odnosu na vaše sposobnosti ministra finansija, uspeti obezbediti već u startu mnogo veće pare, mnogo veća sredstva za naučnoistraživački rad. Nažalost, do sada niste uspeli u tome i čak ste dozvolili prošle godine, kod rebalansa budžeta, da milijarda dinara koja je izdvojena za istraživački rad bude uzeta i prebačena na neke druge pozicije, što vam ne može ići u prilog kao ministru koji je imao dobru brigu o naučnoistraživačkom radu u Republici, pogotovo za mene.
Da se legitimišem – ja sam i član matičnog odbora za biotehničke nauke pri Ministarstvu nauke, 11 godina sam bio direktor jednog naučnog instituta. Ono što je za mene neprihvatljivo, i s aspekta bivšeg direktora, i člana matičnog odbora, jeste da ste vi uskratili finansiranje naučnoistraživačkog rada najvećem naučnom institutu u ovoj državi tokom prošle godine, upravo zbog nedostatka sredstava, vi znate o kom se institutu radi, s obrazloženjem da taj institut zarađuje iz drugih nekih osnova i da mu, u ukupnom finansijskom skoru, tih nekih 200 i nešto miliona dinara koje treba da dobije po osnovu naučnoistraživačkog rada neće faliti.
Mislim da je falilo i tom institutu i svakom institutu koji se bavi naučnoistraživačkim radom. Ako nema pravog podsticaja od države, onda se to ne može tretirati kao dobra državna politika i državna briga. Nadam se da početkom ove godine nijedan institut, ni po kom osnovu, nije uskraćen u finansiranju naučnoistraživačkog rada. Molio bih vas da ovde javno to i kažete, a meni će sigurno biti lako da to i proverim.
Još par minuta ću iskoristiti da se osvrnem i na Strategiju koju ste ovde promovisali, na ono što ste rekli vezano za ova podsticajna sredstva. Apsolutno je to dobro i nadamo se da će stvarno te pare i pare koje će ova država, pored tih 200 miliona, još izdvojiti znatno pomoći da se revitalizuje naučnoistraživački rad u našoj zemlji. Ali, nažalost, na početku vašeg obrazlaganja, vi ste počeli priču da će se te pare trošiti na adaptacije nekih prostorija, to jest nekih objekata, koje su počele da posrću, na izgradnju rektorata u Novom Sadu, nekih biblioteka, itd.
Ako ova sredstva potrošimo na zidanje i krečenje, onda je uludo sve to što uzimamo. Nadam se da to ipak neće biti vaš prioritet i vaših saradnika u trošenju, nego da će ta sredstva da se iskoriste za jedno kvalitetno opremanje, upravo po ovim ciljevima koje ste postavili u Strategiji, za biomedicinska istraživanja, za istraživanja novih materijala, zaštitu životne sredine, energetiku, poljoprivredu, itd., znači, za opremanje, pre svega, naučnoistraživačkih institucija, koje treba da unaprede, da dostignu neki evropski nivo u tim istraživanjima.
Dalje, ono što je zapušteno ovih poslednjih 10 godina, to je ulaganje u podmladak. Ova država, pre svega, Ministarstvo nauke i Ministarstvo obrazovanja, mora učiniti sve da zadrži školovane mlade ljude, talentovane, s visokim prosečnim ocenama, da više na hiljade mladih ljudi ne odlazi da svoje dalje doškolovanje i svoju profesionalnu karijeru opredeljuju u inostranstvu, nego da im se stvore preduslovi da ostanu ovde da rade, da se bave naučnoistraživačkim radom. Nadam se da će, pored nabavke opreme, kvalitetne istraživačke opreme za ove ključne institucije koje će se baviti ovim ciljnim istraživanjima koje ste definisali u Strategiji, drugi nivo podsticaja biti upravo u školovanju mladih kadrova i u zemlji i van zemlje.
Svesni smo da u našoj zemlji nemamo adekvatne preduslove da kvalitetno iškolujemo naučni kadar i podmladak i da treba obezbediti podsticajne stipendije da u prestižne naučne ustanove odu mladi ljudi da se tamo doškoluju, možda, da urade i svoje doktorske disertacije ili deo tih doktorskih disertacija. Nadam se da će ta sredstva biti iskorišćena, kroz projekte koji će se finansirati u sledećem ciklusu, deo sredstava, za to da svi mladi ljudi koji su se opredelili za doktorske studije, na svim univerzitetima, imaju apsolutnu prohodnost i uključenje na projekte.
Znači, da u sledećem ciklusu, svi oni koji su završili s prosečnom ocenom iznad osam i opredelili se, upisali doktorske studije, ili se zaposlili u naučnim institutima, automatski mogu imati prohodnost i uključenje u projekte, da li su to osnovna istraživanja, tehnološki razvoj ili razvojni projekti, ali, da ne bude – evo, para nema više, podeljeno je sve i nema za mlade ljude da se uključuju. Onda, kako će, sa čim će raditi svoja istraživanja.
Poslednje na šta mislim da treba deo ovih deo para utrošiti, kad je reč o obezbeđenju drugih materijalnih preduslova za mlade istraživače, to je podizanje nekih stanova koje će po povoljnim cenama moći kupiti i time ih vezati da ostanu ovde, ili davanje povoljnih kredita. Znači, omogućiti im i kroz to da ostanu ovde, unaprede naučnoistraživački rad i da podmlade ovih 10 hiljada istraživača koji se vode na spisku istraživača u našoj zemlji.
Iskreno se nadam da ćete ovo, krajnje dobronamerno od mene, da prihvatate, upravo ceneći moje godine i iskustvo, jer sam, kažem, prošao sve izbore u naučnom zvanju, nažalost, tj. izbore vanrednog i redovnog profesora na fakultetu, tako da sam od onih koji imaju najviše naučno i nastavno zvanje, i nadam se da to na neki način daje ozbiljnost ovome o čemu govorim.
Da se sad vratim na ovaj predlog zakona o naučnoistraživačkom radu i da, prvo, kažem o ovom nacionalnom savetu, izmeni članova Nacionalnog saveta. Imam tu nekoliko primedaba. Prva je da se, što se tiče članstva u nacionalnim savetima, na neki način smanjuje broj istraživača, tj. savetnika iz naučnih instituta, Ministarstva nauke, matičnog ministarstva, za naučnoistraživačke ustanove, ljudi koji se isključivo bave naučnoistraživačkim radom. Ne smatram da treba da budu favorizovani oni koji rade u naučnoistraživačkim ustanovama, ali, na nekim mestima, kao što je, recimo, ovaj nacionalni savet, trebalo bi da bude više naučnoistraživačkih radnika, tj. naučnih savetnika, nego, recimo, redovnih profesora s univerziteta, uz svo uvažavanje zvanja redovni profesor.
Prvobitni predlog sastava Nacionalnog saveta je značajno promenjen, tako što je smanjen broj naučnih radnika iz instituta i broj, nažalost, onih s fakulteta. U isto vreme, predlažete da se poveća broj privrednika, lica koja nisu s naučnoistraživačkim zvanjima. Mislim da i to nije dobar predlog. Ako mislite, a pretpostavljam da je to bila motivacija, da će tih pet članova Nacionalnog saveta koji su privrednici, koje delegira Privredna komora ili Savet inostranih investitora, doprineti da će se ti istraživački rezultati, patenti, novi proizvodi itd. efikasnije primenjivati i realizovati, mislim da se varate. Prvo, zato što takvih dostignuća imamo malo. Sami ste rekli da je to 10 ili 15 godišnje. Dalje, ne vidim da će njihovo članstvo značajnije afirmisati i omogućiti da se ti novi proizvodi i patenti operacionalizuju i stave u funkciju.
Moja poslanička grupa nije dala amandmane, zato što je sve ovo išlo po hitnom postupku, a imali smo obaveza oko drugih zakona, ali bismo ovde sigurno dali. Ako bude predloga u smislu izmene, založićemo se sigurno da ne bude pet privrednika. Maksimalno je dva ili tri, ali da bude zato još više naučnoistraživačkih radnika, pre svega, iz instituta.
Sledeće što želim da prokomentarišem je Centar za promociju nauke, koji želite da kao novu instituciju, novo telo, formirate unutar Ministarstva. U suštini, može da ima opravdanja, ali ako idemo ka nekoj ekonomskoj racionalizaciji u našoj državi, smanjenju javnog sektora ili štednji, onda mislim da nije trenutak za formiranje tako nečega sada, ili barem ovako kako ga vi tretirate.
U nekim ranijim vremenima postojao Sajam novih tehnologija, gde su se pojavljivali naučni instituti koji su imali ostvarene rezultate u smislu novog proizvoda, patenta itd., i to je bilo dobro posećeno od strane naučnoistraživačkih radnika, građana, kao i ovo što ste prošle godine promovisali.
Već u Ministarstvu imate neke ljude koji se bave promocijom nauke, ali ako želite da formirate novo telo i da to telo afirmišete, onda nije prihvatljivo da direktor takve institucije bude neko ko nema naučnu titulu.
Zašto je to tako i kako mislite da takvo jedno lice, a ovde ste naveli da direktor Centra može biti imenovano lice koje, pored opštih uslova propisanih zakonom, ispunjava i sledeće uslove – završene diplomske, akademske studije i radno iskustvo od najmanje pet godina, koje ima pet godina radnog iskustva i završene akademske studije, može na pravi način da promoviše nauku i rezultate naučnoistraživačkog rada?
Mislim da je trebalo da stavite kriterijum da direktor mora biti ugledno lice iz naučnoistraživačke oblasti i da ima ostvarene rezultate naučnoistraživačkog rada, da to bude i svojom ličnošću, svojim ''personaliti'', da promoviše tako nešto, funkciju i telo koje osnivate. Kroz ovakvo rešenje ne vidim ozbiljnost vašeg predloga.
Dalje, ono što želim da komentarišem vezano je za formiranje Nacionalnog instituta. U principu, mislim da je to dobro i da sve ozbiljne države imaju nacionalne institute koji su nosioci naučnoistraživačkog rada iz pojedinih oblasti. U neka ranija vremena, da li, čak, u Predlogu zakona ili u fazi javne rasprave, bilo je takvih predloga. Tada sam podržavao i sada podržavam takav predlog, ali ono što smatram da nije u redu jeste kriterijum koji postavljate za ispunjenje, a to je sto naučnoistraživačkih radnika.
Naveli ste da i dva instituta koji to ispunjavaju. Mislim da nema nijednog. Niti to ima Institut za ratarstvo i povrtarstvo, niti Institut "Mihajlo Pupin", koji je treći ili četvrti. Molio bih vas da se izjasnite koja su to dva instituta koja danas ispunjavaju uslov da mogu biti nacionalni institut? Znači, da imaju sto istraživača u naučnim ili istraživačkim zvanjima.
Neki raniji predlog je podrazumevao da takav institut ima 60 istraživača, što mislim da je prihvatljivo, a što je, ipak, znatno viši kriterijum nego što je propisano za naučni institut, od toga, 30 s naučnim zvanjem, a 30 s istraživačkim. Da ste barem stavili 80. Ali, sto istraživača apsolutno diskvalifikuje gotovo sve naučnoistraživačke institucije i nateraće ih na neko objedinjavanje. Ima smisla objediniti nešto što se može objediniti, ali ako objedinite Institut za ratarstvo i povrtarstvo i Institut u Zemun Polju, da bi bio nacionalni, prvo će se duplirati masa opreme koju imaju i jedan i drugi za istraživanje i mnogo toga drugog.
Lično, ne mislim da je to pravo rešenje, pre bih bio za to da se smanji taj cenzus na, recimo, 60 ili 80 istraživača. Polazim od branše kojoj pripadam, veterinarska medicina, koja ima dva naučna instituta, da se oba spoje neće se ispuniti taj kriterijum da bude nacionalni. Smatram da ova država treba da ima jedan nacionalni veterinarski institut, koji će biti vodeća naučnoistraživačka institucija u oblasti veterinarske medicine, ali, o tom potom.
Razmislite o tome da li je uputno da se smanji taj cenzus i da se osnuju takve institucije, ali da budu utemeljene na nekim realnim činjenicama.
Ono što još želim da prokomentarišem jesu izmene u delu koji se odnosi na upravne odbore. Ovom izmenom vi želite da preuzmete potpunu vlast nad imenovanjem i predsednika i članova upravnog odbora, tj. predlažete da se smanji broj članova upravnog odbora i da budu četiri člana koji će predstavljati društvenu zajednicu, koje će imenovati Vlada, i tri koji će biti iz naučnih instituta. Preuzimate potpuno pravo vi, koji ste sada na vlasti, da imate većinu u svakom upravnom odboru naučnog instituta koji je državni.
Mislim da to nije dobro, ili da treba paritet da se napravi i kod drugih institucija. Kada sam govorio o upravnom odboru, mislio sam na fakultete i imenovanje dekana. Tamo je to drugačije rešeno, a ovde se faktički podržavljuje.
Ono što sam još hteo da kažem, vezano za nacionalne institute, to je mentorstvo. Dobro je što ste to predložili, ali realnost je drugačija. Nažalost, gotovo nijedan naučnoistraživački radnik iz naučnih instituta nije uključen i nema mentorstvo, već fakulteti i naučno-nastavna veća određuju mentore, pa je onda problem kod izbora koje ima naučno zvanje. Neko ko ima naučno zvanje, kada želi da se bira u nastavno, jedan od ključnih kriterijuma je mentorstvo, a to ne ostvaruje.
To što ste predložili usaglasite s Ministarstvom za prosvetu, u Zakonu o obrazovanju, tamo definiše da naučnoistraživački radnik u institutu može biti i mentor i ispunjava se uslov da bude mentor za doktorske disertacije.
Pošto mi vreme ističe, još ću na blic da kažem da bi trebalo da se naprave određene korekcije i u delu koji ste predložili za izbore u zvanja. Ponovo se povećavaju kriterijumi, što može dovesti u opasnost veliki broj istraživača da neće ispuniti jedan od značajnih kriterijuma, a to su radovi u međunarodnim časopisima, međunarodne monografije itd.
Predsedavajući, zahvaljujem, nastaviću, eventualno, u onom drugom delu, u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala vam.
Reč ima ovlašćena predstavnica SRS-a, gospođica Raguš Marina.
...
Srpska napredna stranka

Marina Raguš

Srpska radikalna stranka
Gospodine Novakoviću, gospodine ministre, dame i gospodo, građani Srbije, danas bi trebalo da ovo bude jedna od najznačajnijih tema za državu Srbiju, koju dugi niz godina, nažalost, napuštaju najbolji. Ono što Srbija sebi ne sme da dozvoli jeste da u perspektivi, s obzirom na to da mi sada već jesmo preci naših potomaka, stvaramo uslove da Srbiju napuštaju oni koji bi Srbiju trebalo da dignu tamo gde je Srbiji, Srbima, kao evropskom narodu, zaista mesto. Jedan od bitnih preduslova za to, gospodine ministre, jeste da se nauka, srpska nauka oslobodi političkog uticaja.
Iskreno da vam kažem, ne znam šta je bitnije u tom kontekstu lestvice prioriteta, šta je to što je neophodno prvo uraditi da bi srpska nauka zauzela mesto koje joj pripada. Samo da podsetim da nekolicina vodećih stručnjaka u CERNU, cenim da ste bili tamo nekoliko puta, jesu srpski stručnjaci. Pojedinačno, imamo zaista primere kojim možemo samo da se ponosimo.
Bitno je i obezbeđivanje dovoljno materijalno-tehničkih pretpostavki da bi srpska nauka mogla da funkcioniše. Na koji način? Zaduživanjem? Nisam sigurna. Ko će to da vrati? Menadžerskim dobrim pristupom, ubeđivanju partnera da treba ulagati u srpsku nauku – da.
Gospodine ministre, tu je onda vaš deo posla. Ono što vi godinama radite u Srbiji meni liči na izvanredno lobiranje onoga što se zove promovisanje ideologije EU i promovisanje onoga što su interesi Brisela. Kada govorimo o srpskoj nauci danas, sada i ovde, pogledajte salu Parlamenta. Ova sala je trebalo da bude puna i u ovoj raspravi je trebalo da učestvuju svi, zato što svi moramo da uložimo one argumente koji srpsku nauku treba da uvrste u jednu od najuticajnijih u Evropi.
Dakle, ovo je danas sramota za temu o SANU, o naučnoistraživačkom radu u Srbiji, o celokupnoj akademskoj populaciji. S obzirom na to da ste odličan lobista ideologije i sprovođenja ideologije EU, onda bih, takođe, volela da vas pitam, da li znate kako u realnosti izgleda život jednog akademskog građanina, doktoranta na Beogradskom univerzitetu? Da li znate šta doktorant na BU može da dobije za ogromne novce koje izdvaja, da bi se bavio naučnim radom? Da li BU posećuju strani predavači? Da li doktoranti imaju mogućnosti da slušaju, recimo, prenos iskustava, znanja, da učestvuju u radu nekih drugih univerziteta? Koji doktoranti imaju tu mogućnost?
Kada je reč o predavačima na BU, o članovima SANU, o učesnicima projekata, recite koji projekti dobiju potrebne finansije? Ko dobija zvanje redovnog profesora? Ko su članovi SANU? Molim vas, navedite mi najbolja naučna imena u Srbiji danas koji su članovi SANU, a da prethodno nisu bačeni na kolena vladajućoj političkoj eliti.
Možda bi ova rasprava trebalo da se završi tako da mi date precizan odgovor kada će politika izaći iz srpske nauke? Ako mi ne date precizan odgovor na to pitanje, onda nemamo o čemu da pričamo, onda mi u Srbiji ne možemo da se izdignemo iznad nekih političkih frustracija i da odredimo ko su to najbolji ljudi koji bi trebalo da znače prestižna naučna imena.
Pošto ste vi ministar nauke u Vladi Srbije, drznuću se da vam predstavim istorijski dokument, a verujem da ćete ga prepoznati, jer, ipak, predstavljate nauku u Srbiji, predstavljate onaj deo koji određuje kojim tokom će se kretati nauka u Srbiji. Videćete da je srpska nauka žrtva temeljitog, dugotrajnog, dobro osmišljenog urušavanja srpske naučne misli. Svaki put kada je naučnik podigao glavu i rekao istinu, bio je kažnjen do progona, da li u prethodnom, komunističkom totalitarnom sistemu, ili u nekom drugom koji ga je zamenio. Totalitaran po sistemu da nema pravo na slobodno izraženu naučnu misao.
Možda je to moja interpretacija. Samo sam poslanik i to, zamislite, SRS-a, koji, po pravilu, može da bude interpretiran krajnje subjektivno, možda čak i maliciozno, da samo ima na pameti da kritikuje i oponira vlasti. Trudiću se, to je, na kraju, moj stil, da rizikujem da mi predsedavajući oduzme pravo na reč, jer će ovo izlaganje biti malo specifično. Pretpostavljam da će biti vrlo koloritno, da bismo shvatili kako je pravo stanje srpske nauke, prestižnih naučnih instituta i koji odnos država Srbija ima prema srpskoj nauci.
Gospodine ministre, vi koji često putujete po evropskim centrima i obilazite mnoge naučne institute, ne kažem da ne dajete sve od sebe da zaista pripomognete nauci u poslednje vreme, pretpostavljam da znate i kako se sagledava odnos države prema nauci. Koliko država Srbija od bruto domaćeg proizvoda izdvaja za nauku? To bi trebao da bude početak i kraj svake diskusije.
Ako je to 0,2%, mi ovde onda nemamo o čemu da pričamo. To je odnos države prema nečemu što bi trebalo da bude lokomotiva Srbiji, kojoj trebaju najbolji. Kako ćete najbolje da vratite? Tako što ćete im pružiti najbolje uslove rada. Gde to? U kom to delu Srbije? Tako što ćete im pružiti najbolje plate. Recite, gde to? Tako što ćete im omogućiti da budu plasirani u najboljim naučnim časopisima. Recite samo u kojim i koga? Koliko je naših naučnika citirano?
To su sve podaci koje mi treba ovde da imamo i o tome treba da pričamo. Ne o zakonskom okviru, koji nije loš, ali je loše što je nesprovodiv. Ne o normativi, koja nije loša, ali je loše što unutar svake organizacije ipak odlučuje politika – ko će da bude u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ko će da bude na univerzitetima, u naučnim institutima, gde će pare da odlaze za naučnoistraživački rad. To su sve začarani krugovi koji oslikavaju nastavak urušavanja srpske naučne misli u državi Srbiji.
Kao što sam rekla spočetka, ono što je meni ostalo kao istorijsko pamćenje, a i, čini mi se, dokument koji je odredio budućnost i položaj srpske nauke, jeste nešto što ću vam citirati, a na kraju ću vam reći izvor, mada pretpostavljam da će mnogi ovde njega i prepoznati, posebno vi, jer ste ipak ministar nauke.
Dakle, u delu ''Položaj Srbije i srpskog naroda'', taj dokument govori da je, kada je reč o zaostajanju Srbije, Srbija zaostala samo zbog toga što se planski, u nekim prethodnim političkim sistemima u Srbiji, ipak najmanje ulagalo. Dakle, prvenstveno zbog toga što je došlo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema zvaničnim statističkim podacima, efikasnost investicija u Srbiji je za čitav period posle Drugog svetskog rata niža samo od one u Sloveniji i Vojvodini. Tokom poslednje decenije, period 1976-1983. godine, "veća efikasnost mogla je samo delimično nadoknaditi gubitak društvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da spreči formiranje vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5% jugoslovenskog proseka".
Naravno, ne mogu čitav dokument da citiram, ali delovi će biti sasvim dovoljni da shvatimo kontinuitet urušavanja srpske naučne misli i zašto je to tako.
''Ekonomska podređenost Srbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politički inferiornog položaja, koji je odredio i sve odnose u tom prethodnom političkom sistemu. Kapitulacija političkih predstavnika Srbije navodi na mnoga razmišljanja, pre svega, o njihovom pravu da takav korak učine. Postavlja se pitanje – ko je ovlašćen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izriče presuda o dugoročnom zaostajanju u budućnosti, s neizbežnim političkim posledicama? Reč je o ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i rešavanje egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, većeg nego u bilo kojoj drugoj republici. Bez referenduma srpskog naroda, jedino ovlašćenog da kroji sebi sudbinu, niko ne bi smeo uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odlučuje i pristaje da ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ograničenja.''
Pazite, kao da govorimo o današnjem momentu. Ali, idemo dalje.
''Istinske žrtve za razvoj tri nerazvijene republike i Pokrajine Kosovo podnela je samo Srbija, plaćajući pomoć drugima sopstvenim zaostajanjem. Sa tri razvijena područja to nije bio slučaj. Primena stope doprinosa proporcionalno društvenom proizvodu nije se držala osnovnog pravila da se obaveze odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa poštedela je Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa.
I pored toga što je svojim doprinosom Srbija pomagala razvoj nerazvijenih područja, olakšala teret razvijenima, ona za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih, ni drugih. Obostrani interes upućuje dva tipa područja na koaliciju, radi održanja postojećeg stanja u kome zadovoljava svoje interese, opet na račun Srbije.
Ustavom iz 1974. godine, Srbija je faktički podeljena na tri dela. Autonomne pokrajine su u svemu izjednačene s republikama, sem što nisu definisane kao države i što nemaju isti broj predstavnika u pojedinim organima federacije. Porastao je, primera radi, uticaj onih, van pokrajina i u Vojvodini, koji širenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na Srbijance i prečanske Srbe. Pokrajine su, uz svesrdnu pomoć drugih, postale konstitutivni element federacije.
Dakle, splet nerešenih odnosa u Republici Srbiji logično proizilazi iz njenog ustavnog položaja i izbora separatističkih i autonomaških kadrova, koji su, upravo zbog takve orijentacije, uživali blagonaklonost onih koji su držali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajuće protivteže u koordinaciji i regionalizacija, to se, po pravilu, pretvara u provincijalnu uskogrudost i slepilo za šire nacionalne interese.
Jovan Cvijić je u svoje vreme procenjivao da je u svim seobama, od one velike, pod Arsenijem Čarnojevićem, od 1690. godine, do prvih godina našeg veka, izgnano preko 500 hiljada Srba. Od tog broja, između 1876. i 1912. godine, oko 150 hiljada Srba moralo je napustiti svoja ognjišta pod surovim terorom lokalnog i povlašćenog albanskog bašibozluka. U toku poslednjeg rata, proterano je preko 60 hiljada srpskih kolonista i starinaca, ali je posle rata ovaj talas iseljavanja doživeo pravu plimu. Za poslednjih 20-ak godina Kosovo i Metohiju napustilo je oko 200 hiljada Srba.
Kosovo, nažalost, nije jedino područje u kome je srpski narod pod pritiskom diskriminacije. Apsolutno, a ne samo relativno opadanje broja Srba u Hrvatskoj, dovoljan je dokaz za ovu tvrdnju. Prema popisu iz 1948. godine, u Hrvatskoj je bilo 14,48% Srba. Prema popisu iz 1981. godine, njihov broj se smanjio, tako da je iznosio 11,5% Srba.
Pod dejstvom vladajuće ideologije, kulturne tekovine srpskog naroda otuđuju se, prisvajaju ili obezvređuju, zanemaruju ili propadaju, jezik se potiskuje, ćirilično pismo postepeno gubi. Oblast književnosti, u tom smislu, služi kao glavno poprište samovolje i bezakonja. Nijednom drugom jugoslovenskom narodu nije tako grubo osporen kulturni i duhovni integritet kao srpskom narodu. Nijedno književno ni umetničko nasleđe nije toliko razrovano, ispreturano i poharano kao srpsko nasleđe.
Politička merila vladajuće ideologije nameću se srpskoj kulturi kao vrednija i jača od naučnih i istorijskih. Dok se slovenačka, hrvatska, makedonska i crnogorska kultura i književnost danas integrišu, srpska se jedino sistematski dezintegriše. Ugledni srpski književnici jedini su na crnim listama svih jugoslovenskih masovnih medija. U obaveznoj školskoj lektiri srpska književnost je teško oštećena, jer je mehanički podređena administrativnom merilu republičko-pokrajinskog reciprociteta, a ne merilu količine ili vrednosti. U školskim programima nekih republika i pokrajina istorijska prošlost srpskog naroda je ne samo grubo ideološki redukovana, nego i izložena šovinističkim tumačenjima.
Upravo u vreme kada su se nemilice rasipala sredstva dodatne akumulacije, vođena je restriktivna politika prema univerzitetu, koji je dobijao sve manje sredstava. Deceniju i po fakulteti nisu imali mogućnost za biranje novih asistenata, tako da najstariji jugoslovenski univerziteti, posebno Beogradski, nikada nisu imali viši starosni prosek nastavno-naučnog kadra.
Ono što je u svim zemljama osnovna poluga razvoja u vremenu tehnološko-kompjuterske revolucije, univerzitet i nauka, u nas se potpuno zapostavlja. Reforme univerziteta, najčešće nametane političkom silom, a ne naučnim razlogom, bile su promašene. Naročito je veliku štetu nanelo odvajanje nauke od univerziteta, stvaranje pregrada, sistematskih i administrativnih, između institutske i univerzitetske nauke. Univerzitet je izgubio laboratorijsku bazu, stvarali su se paralelni programi, nauka se kadrovski razjedinila, onemogućen je normalan protok naučnih kadrova s univerziteta u institute i obrnuto.
U ovom teškom kriznom trenutku, moramo već danas početi razmišljati o sutrašnjici i 21. veku, iako nam društveno-ekonomske okolnosti nisu naklonjene. Srpska akademija nauka i umetnosti ovom prilikom izražava svoju spremnost da se svesrdno i celokupnim svojim snagama založi na ovim sudbonosnim zadacima, istorijskim nalozima naše generacije.
Ovo je, gospodine ministre, čuveni Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovo su bili citirani delovi. Potpuno sam odbacila mogućnost da parafraziram ovaj dokument, zbog kojeg su srpski narod, srpska nauka, Srbi u celini, optuženi pred Haškim tribunalom za velikosrpske pretenzije.
Sada bih volela svakog pojedinačno od vas, nažalost, vaši saradnici ne mogu da odgovore, ali vi, svakako, možete, da pitam – da li je ovo što je napisano neistina i može li to što je napisano da se primeni danas na srpsku nauku?
Pošto sada znate da je reč o Memorandumu SANU, on nikada nije postao zvanični dokument, profesor Mićunović to može da potvrdi, već je ukraden sa kuhinjskog stola jednog akademika i pušten u "Večernje Novosti", ali je bio dovoljan razlog da se lobisti ovog poretka stvari u kakvom mi sada živimo i u ovoj današnjici, u kakvoj Srbija preživljava, obruše na srpski narod i da otpočne kampanja koja se sada završava pred Haškim tribunalom.
Kao što vidite, srpska nauka je imala ono što je pretpostavka naučno-intelektualnog rada, a to je hrabrost, ustati otvoreno u kriznim momentima i krajnje istinito i objektivno reći istinu.
Gospodine ministre, očekujem da i vi kažete ko je, recimo, sistematski uništavao Naučni institut "Vinča". Pred sobom imam tekst Jasne Olujić, koja je, inače, i predsednik Udruženja dekana Instituta koji se bavi nuklearnim istraživanjem, koja je oktobra prošle godine iznela konkretne podatke kako dolazimo sada u situaciju da se zbog lošeg menadžmenta i loše procene zadužujemo dodatnih 25 miliona dolara kako bismo rešili problem, koji je sada ogroman problem za državu Srbiju. O tome ću tokom rasprave u pojedinostima, jer vreme mi polako ali sigurno ističe, a imaću prilike i da vam predstavim otvorena pisma određenih naučnika koji su diskriminisani političkom samovoljom distribucije sredstava od strane Ministarstva, a tiču se preko potrebnih resursa za njihov naučnoistraživački rad.
Da se vratim na početak izlaganja, nadam se da ovo nećete shvatiti lično. Vi i ja se lično ne poznajemo, ali ste predstavnik predlagača i zaista me interesuje kako će u stvarnosti da se primeni ono što ste na spektakularan način ovde predstavili.
Ponovila bih pitanje. Koliko novaca treba da se srpska nauka stavi na prihvatljiv standard, ukoliko politika EU jeste standard pre statusa? Kada će srpska nauka biti oslobođenog ogromnog političkog uticaja? Odgovori na ova dva pitanja nam nude ozbiljnu i najpraktičniju raspravu o tome da uradimo nešto za generacije koje dolaze, a odnosi se na to da ih zadržimo, da ostanu u jedinoj zemlji.
Još jedno pitanje, nećete mi zameriti, ali i kolegu Martinovića i mene interesuje koliko vas u Vladi ima dvojno državljanstvo? To bi, takođe, bio jedan od zanimljivih odgovora.

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
 Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.
...
Demokratska stranka

Dragoljub Mićunović

Za evropsku Srbiju
Dame i gospodo, na kraju ove prepodnevne debate, hteo bih da pohvalim napor ministra i njegovog tima što su izradili jednu strategiju koja je veoma verno prikazala naše loše stanje. S druge strane, nisu ostali samo na konstataciji, opisujući loše stanje i jadikujući nad našim prilikama, već su nastojali da daju i doprinos kako ćemo u budućnosti razvijati nauku, s nekoliko ideja koje bih želeo da pohvalim, pre svega, Centar za popularizaciju nauke.
Ako mi dozvolite, počeo bih malom anegdotom, ili šalom, da dam istorijski koren. Krajem 18. veka, veliki nemački filozof Georg Vilhelm Hegel imao je diplomski rad koji je glasio "Zlo stanje nauke i prosvete u naroda pod Turcima". Dakle, to naše zlo stanje je negde bilo zabeleženo i pre dvesta i nešto godina.
Naš nobelovac Ivo Andrić, kada je doktorirao u Gracu, opet se posvetio stanju našeg naroda pod Turcima. Možemo zaključiti da su nam Turci jako krivi za sve. To bi bilo sve u redu da Turci nisu otišli pre 200 godina i da je onda bilo Srba kao, na primer, Dositej Obradović, koji su došli i, iz iskustva koje su stekli putujući po Evropi, poznavajući naučnike i prosvetitelje, rekli – ljudi, gradite škole. Ta parola "gradite škole" povremeno je imala uspeha, a povremeno nije. Gradilo se sve drugo, a sve manje škola.
Imamo problem što nauka kod nas nema samo prijatelje i propagandiste, ona ima i svoje neprijatelje. Postoje mnoge snage, ljudi koji rado zaglupljuju narod, bilo preko medija, ili na druge načine, nego što otvaraju vrata nauci.
Nauka je sastavni deo civilizacije i bez nje civilizacije ne bi bilo, ali je uvek imala neprijatelje. Mnogi su platili glavom, spaljivani su zbog svojih otkrića, proganjani, zabranjivana su im dela. Da ne nabrajam, od Đordana ili Galileja, nadalje, taj spisak je ogroman. Ne možete naći nekog ozbiljnog naučnika u društvenim naukama koji nije imao probleme sa zabranom svojih knjiga ili s njihovim spaljivanjem.
Nauka se teško probijala, ali ona je bila kvintesencija čovečanstva, nekakav umni svet, koji je otkrivao sve i omogućavao razvoj i privredi i prosveti i kulturi i svemu ostalom.
Nažalost, naše stanje nauke je loše. Rekao bih, ponavljajući Hegela, zlo stanje u kome se ta nauka nalazi. Šta je naš glavni problem?
Pominje se uvek da je to pitanje finansiranja. Ono jeste jedan znak odnosa prema nauci i kada je pravljen budžet, tada sam govorio i o mnogim drugim ljudima koji imaju uticaja, da je katastrofa toliko malo izdvojiti za nauku, negde 0,2% ili 3%, u najboljem slučaju.
Nije trebalo mnogo mudrosti pa shvatiti da dolazi vek znanja, jer je nauka oslobođena od bilo kakvih stega, a istovremeno se videla njena utilitarna vrednost. Može da se primenjuje za razne stvari, za razvoj privrede, samim tim, biznisu dobro ide kada farmaceutska industrija ili bilo koja druga, vojna, kosmička, napreduje zahvaljujući nauci, ali, isto tako, kada napreduje i medicina. To je pitanje koje se tiče celog čovečanstva, to je pitanje zdravlja. Produžetak života koji danas imamo u proseku jeste rezultat, takođe, naučnih istraživanja u oblasti farmakologije i medicine.
Nauka je danas postala korisna. U veku u kojem živimo, gde je utilitarnost postala dominantna vrednost, za nauku ima šanse svuda, izgleda, samo kod nas ne, jer mi teško možemo da brzo shvatimo šta je korisno i da to što je korisno podržimo iz sve snage i da se udružimo.
Ovde imamo tri zakona, imamo i Strategiju. Imamo i koncepte jedne dosta ambiciozne, optimističke, možda, nekad i preoptimističke vizije kako bi trebalo da se nauka kod nas razvija.
Tu imamo neka nesuglasja. Kada uporedimo sve ove zakone, onda vidimo da stojimo pred jednim problemom kako se generiše razvitak nauke. Na jednoj strani imamo Akademiju nauka, koja je hibridna institucija, ima istoriju. Kao i mnoge druge feudalne institucije, to su bile kraljevske akademije, gde su pomešane počasti, priznanja, s nekim stvarnim ugledom. Kasnije se to promenilo i danas u svetu postoji mali broj tih prestižnih akademija, mnogo više je onih specijalizovanih, operativnih, u kojima se obavlja stvarni istraživački rad.
S druge strane, kada se ona stavi u neki sistem, onda tu imamo probleme. S jedne strane, ona je potpuno autonomna a, s druge strane, finansira je država, nemamo jasan broj članova, ko može to biti i koji su kriterijumi. Da bi neko bio naučni saradnik, on mora da položi doktorat, mora da objavljuje radove ovde i u inostranstvu, a za višeg naučnog saradnika i za savetnika se traže knjige itd. Nemamo jasne kriterijume, niti je po ovom zakonu Akademije dužna da nam da kako se postaje akademik.
Na osnovu jednog opšteg mišljenja koje oni mogu imati sami o sebi i društvo o njima, to je svejedno, ali, u svakom slučaju, mi nemamo objektivaciju toga. Sigurno je da postoje vrlo značajni ljudi koji treba da budu obeleženi i, ako treba, nagrađeni, ali tu moramo da imamo neki jasan kriterijum.
Francuska akademija zadržava tu prestižnu, elitnu kuću, punu počasti itd., ona ima numeru klauzus, to znači da postoji ograničen broj, pa se onda čeka da neko umre da bi neko drugi uskočio u taj panteon i popunio to mesto. Ako toga nema, imamo dosta nedefinisanu situaciju.
Znam da je to jedna tradicionalna ustanova, znam da nije tako lako praviti reforme u tom sektoru i razumem izvestan oportunizam Vlade da to pitanje ostavi. Malo je popravljen taj zakon, ali nemamo jasno mesto gde je smeštena Akademija nauka u naučnoistraživačkom sistemu. To je moja načelna primedba, uz ono što ću kasnije reći. Mislim da ona preambula, onaj 1. član nije ni potreban, ulaziti u istoriju kako je nastala jedna akademija.
Ovaj drugi deo zakona ima ispravke prethodnih zakona i ima želju da uvede naučno vrednovanje. Nedavno smo imali jednu debatu na jednoj tribini o naučnom vrednovanju i to jeste krupan problem. Nema jasnih kriterijuma, jer nema naučne javnosti. Bez naučne javnosti ne možete doći do nekih iole objektivnih vrednosti u nauci, umetnosti, bilo gde. Nisam dugo pročitao nijednu književnu kritiku koja bi kritikovala neki roman ili pesmu ili neki naučni rad, samo se hvale i dele nagrade na sve strane. To znači da nema kritične javnosti. To je krupno pitanje koje onemogućava naučno vrednovanje, da znamo zašto je neko to i to, koji je njegov doprinos, da li je taj doprinos stvarni ili je to samo stvar nekog određenog klana gde se nešto može propagirati. Problem je kako utvrditi kriterijume naučnog vrednovanja.
Naravno, postoje neki kriterijumi koji su ovde dosta napadani, a to su kriterijume internacionalizacije. Da vidimo šta je to u čemu smo mi genijalni, pa da to uporedimo i vidimo da li je to tako.
Znamo na kakve otpore je naišla Bolonja i, uopšte, taj pokušaj da neko drugi vrednuje, odnosno procenjuje naše radove. To je bila čitava pobuna u Akademiji – neće nama o našim istorijskim spisima pričati neko u Italiji ili bilo gde. Međutim, nauka je internacionalna i nema srpske, turske, američke nauke. Postoje institucije, ali nauka je internacionalna i, za razliku od književnosti, kada se neka matematička teorema postavi ili kada se otkrije neki meteorit, da mu se ime, on dobije ime nekog naučnika, i to je tekovina čovečanstva.
Kada su Đordana Bruna spaljivali, odnosno pre nego što su ga spalili, tražili su od njega da se odrekne izjave da je kosmos beskonačan, da postoji beskonačan broj svetova. On je svojim tužiocima rekao: "Meni je dosta ovih muka, mogu svega da se odreknem, svoga imena i časti, pričajte o meni šta god hoćete, optužite me za sva zla ovog sveta, ali ovo vam ne mogu dati, jer ono ne pripada meni, već pripada čovečanstvu. To je Bog ili bilo ko drugi kroz mene progovorio i to nemam prava da povučem." Kasnije je s Galilejem to malo bilo relativizovano, ali jeste problem da je nauka internacionalna. U tom pogledu, bilo bi normalno da ona bude i internacionalno vrednovana. Da li ona nešto u toj opštoj međunarodnoj konkurenciji znači ili ne, da li smo mi pronašli lek protiv neke bolesti, ne samo za naše pacijente, nego treba da se vidi da li je to u svetskim razmerama. Tako nauka napreduje, drugačije ne može.
Nažalost, živeli smo u raznim okolnostima, da se ne vraćam na istoriju, koja nas je dosta provincijalizovala, bili smo u izolaciji i jedna od najvećih šteta koje nam je donela međunarodna zajednica sa svojim sankcijama bila je upravo naučna izolacija. Naši ljudi nisu mogli da idu na kongrese, nisu mogli da objavljuju svoje radove, ovde nisu mogli da dolaze čak ni časopisi, to je bilo zabranjeno. Tih 10-ak godina su godine zaostatka, izgubljene godine. U jednom svetu brzog tehnološkog i naučnog razvitka, 10 godina, čak i da smo bili na nekom visokom nivou, kako poslanik Ilić kaže šta smo sve veliko imali, čak i da je sve to tako, tih 10 godina su bile veliki nazadak. Sad moramo da krećemo od nule.
Dobro je da je Ministarstvo uočilo koji su to kriterijumi i da želi da ih napravi prema nekim međunarodnim standardima. To je druga stvar koja je važna da, kad pravimo zakone o naučnom istraživanju, tu moramo poštovati međunarodne standarde, jer nauka je internacionalna. Naravno, postoje tu drugi problemi, koji ne zavise uvek od nas, a to je pitanje tehnologije i razvoja tehnologije.
Ono što je novo u istoriji civilizacije, to je brzina razvoja, brzina inovacija. Dok je nekada bilo moguće da se predviđa zato što je bila jedna ista tehnologija, bilo plug ili ralo, pa to traje hiljadama godina, kako moj deda, tako i ja, tako će i moj unuk, pa možemo da zamišljamo razvoj sveta, na sadašnjem nivou tehnologije je ta brzina tako ogromna da niko nije u stanju da sagleda njene socijalne, privredne ili, ako hoćete, kriminalne posledice.
Uzmite samo Internet. Svi mislimo da smo oduvek bili s Internetom. Ko hoće da se seća, videće da je odskora počelo time da se služi. Niko nije mogao da predvidi koje će posledice Internet imati. Prvo, u socijalnom miljeu. Imali smo posla miliona daktilografkinja. Odjednom je nestala cela jedna profesija, Internet je likvidirao. Zatim, postoje drugi problemi – komunikacija. S jedne strane, Internet suzbija diskriminaciju i svako može da stavi svoj sajt, Fejsbuk, šta god hoće, i priča šta god hoće, dakle, beskrajna sloboda, koja ima svoje posledice, naravno. Na drugoj strani, imamo dominaciju onih koji imaju najveće mogućnosti, najviše kompjutera.
Na jednoj konferenciji sam čuo podatak da ima više kompjutera u Njujorku nego na celom afričkom kontinentu zajedno. Dakle, kada se uzmu softveri, kada se uzmu sadržaji, onda tu dolazi do opasne dominacije i, nažalost, tu se treba, takođe, boriti. Nije bilo mnogo predvidljivo šta će sve to izazvati. Ono što nam obećava bioinženjering, šta će se tu događati u toku ovoga veka, iznenađivaćemo se beskrajno.
Ono što je dobro u ovom zakonu jeste shvatanje značaja tehnologije i hvatanje koraka s modernom tehnologijom. Pogrešno je da mi sad idealizujemo, imali smo tešku industriju, imali smo ovo. To je prošlost. Bila bi najgluplja stvar koju bismo mogli da uradimo da sad počnemo da zidamo neke fabrike, ili mašinske industrije, ili ne znam šta, za šta nemamo mogućnosti. Ako neko investira, pa se udružimo, ili se radna snaga zaposlila, to je drugo pitanje.
Moramo da vidimo koji su naši resursi, mislim da tu dobro cilja zakon. Nekad se govorilo – čovek je naša najveća vrednost itd. Nismo baš prikazali veliku obazrivost ili štednju u ljudskom materijalu, ali čini mi se da imamo još uvek dosta talentovane dece, koja osvajaju razne nagrade, vidi se da tu ima intelektualnog potencijala.
Gde on može da se ispolji? Tamo gde nema skupe tehnologije da bi on mogao da se uključi. Nije slučajno da u matematici, u fizici, u nekim opštim osnovnim naukama pokazujemo rezultate; to traži kredu, malo inteligencije i dobrog nastavnika. Moramo, dakle, da izaberemo šta mi možemo da uradimo i gde možemo da se plasiramo.
Ove digitalne tehnologije su bila velika sredstva. Mi smo mogli da gledamo na primerima Finske ili Irske itd., gde su zemlje, samo zato što su se dočepale neke najmodernije tehnologije, uspele da naprave velike pomake u svom privrednom rastu i to im je omogućilo da razvijaju i neke druge oblasti. To je nešto što moramo da poštujemo i da shvatimo.
Mi znamo u kakvoj smo finansijskoj situaciji, koja je tu bila jagma, borba oko deljenja budžeta. Dobro je što agilni ministar i neka druga sredstva nabavlja i, da kažem, nije samo stvar njegove agilnosti nego i jedne želje međunarodne zajednice da pomogne, iz svojih razloga, da ne budemo jedna rupa ovde, razvoj, pre svega, u nauci, infrastrukturi ili prosveti. Treba koristiti te fondove i tako popunjavati gde god je to moguće da bi se nekako ovaj bedan iznos koji dobijamo iz budžeta za nauku učinio iole dovoljnim.
Veoma mi se dopala, i to pozdravljam, ideja o stvaranju Centra za popularizaciju nauke. Videćemo, ideja je odlična. Šta će od toga biti, to sad zavisi od toga kakve kadrove nađemo i šta budemo uradili.
Pomenuo sam već da nauka ima, posebno kod nas, jake neprijatelje. Evo, kad otvorite televiziju, tamo ćete naći toliko antinaučnih tekstova, vračara, prognoza, nekih raznoraznih polulegendi itd. To je nešto što opšti nivo obrazovanja spušta i smanjuje afinitet za nauku.

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Profesore, vreme, molim vas da završite.
...
Demokratska stranka

Dragoljub Mićunović

Za evropsku Srbiju
Hvala vam, biće prilike u drugom delu.