Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom članu zakona postoje dve stvari o kojima treba razgovarati. Radi se o tome da jedan državni organ, zadužen za poslove intelektualne svojine, traži mišljenje drugog organa, i to je u redu. Ako drugi organ ne dostavi to mišljenje, prvi organ, iako bez dostavljenog mišljenja, nastavlja dalju proceduru.
To otvara prosto pitanje – da li državni organ i država funkcionišu? Šta radimo ako to ne funkcioniše? Šta će nam takav organ? Da li uopšte treba takav organ da postoji? Ako nije obavezno da on dostavi mišljenje, a prvi organ može da nastavi svoj rad, da li postoji svrha postojanja tog organa? U ovom zakonu ne postoji.
To otvara i drugo pitanje. U toku prošle i ove godine govorili smo o smanjenju državnog aparata, štednji budžeta; bilo je priče o rekonstrukciji Vlade, smanjenju državnog aparata, čak je jedan amandman na budžet prihvaćen, da se na sajtu Vlade do 31. januara objavi spisak državnih službenika. Nažalost, toga do dana današnjeg nema.
Šta je suština ove priče? Suština ove priče je da i pored upozorenja da državni organi ne funkcionišu, da su prekobrojni, počev od broja ministarstava, zaposlenih u ministarstvima, vi uopšte ne vodite računa o tome, nego besomučno trošite pare poreskih obveznika. To je problem na koji vas mi upozoravamo dve godine, a na koji uopšte ne reagujete.
Da li postoji odgovor na ovo pitanje, na ovaj član koji je potpuno besmislen, da jedan državni organ ne radi, da ne dostavi mišljenje, a da drugi organ bez dostavljenog mišljenja može da nastavi svoj rad? Šta će nam uopšte taj državni organ? Koja je svrha postojanja? Da tu sedi deset ili petnaest ljudi iz različitih partija, da primaju platu, a da svoj posao ne rade? To je priča o državnom aparatu i državnoj administraciji. To vama, izgleda, ne dopire do mozga i to je žalosno stanje u Srbiji.