Amandmanom predlažemo da se član 6. briše. Član 6. glasi: „Rešenje iz čl. 4. i 5. ovog zakona može se doneti i na zahtev okrivljenog ili osuđenog lica ili lica koje u korist optuženog može izjaviti žalbu“.
Amnestija je politička kategorija. Donošenjem zakona o amnestiji ona može da bude potpuna ili delimična. Ovde se radi o potpunoj amnestiji. Onda nema potrebe ostavljati mogućnost da zahtev podnese i neko drugo lice. Mi se ne slažemo sa ovakvim Predlogom zakona, ali podnošenjem amandmana na član 6. ukazujemo da predlagač zakona nije koristio ni pravno valjane argumente, ni pravnu teoriju, ni Krivični zakonik na onakav način kako smo mi to usvojili ovde. To ukazuje koliko se površno pristupilo donošenju ovog zakona.
Kroz istoriju, vrlo često ovakvi zakoni su donošeni zbog političke pripadnosti određenog broja lica. Ja to ne tvrdim i mislim da ovaj put nije takva situacija, ali se sigurno radi o licima koja ideološki podržavaju one koji su spremni da donesu sada ovakav zakon, bez da je detaljnije izvršena neka analiza. Od 5.000 lica koja ovde figuriraju kao oni na koje treba da se odnosi i primenjuje ovaj zakon, verovatno postoje posebni i specifični slučajevi, koji bi na drugi način, primenom važećih zakona države Srbije, mogli da budu oslobođeni krivične odgovornosti.
Pozivanje na to da su u oktobru mesecu doneta dva zakona, Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i Zakon o civilnom služenju vojnog roka, pa da iz njih proizilazi donošenje ovakvog zakona apsolutno nema utemeljenje. Ta dva zakona, Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i Zakon o civilnom služenju vojnog roka, regulišu i dalje obavezu služenja vojnog roka, bilo sa oružjem ili civilno, i tamo su predviđene određene norme ponašanja, iz čega proizilazi da to nema direktne ni indirektne veze sa ovim zakonima i potrebom da se donese jedan ovakav zakon.
Znam da rasprava o ovom zakonu možda nije mnogo interesantna, osim onima na koje se ovo direktno odnosi. Najveći broj ljudi je časno odužio svoju obavezu i bio lojalan prema svojoj državi i brine sada neke druge brige. Oni brinu brigu kako da se zaposle, kako da školuju decu, kako da se leče, a ovo su završili i u budućnosti će se ponašati na onakav način kako bude država regulisala.
Da vam kažem, u utorak sam, putujući kroz valjevsko selo Pričević, povezao mladog čoveka; ima 21 godinu i kaže da želi da ide u vojsku. Ja kažem – je l' u civilnu? Kaže – ma kakvi, u pravu vojsku. Još uvek ima takvih, a dok takvi postoje, to je potvrda stava Srpske radikalne stranke da je potpuno ispravan način na koji vam mi ukazujemo i mi želimo da kroz amandmane, da li smo vas ubedili ili ne...
Priča o ovome je teška; amnestirajte 5.000 ljudi, ali stavite tačku na to jednom. Dajte da vidimo kakav je vaš odnos prema odbrani države. To je nama mnogo bitnije, nego da li ćete vi doneti zakone kojima će biti amnestirano 5.000 ljudi.
Vi na taj način svakako pravite veliku podelu i razliku među građanima Srbije. Ovde su, čini mi se, na delu i lažna demokratija i lažna ljudska prava. Ako su neki bili u obavezi da nešto urade i nisu amnestirani, drugi takođe bili u obavezi da nešto urade i biće amnestirani, o kojoj demokratiji, o kojoj ravnopravnosti vi uopšte govorite?
To je samo prividno tako. U suštini, vi se zalažete za nešto drugo, za vaše pozicije, za pobedu na vanrednim lokalnim izborima, bez obzira na to što građanima onih mesta gde vi pobedite, na način na koji pobeđujete, ništa lakše ni bolje nije, ali još uvek ostajete na vlasti. Mislimo da to neće dugo trajati. Građani će pokazati najpre možda u Aranđelovcu. Hvala vam.

Od vremena ovlašćenog predstavnika iskorišćena su tri minuta.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Hvala. Amandmanom na član 7. traženo je da se ovaj član 7. Predloga zakona o amnestiji briše. Ponovo ću se osvrnuti na obrazloženje Vlade koje je dato i u kome je na neki način Vlada pokušala da obrazloži zbog čega nije prihvatila ovaj moj amandman. Naime, Vlada je obrazložila da je potrebno propisati određeno pravno sredstvo u slučaju da je doneto rešenje o primeni amnestije za delo koje ne podleže amnestiji.
Dakle, to je jedno obrazloženje koje upravo nalazi svoje opravdanje u svemu onome što se u ministarstvu pravosuđa događa – propisuje se pravno sredstvo u slučaju da je doneto rešenje o primeni amnestije za delo koje ne podleže amnestiji! Ko će da donese takvo rešenje za neko drugo krivično delo kada su taksativno nabrojana ona krivična dela za koja se može izreći amnestija?
Šta se ovde događa? Onaj ko je ovo propisao apriori već dozvoljava mogućnost da se donesu i rešenja za neka druga dela, za koja se amnestija ne može ni primeniti. Zato kažem da je to upravo logična posledica načina na koji je izvršen reizbor sudija.
Mnogo je životnih priča koje govore za ili protiv amnestije. One koje su moje kolege iznele u dosadašnjem toku ove rasprave zaista na pravi način odslikavaju stav Srpske radikalne stranke kada je u pitanju institucija amnestije. Te priče govore u prilog našem stavu i dozvolite mi da u vezi s ovom temom i ja ispričam jednu kratku pričicu.
Dakle, ja sam iz jedne porodice kojoj je 1999. godine javljeno da je vojnik koji se nalazio na odsluženju vojnog roka, kao aktivno vojno lice, u širem rejonu Đakovice, poginuo. Posle svega što se događalo u porodici nakon ovakve jedne vesti, došlo je novo obaveštenje, na našu radost, a na žalost jedne druge porodice iz Aleksinca, koja se isto prezivala – došlo je obaveštenje da naše dete nije poginulo, već da je poginulo jedno drugo dete, koje se samo isto prezivalo.
Znate, ovo ne govorim da bih iz ovoga izvukao neki poen, ili bilo šta drugo, nego samo u prilog činjenici koliko je ovo ozbiljna tema i koliko su u pravu oni koji kažu da se ovoj temi moralo pristupiti na jedan mnogo ozbiljniji, temeljniji način, da je današnjoj raspravi trebalo da prisustvuje neko iz Vojske Srbije, da je u današnjoj raspravi trebalo da bude ne samo podataka o tome koliko je tih mladih ljudi izbeglo da služi vojni rok (jedno od krivičnih dela koja su predmet ovog Predloga zakona o amnestiji), već i koji su razlozi zbog kojih je to učinjeno; bila je potrebna sveobuhvatna analiza svih tih problema vezanih za postupak amnestije koji se predlaže po ovom zakonu.
Dakle, Srpska radikalna stranka je otprilike do sada izrekla jasan stav po ovom pitanju i mislim da je potpuno u pravu i da potpuno argumentovano govori o ovom problemu. Kažem, šteta je što ovde nisu predstavnici Ministarstva pravde i neko iz Vojske Srbije. Zahvaljujem.

Tri minuta i dvadeset sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković.

Zahvaljujem. Smatramo da je neophodno da zakon o amnestiji sadrži odredbu o dvostepenosti odlučivanja, odnosno o pravu javnog tužioca u jednom slučaju, a u drugom slučaju osuđenog, odnosno okrivljenog i njegovog branioca da podnesu žalbu na rešenje suda prvog stepena.
Dakle, ovo ne samo da je demokratsko krivično-pravno načelo, pravo na dvostepenost, ovakva odredba jednostavno mora da postoji, jer hipotetički je moguće da dođe do situacije da sud prvog stepena odbije zahtev osuđenog lica, ili okrivljenog. U tom slučaju, šta bi se desilo ukoliko nemamo ovakvu odredbu? To bi bila konačna odluka.
Dakle, smatramo da je član 7, njegovo postojanje u ovom zakonu opravdano i celishodno i da amandman kojim se traži brisanje ovog člana ne treba prihvatiti.

Iskorišćen je jedan minut od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li neko drugi želi reč?
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Amnestija znači ublažavanje kazne ili zamena za neku blažu kaznu i to bi bila delimična amnestija. Ovde imamo potpuno amnestiju ili aboliciju koja se odnosi, to ste u članu 1. stav 2. Predloga zakona precizirali, na oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazne i brisanje osude.
Ako hoćete da primenite ovo i ako imate skupštinsku većinu za to, onda je odredba člana 8. Predloga zakona potpuno bespotrebna, jer ste određene stvari definisali, kao i prirodu ove amnestije. Uostalom, amnestija je volja državnog organa, ne sudskog organa, i obavezujuća je. Amnestija i pomilovanje se razlikuju od ublažavanja kazne, od nekih drugih olakšavajućih okolnosti, zato što su to sve mere ili radnje koje preduzimaju nadležni sudovi, a ovde imamo situaciju da državni organ, na osnovu ustavne mogućnosti da se ponaša tako... Postoji, na osnovu člana 99. Ustava Republike Srbije, mogućnost da Narodna skupština Republike Srbije donosi zakon o amnestiji.
Jesmo za to da najviše predstavničko telo ponekad iskoristi tu mogućnost, jer sama procedura donošenja zakona može da bude složena i komplikovana, a društvene potrebe nekad nametnu, zbog promenjenih okolnosti, smanjene društvene opasnosti, da neka dela više nisu tako opasna po državu i njene organe kao što su bila u vreme njihovog izvršenja ili u vreme vođenja procesa, pa onda da se pristupi amnestiji.
Sigurno nismo za ovaj vid krivičnih dela. Pogledajte, pokušali ste malo da zamenite teze. Nas niste uspeli da zavarate. Možda ste građane Republike Srbije, ali mislim da ni njih niste. Da li će vam biti zahvalni oni zbog kojih ste predložili ovakav zakon, jer računate da je to ta kritična masa koja treba da vas ostavi i dalje na vlasti, to vi procenjujte.
Vidite, ko poziva ili podstiče više lica na izvršenje dela iz stava 1. ovog člana (misli se na član 399. Krivičnog zakonika, koji govori o privremenom napuštanju ili odlasku iz Vojske RS) kazniće se zatvorom od jedne do osam godina, pa čak, ako se radi o delima iz st. 2. i 3. ovog člana, od dve do dvanaest godina.
Ovde se uopšte ne radi o vojnim obveznicima, nego o onima koji su svesno, voljno, sa umišljajem podsticali takav odnos prema Vojsci Republike Srbije, i na njih se odnosi ovaj zakon o amnestiji. Da li ste to mislili? Recite sada da jeste.
Nismo više sigurni kako su se pojedini ministri od 2000. godine naovamo ponašali kao ljudi koji su vodili ta ministarstva. Da li treba da vas podsećam ko je sve bio vojni ministar od 2000. godine pa do danas? Svakako da ne treba ni vas ni javnost, ali bili su i današnji predsednik Republike Srbije i gospodin Šutanovac.
Ne vodi se ne samo ova država, nego ni vojska dobro i onako kako bi trebalo. Razmislite još jednom da li ove amandmane koje je podnela Srpska radikalna stranka treba prihvatiti ili ne. Duboko smo ubeđeni, i smatramo da imamo podršku najvećeg broja građana Srbije, da su ovi amandmani sasvim opravdani i da bi u danu za glasanje trebalo glasati za prihvatanje ovih amandmana.

Iskorišćena su dva minuta od vremena ovlašćenog predstavnika.
Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Vlatko Ratković. Izvolite.

Jedan broj amandmana Poslaničke grupe SRS ide u pravcu pravnog minimalizma, odnosno izostavljanja onih normi koje su neophodne u ovakvim zakonima. Član 8. se odnosi na situaciju kada je doneto rešenje o primeni amnestije na lica obuhvaćena ovim zakonom, a koja se u momentu donošenja rešenja nalaze u pritvoru ili na izdržavanju kazne. Ima li išta logičnije od toga da se normira da sud u tom istom rešenju odredi da se odmah puste na slobodu?
Sem toga, rešenje iz člana 8. je koherentno sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, koji propisuje da je, u slučaju da se osuđeni otpušta iz zavoda na osnovu zakona o amnestiji, zavod u kome to lice izdržava kaznu dužan da ga otpusti najkasnije u roku od 24 sata nakon prijema rešenja o amnestiji, ako u zakonu o amnestiji nije drugačije određeno.
Smatramo da je traženje da se briše član 8, kao i čl. 6. i 7, od strane SRS potpuno neosnovano, jer bismo imali jedan nedorečen zakon, koji bi u praksi doveo do mnogih problema.
Kolega Perić je govorio široko. Govorio je o nekakvoj podršci građana. Kolika je podrška građana stavovima SRS, zaista se vidi, to moram da kažem, na izborima koji se održavaju u poslednjih godinu dana u lokalnim samoupravama.
Kakve veze to ima, o tome vi pričate, a ne ja. Samo komentarišem vaše izjave.

Iskorišćen je jedan minut i četrdeset pet sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.