Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, koliko je ova tema ozbiljna pokazuje i to što je Vlada obavestila da će njen ovlašćeni predstavnik biti neko drugi u odnosu na ministra gospođu Malović. Ali, to nije problem, mi ćemo da govorimo svakako ono za šta smo se pripremali. Mi smo na najbolji mogući način pokušali pravno-teorijski, a i na bazi Krivičnog zakonika, da vidimo šta to kaže amnestija. U završnoj reči govorićemo malo i o pomilovanju; možda se na takav način problem koji ste vi hteli da rešite generalno, ali mi ne pristajemo na to, mogao rešiti.
Priča o amnestiji nije nimalo laka priča, ali ne zato što mi iz SRS ne smemo prave vrednosti i prave kategorije da nazovemo onim što jesu. Za nas će dezerter ostati dezerter i uvek ćemo biti zahvalni lojalnim građanima Srbije, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, mi nemamo tu dilemu. Ali, ima nešto drugo što je možda vas malo naljutilo, to što su vam moje kolege, da bi dočarale kako je to nekada izgledalo, govorile neke priče iz života. One zbog njihovih porodica nisu lake i ta priča zbog toga nije laka i jednostavna. To je ta dimenzija težine ovog Predloga zakona, ali i vaše neshvatanje ozbiljnosti situacije.
Moram da kažem, ma ko se ne složio sa mnom, a pre svega mislim na one koji podržavaju ovu vladu, da Vojska Srbije, uz sve vaše priče kako želite modernu, profesionalizovanu vojsku, vojsku koja će biti reformisana, nije bila u lošijoj poziciji. Evo, na primer, penzionisani general Arsenović nije tu, verovatno ne može da sluša ove priče... Ali, ostavimo to po strani.
Ima tu jedan drugi problem. Gospodin Milivojević priča lepe priče o tome protiv koga ćemo se mi boriti. Mi ne želimo nikad ni protiv koga, ali moramo biti spremni. Gospodin Milivojević i njegov predsednik stranke ne mogu nikom garantovati da će mladi ljudi, kada završe fakultet, dobiti posao, a kamoli da garantuju da nas niko neće napasti. Mi želimo da naša vojska bude moderna i savremena samo u slučaju da zatreba da se branimo. Ali, vi ne želite to.
Vi prihvatate kao jednu izvornu priču, kao dobru priču čoveka kojeg vi pitate – a šta ako predsednik Srbije ne dođe na Brdo kod Kranja? On kaže – niste bili. A šta ako dođe? Pa, onda ste bili. Postoje određeni uslovi pod kojima bi država Srbija mogla da se pojavi tamo. Te uslove niko nije spreman i neće da ih ispuni. Onda vam vaš prijatelj Jelko Kacin kaže – tamo ćemo biti više neformalno, eto, pijemo kafu i, da se malo našalim, to može da bude i bez kravata. To su vaši prijatelji. To je vaše ozbiljno shvatanje odbrane države.
Za nas iz Srpske radikalne stranke baviti se politikom pre svega znači očuvati teritorijalni integritet i suverenitet svoje države. To je ono o čemu predsednik Republike i Vlada moraju, pre svih drugih pitanja, da vode brigu. Da li vi razmišljate o tome?
Evo dokaza da ne razmišljate o tome. Od 2000. ubrzano se urušava Vojska Srbije, kao institucija koja je kod građana Srbije uživala veliko poverenje. Mnogo puteva, mnogo mostova, mnogo kilometara i železničkih pruga je izgrađeno od strane vojske. Možda je to danas skupa gradnja i nećemo se tim ni baviti.
Kada sam bio u vojsci, bilo je ponekad – „kopaj i zatrpavaj“. Zbog čega? „Tako treba“. Tako su govorili. Mi želimo da se to promeni. Želimo da svako od nas ko je zdravstveno sposoban bude minimalno osposobljen da ako ikad, a između moram da kažem - ne daj Bože, zatreba, da možemo da odbranimo svoju državu. Valjda to rade sve države na svetu. Valjda ništa normalnije od toga ne postoji. Vi ne želite ni time da se bavite.
Neki ovde kažu – mnogo nas je malo. Hajde da nešto drugačije razmišljamo. Hajde i da se ne osposobljavamo dalje. Čini mi se, da su se neki ponašali kao ti što to izjavljuju, ne bi nas bilo ni ovoliko koliko nas ima danas.
Kada govorimo o potrebi da se služi vojska, da se minimalno osposobimo, nisam stručnjak iz te oblasti pa da kažem koliki je vremenski period potreban. Nekada je to bilo tri godine, pa dve, pa petnaest meseci, pa dvanaest, sada treba da idemo ka tom optimumu. Nekada se sporije učilo, danas to ide brže, verovatno je period koji je potreban da bi neko bio minimalno osposobljen mnogo kraći nego što je bio ranije.
Kada je gospodin Krasić pričao, na svoj način, o potrebi da se ovaj zakon izbegne, moram da vam kažem da neko nije verovao da se urušava Vojska Srbije. Klasa vojnika koja je trebalo da ide 4. decembra otišla je krajem januara, a računa im se kao da su bili od decembra meseca.
Uporno tvrdite – ko bude želeo moći će da ide dobrovoljno. Ma neće, jednog dana ćete reći – nema potrebe. Ako sada onima, po zakonu o služenju vojne obaveze, skraćujete to ispod svake mere, šta će biti kad to bude na dobrovoljnoj bazi? Govorićete – ne, vi nama niste potrebni.
Ne brani se tako država, ne voli se tako država. Kad neko kaže „Rado Srbin ide u vojnike“, naša želja je da se i Srbin, i Mađar, i Bunjevac, i Čeh, i Slovak i svi oni koji žive u Srbiji rado odazivaju vojsci svoje države. To nije samo srpska vojska, nego svih onih koji imaju naše državljanstvo i žele i treba da služe; obaveza svih onih koji žive ovde jeste da štite i da vole svoju državu i da je, ako bude zatrebalo, još jednom kažem, ne daj bože da zatreba, brane. Vi niste sposobni tako da uradite.
Neko je rekao da nisu krivi samo tih 5.000 ljudi koji se nisu odazvali služenju vojnog roka. Slažem se, čini mi se da su oni najmanje krivi. To je 5.000 ljudi od 2006. godine naovamo, ali to nije zatvoren proces. O tome je više govorio kolega Krasić. Svi oni mogu ponovo doći pod udar Krivičnog zakonika zbog izbegavanja vojne obaveze.
Vi ste potrošili dosta vremena u raspravi u načelu objašnjavajući da su ovde u pitanju samo oni koji zbog školovanja, bavljenja sportom ili zbog nečeg drugog nisu bili u poziciji da odsluže vojni rok, jer bi im se uzelo godinu dana ili šest meseci, a član 399. Krivičnog zakonika pominje tu i neka druga lica, koja su obuhvaćena amnestijom. Da li je to bio cilj? Čak i one koji su, na predlog drugog, povređivali druge da bi ovi izbegli služenje vojne obaveze, oslobađate.
Nije tačno da želite da se vrati 5.000 ljudi. Verovatno se određen broj ljudi koji nisu služili vojnu obavezu nalazi u Srbiji. Više puta sam rekao, ne odlaze ljudi iz Srbije samo da bi izbegli služenje vojnog roka, nego i zbog toga što kad završe fakultet ili se stručno osposobe za neko zanimanje ne mogu da nađu adekvatan posao kod nas.
Hoću da verujem u priču koju je kolega Žika Gojković u raspravi u načelu ispričao, da su devedesetih godina, kada je počinjao rat, sa njim bila dva tatina sina. Pa, svi su tatini sinovi, ali sam razumeo da su to lica sa nekim posebnim ovlašćenjima zbog onoga čime se bave njihovi roditelji, pa su bili premešteni, ili sa te opasne lokacije otišli na neku drugu. Toga ima i toga će biti uvek.
Imamo sada situaciju da je čovek potpredsednik Vlade, a njegov sin zamenik gradonačelnika. Da li je to nepotizam? Pa, jeste, ali ne pričamo o tome. Toga će uvek biti. To su pojedinačni slučajevi i to ne treba ni da bude tema i predmet našeg zanimanja, nego mnogo ozbiljnije stvari, o kojima vi ne želite i niste spremni da pričate.
Tema koja je danas na dnevnom redu je mnogo ozbiljnija nego što pokazuje Vlada Republike Srbije, nego što pokazuje predsednik Republike, nego što pokazujete, drage kolege poslanici koji podržavate Vladu, i vi. Hvala vam.
