Gospođo Radeta, zamoliću vas da se pre svega držite dnevnog reda, a zamoliću vas i da imate na umu činjenicu da ja ovde predstavljam onoliko građana koliko i vi. Prema tome, nemojte govoriti u ime nekih drugih građana. Govorite u ime onih građana koji su nas poslali ovde, odnosno vas, a može biti da bi vam bio dobar orijentir da razmišljate i o onima koji će i ubuduće to činiti za vas.

Hvala lepo, ali zaista ne znam o kojim drugim građanima vi govorite? Ja govorim o građanima Srbije.
Hoću da govorim o dnevnom redu, ali pokušavam da objasnim tim građanima Srbije koji su i vas, i mene, i sve nas birali, kako to da govorimo o 14 tačaka dnevnog reda kao o jednoj tački.
Reći ću samo vrlo kratko o ovom zakonu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Da, koleginica Elvira Kovač je lepo govorila o potvrđivanju te konvencije, a ja ću samo, opet radi javnosti, da vam kažem da je, recimo, zdravstveni savet Srpske napredne stranke za Jablanički okrug izdao saopštenje 9. aprila 2010. godine.
Između ostalog, i ovo je nešto što je zaista zabrinjavajuće, u tom saopštenju kaže, odnosi se na status Roma, pa onda zaključak Srpske napredne stranke – da je praksa prekidanja detinjstva i stupanja u brak u 13, 14. i 15. godini dokazano indikator niskog morala i izopačenosti te socijalne sredine itd.
Ovo je neverovatna uvreda za celokupnu romsku populaciju. Ovo saopštenje nije nešto što smo mi izvukli iz fioke, već je saopštenje za javnost i u kontekstu i ove konvencije koja je na dnevnom redu, bilo bi dobro da neko povede računa da i predstavnici stranaka moraju pre svega da vode računa o Ustavu Republike Srbije, da vode računa o pravima svih građana i da niko, pa ni Napredna stranka, nema pravo da na ovaj način vređa kompletnu i celokupnu romsku populaciju u Srbiji.
Želim takođe da govorim o ovim predlozima zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i Republike Crne Gore, opet u kontekstu nekih ranije zaključenih ugovora. Kada sam pokušala da obrazložim zašto sam izdvojila mišljenje na Odboru za pravosuđe i upravu, pomenula sam koliko su zapravo svi ovi ugovori i svi ovi sporazumi nešto od čega država Srbije i građani Srbije nemaju nikakve koristi.
Imamo mi ovakve ugovore i sa Bosnom i Hercegovinom, pa vas pitam, gospodo iz Vlade i vladajuće većine, kako to niste uspeli da na osnovu sporazuma koji ste potpisali i koji je ovde ratifikovan da uradite nešto da se pokrene krivični postupak za ratne zločine učesnika zločina tzv. "Tuzlanska kolona"? Zašto niste uspeli da dobijete Ejupa Ganića, da se protiv njega vodi postupak?
Zašto ste dozvolili da pišete takve krivične prijave na osnovu kojih ne može da se realizuje crvena poternica koju navodno raspišete, ali nikoga nije briga što vi, gospodo iz Vlade Republike Srbije, raspisujete te poternice, nikoga nije briga, niko neće da se ponaša u skladu sa tim zahtevima zato što ste dozvolili da svojim ponašanjem pokažete svima da vas baš briga, da vi to radite u interesu, opet moram to da kažem bez obzira što će neko da se uvredi, svih više nego u interesu građana Srbije?
Pre neki dan je državni sekretar, koji je takođe pozvan da danas prisustvuje ovde, gospodin Homen, pa nije bio, pokušao da objasni na nekoj televiziji kako se nekad, opet u vreme nekih devedesetih, kako su se pisale takve poternice, "nepotkovane", on je tako rekao, nekim krivičnim delima, odnosno Zakonom o krivičnom postupku, ali je naveo primer, recimo, Havijera Solane.
Kaže – znate, da mi nismo povukli tu poternicu, mi bismo Havijera Solanu morali da uhapsimo kad je prvi put došao u Beograd. Naravno, tadašnja vlast je pisala tu poternicu sa namerom da se Havijer Solana uhapsi, jer on i jeste zločinac u odnosu na državu Srbiju i na građane Srbije.
Zato ste napisali vi, tako stručni, poternicu protiv Stanka Subotića Caneta, ali tako što ste naveli krivično delo koje ne postoji u Švajcarskoj, gde se Cane Subotić krije. Onaj ko je pisao tu poternicu i ko je pokretao taj krivični postupak, ne verujem da je toliko nestručan da nije znao da radi nešto što će značiti – izvoli, Cane Subotiću, kod svog prijatelja Mila Đukanovića, dole se malo banjaj, odmaraj u raznim vilama, svojim ili Milovim, svejedno, ima ih ionako kolko hoćete, i onda odatle lepo idi u Švajcarsku, a iz Švajcarske, opet preko Mila Đukanovića, preko režima Mila Đukanovića, gledaj kako ćeš da pošalješ pare nekim političkim strankama u Srbiji koje tim parama finansiraju predizborne kampanje.
Onda se opet pojavi gospodin Homen i kaže – tačno je da se neke političke stranke, odnosno neki političari finansiraju parama tog opasnog Šarićevog klana, za koji Homen kaže da je opasniji od zemunskog klana, to su danas mediji objavili, ali neće da kažu ni koje su to stranke, ni koji su to političari.
Mi već mesecima tražimo od vas koji, pretpostavljam ako ste u vlasti da znate te podatke, da ih kao vlast iznesete i da objasnite građanima Srbije, evo sad građanima Aranđelovca, recimo, odakle SNS ima toliko para da može da finansira lokalnu kampanju danas u Aranđelovcu, juče negde drugde, sutra negde drugde, odakle pare, ako se zna da od države Srbije ne dobijaju ni jedan jedini dinar.
Ovo sve govorim u kontekstu ovih sporazuma, ovih konvencija i ovih ugovora koji će ovde danas i za nekoliko dana da se ratifikuju, a koji će ostati samo mrtvo slovo na papiru, jer ništa nećete da uradite, nećete da koristite te sporazume i te ugovore koje ovde ratifikujete, koje prethodno potpišete, u rasvetljavanju nekih zločina i u rasvetljavanju ovih organizovanih kriminalnih grupa, u rasvetljavanju ratnih zločina.
Takođe, hoću da vas podsetim kakvu saradnju imate kada su u pitanju ratni zločini sa Bosnom i Hercegovinom. Formalno, imamo zaključen ugovor o međusobnoj saradnji, i kada izađe gospodin Vukčević, Bruno Vekarić ili neko iz Tužilaštva za ratne zločine, hvali se kako mi imamo odličnu saradnju sa tužilaštvima za ratne zločine iz Hrvatske ili iz Bosne i Hercegovine.
Kako se u stvari ta saradnja odvija? U koga god oni tamo upru prstom, Srbija izvoljeva, vodi krivični postupak za navodno ratne zločine ili protiv navodnih izvršilaca, a oni tamo, recimo, u Kantonalnom tužilaštvu u Tuzli, lično sam bila u prilici da se uverim kako izdaje nalog gospođa neka koja je tužilac u tom Kantonalnom tužilaštvu u Tuzli da se ovde hapse neki ljudi, jer su navodno izvršili neka krivična dela na teritoriji Zvornika.
I naravno, taj nalog se uredno ispunjava. Za 24 sata su uhapsili neke ljude, pitanje je da li su oni odgovorni, da li nisu za ta krivična dela, a s druge strane, to isto tužilaštvo za ratne zločine dobije konkretne podatke o ratnim zločinima koji su izvršeni u naselju Hrid u Zvorniku. Nekoliko svedoka, izjave tih svedoka priložene, koji kažu - te ratne zločine su izvršili Arkanovi tigrovi, pa onda jedan od Arkanovih tigrova, Pelević, koji je i narodni poslanik, ne znam samo kako, kaže – to nije tačno, jer da je tačno ja bih to znao, jer sam toga dana kao zamenik komandanta bio u Zvorniku i u Hridu. Nikom ništa.
Dakle, treba da se sarađuje sa zemljama u svetu. Nemamo mi ništa protiv toga, ali mora da se vodi računa s kim i kako. Moramo i u ovoj saradnji da vodimo računa, pre svega, o interesima države Srbije, o interesima građana Srbije, a ne samo da samo potrčimo, potpisujemo sve što nam se ponudi, a primenjujemo samo onoliko koliko nekom drugom odgovara.
Ovo su zaista primeri o kojima sam govorila i sigurna sam da će i ostale moje kolege samo na primerima da vam pokazuju da smo mi u pravu i da nije lepo što se smejete kada mi pričamo ovakve stvari.
Malopre je ministar vidim listao knjigu "Stanko Subotić, Cane Žabac, kralj duvanske mafije" koju je napisao i objavio Vojislav Šešelj, u vreme, govorio je Krasić, ne želim da ponavljam, kada smo mi o tome govorili, tada ste se mnogi ovde hvatali za stomak od smeha, kao što ste se hvatali za stomak od smeha kada smo pričali da će Rusija postati sila, da će Rusija biti jedina prava orijentacija za međunarodnu saradnju između Srbije i Rusije.
Prođe pet, šest, deset godina, više se ne smejete, nego ponavljate ono što srpski radikali pričaju, ali u momentu kada mi to kažemo, vi pokušavate da građanima Srbije to prikažete kao nešto što je nama slučajno palo na pamet, što nije argumentovano i što nije potkovano činjenicama.
Zato i ono što govorimo danas, i to građani Srbije odlično znaju, kada čuju nešto iz usta srpskih radikala, znaju da je to tačno, samo je pitanje dana kada ćete i vi, koji ste na vlasti, prihvatiti tu istinu i obelodaniti je građanima Srbije.

Pošto je gospodin Ostojić ušao upravo u momentu kada sam dala reč gospođi Radeti, nadam se da nemate ništa protiv da dam reč gospodinu Ostojiću. Izvolite.

Hvala predsednice. Zaista nisam očekivao da se niko od ovlašćenih ili šefova poslaničkih grupa neće javiti po ovako važnoj tački dnevnog reda. U svakom slučaju, zahvaljujem i vama poštovane koleginice i kolege.
Pred nama je petnaestak zakona kojima se potvrđuju protokoli, sporazumi iz raznih oblasti. Većina njih olakšaće život građana, kao što je npr. Sporazum sa Švajcarskom federacijom o olakšanoj proceduri za izdavanje viza.
Neki od ovih konvencija, kao što je Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, ono su što mi u LDP zovemo evropskim vrednostima. Ako hoćemo da budemo deo EU, treba da prihvatimo evropske vrednosti. Protiv toga niko nema ništa protiv.
Moju pažnju ću nekoliko minuta zadržati na zakonima kojima se potvrđuje Ugovor između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o izručenju i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima.
Ova tri zakona kojim sa Crnom Gorom, koja je 2006. godine obnovila državnost, u principu rešavamo jedan od velikih problema koji su nastali posle raspada Jugoslavije, a to je da su kriminalci uzimajući razna državljanstva, a znamo da su i do viza lakše dolazili nego obični građani, u suštini, ne samo olakšavali sebi vršenje krivičnog dela, nego efikasno izbegavali ruci pravde.
Znam da je mnogima ovde teško da sa Crnom Gorom zaključuju ugovore i sporazume kao sa samostalnom državom, jer su mnogi bili protiv obnove crnogorske državnosti. Objektivno, sa Crnom Gorom smo živeli u zajedničkoj državi 80 godina ili skoro 80 godina.
Mislimo da je ovo izuzetno važno, ne samo zbog poslednjih događaja koji su doveli do razotkrivanja velike kriminalne grupe, poznatije kao "Braća Šarić", iako, koliko znam protiv jednog se ne vodi postupak, već se diže optužnica, od te braće, nego samo protiv onoga koji se zove Darko. Podržavamo tu akciju i mislimo da će usvajanje ovih konvencija olakšati borbu protiv organizovanog kriminala na ovim prostorima.
Ovom prilikom mogu samo da kažem da se nadam da će se u budućnosti, i kada su naši nadležni organi u pitanju, policijski poslovi i pravni poslovi ostaviti policijama, nadležnim bezbednosnim službama i sudovima. Ne valja da se u to meša politika, jer kada se umeša politika, od toga koristi imaju samo kriminalci ili oni koji su osumnjičeni, optuženi za kriminal.
Nesporno je da ovih dana, kada je u pitanju organizovani kriminal, zapljusnuti smo informacijama da je ta kriminalna grupa, koja ne bi bila očigledno otkrivena da nije bilo angažmana američke Agencije za borbu protiv narkotika. Tu smo odradili posao, očigledno, dobro. Oni su nam bili pred nosom. Inicijativa o tome nije došla iz ove zemlje. Zapljusnuti smo informacijama da ta kriminalna grupa ili neki članovi, planirali su ili nameravali da planiraju atentate na najviše državne funkcionere.
U zemlji u kojoj je premijer Srbije Zoran Đinđić pre sedam godina ubijen u zaveri koja je objektivno značila pokušaj državnog udara i skretanja puta Srbije sa evropskih integracija, to je zastrašujuće.
Posle "Sablje", koja je nažalost razbila tu kriminalnu grupu koja je ubila Zorana Đinđića, nije se nastavilo dalje. Svi znamo zašto. Promenila se Vlada i predsednik Vlade.
Zašto govorim da politika ne treba da se meša u ono što je policijski i sudski posao? Nekako mi se čini da se proteklih nekoliko meseci politika umešala u nešto što je evidentno – razbijanje jednog od najmoćnijih, ako ne i najmoćnijih narko-kartela u Evropi.
Umešala se, pokušajem da se odgovornost prebaci na tu Crnu Goru i zato podržavamo ove konvencije sa, do juče, okom u glavi. Ako se politika bude umešala, ništa od borbe protiv organizovanog kriminala i narko-kartela neće biti, ili, biće, ali samo do pola kao što je to bilo nažalost u "Sablji".
Ovde postavljamo jedno pitanje na koje nadležni organi kad-tad moraju da odgovore. Podržavamo i verujemo da Vlada iskreno želi da se obračuna sa narko-kartelom i sa ovom kriminalnom organizacijom. Ali, mislimo da je to, ta organizacija, i tih dve-tri tone kokaina, i taj novac, to je samo posledica jednog procesa.
Taj proces je u suštini doveo do toga, da posle razbijanja zemunskog klana, a podsetimo se, za razliku od ove grupe koja je sada u žiži javnosti i pravosudnih i policijskih organa, ona grupa koja je izvršila ubistvo Zorana Đinđića je u suštini bila grupa kojoj su pripadali državni službenici i činovnici. Neposredni atentat, osuđeni atentator na Zorana Đinđića je bio državni službenik. Onaj koji je to organizovao, taj je bio do juče državni službenik. U tom trenutku je bio penzioner.
Ovde se ne radi o državnim službenicima. S druge strane, tada je celokupna ili većina javnosti, mediji koji su kontrolisali te paradržavne strukture ili kriminalizovane strukture države, nasleđene iz vremena Miloševića, pripremala atentat na Zorana Đinđića kriminalizujući ga i proglašavajući ga mafijašem, kriminalcem i saradnikom.
Ovde sada nemamo taj slučaj. Imamo apsolutnu podršku u javnosti i medijima za konačan obračun. Ponavljam, ovo je samo posledica. Šarići su posledica.
U čemu je uzrok? Uzrok je u tome, ko je omogućio toj grupi da posle "Sablje", posle promene Vlade atentatom, ojača tako, da kupuje po Srbiji, da pere novac, po svoj prilici, narko-biznisa, da ima zaštitu države, da dobije državljanstvo da bi u svemu tome mogli da učestvuju. To je suštinsko pitanje.
Ne postoje, gospodo, dva odgovora, ili bezbednosne službe nisu znale da rade svoj posao, pa im se ispred nosa sve to o čemu danas čitamo danas dešavalo ili su te strukture bile pod uticajem politike i to je dopustila. Nema trećeg.
Zbog toga mislimo da ovu stvar treba raščistiti do kraja. Ako kao društvo i zbog, što bi rekao Rade Bulatović, opštih društvenih okolnosti, posle "Sablje" nismo mogli da dođemo do političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Kada kažem politička pozadina, onda govorim o vezi onih koji su organizovali i izvršili ubistvo sa onima koji su ih inspirisali i onima koji su politički od ubistva Zorana Đinđića imali koristi.
Ako tada nismo to mogli da uradimo, sada, u drugim okolnostima, mislim da moramo. Samo tako ćemo se sa uzrokom organizovanog kriminala, a to je sprega kriminala, tajnih službi, prljavog novca i politike, razračunati. Ako to ne uradimo, završi se sve na presudama narko-kartela, oduzimanja imovine itd, a ovo se ne raščisti do kraja, onda ćemo za neku godinu imati ponovo nešto slično.
Zato mislimo da je važno da ovo sa Crnom Gorom zajedno odradimo, ali ponavljam, to nećemo moći da uradimo efikasno, ukoliko se u ovo bude mešala politika. Znam da je teško ne mešati politiku, ako politika iza toga, na neki način stoji.
Ne insinuiram u kom pravcu treba da ide istraga, samo kažem da aktuelna Vlada od LDP ima podršku da raščisti do kraja političke veze i okolnosti koje su omogućile da posle "Sablje", za nekoliko godina, u ovoj zemlji naraste kriminalna organizacija koja okreće toliki novac, ima toliki uticaj na državu, koja učestvuje u privatizacijama.
Ne može se u 10 godina dva puta o isti kamen jedno društvo spotaći. Godine 2003. nismo imali, na kraju krajeva, snage da raščistimo i da dođemo do inspiratora i političke pozadine ubistva. To ni pravosuđe, da budemo pošteni, nije htelo da radi. Znate da i danas zvaničnici iz pravosuđa za ono što su Crvene beretke kod Sava Centra uradile, koriste reč "protest", a nikad "pobuna", jer je pobuna krivično delo. Nemojmo činiti dva puta istu grešku. Jednu smo skupo platili, kao posledica došlo je do narastanja ove grupe koja sada ponovo, ako je verovati medijima i nadležnim organima, a nema razloga da se ne veruje, prete najvišim državnim organima. Do kraja će raščišćavanje jedino dovesti do situacije u kojoj će kriminal postojati kao u svakoj zemlji u kojoj postoji, veći ili manji, ali nikada više u meri u kojoj može da planira državne udare i ubistva najviših funkcionera itd.
Moja uvažena prethodnica je pomenula Rusiju. Valjda je zaboravila da uz pridev Rusija ide uvek "majčica" Rusija. Žao mi je što ta Rusija drži i čuva i ne izručuje neke osobe koje naše pravosuđe traži. Toliko o, kako da kažem, pravu i pravdi i interesima koje ta Rusija ima u Srbiji. Da je pošteno da, kako da kažem, da je to pravna država u smislu u kome mi želimo da budemo, kada budemo članica EU, to se ne bi dešavalo.
Prema tome, kada neko pominje kako se neki kriju u Crnoj Gori ili ovamo ili onamo, a voli Rusiju i smatra da je Rusija jaka i da štiti srpski interes, onda neka se zapita zašto ta Rusija one koje naše pravosuđe traži zbog ozbiljnih krivičnih dela, ne samo da štiti, nego im daje državljanstvo. Neću ovog puta da pričam zašto je nafta bila 50 dinara, to najbolje seljaci znaju, a ove godine je 100 dinara. To je verovatno posledica te ljubavi majke Rusije, ali to nije tema, ne bih želeo da dobijem opomenu.
Da ponovim i da zaključim, podržavamo posebno ove konvencije, ali apelujemo na vlast da ovog puta ide do kraja i da odgovori na pitanje – kako je moguće da, posle "Sablje", za nekoliko godina se stvori takva kriminalna organizacija koja je mogla i ugrozila živote najviših funkcionera?
Kada bih bio maliciozan, rekao bih – ako su iz Pljevlja, hajde da vidimo koga su to podržavali u Pljevljima, čiju vlast do referenduma itd. Vrlo brzo bi se sve otvorilo. Ali, to nije posao jedne opozicione stranke kao što je LDP. Naš posao je da utičemo. Kada budemo na tom mestu, onda ćemo insistirati. Sada samo kažemo – raščistite to do kraja.

Gospođa Radeta bi imala pravo na repliku, ali ona nije tu. Nije pominjao SRS, nego koleginicu koja je prethodno govorila itd. Nema osnova za druge. Da je gospođa Radeta tu, dobila bi reč.

Narodni poslanik Jelena Travar-Miljević ima reč. Izvolite, gospođo Travar.

Zahvaljujem, predsednice Skupštine. Poštovani predstavnici predlagača, koleginice i kolege, kao i juče, i danas ću govoriti o potvrdi jedne konvencije za koju isto tako smatram da ne sme i ne može biti političkih neistomišljenja, jer govorim o potvrdi Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.
Zašto sam rekla ovu prethodnu rečenicu? Zato što mi mnogo puta, i ja u ovom parlamentu, a verovatno i javnost, od svih mojih kolega zna da čuje kako su deca naša budućnost, ali onog dana kada dođemo do potvrđivanja konvencije ne pokaže se uvek tako.
Na samom početku, podsetila bih nas na opštu definiciju zloupotrebe deteta – zloupotreba ili zlostavljanje deteta obuhvata sve oblike fizičkog i ili emocionalnog zlostavljanja, seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak, kao i komercijalnu ili drugu eksploataciju, što dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja detetovog zdravlja, njegovog preživljavanja, razvoja ili dostojanstva u okviru odnosa koji uključuje odgovornost, poverenje i moć.
Ovo je definicija koju je dala Svetska zdravstvena organizacija, podsetiću vas da je svetski dan prevencije zlostavljanja dece, koji se obeležava 19. novembra, u stvari ustanovljen s ciljem da bi se podigao nivo svesti i povećala osetljivost javnosti na pojavu nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja dece.
Seksualna zloupotreba deteta se očituje kao aktivnost između deteta i neke odrasle osobe ili, nažalost, sve češće u našem društvu i drugog deteta, koje ima zbog svog uzrasta ili razvoja položaj koji mu daje odgovornost, poverenje ili moć, gde aktivnost ima za cilj da pruži uživanje ili zadovolji potrebe druge osobe.
Ovo može obuhvatiti, ali se ne ograničava samo na navođenje ili primoravanje deteta da se upusti u bilo kakvu nezakonitu seksualnu aktivnost, eksploatatorsko korišćenje deteta za prostituciju ili druge nezakonite seksualne radnje.
Prema Unicefu, oko dva miliona dece se svake godine koristi u tzv. seksualnoj industriji. Danas u Srbiji mnogo više govorimo o ovome i ne mogu stvarno da procenim da li uopšte razgovor o ovoj temi znači da je i povećano prisustvo seksualnog zlostavljanja dece ili sama mogućnost da otvoreno govorimo i prepoznajemo neke stvari, daje i nama mogućnost da uočimo određene zakonske norme i ustanovimo određene mehanizme kako bismo ovo sprečili.
Ono što je meni izuzetno zadovoljstvo jeste da u smislu ove konvencije nedvosmisleno definišemo pojam deteta i to podrazumeva svako lice mlađe od 18 godina. Verujem da će potvrđivanje ove konvencije znatno i institucionalno unaprediti mere zaštite dece i prava dece, a svakako i mogućnost da deca tokom osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja dobiju informaciju o opasnostima od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, kao i sredstva kojima mogu sama da se zaštite, u skladu sa sopstvenim moćima koje se vremenom razvijaju. Naravno da sam svesna da sama potvrda ove konvencije neće znatno poboljšati stvari, ali svakako činimo još jedan korak ka poboljšanju stvari.
Moj konkretan i skroman doprinos danas bi se sastojao u sugestiji o promeni Krivičnog zakonika Republike Srbije, posebno aludiram na članove 183. i 184. i povećanje kaznenih odredbi, gde u članu 183. kaže – ko odvede maloletno lice radi vršenja obljube sa njom, izjednačenog čina ili druge polne radnje, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina. Moj skroman doprinos se sastoji u sugestiji da tu odredbu povećamo u određenim rokovima, kroz određene skupštinske procedure.
Pored pomenutog, želela bih da napomenem, statistički podaci, koji su nažalost skromni, kazuju da od četvoro dece koja su seksualno zlostavljana tri su devojčice i jedan dečak, da su počinioci nepoznata lica u 1,75% slučajeva, što ukazuje svakako na potrebu edukacije i roditelja i dece i svih onih ljudi koji rade sa decom da prepoznaju takve vidove zlostavljanja.
Naravno, ovo zlostavljanje je u 62,33% višegodišnje. Svakako ne mogu da govorim o ovome, a da ne spomenem pozitivne mere koje je preduzelo Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo i koje je prošlu godinu obeležilo takođe kao godinu bezbednijeg Interneta i akcijom "klikni bezbedno" potrudilo se da upozna i roditelje i decu sa mogućnostima zloupotrebe informatičke tehnologije.
U stvarnoj želji da neke stvari predupredimo i u stvarnoj želji da neke stvari radimo preventivno u ovoj državi, pozivam sve kolege da podrže potvrđivanje ove konvencije.

Gospođica Nataša Jovanović ima reč.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ne samo da nije gospodin Šutanovac sada trenutno u sali, već je ostao jedan od njegovih saradnika i hoću da nastavim ovu vrlo ozbiljnu priču koju je započela koleginica Radeta, a pre toga gospodin Krasić, kao naš ovlašćeni predstavnik.
Molim vas, vi ste ozbiljna žena i političar koji je na čelu jedne od najvažnijih institucija u zemlji, da shvatite ozbiljno da ovo što ćemo sada da govorimo ovde u ovoj plenarnoj debati je jedini prozor u svet, jedina mogućnost da građani Srbije čuju mnoge stvari koje mi pokrećemo na sednicama skupštinskih odbora, konkretno na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, koje mediji prilično korektno prenose, ali nema direktnog prenosa sednica Odbora.
Takva jedna je bila kada je većina u Odboru odlučila da izvrši smenu gospodina Todorovića sa mesta predsednika Odbora, a kada smo otpočeli, odnosno nastavili, iz ko zna koje etape, priču o organizovanom kriminalu, o tajkunima, o mafiji i o opasnosti i ugroženosti državnih funkcionera.
Pomenula je gospođa Radeta, a pre toga je govorio i gospodin Krasić, da ovo nije za SRS priča tek zbog marketinga, zato što je sada tobož država krenula u borbu sa organizovanim kriminalom, zato što je rat mafiji objavio predsednik države Boris Tadić, već je to zaista osnov našeg političkog delovanja u beskompromisnoj borbi protiv organizovanog kriminala od 5. oktobra do današnjeg dana.
Ako se setite, a seća se toga gospodin Šutanovac, jer smo malopre i u par rečenica i neformalno o tome pričali, godine 2002. je prof. dr Vojislav Šešelj čitavu političku kampanju, najpre za izbore kao kandidat za predsednika Srbije, a zatim i u parlamentu, kako ovde, tako i u Skupštini SRJ, posvetio borbi protiv organizovanog kriminala.
Ova knjiga koju smo pominjali, koju je kamera u jednom trenutku zabeležila, koju je on napisao, ''Stanko Subotić Cane Žabac, kralj duvanske mafije''', samo je jedan deo od tog materijala koji je on prikupio i u timu u kome su bili i gospodin Krasić, i gospođa Radeta i drugi pravni stručnjaci iz naše stranke, zato što smo mislili i on je smatrao tada, kao što i sada smatra, a čuli ste da je pre mesec dana na jednoj statusnoj konferenciji poručio iz Haškog tribunala, iz kojeg očekujemo da se uskoro vrati u otadžbinu, da on još nije u mogućnosti, da nije krenuo po Srbiji da hapsi, ali kada bude bio u mogućnosti, biće veoma opasno za mnoge pojedince.
Budite sigurni da mi ne samo da smo taj put koji je trasiran tada nastavili, već hoćemo do kraja sve da isteramo na čistac i da građani Srbije vide da li zaista država ima nameru da krene u oštri obračun sa organizovanim kriminalnim grupama, jer ne bi nijedan, da ga ne reklamiram, ali, evo, to je naslov u jednom od čitanijih i poznatih nedeljnika u Srbiji objavljen danas i ovakav naslov "Mafija ponovo ugrožava državu" i ovde se vidi kako predsednik Republike ulazi u onaj stari, a sada će verovatno, po odluci državnih organa, koristiti bezbedniji automobil.
Prošle godine u ovo vreme, Narodna skupština Republike Srbije je usvojila Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i jedan od ovih ugovora, na koji ću da se osvrnem u toku diskusije, potpisan je 29. maja, nekoliko dana pre održavanja parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, to je u ime Vlade Republike Srbije i ministarstva uradila gospođa Snežana Malović, koju smo takođe očekivali da danas dođe ovde.
Još tada sam razmišljala kada će uopšte taj, kao i ovaj drugi ugovor koji se tiče pomoći u izvršenju sudskih presuda, da dođe na dnevni red Narodne skupštine Republike Srbije.
Uverena sam, gospođo Đukić-Dejanović i prisutna gospodo, da se to ne bi desilo možda do redovnog jesenjeg zasedanja da nije bilo ove ne afere Šarić, već čitave uznemirenosti i političkog, državnog vrha zbog činjenice da organizovani kriminal preti, počev od predsednika Republike pa, čuli smo od gospodina Homena koji je danas pozvan, a nažalost nije na sednici, i gospođi Malović, gospodinu Radisavljeviću, specijalnom tužiocu i svim ostalima koji su, kako su sami rekli, deklarativno, a videćemo šta će uraditi do kraja, odlučili da krenu u obračun protiv organizovanog kriminala.
Međutim, šta se desilo u međuvremenu dok ovo nije došlo na dnevni red? Srbija je, a malopre se zapitao gospodin Krasić - pa ko je taj čovek, po izjavi gospođe Maje Kovačević, Darko Šarić je čak jedno vreme bio prijavljen kao konobar u kafiću, odnosno u ugostiteljskom objektu "Kazino" u Kragujevcu, kasnije menjao adrese.
Ipak ću više govoriti o ovom drugom u Srbiji od devedesetih godina poznatom kriminalcu Stanku Subotiću Canetu, kojeg je gospodin Šešelj opisao u ovoj knjizi, odnosno prikupio dovoljno podataka da još tada državni organi Republike Srbije nastave ono što je stopirano pre ulaska SRS u onu zajedničku našu vladu državnog jedinstva.
Vidim da su vam od jutros spočitavali ovde i gospođa Kolundžija i mnogi drugi taj period i kada su govorili o nama iz tog vremena onda su se naravno obraćali vama, a to je bilo vreme kada je neko odlučio da se ukine Interpolova poternica 98. godine za Stankom Subotićem, odnosno ona je kasnije ponovo raspisana, ali je ukinuta kada je DOS došao na vlast.
Sada se suočavamo ovde sa jednom situacijom koja je zabrinjavajuća. Stanko Subotić Cane se pre mesec dana uključio u jednu televizijsku emisiju, na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, dosta bahato, rekla bih i osiono, gotovo preteći državi čije je državljanstvo ima, a uvereni smo, a to treba da istraže državni organi da ima i državljanstvo Švajcarske, da će on, dakle, poručivši da je tajkunima Miškoviću i Beku dao 56.000.000 evra za privatizaciju "Večernjih novosti" i Luke "Beograd", tek moći dalje da govori obraćajući se jednom od aktera političke scene Crne Gore.
Sve dok se to nije desilo mi smo mesecima pre toga pokušali kroz institucije sistema, kroz Narodnu skupštinu Republike Srbije da pokrenemo to pitanje. Kap u prepunoj čaši je posle toga bila Šarićeva grupa, odnosno borba sa kokainskom mafijom, jer da je država radila svoj posao na vreme i da nije dopustila da tek tako Subotić pobegne odavde, najpre u Hrvatsku, pa zatim u Moskvu, pa odatle u Crnu Goru, pa u Švajcarsku i da ima mogućnost da se tako osion i bahat javlja, i da je uradila sve ono što je tražio naš predsednik i naša stranka posle 5. oktobra, mi bi se našli u mnogo boljoj situaciji kao država i društvo, jer ako mislite da ovakve pretnje uznemiravaju samo čelnike državne vlasti, a ne i obične građane, onda se varate.
Ovo je situacija u kojoj je politika i te kako dovedena u spregu sa organizovanim kriminalom. Gospodin Homen i da je sada prisutan ovde, po Poslovniku, ne bi mogao da nam odgovori na ovu izjavu koju prenosi ovaj nedeljnik, da će tek da bude reči o tome i da nadležni organi rade na ispitivanju veza i Šarićeve i Subotićeve grupe sa poznatim političarima u zemlji, ali ovo je prilika da iznesemo neka naša saznanja.
Koristili smo se svedočenjem jednog čoveka. Mnogi mogu to da osporavaju i da mu daju pridev "kontroverzan", ovakav ili onakav, ali dozvolite da je to čovek koji je bio zvanični predstavnik Crne Gore kada smo bili u zajednici SRJ, u pitanju je Ratko Knežević, koji je bio predstavnik Crne Gore u Vašingtonu, a kasnije i neko ko je odlučio da iz svojih bezbednosnih razloga, zato što je bio blizak Ivi Pukaniću, čije je ubistvo na neki način nagovestio dr Vojislav Šešelj u ovoj knjizi, jer je Pukanić kao vlasnik zagrebačkog "Nacionala" krenuo u oštri obračun sa Stankom Subotićem i njegovim duvanskim kartelom.
Sada se jasno vidi ta celokupna veza ondašnje vlasti i nekih političara iz DOS i iz DS da štite Subotića, a kasnije Subotić kada je izgubio tu podršku i kada je došlo do promena i na čelu DS i kada se sastavila neka druga vlada, utočište potražio u inostranstvu i opredelio se za druge političke aktere i igrače. Za koga se opredelio? Za Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.
Ratko Knežević, kao bivši bliski saradnik premijera Mila Đukanovića i kao njegovo kum, optužio je i Đukanovića i srpskog biznismena Stanka Subotića Caneta da su bili organizatori duvanske mafije i objavio je mnoge intervjue i postavio je jedno logično pitanje koje sada postavljam ovde – čiji je Subotić sve državljanin?
Pošto se ovaj ugovor odnosi na dve ugovorne strane, Srbiju i Crnu Goru, a pošto svi znamo, znaju i organi državne bezbednosti da Stanko Subotić ima srpsko državljanstvo, on je podložan ovom ugovoru.
Posle glasanja o ratifikaciji ovog ugovora država Srbija bi trebalo odmah da zatraži od Vlade Republike Crne Gore da se izruči Stanko Subotić kao državljanin Srbije, tako ovde piše, postoje svi elementi, postoji optužnica, zapravo je taj postupak pred Specijalnim sudom, pre 15 dana je bilo ročište, postoje krivična dela za koje se dozvoljava izručenje.
Za takvo krivično delo se dozvoljava izručenje, ne dozvoljava se iz Švajcarske, pa je zato njegovo trajnije utočište tamo zato što je, kao što je rekla gospođa Radeta, ta međunarodna Interpolova poternica pogrešno formulisana, pa se on tereti za zloupotrebu službenog položaja, to vam je neko krivično delo iz onog sockomunističkog vremena, koje i vi neki ovde pamtite ili delo prevare, ali nikako za organizovanu kriminalnu grupu koja ubija, koja je naredila određena ubistva.
Jer, kao što smo citirali onda, a to je, na kraju krajeva, i dostupno BIA, jer postoji zaključak vlade Republike Srbije, one vlade u kojoj smo zajedno bili, iz 1999. godine, čini mi se januara, zvanični zaključak kada je ministar policije bio iz SPS, da je nedvosmisleno dokazano da je Stanko Subotić Cane, pored ovih drugih, naručio ubistvo zamenika ministra policije Radovana Stojčića-Badže i nikom ništa.
Posle 2000. godine krene dr Vojislav Šešelj, krene SRS da se razračunava sa tim i u međuvremenu vidite šta se dešava. Ovi tajkuni poprimaju sve veće dimenzije. Uvećavaju svoj kapital, Mišković, Beko, Đunić i ostali kupuju krvavim i kriminalnim parama preduzeća po Srbiji. Niko ništa ne preduzima. Neko je kriminalcima koji su ovoj kokainskoj mafiji, sa kojom je država krenula u obračun i pohvaljena i od Amerikanaca i od ne znam koga, izdavao državljanstva.
U ovom trenutku ne znamo čiji je sve državljanin Darko Šarić. Milo Đukanović je izdavanje državljanstva njemu pravdao jednostavnom stvari. Kaže da je podneo pre nego što je protiv njega bila podignuta srpska optužnica i raspisana poternica Interpola, citiram Mila Đukanovića, nema ni bezuslovnu osudu, zamislite, kaže Milo Đukanović, više od godinu dana, tako tvrdi, pa kako stoje stvari zašto da mu ne da?
Uostalom, Crna Gora kao država koja je stecište za beg svih kriminalaca sa čitave planete, ali Subotića pre svega, izdala je i državljanstvo Taksinu Šinavatri, eks premijeru Tajlanda, koji je u svojoj domovini pravosnažno osuđen na robiju.
Mi sada dolazimo do jedne ozbiljne situacije. Da li će ova pokrenuta akcija od strane i Borisa Tadića, i Snežane Malović, i Homena i svih ostalih i Radisavljevića, koga smo pozivali takođe da dođe na sednicu Odbora za bezbednost, a njegova bezbednost je sada, kao što čujemo lično ugrožena, da li će oni smoći snage i čija pomoć im je potrebna u tome, ako oni to sami ne mogu?
Pa vrha Demokratske stranke, jer sve dok Demokratska stranka ne bude odlučna u tome da poveže organizovani kriminal sa politikom, mi ćemo imati i veće političke tenzije u zemlji, kao što su u Aranđelovcu ovih dana, pa će oni koje finansira Stanko Subotić Cane i Šarićeva grupa i tajkuni u Srbiji, a to je ova SNS, da idu tako slobodno i nesmetano po gradu, kao što to rade ovih dana i noću u Aranđelovcu i da tuku ljude.
Gospođo Đukić-Dejanović, i vi i ja smo Kragujevčanke, vi znate da je ta grupa tih ljudi osionih i koje plaća mafija, a to država treba da ispita do kraja i pre svega Agencija za borbu protiv korupcije, da je ta grupa, samo što je njihov vođa u našem gradu stariji sin Tomislava Nikolića, Radomir Nikolić, kako su i rekli članovi porodice Novaka Đokovića, zaslužna za to što je Kragujevac izgubio investiciju vrednu 14 miliona evra i što je "Femili sport", čiji je vlasnik Srđan Đoković, otac Novaka Đokovića, odustao od investicije u Kragujevcu.
Evo, vidite, znači, to je bila uvertira. U Kragujevcu su organizovano izvršili hajku na drugi reket sveta, na Novaka Đokovića. I ne samo to, nego sa antiustavnom diskriminatorskom i antisrpskom konstatacijom - da je on, zamislite, Šiptar sa KiM, pa šta ima da traži u Kragujevcu.
To je strašno. Da se čoveku podigne kosa na glavi. Takvi isti sada učestvuju u jednom gradu u Šumadiji, u koji odlazimo i vi i ja u kampanju, kao i mnoge druge kolege, koje nisu iz našeg kraja, vrše atak na aktiviste i vaše, i SRS i DS, pa zamislite da im se da vlast, a finansira ih mafija? Evo ove grupe, Canetova grupa, koja je naručila sva ova ubistva - i Baje Sekulića, i Bokana i ostalih?
Ja sam samo ovo Badžino spomenula, zato što je postojao i dalje postoji i dan-danas u arhivi zvanični zaključak Vlade. Oni bi onda bili u stanju, gospođo Đukić-Dejanović, onako osioni i bahati, izobličeni da kažem, u svojoj mržnji i u svemu onome i u cilju da opravdaju sredstva koja su im dodeljena, da najpre izvrše puč u SRS, a onda - da kroz sistem pokušaju da dovedu kriminalce na vlast i da to opravdaju.
Znate, neće Milo Đukanović, jer najpre Stanko Subotić Cane je njegov igrač, Milo Đukanović neće tek tako da puca na prazno. Kada su se on i Nikolić i Vučić sastali u hotelu "Ric" u Parizu, u oktobru 2007. godine, a kasnije je Nikolić izjavio da je to bio sasvim slučajan susret, eto on se tu zadesio, išao je sa nekim da ugovara posao oko izgradnje jednog projekta u Novom Sadu, što je takođe jedan mafijaški projekat i lopovski, pre svega, jer prevarili su određene partnere iz Rusije, i tako slučajno je sedeo Milo i pita ga – gde si ti Tomo, nisam te video odavno. Ovaj priđe i rukuje se sa njim. Vi verujete u to? Ne verujete, pa ne veruje ni srpska javnost.
Ratko Knežević tvrdi, i to je tvrdio pred zvaničnim organima, dakle, dao je izjavu za specijalno tužilaštvo Srbije, dao je izjavu pred sudom u Zagrebu, gde se vodi proces za ubistvo Iva Pukanića, da su se ti ljudi, koji se nalaze, jedan od njih u parlamentu ovde, suprotno volji građana i ovaj drugi koji harači po Aranđelovcu, gde šalje 60 svojih mafijaša, sa automobilima, audijima i džipovima - da noću idu i tuku aktiviste stranaka u izbornoj kampanji, ti isti ljudi sada nesmetano zagovaraju neki bolji život i, kako oni kažu, promene.
Jer vi kada uđete u Aranđelovac od orašačkog puta vi iz Kragujevca vidite da su izlepljene sve te slike. Pa danas je jedna dnevna novina objavila da su štampali 50 hiljada plakata. Ma, kakvi! Sto hiljada! Jer para imaju koliko hoće. Nije samo od onih pet miliona, koje je Cane dao za taj projekat u "Ricu", nego kasnije ko zna koje tranše su stizale, i ko će to da ispita, gospođo Đukić-Dejanović?
Ne možemo mi da čekamo da se Stanko Subotić uključi ponovo u neku emisiju i da kaže, ako bude video da je taj projekat propao, a na kraju će morati, ako državni organi budu radili svoj posao i hapsili - dao sam im tad pet miliona, a posle toga su mu tražili više. Ko će još da govori o tome? Zašto nije pozvan pred nadležne organe, da ovde u Srbiji, da iskaz Ratko Knežević, preko koga smo i na osnovu čijih izjava sve to saznali.
Prema tome, mi mislimo da ovaj ugovor u pravom smislu reči neće da znači ništa. Znate zbog čega? Zbog toga što se ispunjavaju, dakle, po ugovoru i sa naše strane, države koje je zamolila, ako to bude uradila, a pre toga bi morali da nam objasne opet, a nije tu gospođa Malović, ni gospodin Homen, da li je izvršena izmena optužnice za Subotićem, dakle, ova ovakva, kakva jeste, validna po ovom ugovoru - da se on onog trenutka kada kroči na Sveti Stefan izruči u Srbiju.
Gospodine Šutanovac, država ako želi, vi to vrlo dobro znate, i kao odgovoran čovek i valjda ozbiljan političar koji je na vlasti, je li tako, ministar ste odbrane, država ako hoće, tj. ako vi hoćete iz DS, za 24 sata može da se obračuna sa onima koji su povezani sa mafijom.
Tako da, evo sada mi ovde, kolege i završavamo time, daju i onu informaciju koju čak i mediji objavljuju – da će ta imperija i ta porodična takva slika o moći i o bogatstvu, ne samo od strane Nikolića i Vučića, nego i svih onih koji su im bliski, da se širi sve do trenutka dok vi ne budete krenuli da radite ozbiljno svoj posao.
Same izjave, pismo Borisa Tadića, nemogućnost da donesemo prave zaključke, zbog čega je gospodin Todorović i smenjen na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, koče nas da isteramo tu stvar do kraja.
Jer, gospođo Đukić-Dejanović, kada ste bili u Aranđelovcu, kao i ja mogli ste čuti i svojim očima videti, pa na kraju išli su juče i gospoda Martinović, Todorović i Krasić, dakle, ta dvojica obećavaju svakom poljoprivredniku kome unuk ostane na selu - da će da mu kupe po dve krave, ne znam koliko ovaca itd. To neće da urade svojim novcem. Ovaj neće sigurno na povocu iz Bajčetine da dovede kravu u Aranđelovac. Neko to mora da plati, a platiće mafija, jer on drugih para nema. Nije ih zaradio odavde iz parlamenta.
Zato, gospodine Šutanovac, poručite Borisu Tadiću odavde sa ovog mesta i vašima iz DS da krenu da onda ovaj posao rade do kraja. Ako ga budete tako uradili i dakle to je u interesu i političkih prilika u zemlji i stabilnosti ove države i, pre svega, što je to naša obaveza, uradite taj posao - imaćete podršku SRS.
Jer da nije tako, mi ne bismo kao ljudi koji idemo normalni ulicom, koje niko ne štiti, pokretali ovakva pitanja i, što se kaže, stavljali mafiji prst u oko. Vi, ako ste spremni to da uradite, onda će to biti spas za ovu državu. Ako toga ne bude, nama spasa i pomoći nema.

Narodna  poslanica Snežana Stojanović-Plavšić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, sedeći u ovim klupama jako dugo, ponekad se zaista osećam kao da sam ponavljala razred i ne bih više da slušam iste priče i da govorim o istim temama.
Za mene su, moram da kažem, prevaziđene teme - da li ćemo biti prijatelji ili neprijatelji sa drugim zemljama, da li će se naša deca igrati srpskih dobrovoljaca i da li će Srbija ikad dovoditi sebe ponovo u situaciju da se pita kako treba da se odnosi prema svetu i prema sebi samoj.
Zato želim da govorim o onoj poslednjoj konvenciji koja je danas na dnevnom redu, a to je Konvencija o zabrani seksualne zloupotrebe dece. Zašto? Zato što je za mene u Srbiji danas mnogo veće pitanje - šta se dešava sa ljudima i šta se dešava sa decom? Šta se dešava sa njihovim ličnim životima? I šta se dešava sa vrednostima koje mi kao društvo negujemo i koje prenosimo svojoj deci.
Za mene je mnogo važnije pitanje, recimo, da li će maturanti u Leskovcu igrati menuet sa Evropom, ne zato što je to tradicija Evrope, nego zato što su to nekada radile i njihove prabake, negujući građansku tradiciju, ili će nasuprot tome razdrljeni i polupijani cepati knjige i igrati sa trubačima gradskim ulicama?
Za mene je, recimo, mnogo važnije pitanje da li će deca malu maturu slaviti u kafanama, gde će piti pivo zajedno sa svojim nastavnicima, naravno, obučeni u tradiciji modernih folk zvezda?
Da li će, recimo, jedino mesto za izlazak u mom gradu za decu uzrasta od 13 godina i odrasle starosti od 50 godina biti jedan noćni klub? Da li će idoli naših devojaka biti kriminalizovane folk pevačice, srećno udate za ratne zločince ili kriminalce?
Zašto ovo govorim? Zato što mislim da je to naša tema koja je vezana za Konvenciju o zaštiti dece od seksualne zloupotrebe, jer ova konvencija, koju ćemo danas ratifikovati, ne govori samo o tome da je naša obaveza da zaštitimo decu od toga da neko izvrši obljubu nad njima, nego govori o tome da moramo da razvijamo svest čitavog našeg društva o tome šta je neprihvatljivo, a šta je prihvatljivo u seksualnom ponašanju dece i mladih.
Naša država jeste napravila neke pomake na ovom planu i kada su deca inače u pitanju, i kada je u pitanju ova tema. Pre svega, počela je da se u većoj meri primenjuje Konvencija UN o dečijim pravima i ona je ugrađena u neke naše zakone. Koleginice pre mene već su govorite o tome da su mnoge njene odredbe postale i sastavni deo Porodičnog zakona, koji smo doneli 2005. godine. Takođe, napravljen je Nacionalni plan akcije za decu i u nekim opštinama sprovode se i lokalni planovi akcije za decu.
Želela bih da pomenem i posebno značajan opšti protokol, ali takođe i posebne protokole o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, u okviru kojih postoje i odredbe koje se tiču seksualnog zlostavljanja. Nažalost, ne primenjuju se posebni protokoli u svim sistemima podjednako dobro i podjednako uspešno.
Što se tiče seksualne zloupotrebe i zlostavljanja dece, kakva je situacija u našem zakonodavstvu i šta smo mi zaista uradili? Neke stvari su dobre, neke stvari nisu dovoljno dobre, a neke su, bogami, i loše. Nisam stručnjak za zakonodavstvo, ali kao psiholog, majka i građanka, čini mi se da ne postoji jako velika razlika između nedozvoljenih polnih radnji nad detetom, obljube i silovanja.
Možda bi nam pravnici pojasnili, ali verujem da sva ova dela, kada su deca u pitanju, treba da budu najstrože kažnjena i apsolutno se zalažem za to. Šta znači vršiti nedozvoljenu polnu radnju nad detetom od pet, šest ili sedam godina? Zar to nije silovanje tog deteta? Da li je silovanje zaista samo seksualni čin i, kako zakon definiše, obljuba? Dakle, zalažem se za apsolutno maksimalne kazne kada su sva ova dela seksualne zloupotrebe dece u pitanju.
Ko je izvršilac ovakvih radnji nad detetom? Najčešće osobe koje su im bliske i najčešće osobe od njihovog poverenja i, nažalost, osobe od autoriteta, članovi porodice, članovi šire porodice, porodični prijatelji, nastavnici, vaspitači, u domovima za nezbrinutu decu oni kojima su deca poverena na čuvanje ili crkveni velikodostojnici. Imali smo takve situacije.
Da li ćemo mi zaista ostati društvo koje će sebi dozvoliti sramotu da ovakvi procesi zastarevaju i da počinioci ostanu ne samo nekažnjeni, nego da u našem društvu ostane dilema da li se to zaista dogodili ili se nije dogodilo?
Da li je moguće da institucija od najvećeg poverenja građana, kakva je crkva, dozvoli sebi tako nešto i da naše društvo i naš pravni sistem ne odreaguje na tako nešto? Za mene to je potpuno neprihvatljivo, kao što je neprihvatljivo da se takve stvari dešavaju u domovima za decu. Dobila sam informaciju da je takav slučaj postojao i u Vranju, ali isto tako ovih dana i u Titelu. Dakle, nešto nismo uradili dobro i to moramo drastično brzo i efikasno da menjamo.
Šta je dobro u zakonodavstvu? Zabranjen je svaki kontakt u smislu obljube, čak i ako ga inicira dete koje je mlađe od 14 godina. Tu su zaprećene visoke kazne. Zabranjena je obljuba zloupotrebom službenog položaja, to su ove situacije o kojima sem maločas govorila, članom 181. stav 2. Krivičnog zakonika. Ovde je poslednjim izmenama zakona kazna povećana, kaznena politika pooštrena i minimalna kazna je jedna do 10 godina.
Takođe, poslednjim izmenama zakona je zabranjeno da se sudi ispod minimuma. Verovali ili ne, sudije su često i ovakva dela, pazite delo obljube zloupotrebom službenog položaja, praksa je postojala da se sudi ispod postojećeg zakonskog minimuma, uzimajući u obzir olakšavajuće okolnosti.
Pitam vas, drage koleginice i kolege, ali pitam i pravosuđe Srbije, kakve su to olakšavajuće okolnosti kod nekog ko izvrši obljubu nad maloletnim detetom ili detetom ispod 14 godina starosti? Kakva je to olakšavajuća okolnost? To da je ugledan građanin, to da nije bio osuđivan, da je otac porodice? Molim vas, mislim da je to smešno. Znači, ne postoje olakšavajuće okolnosti za ovakva dela i nemoguće je suditi ne ispod minimuma, nego na minimumu. To je potpuno moralno neprihvatljivo.
Kada se silovanje izvrši prema maloletniku od 14 do 18 godina starosti kazna je od pet do 15 godina, a zaprećena kazna ukoliko se izvrši prema detetu je najmanje 10 godina. Znači, povećali smo minimalne kazne kako bismo onemogućili da se sudi ispod ovih kazni, što je bila praksa. Zaista se nadam da će reforme pravosuđa dati rezultate i da ovo stvarno više neće biti praksa u Srbiji.
Šta je loše? Ono o čemu sam malopre govorila, a to je da postoji razlika između obljube, silovanja i nedozvoljenih polnih radnji. Kada su u pitanju nedozvoljene polne radnje, Krivični zakonik, član 182, uopšte ne predviđa posebnu situaciju, posebnu mogućnost, dakle, nema specifikacije kada se te radnje vrše nad decom i nije predviđena posebna kaznena politika kada se one vrše nad decom.
Šta to znači u praksi? To znači da je svejedno da li neko nedozvoljene polne radnje vrši nad odraslom osobom ili nad detetom. Ovo je neprihvatljivo i ovo moramo da menjamo, tu nema dileme.
Još jedna stvar koja je takođe neprihvatljiva, a to je da se ovakva radnja ne goni po službenoj dužnosti, već je nužan zahtev onoga nad kim je počinjena. Do kakvih onda situacija dolazi u stvarnosti? Do toga da dete ili njegovi roditelji moraju da prođu kroz mukotrpne faze postupka da bi dokazivali. Time se stvara tzv. sekundarna viktimizacija.
Znači, žrtvu činite žrtvom više puta, ona prolazi kroz jedan težak sudski proces u kome, nažalost, najveći broj roditelja ili dece odustaje od tih procesa i mi ne dolazimo do adekvatnih kazni za počinioce. To je nešto je neprihvatljivo i to je nešto što automatski treba menjati.
Nažalost, čak se i ne primenjuje ono što je predviđeno zakonodavstvom u oblasti zaštite maloletnih lica, a to je da deca koja su predmet ovakvih sporova ne mogu biti ispitivana više puta, suočavana sa počiniocima itd. Znači, postoji procedura po kojoj njihova izjava može biti snimljena jednom i kao takva korišćena u daljim postupcima.
Nije sporno, verujem ni za koga, da ćemo ovu konvenciju ratifikovati, ali vas pozivam da je primenjujemo time što ćemo ovo naše zakonodavstvo menjati i usklađivati sa njom.
Drage koleginice i kolege, obraćam se vama, ali isto tako i svim nadležnim ministarstvima, institucijama i stručnjacima koji rade sa decom, da ovo najozbiljnije shvatimo, da je svako obavezan da prijavljuje svaku sumnju na seksualno zlostavljanje dece, ma od koga ona dolazila, da tuđa deca nisu tuđa briga i da su ona odgovornost svih nas.
Obraćam se, takođe, roditeljima i želim da im kažem da moraju mnogo čvršće da se organizuju i da traže od svih nadležnih organa da zaštite njihovu decu, ali isto tako i bilo čiju drugu decu. Kad političari dolaze u kampanje da ih ne pitaju koliko će sijalica napraviti u njihovom selu, nego da ih pitaju kakvi su programi rada na lokalu na zaštiti njihove dece i na unapređenju položaja njihove dece.
Na kraju, drage devojke Srbije, nemojte se truditi da ličite na Cece, Seke i ostale, dragi mladići u Srbiji, nemojte se identifikovati sa nekima čiji su nadimci Cane, Mutavi, Budala ili Legija, zato što ste najlepši kada ličite baš na sebe.