Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, danas je ovaj parlament bio na ivici svetskog rekorda u parlamentarnoj raspravi, s obzirom da smo danas raspravljali 37 predloga zakona. U parlamentarnoj praksi kažu da je svetski rekord oborio bugarski parlament, kada je prilikom harmonizacije pravnih propisa između parlamenta države Bugarske i Evropske unije, jednoga dana usvojio 875 zakona.
Tada je predsednik parlamenta samo pročitao zakone, i čitao je sedam časova, i parlamentarci su to, ne pojedinačno usvajali, nego u kompletu. Kažu u parlamentarnoj praksi da je Slovenija druga, kada je jednog dana usvojila 120 zakona. Mi smo danas na dobrom putu da stignemo i budemo prvi u svetu, jesmo treći, ali na dobrom putu smo da budemo i prvi u svetu jer treniramo.
Mi ozbiljno u harmonizaciju pravnih propisa nismo ušli, s obzirom da nas očekuje do ulaska u EU ako to dočekamo ozbiljna pravno-normativna aktivnost u kojoj ćemo izvršiti harmonizaciju i moraćemo usvojiti, kažu, negde do četiri miliona pravnih akata, oko 10.000 zakona i drugih pravnih akata.
Znači, ovo je za pohvalu i sve one kvalifikacije građana, određenih političkih struktura, nevladinog sektora itd. da ovaj parlament ne radi, on radi. On je na dobrom putu. Eto, vidite, u svetskim okvirima postižemo vrlo zapaženo rezultate.
Sada da se vratimo na nekolicinu od ovih zakonskih predloga koje smo mi danas ovde raspravljali. Govoriću o dva zakonska predloga sa pravno-normativnog aspekta, a to su zakonski propisi, to je Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata i isti takav zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o ekonomskoj saradnji.
Naime, moramo napomenuti da u skupštinskoj raspravi trebalo da imamo još jedan zakon, a to je Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti tehničkoj i finansijskoj saradnji. Zašto to nije uvršteno u dnevni red, to verovatno onima koji su sastavljali dnevni red je promaklo? To čini jednu celinu.
Ono što SRS može uočiti u ovih nekoliko zakonskih projekata u saradnji sa Turskom jeste da je to bio ubrzani postupak i da je stvarno obuhvatio jedan širok dijapazon saradnje i to je trebalo obuhvatiti jednim zakonskim projektom i jednim oblikom saradnje.
S obzirom da danas raspravljamo o dva sporazuma, treći imamo i imaćemo ga uskoro u raspravi, ali kada pročitamo sva ta tri zakonska projekta onda vidimo da je to jedna celina.
Šta zameramo ovim zakonima? Ne govorimo o suštinskoj potrebi saradnje, i dobrosusedske saradnje sa svim državama, nego moramo se osvrnuti na normativno-pravnu, ekonomsku, finansijsku, pa i tehničku saradnju koje definišu ovi sporazumi.
Da krenemo od ovog sporazuma o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata. Krenuću od člana 2. Iznad člana 2. u naslovu kaže Definicija pojmova. Međutim, kada pročitamo sam član onda vidimo da samo definišemo saobraćajnu infrastrukturu. Postoji samo jedan pojam koji definišemo i onda u pet-šest redova objašnjava i daje definiciju saobraćajne infrastrukture. Zašto definicija pojmova ako definišemo samo jedan pojam?
Nadalje, iznad člana 5. stoji naslov "Finansijski ugovori". Međutim, u obrazloženju ovog člana uopšte nemamo finansijske aspekte i niti jednu odredbu koja daje elemente finansijskih ugovora.
Ovaj koji je prevodio, verovatno je predlagač turska strana, prevodilac je neko ko jako loše poznaje srpski jezik, pa je on određivao kada je prevodio naslove, podnaslove itd. Ovde nije bilo pravne ruke. Ovo nisu radili pravnici. Nisu mogli ovako da promaše.
Kod člana 6 – izvođački ugovori, ali opet niti jedan element koji pokazuje osnovne elemente ugovora. Definiše sve samo ne elemente izvođačkog ugovora.
Iznad člana 8. kaže – izgradnja i rekonstrukcija putne mreže. Niti jednu reč u članu 8. o izgradnji i rekonstrukciji putne mreže. Govori se, kaže, u cilju finansiranja prioritetnih projekata itd, toliko i toliko sredstava, ali nigde nijedna reč o izgradnji ili o rekonstrukciji putne mreže. Zašto stoji takav naslov?
Ovde možemo pobrojati još puno stvari u normativno-pravnom smislu. Osnovna primedba SRS je da su u normativno-pravnom smislu definicije nejasne, prazne, nepotpune, a u ekonomskom smislu ne postoji nijedna ekonomska kategorija koja mora da čini sastavni deo jednog sporazuma o ekonomskoj saradnji. Ovde je ne vidimo. Ovde je nema.
Šta je suština kod ovih sporazuma i određeni vid ekonomske, finansijske i tehničke, pa čak imamo u tehničkoj saradnji i elemente humanitarne saradnje i drugih odlika saradnje između dve države. Srpska radikalna stranka podržava aktivnosti na saradnji ne samo sa Turskom, nego i sa svim zemljama, ali ne na ovaj način, na ovaj isprazan način. Ovo je nepotpun način upotpunjavanja svih oblika saradnje.
S obzirom da je ovde prisutna Diana Dragutinović, iskoristiću prisustvo ministra finansija ovde i da ukažem na propuste aktuelne vlasti u realizaciji finansijskih ugovora. Pozvaću se na nekoliko izlaganja predsednika Vlade koji je na jednom skupu sa građevincima rekao sledeće.
Na primedbu građevinaca da uzimamo strane kredite i da strani kreditori određuju i izvođača radova i podizvođača radova, i da definišu čak i određene finansijske iznose iz finansijskih ugovora i da u osnovi određuju sve. Šta je tu suština?
Suština je u tome da naša građevinska operativa ne radi, ne može da dobije ozbiljne izvođačke radove. Izvođačke radove dobijaju firme iz inostranstva, koje se osnuju posle zaključivanja ugovora o zajmu, posle pokretanja kreditne linije, preuzimaju sve, od finansiranja, izvođenja i dobijanja svih građevinskih ugovora, sklapanja ugovora o podzakupu itd. bez kontrole državnih organa Republike Srbije.
Na pitanje i primedbe građevinaca zašto se to tako dešava on je izjavio, to su sredstva informisanja prenela, da je primereno u takvim uslovima da oni koji određuju i daju sredstva određuju i ostale uslove. Pod tim ostalim uslovima podrazumeva se da određuju i izvođača radova, nosioca poslova i u finansijskom, i u ekonomskom i u izvedbenom i građevinskom smislu.
Sličnu konstataciju u ovom parlamentu rekao je ministar infrastrukture gospodin Mrkonjić kada je pred nama ovde, a to je ponovio u nekoliko navrata u sredstvima informisanja rekao – pa, primereno je to, to je uobičajeno u svetskoj praksi da svi oni koji određuju sredstva daju i ovo ostalo. Možda je to uobičajeno u svetu, ali koje su pogubne posledice po srpske nacionalne interese, a posebno po finansijski sistem Republike Srbije? Sada ću ih u nekoliko rečenica objasniti.
Kada se monopolistički postavi ugovorna klauzula u kojoj neko dobija pravo da dobije prioritetno poslove izvođenja i sve ostale poslove, pre svega finansijske, on određuje i sve uslove pod kojima će se dalje sklapati ugovori o podzakupu i izvoditi sve druge stvari iz tog ugovornog odnosa. U svojoj kalkulaciji ulazi, a to kažu građevinske firme da je to između 15 i 18%, to je zarada onoga ko dobije prioritetno taj posao.
Sada mi, pre svega vi, kada obrazlažete to u parlamentu ovde i kada predlažete određene ugovore o zajmu i predlažete ratifikaciju tih ugovora kažete – da su to vrlo prihvatljive kreditne linije, sa liborom koji je sada jedan i nešto, sa maržom koja je od 2 do 2,5-3% i da su to kreditne linije koje ukupno libor ili euribor sa maržom je neka kreditna linija od 3,5 do 5%.
To jeste tako, ali kada na to dodamo i ono što onaj prioritetni izvođač radova, koji dobija na temelju postavljenih uslova, koje između ostalog i ovaj parlament usvoji, dodamo još onih 15 do 18%, tek onda vidimo koja je to kreditna linija.
Šta se dešava u praksi u realizaciji te linije? To će nas dočekati kod ovih sporazuma koje ćemo verovatno ratifikovati za nekoliko dana, o njima danas razgovaramo i mi moramo ukazivati na to. To nisu kreditne linije sa recimo 5%, već su to kreditne linije koje prelaze 20%. To je krajnje nepovoljno. To su štetočinski ugovori. To su ugovori u kojima Republika Srbija dolazi u dužničku krizu.
Ne razbija se samo tu finansijski i pravni sistem Republike Srbije. Još su pogubnije posledice u tome što se fiktivno provode javne nabavke, kada se unapred zna ko treba da dobije. To vi, gospođo Dragutinović, jako dobro znate.
Nema tu primene Zakona o javnim nabavkama, mi smo svedoci toga. Kada učestvuje "Alpina", "Por" i ostali, onda se pored njih javljaju jedna firma iz Slovenije, koja je već dogovorili sa nekom koja je monopolista i koja će dobiti taj posao, i neka firma iz Hrvatske.
Sada vidimo ove međunarodne tendere koji su provedeni u poslednjih godinu dana – u 80% su bile takve kombinacije. Vidite gde mi padamo – padamo tu? Plaćamo najskuplje kredite u jednom prikrivenom smislu. To građevinci znaju i na to građevinci upozoravaju. Međutim, aktuelna vlast o svemu tome ćuti. Zašto ćuti? Zato što je prisiljena da uzima kredite i pod tim uslovima.
To je samo zato što na slobodnom finansijskom tržištu ne okrenemo se prema istoku – uključimo i ruske, i kineske, i indijske, i ukrajinske banke i sve druge banke koje, i japanske banke, koje žele da uđu na ovo tržište. Međutim, monopol na finansijskom tržištu u Republici Srbiji drže zapadnoevropske banke, koje nam prodaju kapital, gospođo Dragutinović, ne po 4,5%- 5%, kako vi to ovde iznosite u parlamentu, nego više od 20% pod ovim uslovima.
Da samo ukažem na još jednu okolnost koja je vrlo štetna, a to je – da jedna firma koja dolazi iz inostranstva, koja ovde formira domaću firmu koja je nosilac određenih poslova, ona za mesec dana preko svojih računa prebaci milione evra.
Ko radi na tim poslovima? Rade ljudi iz vlasti, koji su učestvovali i lobirali za određene finansijske i kreditne linije. Ko još učestvuje? Učestvuje odabrana firma, građevinska preduzeća koja su lobistički vezana uz određene strukture iz vlasti. Svi ostali nemaju posao.
Zato danas u građevinarstvu imamo pogubnu situaciju. Podaci Privredne komore, Udruženje građevinaca kažu – da je niskogradnja u toku prošle godine, ne ono što ste vi iskazali u podacima Vlade i pojedinih ministarstava, pala za 19,9%, već kažu pala preko 30%; u visokogradnji 50%, u proizvodnji građevinskog materijala 70%.
Pojedini proizvođači građevinskog materijala zatvorili su svoja preduzeća u petom i šestom mesecu, puna skladišta su im bila građevinskog materijala, nisu imali kome da ga prodaju. Vi ste to na kraju sveli na negde 19,9% i tu ste zadovoljili određenu formu.
Građevinci ne rade – tako će biti i kod ovih sporazuma. Ovde srpska privreda raditi neće. Radiće opet neka preduzeća iz bliže okoline. Ona će ubrati kajmak, a naši radnici će završiti na birou za zapošljavanje.
Gospođo Dragutinović, ako imate neke druge podatke ja bih hteo da ih sučelite, ali ne sa mnom, nego sa građevincima koji danas ne rade, koji traže pomoć, koji traže posao.

Reč ima poslanik Marko Milenković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo Narodna skupština raspravlja o setu zakona sa 14 tačaka spojenih u jednu, koje i na prvi pogled i pažljivijom analizom nemaju mnogo veze jedna sa drugom, ali skupštinska većina kao sila Boga ne moli – kod nje je sve moguće i opravdano, pod izgovorom o demokratiji, a neka se građani Srbije danas, posle deset godina raznih DOS-ovih vlada i trajanja ove nove Vlade, zapitaju gde se nalazimo danas i kako živimo?

Svoje izlaganje, zbog nemogućnosti obrazlaganja svih tačaka, baziraću na dve, i to – Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o ekonomskoj saradnji i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između takođe Srbije i Turske o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata.

U ovom prvom zakonu o ekonomskoj saradnji Vlada se poziva na tradicionalno dobre prijateljske veze između Srbije i Turske, pa bih voleo gospođo ministar da mi objasnite – a koje su to tradicionalno dobre veze, odnosi, relacije među nama? Da li to – što je Turska jedna od prvih država koja je priznala protivpravnu nezavisnost Kosova?

Ili možda zato što je Turska država, koja se godinama unazad nije korektno odnosila prema nama ni u međunarodnim ekonomskim organizacijama, postavljajući neprekidno zahteve da snizimo carinske stope kojima smo štitili svoju robu? Ili možda zato što smo se, zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini, našli u poziciji da dodatno zatrpaju naše tržište stranom robom i što je zahvaljujući tome Srbija, posle 620 godina od Kosovske bitke, ponovo došla u neku vrstu ekonomskog vazalnog statusa?

Evo, gospođo ministar, možda je prilika i možda vi valjanom dokumentacijom uspete da me ubedite u tradicionalno prijateljske veze sa Turskom. Vi sami u razlozima za donošenje ovog zakona priznajete katastrofalnu bilateralnu ekonomsku saradnju u klasičnoj robnoj razmeni, sa nepovoljnim uvozno-izvoznim kretanjima u periodu od 2001. do 2008. godine, odnosno izraženim deficitom na našoj strani, i to samo u 2008. godini od čitavih 391 milion dolara.

U periodu januar - avgust 2009. godine trend srpskog izvoza je smanjen za 30% u odnosu na prošlu godinu. Za razliku od prethodnih godina evidentirao se pad uvoza iz Turske od 44%, ali ne zato što Turci nisu mogli da proizvedu robu, već zato što u Srbiji to više nema ko da kupi zbog sve manje kupovne moći i lošeg životnog standarda naših građana.

Sama činjenica već da se srpski izvoz poljoprivrednih proizvoda u Tursku kreće na nivou od 5 do 8%, a uvoz istih iz Turske od 9 do 15%, poražavajuća je i za našu državu i za našeg seljaka. Neverovatno deluje da građani Srbije iz Turske jedu praziluk, za čiju proizvodnju nije potrebno veliko investiranje, niti neki poseban tretman u smislu agrotehničkih mera i preparata za zaštitu bilja, ili pasulj iz Kirgistana, i ribu iz BiH, svinjsko meso iz Italije i Mađarske – ali takva je stvarnost danas u Srbiji.

Srpski seljak nema državnu podršku, nema povoljne subvencije ili kredite. Onda, na kraju, država zaokružuje pljačku našeg poljoprivrednika, omogućujući svojim monopolistima, formiranje cena otkupa zbog kojih su naše maline, višnje, šljive i jabuke prodavane u bescenje ili su se, u znak protesta, bacale po ulicama.

Dalje kažete u obrazloženju da prisustvo turskih privrednika na tržištu Republike Srbije još uvek nije dovoljno, a opravdano se pitamo kakvo je prisustvo naših privrednika na tržištu Turske?

U potpunosti razumem Tursku državu, koja je uvidela značaj plasmana svojih proizvoda na naše tržište i pokrenula inicijativu za potpisivanje ovog sporazuma o ekonomskoj saradnji. I vi u sporazumu priznajete da su to Turci pokrenuli. Naravno da je i trebalo to da urade. Videli ljudi korist za svoju državu, za svoje građane i krenuli u akciju i ostvarenje profita.

S druge strane, mi smo tu da im učinimo uslugu, a koji je naš interes i korist za privredu, ekonomiju i građane, bojim se da će ostati nerazjašnjeno sve dok nas privredno u poljoprivredi, konditorskoj i tekstilnoj industriji u kojoj su Turci, hteli mi to da priznamo ili ne, daleko ispred nas, pa i u proizvodnji robe široke potrošnje, s kojom Turska učestvuje u izvozu kod nas od preko 55%.

Čak i ovakva analiza od par minuta ukazuje na naš loš ekonomski bilans sa Turskom, ali da je i čak i najdetaljnija, to verovatno našoj vladi ništa ne bi značilo i ovaj sporazum bi se ponovo našao pred nama.

Dalje, u članu 3. ovog predloga zakona predviđate osnivanje zajedničkog komiteta za ekonomsku saradnju, čije su nadležnosti uspostavljanje opštih smernica, identifikovanje novih mogućnosti, davanje predloga i izrađivanje preporuka za uspešnu primenu i sprovođenje ovog sporazuma. Jednom rečju komitet neće ništa korisno raditi za građane Srbije, preuzeće nadležnosti iz ministarstva, te ni ministri, ni stručne službe neće raditi svoj posao na tom prvom nivou planiranja.

Sad mene interesuje da li ste kao stranke koje čine Vladu već podelili kvotu između sebe za članove tog komiteta, ako znamo da ste za sve institucije, agencije, pa čak i za izbor sudija po Srbiji to radili?

Kada je u pitanju ovo drugo potvrđivanje sporazuma sa Turskom u oblasti infrastrukturnih projekata, moram da kažem da je ovaj sporazum veliki i potpuni uspeh, ali države Turske, jer ste tu kao vlastodršci otišli korak dalje u pravljenju štete državi Srbiji.

Već u 1. članu ovog predloga zakona dozvolili ste besmislicu da se unapređenje saradnje između naših država u oblasti razvoja infrastrukture odvija na, pored lokalnom i regionalnom, čak i na nacionalnom nivou država, a konkretno se radi o izgradnji i rekonstrukciji putne infrastrukture Novi Pazar – Tutin i Novi Pazar – Sjenica.

Zapravo, suština sporazuma je dovođenje turskih investicija u Srbiju i angažovanje turskih preduzeća na izgradnji infrastrukturnih objekata, što je, zamislite, kako Vlada dalje obrazlaže, od strateškog značaja za Republiku Srbiju, jer se, obratite pažnju, dalje realizuje kroz kreditiranje pod povoljnim uslovima.

Da pojasnimo, dalje obrazloženju se kaže da je naša vlada sa turskom stranom dogovorila kao prioritetni projekat izgradnju infrastrukture Novi Pazar – Tutin i Novi Pazar – Sjenica. Za taj projekat će turska "Eksim" banka izdvojiti 30 miliona dolara, a osnovni preduslov za realizaciju ovog projekta je da bude angažovana odgovarajuća turska kompanija bez tendera i da za otplatu kredita bude obezbeđenja državna garancija.

Kao prvo, šta to imamo mi sa Turskom da dogovaramo koji su naši prioriteti i koji su to prioritetni projekti? Drugo, sporazum je veliki uspeh za Tursku jer njihova banka plasira siguran kredit koji će joj doneti siguran profit kroz ubiranje kamate, uposliće njihova preduzeća, dakle, njihovu proizvodnu i građevinsku operativu i izvoziće u Srbiju materijal potreban za sprovođenje aktivnosti iz ovog sporazuma, kako je to predviđeno u članu 10. Bravo za Tursku, tri nula za Tursku.

Da naš poraz kao države i društva bude još veći, dalje kažete da je zaključivanje ovog sporazuma jasan signal svim potencijalnim investitorima iz Turske da značajnije ulažu i investiraju u Srbiju. Pitam vas – ko je ovde investitor? Mogla je i trebalo je Vlada i bez Turske da utvrdi prioritete i da sređuje putnu i drugu infrastrukturu i u Raškoj oblasti i u celoj Srbiji.

Na kraju, gospodin Dinkić kao potpisnik ovog sporazum nije prisutan, ali nije on jedini krivac za njegovo potpisivanje, ali možda vi gospođo ministar možete da nam odgovorite ko je odobrio i ko je naložio potpisivanje ovog sporazuma, višestruko štetnog po državu i građane Srbije.

Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč. Ostalo je još 22 minuta.

Dobro što je 22, nego to će biti u četiri ujutru. Računam da i oni koji su ovce pogubili da su se vratili kući, pa će da upale televizor da gledaju.
Nego, malo tu šalu na stranu, mislim gospođo Đukić-Dejanović da ste danas postigli svetski rekord, oko 30 i nešto zakona smo u toku dana, 37 prešli. Svaka čast, to je za svaku pohvalu. Gotovo da konkurišemo bugarskom parlamentu, oni su na hiljadu zakona na engleskom jeziku usvajali.

Vaš kolega je imao taj sadržaj, već je govorio.

Nije valjda? Ali moram da vam ponovim da zapamtite. Nadam se da ne tumačite ovo da je podsticajno da sledeći put 60 zakona za dan. Ne, nego samo da vam skrenem pažnju da tu ima stvarno ozbiljnih zakona o kojima treba da se razvije parlamentarna diskusija, da se pronađe neka mera da se vidi šta u stvari Vlada radi, jer vršeći ovu zakonodavnu nadležnost, mi istovremeno i vršimo neku kontrolu nad radom Vlade, pogotovo u načelnoj raspravi, gde je ta slobodna tema poprilično široka, pa može i da se zahvati nešto malo dalje, i neke srodne oblasti.
Imamo ovde stvarno nekih dvanaestak zakona koji gotovo da nemaju neke zajedničke tačke. Sad ću da vam objasnim zašto nemaju zajedničke tačke. U prethodnom setu takođe smo imali jedan zakon koji se tiče Turske. Znači, ta tri zakona koja se tiču Turske i bilateralnih odnosa sa Turskom mogli ste da stavite kao jednu tačku. To bih shvatio, ali ovako ste nam Tursku podelili u dva seta. Nije to lepo. Jeste evropski i azijski deo, ali nije to lepo.
Uopšte ne vidim razlog u obrazloženju zašto je ovo nužno, neophodno. Gospođo Dragutinović, kada budete na sednici Vlade, pa makar neka bude i ona elektronska, telefonska itd, upozorite vaše kolege članove Vlade da smo pre nekoliko godina mi izgubili dosta tih građevinskih poslova na ruskom tržištu.
Nije to zbog toga što je došao Putin, pa je rešio da prekine sa kriminalom, pa onda rasterao itd. Nisu se naši građevinci na ruskom tržištu ponašali drugačije nego ovi drugi stranci koji su tamo radili, nego se pojavila jedna građevinska velesila na tom tržištu. Znate li koja je ta građevinska velesila na ruskom tržištu? Turska, gospođo Dragutinović.
Sad ću to lepo da vam objasnim. Pošto je Turska jedna ozbiljna država, drži do svog dostojanstva, ponosa, nekada velika imperija, ne može to kod njih – došao neko sa strane pa ajde. Ne, na čelu kolone se nalaze njihovi interesi: politički, nacionalni, ekonomski, kulturni itd.
Kao ozbiljna država oni imaju obavezno služenje vojnog roka i to obavezno služenje vojnog roka nije šest meseci kao kod nas, nego godinama. Pošto su relativno mlada nacija sa dobrom stopom privrednog priraštaja, imaju veliku količinu vojnika sa kojim ne znaju šta da rade. Nema toliko lišća da se skuplja kao što smo mi nekada dok smo služili vojsku skupljali, a moraju da plaćaju stajaću vojsku.
Onda su našli dobru formulu da probiju neka tržišta i onda sve te vojnike da prebace kao obične građevinske radnike. Mnogo su im jeftiniji. Zašto? Zato što imaju budžetsku potrošnju za te vojnike i imaju ovo što komercijalno mogu da urade i onda spuštaju cenu i tako razvijaju svoje prisustvo na drugim tržištima. Trenutno u Rusiji nešto slično rade i kineske firme, ali ne preko vojske nego na drugi način.
Znači, svaka država kada pravi neke sporazume, bilo političke, ekonomske, privredne, socijalne, finansijske itd, na prvom mestu, gospođo Kolundžija, ima svoje interese. Znate Nado, zadatak svake vlasti jeste da kao prioritet broj jedan stavi interese države, pa šta god vi podrazumevate pod državom: narod, privredu, ekonomiju, teritoriju, nije bitno. Zašto? Jer su zbog toga dobili poverenje građana da u nekom ograničenom vremenskom periodu vrše vlast.
Znate, ne bih mogao da se ljutim na Tursku što želi da izvrši neku ekspanziju. Na stranu da stavimo šta njihov ministar inostranih poslova priča kada dođe u Sarajevo ili u Beograd itd. Možemo da primenimo ono što je Šutanovac jutros pričao. One epitete, nije bitno.
Ali, oni demonstriraju da se bore za svoje interese. Mi sad ovde imamo jedan sporazum koji se tiče, bukvalno rečeno, infrastrukture na nekom prostoru koji je lokalna samouprava ili Mlađini regioni. Oni nisu problematični, ali je problematična ova naša vlast koja ima patološku želju da po svaku cenu zgrabi pare, pa nije bitno šta se dešava.
Nado, zapamtite, ne postoji ništa prljavije od novca. Novac se svuda kreće, od ruku do ruku, imate i prljave ruke i čiste ruke i zato se novac pere. Zbog toga se pere. Znao sam jednog u Nišu koji je svakog dana, kad ono što zaradi para, stavi u bubanj opere ih, ispegla i stavi pod jastuk. To malo slikovito ovako deluje, ali mnogo asocira na nešto što se zove žargonski pranje novca.
I sada, zbog patološke želje da se dođe do para, pa da li je to pod IDA uslovima, da li je to zajam, da li je to kredit, da li je to bespovratno, ova vlast nam demonstrira za proteklih deset godina da je u stanju da popije svakakvu pilulu, i pilulu koja leči i pilulu koja truje. Ne ljutim se na ove strance, oni imaju vrlo jasne, precizne, definisane, sopstvene interese, sopstvene državne i oni žele da plasiraju gde to mogu. Negde idu sa donacijom, negde idu sa poklonom dok malo uđu, kad malo uđu završavaju poso i to se širi. To je potpuno normalno.
Voleo bih da je Srbija u toj mogućnosti, pa da ekonomski investira prema Kninu, Karlobagu, Ogulinu, Karlovcu, Virovitici, međutim problem je. Evo, vaš Mišković ode u Ljubljanu i oni kažu nema lokacija za tebe, a on je verovatno evropski podoban čovek.
Pa je on organizovao pre dve godine sastanak u Briselu, pa je cela Vlada odavde išla u Brisel da ga podrži, pa on kaže – molim vas, "Delta" je regionalna sila, "Delta" je za EU, ali ne trpi ove blokade, ne trpi ove granice, a Todorić ušo, ušo i onaj "Pevec", mada otišo sada u stečaj. Ušli svi na naše tržište. Zbog čega? Zato što vlast, pojedinci na vlasti imaju neki interes.
Slušali ste jutros Todorovića, jedan je došao sa jednom kesom, drugi je došao sa dve kese, ovaj što je došao sa dve kese za dve godine 11,5 miliona vrednosti akcija. Kaže bio marljiv, vredan. U čemu je bio vredan?
Sa srazmerom kojom se neko bogati u istoj proporciji većina siromaši i onda se javljaju mesije koje dele krave, ovce, sad čujem i ginekologe dele po Aranđelovcu. To i vi znate. Šta me gledate tako čudno? Nisam vam otkrio ništa novo, to priča ceo Aranđelovac. Mesija je mesija.
Znači, mora da se vodi računa o našim interesima kada se stavlja potpis negde. Morate da izvučete matematiku pa da kažete – u ovaj sporazum ulazimo, jer kad se podvuče crta ovde se kod nas javlja plus, taj plus iznosi toliko i toliko. Vi to nemate.
Vi samo kažete – uslov za evroatlantske integracije jeste da kao guske u magli, a ovamo, a onamo, dokazali smo, postupamo po SSP, smanjuje se broj pitanja na upitniku, završićemo posao. Šta ako se ne završi?
Šta će Srbija u EU ako nam ovde spadne nacionalni dohodak na da vam ne kažem na koji iznos? Bilo je raznih obećanja, 10.000 dolara, sećate se – samo vi glasajte za mene, pravimo slobodne zone niz Dunav, 10.000 dolara će da bude, pa hiljadu evra, pa svi obećavaju. Nije problem u onima što obećavaju nego u onima što veruju. To je naša muka.
Sada dolazimo do ovih sporazuma sa Republikom Crnom Gorom. Znači, inostranstvo koje nam je zabilo nož u leđa u odsudnom trenutku. Sad možete da zamislite kakva bi to ekonomska saradnja bila. U tim bilateralnim ugovorima daje se neka mala beneficija u odnosu na ono što je standard.
U ovoj zemlji nisu zabranjena strana ulaganja, dozvoljena su. Imamo odavno zakon o stranim ulaganjima, pa čak imamo po tom zakonu i svojevrsno zamrzavanje. Šta to znači? U onom trenutku kad je izvršeno strano ulaganje, pravi se presek koji su propisi važili, to se garantuje u nastavku, strani ulagač ima pravo na transfer sredstava, ima pravo na reinvestiranje itd. Sve je to lepo, ali nešto stičem utisak da se ovde menjaju kockice.
Da li ste čuli jutros, u ovoj priči o balkanskom ratniku koji se zove, kako vi rekoste, Šarić, nije glavna tema odakle njemu kokain i gde švercuje, nego ko mu je dao državljanstvo. Zamislite to. Znači, ide se iz priče, ne dve tone i nasukani brod, nego ko je dao državljanstvo, kao da je bitno ko je dao državljanstvo.
Zoran Živković je dao državljanstvo Radovanu Jelašiću da bi mogao da bude izabran za viceguvernera. Da li se sećate toga, čini mi se beše novembar 2000. godine?
Znate, čim se otvorila priča o pranju novca, guverner je podneo ostavku. Razmislite o čemu se tu radi. Nemoguće je da u platnom prometu Republike Srbije, koji u značajnom procentu, neću da kažem kojem zato što mogu da pogrešim, zbog činjenice da su vlasnici kapitala u većini banaka stranci, mene uopšte ne čudi to pranje novca. Vi ste legalizovali pranje novca.
Kad kažem vi, ne mislim na ime i prezime, ne mislim čak ni na propise koji važe u toj oblasti, nego mislim na činjenicu da svako ko želi da bude prisutan u organizovanom kriminalu mora da ima svoje ljude u institucijama, u organima itd. Onog momenta kada ste nekritički napravili veliki broj agencija, onda je država rekla – nas ne interesuje to, možete slobodno da radite. To je naš problem, sa tim se suočavamo. Zato je potrebno, ako vršite vlast, budite vlast, zakon u ruke, neselektivno, objektivno, nepristrasno primenjujte prema svakome.
Da li vidite, za proteklih nekoliko godina samo se otvara afera za aferom: "Novosti" - nezatvoreno, "Luka" – nezatvoreno. Podsećam vas na "Sartid". Ta afera još nije zatvorena. Podsećam vas na "Mercedes Benc", smeškali ste se kada smo pričali o tome. Šverc cigareta, pranje para preko izgradnje objekata, da vam ne pričam o Rašeti itd.
To mora na neki način da se zatvori. Ustavni sud niste zatvorili, pun sastav. Ona dva pravosudna organa takođe niste zatvorili. Jednostavno, otvorite priču, krenete nešto, pa onda idete onim principom – važno je da postoji zakon, da smo krenuli, pa ćemo u međuvremenu nešto da sredimo. Evo, tri godine nije ni to sređeno.
Šta to pokazuje? Što gore – to bolje. Kome bolje? Nije bolje onim ljudima koji su ostali bez posla, nije bolje jadnim penzionerima koji već druga godina ne usklađuju se penzije. To je evropski standard, po vama. Sve je evropski standard.
Znate li da imamo Komisiju za hartije od vrednosti, pitanje je kakav je sastav? Podneli ostavke, istekao im mandat. Godinu dana ne predlažete izbor, po onom zakonu koji je nakazan. Veliki sam protivnik toga da bilo koji odbor Narodne skupštine bude predlagač izbora nekog državnog funkcionera. Usaglasite. Imate jednu odredbu Ustava gde se kaže da predsednik Republike može da predlaže. Makar stavite i to, ali da znamo ko je odgovoran.
Ovo – mir, mir, mir, niko nije kriv. Ovde se vodi računa o dikciji, upotrebi reči, da li je neko našminkan, da li nije našminkan, da li je lep, da li nije lep itd, a suština onoga što se priča, to ne, to ne sme ni u medijima.
Prošle godine ste menjali Zakon o javnom informisanju, kako ste rekli, ne da bi se uticalo na način kako se vrši javno informisanje, nego da bi se sprečilo nelegalno poslovanje medija. Od tada je nelegalno poslovanje medija eksplodiralo, bukvalno rečeno.
Što ne primenjujete taj zakon? Džabe donosimo 300 zakona svake godine, kada se svaki od tih zakona primenjuje 5% i tih 5% selektivno.
Da sam rekao u ovoj skupštini ono što je neko rekao pre nekoliko dana, već tri dana bih bio u zatvoru, a vi jedva smete da kažete opomena. Gusto vam je. Zašto vam je gusto? Morate da se definišete.
Što se tiče ovih sporazuma kojima se sprečava dvostruko oporezivanje, odnosi se na naše i strane građane za deo poslovanja, što se tiče naših građana u inostranstvu, što se tiče tih iz inostranstva kod nas, pa da se izbegne dvostruko oporezivanje, tu bi morao da važi samo jedan kriterijum – da li je dotična država priznala nezavisno Kosovo ili ne. Zbog čega?
Mislim da je Estonija, Letonija, nije bitno koja država je u pitanju. Ako bi se ovaj sporazum ratifikovao, verovatno bi hiljadu naših ljudi na neki način bilo oslobođeno obaveze plaćanja poreza, ali imamo 220 hiljada proteranih ljudi sa KiM i ratifikacijom tog sporazuma dovodimo u pitanje sve ono što radimo pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Koja se poruka šalje? Važnije je tih hiljadu ljudi koji rade, imaju firme u Estoniji, Letoniji itd, nego svi ovi koji su proterani i koji se nalaze u Srbiji. Tu vas mi upozoravamo. Nema logike. Kakva je to državna politika?
Ovamo kritikujemo države koje nemaju razumevanja za naš teritorijalni integritet i suverenitet, a ovamo trčimo s njima da napravimo neki sporazum i od države do države, možete da izbrojite na koliko slučajeva bi se to odnosilo. Verovatno na 500 naših građana i na 500 njihovih građana koji posluju ovde kod nas.
Zašto bi mi zbog 500 građana žrtvovali KiM? Znate, ko kolje vola od 700 kg zbog tri kila džigerice, nešto nije u redu sa čovekom. To ovako narodski, da bi se bolje shvatila.
Pobrkali ste prioritete. Nije prioritet pare po svaku cenu, odmah da se shvatimo, pogotovo pare po svaku cenu, a onda nemamo čak ni kontrolu šta se radi sa tim parama ovde, da li se namenski troše, da li se od toga nešto radi, da li su te pare okrenute više puta itd. To je taj problem.
Svake godine beležimo pad fizičkog obima proizvodnje u našoj državi.
Drži nas malo ta energetika i nešto nekih usluga itd, ali realno pad. Zašto? Broj radnih mesta pokazuje pad. Kada se smanjuje broj zaposlenih, rastu socijalne potrebe, preuzima država.
Prosto ne mogu da shvatim. Nalazimo se u situaciji, malo odudara, gospođo Dejanović od ove teme, ali nalazimo se u situaciji da čovek koji je oboleo od dijabetesa, on je otpisan. Zašto? Verovatno pet-šest hiljada dinara mu treba mesečno samo za lekove, pošto nisu, kažu, na onoj listi.
Juče sam bio kod jednog čoveka. Kaže – primam 10.000, a pet-šest hiljada dajem za lekove. Odsekli mu nogu. Valjda su prioritet ljudi, valjda mora da nađemo neku formulu kako iz toga da se izađe?
Bežite od organizovanog kriminala koji je ušao u sve pore ovog društva. Jutros sam se, delovalo vam je, malo šalio. Dačić je juče trebalo da ode u Sindikat i da pohapsi sve. Dianu nije morao da hapsi, ona nema veze sa onima tamo, ali ona je bila tamo.
Deset velikih porodica, biznismeni, "Šećerko" biznismen, ljudi, pa šta vam je, hvatao sam ga po Crnoj Gori na aerodromu kako je švercovao pare, za tri evra kupovao šećerane, dok sam bio ministar dolazio bih sa slomljenom nogom samo da me pogleda. I on biznismen, o čemu pričate?
Beko pre 15 godina lepio akcizne marke na švercovanu robu. Znate li ko je Beko, gospodin Beko, gospodin Čume, gospodin Šarić, gospodin Cane? Ljudi, bežite od toga, nema ništa od toga. Nema ovih iz LDP-a.
Da vam objasnim stručno kako je nastala ova mafija u Srbiji…
(Predsednik: Vreme. Imate još 20 sekundi.)
Hajde, vi ćete da mi progledate kroz prste, nećete da me kaznite.
Evo o čemu se radi. Bile sankcije, samo je neko mogao da probija sankcije. Uzeo velike pare, bio poželjan i velike pare daju velike kriminalce i oni sada kreiraju život u Srbiji. Pobedite njih.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre nego što zaključim zajednički jedinstven pretres, pitam da li želi reč neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Da)

Gospođa Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Pitala sam pre, mislila sam da je to u toku rasprave, ali vašim slučajevima, ne bih rekla, kada se slučajnosti često ponavljaju, rekla bih veštim rukovanjem rečnikom i uključivanjem i isključivanjem mikrofona, glas poslaničke grupe Napred Srbijo ili SNS svejedno se čuje kad ne treba i ne čuje kad treba.
Na završetku današnjeg prepodnevnog rada, pre podne se desilo u pola šest, kada ste dali pauzu, pre nego što ste dali pauzu zatražila sam da vas upozorim na povredu Poslovnika da je zaista nemoguće raditi čitav dan i sačekati pauzu u pola šest, koliko god to nekom zvučalo prihvatljivo, bilo upakovano u najlepše i najraznovrsnije odgovore.
Vi ste rekli - imate reč, u prenosu smo. Nije korektno. Onda kada gospodina Tomislava Nikolića upozorite i kažete da je isteklo vreme ne isključite mikrofon. Onda kada meni kažete imate reč, u stvari je prenos prekinut i zbog toga ću ponoviti moju konstataciju, makar nas ovde bilo samo petoro i makar niko ne gledao noćas ovaj prenos.
Vi ste meni lično i privatno vrlo simpatična osoba, uvažavam i vašu funkciju i titulu, smatram da ste jedna vrlo inteligentna osoba. Zaista, najiskrenije to kažem. Međutim, u načinu na koji dozvoljavate da se sednice zakazuju, odvijaju, da se nema nikakav plan, mislila sam da tu, prosto, ne držite stvari pod kontrolom, ali su me kolege iz poslaničke grupe koje su govorile pre mene u stvari obavestile o čemu je reč. Mi se izgleda borimo za osvajanje trećeg mesta u tome koliko se zakona u jednom danu može usvojiti.
Samo kada smo glasali za Đavolju Varoš, u holu su stajala mesta za izjašnjavanje i za davanje glasa za taj rekord. Za usvajanje ovog rekorda, da u jednom danu treba usvojiti 37 zakona, nije nigde objavljeno da se za taj rekord borimo.
Evo, ako vi to ne doživljavate kao primedbu, ako su vas kolege, potpredsednica Čomić, vaš generalni sekretar, uverili da je ovo u redu, prosto dok ne ukinete pravo na raspravu povodom međunarodnih sporazuma, koristim priliku da kažem koju reč o ovim sporazumima, ali i da vama kažem, pravo da nekome, odnosno 250 ljudi dobije pauzu u pola šest uveče, jeste jedna vrsta mobinga, jeste kršenje osnovnih ljudskih prava.
Kada gospođa Čomić kaže da mi nismo ovde po ugovoru o radu primljeni i da ta prava nemamo, pa verovatno ne važe ni ljudska prava, a ja se pitam - ko vas plaća po učinku? Poslanike ne. Imaju jednaku platu, usvojili 37 ili dva zakona u toku dana. Znači, nisu ljudi zaposleni po ugovoru o radu, nemaju prava na dnevni odmor, a ipak jurimo neki učinak koji se meri, ne dobrim zakonima, nego brojem usvojenih zakona.
Nešto što mene posebno povređuje kao čoveka koji razmišlja i ima, danas je hrabrost reći najosnovniju ljudsku primedbu, jeste sledeće – uzmite samo poslednji "Službeni glasnik", ne pretposlednji, broj 21, i pogledajte građani Srbije čime se Srbija bavi. Prvi zakon koji objavljuje, recimo da nije zakon, ali jeste odluka, proistekla iz prava Zakona o Narodnoj skupštini, da Zakonodavni odbor usvoji jedinstvena metodološka pravila.
Znači, kada uđete negde kažite dobar dan, kažite doviđenja, zatvorite lepo vrata, na to liče ova metodološka pravila. Ova pravila koja treba da važe od 1. jula, pišu na primer u odeljku 31. da treba koristiti reči savremenog srpskog jezika u njihovom uobičajenom značenju, da se strane reči mogu koristiti u propisu ako u srpskom jeziku ne postoje odgovarajuće reči i taj odbor je svoj posao uradio najekspeditivnije moguće i brzo objavljeno kako da pišemo zakone.
Šta je sa pravilima koja regulišu Izveštaj o radu Državne revizorske institucije? Šta je sa pomenutom Komisijom za hartije od vrednosti i njenim članstvom? Šta je sa izborom guvernera? Šta je sa izmenom ostalih, ne šupljina, nego ogromnih klanaca u kojima se nalazi skupštinski Poslovnik, ne u formalnom smislu, nego u suštinskom smislu rada ovog parlamenta.
Jedino je ovo institucija, gospođo predsednice, za koju se kaže da su sami poslanici urušili ugled, čak i novinari mogu da se odbrane bilo kim i bilo čim, i svi su drugi krivi, samo novinari nisu krivi kažu za urušavanje ugleda novinarske profesije.
Ali, vi ne shvatate koliko doprinosite urušavanju ugleda parlamenta kada imamo 94 tačke dnevnog reda i držim da sam makar srednje inteligentna osoba, znate koliko bih mogla da ponovim – 21 zakon koji se razmatra znam sigurno. Od međunarodnih konvencija 10 u vrh glave, 94 zakona će uređivati život građana Srbije. Toga se stidim u svoje ime, ali bogami i u ime institucije u kojoj radimo.
Zašto u ovom "Službenom glasniku", a u sklopu ovog dnevnog reda ove maratonske sednice, gde je reč i o objavljivanju propisa, dolazi na red i Vlada? Posle obrazovanja Komisije, to oko otvaranja Avalskog tornja, znači, koja će članica koalicije da bude predstavljena kako valja i izmeni Odluke o utvrđivanju programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju, imamo dve sitne izmene uslova za napuštanje ljudi koji su u prosveti. Stidljivo, skromno, o tome novine ne pišu, a ono o čemu novine ćute, a hoću da progovorim, makar bilo četiri ujutru kada se gleda, jeste odluka pod brojem 846 na strani od 11. do 13.
Gospođa ministar, koja inače zaslužuje sve moje pohvale i nije za ovo kriva, nasledila je ove ogromne rupe u budžetu, ali sada zna da sada pominjem četiri odluke o emisiji državnih zapisa sa rokom od godinu dana i ove četiri odluke su teške 12 milijardi dinara. To je jedna zarez dve milijarde evra, otprilike, po ovom kursu.
Koliko god da je mala kamata koja se daje na ove hartije, koliko god mala kamata da je uračunata po dospeću, nakon godinu dana, kada ove hartije dospeju, neka je samo 2%, a bila je negde oko četiri i po, kolika je sad, ne znam, kolika će biti prilikom dospeća i diskontovana, jer je tek objavljeno, ne znam izveštaj o prodaji, znači da će Vlada ostvariti neke ekstraprofite, ako joj Narodna banka neće štampati novac za ovu kamatu po ovim zapisima i pitam se - gde ćemo zaraditi i ostvariti taj višak, da ove hartije od vrednosti isplatimo o roku dospeća sa onim što je uobičajeno, da onaj ko je uložio, na to nešto i dobije.
Neka je to samo i jedan procenat ili dva, na ovih milijardu i 200, nisam sigurna da je u ovih nekoliko međunarodnih sporazuma uračunata zarada koja treba da pristigne na isplatu ovih, na primer, obaveza.
Staću kod "Službenog glasnika" i njegovog listanja sa ovih 12 milijardi dinara zapisa koji će za godinu dana dospeti.
Da li može neko da mi kaže – zašto je gospodin Mlađan Dinkić potpisnik ovog sporazuma? Ne, niko neće reći, zato što od toga zavisi stabilnost koalicije. Da li zato što je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj? Ne, nije kompatibilno.
Da li zato što se nekada bavio poslovima finansija? Možda. Da li zato što se bavi turizmom, zapošljavanjem? Da li zato što se bavi sa 90% poslova i kaže – nedostaje mu samo energetika, pa neko shvati uvredom kada kažem da je on ministar za sve, a nažalost, potpisnik je i ovoga? Vi mi nećete dati odgovor, jedna dama, odgovorna žena kojoj je stalo do opstanka Vlade, ali Vlade koja ne valja.
Razlog zašto je gospodin Dinkić potpisnik ovog sporazuma jeste taj što je i poslove diplomatije privredne i političke preuzeo. Pitam – ko mu to dozvoljava? Dogovor za sklapanje ovog sporazuma uopšte nije sklopljen preko naše ambasade u Turskoj. Privatna diplomatija, kojom raspolaže Mlađan Dinkić, vodi se preko privatnih prijatelja. Pitajte ga na Vladi i reći će vam. To je javna tajna u Turskoj, da je jedan od privatnih prijatelja omogućio sklapanje ovog sporazuma i da u tome nije učestvovao niko od vas ostalih, iako ovde piše da je po vašem ovlašćenju to radio.
Taj neko ko se bavio finansijama, ko je uzurpirao prava ekonomske diplomatije, da ljude koji se nikada nisu bavili ovim poslom, a obećavaju nam prihode, morao je da nam uz ovaj sporazum dostavi jednu projekciju koliko će ovo imati koristi, makar kao proračun za plan nikad niko nije odgovarao, ili štete po uvoznu poziciju države Srbije.
Hajde da uzmemo za pandan priču o dolasku Ikee u ovu zemlju. Uvek imamo uobičajenu priču. Oni koji jedva čekaju neku mega veliku prodavnicu gde će se prodavati kvalitetnija roba slavodobitno prostru crveni tepih, dodele zemljište nekome ko će ovde prodavati robu koja se uvozi i građane pokušava da napravi neukim ili da im odloži brigu time što neće reći koliko će deviza, u stvari, otići iz ove države na ono što se zove uvozna roba.
Da li nam neko može reći da će ovim putevima, koji će se graditi sa tradicionalnim prijateljima, zaista ih smatram tradicionalnim prijateljima, i zemljom koja računa na duge staze, poput onih koji na duge staze kad računaju oni računaju na to da treba da rađaju decu i da ulažu u njihov razvoj, a Turska jeste zasnovala svoju snagu na tom velikom broju mladih ljudi, koji znaju da trguju i koji nisu gradili kule od zlata, koji nisu gradili ogromne kineske zidove, poput našeg takođe tradicionalnog prijatelja, zemlje Kine, ali su gradili kule od kamena koji se vremenom samo uglačao i sija i niko ne poželi da odnese ni jedan kamen iz te zemlje?
Ljudi koji znaju da grade mostove i koji su znali da u ovoj zemlji vladaju 500 godina, a da opet sa nama nemaju neraščišćenih računa, znaju da je ovaj put put kojim će se trgovati. Da li će ovo biti put na kojem će Srbija zarađivati? To jeste briga Srbije, jer se razvoj ne dešava sam po sebi i platno-bilansne pozicije se ne tope i idu naniže odlivom deviza same po sebi, nego sklapanjem aranžmana na kojima država treba dobro da izračuna šta je njen posao, šta je njena zarada i da ugradi poneku klauzulu, gde uz ono što se zove crveni tepih ima valjda i neki od pozitivnih efekata.
Ono što je gospodin Dinkić uradio prodajući fabriku Korejancima u Rači se ne može nazvati takvim poslom. Prodao je za tri miliona evra, država treba da uloži četiri i po miliona evra za ta novootvorena radna mesta i malo dete zna da izračuna minus četiri i po plus tri je minus 1,5 miliona. Ovde ne vidimo takvu računicu. Ko će o tome da brine, ako ne brine onaj ko je potpisivao ovaj sporazum, i ko tvrdi da se u finansije razume i ko tvrdi da mu je interes građana Srbije na prvom mestu?
Zaista vam se divim da ste kao odgovorna osoba u prilici da sedite sa nama do poslednjeg trenutka dok parlament radi i da branite tuđe zamisli za koje, sigurna sam, da i vi sami znate da imaju dobrih strana, a da loše ne smete ni da sagledate. To je strašno, da mi još uvek imamo pravo, nisu nam ukinuli raspravu, smemo da pitamo koliko košta platno-bilansnu poziciju ove zemlje jedan ovakav put.
Ne što na kraju piše – nisu potrebna posebna finansijska sredstva, ne. Pitam – da li će trgovinom koja će ići ovim putem biti novi odliv deviza ili će nešto moći i da se u ovoj zemlji donese kao proizvodna investicija, jer se na tom terenu, slažu se svi analitičari, odvija drama ove zemlje?
Drama ove zemlje je niska pozicija deviznih rezervi, drama ove zemlje je nedostatak proizvodnje i drama ove zemlje je to što neki misle da je osnovno stvoriti uslove za potrošnju.
Čujem iznosite predloge o smanjenju poreza na plate i to jeste ono što će svaki dobronameran čovek i profesionalac ekonomista podržati, računajući da će se smanjiti siva zona i da će mnogo njih prestati da želi da utaji porez na plate. Ako se čak i osnovica neoporeziva podigne, biće to još i bolje. Potrošnju treba destimulisati.
Neću sad likovati da sam pričala da će PDV biti povećan ili da je već ukinut. Nije važno ko je od nas pojedinačno u pravu. Moraju da budu u pravu građani Srbije boljim životom. Ali, da li vam pomažu, gospođo ministre, oni koji se zalažu da ovde dođu samo mega šopovi gde se finansira potrošnja? Mislim da vam ne pomažu. Oni koji ne računaju kakve će efekte imati ovakvi projekti, ne pomažu uopšte.
Razvoj jedne države mora da se planira. Njime mora da se upravlja i moraju njime da upravljaju ljudi koji ne računaju na izborni ciklus, koji ne računaju na rejting u novinama, koliko raste rejting njihove stranke, oni koji odlažu izbore, a vode svakodnevno izbornu kampanju.
Razvoj i građani i standard života je ozbiljna stvar, i zaposlenost, kao cilj o kojem govorim, ali ću ponavljati, kome god da je muka to više da sluša, da je to osnovni cilj memoranduma, monetarne politike, Vladine politike i saglasnosti njene politike sa monetarnom politikom.
Keš krediti za potrošnju, odlično znate, kao i svi ostali, nisu način da se ova država izvuče iz krize, jer keš krediti su nova potrošnja, i student druge godine ekonomije zna da je u onoj drugoj iteraciji, u drugom koraku, multiplikator ili pad deviznih rezervi, zato što za proizvodnju i domaće robe treba uvesti sirovine, ili rast kursa. Zašto ste im dozvolili da to promovišu kao izlazak iz krize?
Ono što jeste strašno, jeste da se ovakvim projektima i suviše malo vodi računa o našem privrednom sistemu, koji bez domaćih banaka, bez odgovorne monetarne politike koja vodi računa o proizvodnom sektoru, a ne samo o finansijskom, ne može trajno opstati. Molim vas, usvojili smo Zakon o budžetskom sistemu, u njemu je pisalo – efekti ovakvih zakona moraju da budu proračunati i dostavljeni Vladi.
Kada sam amandmanom tražila da ti efekti budu dostavljeni poslanicima, rekli ste - podrazumeva se. Nema ih ni u obrazloženju. Ne pitam što sam sitničar, pitam zato što od tih efekata zavisi kvalitet našeg života.
Završiću primedbom vama, gospođo predsedniče, zaista vas cenim i kao čoveka i kao ženu, ali imajte na umu koliko god svako od nas visoko da se vine, jednog dana će, kao i Nataša Mićić, sedeti u poslaničkim klupama ako nastavi da se bavi politikom. Nikakvo upoređenje ne pravim, ali ničija vlast ne traje toliko dugo da ne treba da vodi računa o svakom od nas pojedinačno.

Gospođo Tabaković, zahvaljujem na oceni o mojim intelektualnim sposobnostima, pretpostavljam da ste stekli utisak o meni na osnovu ponašanja ovde u parlamentu, a s druge strane, dosta kritika ste uputili zapravo na odluke ove skupštine, jer vi kritikujete dnevni red koji predlažem, a Skupština se o njemu izjašnjava, broj donetih zakona, podršku Vlade itd.

No, naravno, da se to ne pretvori u naš dijalog, imam obavezu pred građanima Srbije da kažem da jedna takva kritika zapravo znači kritiku građanima Srbije jer su oni opredelili ko će ovde praviti većinu i ko će na izvestan način biti odgovorniji od onih koji imaju pravo da očekuju da će njihova odgovornost jednoga dana doći do izražaja u onim domenima i segmentima, a u skladu sa poverenjem koje im građani pruže.

U skladu sa Zakonom o Narodnoj skupštini, i to članom 53. stavom 10, koji je predvideo postupak za donošenje jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa, Jedinstvena metodološka pravila su i objavljena u "Službenom listu", o čemu ste u početku govorili.

Ovim aktom utvrđuju se jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa koje donosi Narodna skupština. Ova akta odnose se na izmenu zakona, odluka, Poslovnika Narodne skupštine, a shodno se primenjuju na druga opšta akta koja donosi Narodna skupština. Ona će, u skladu sa odlukama koje je ova skupština donela, stupiti na snagu 1. jula 2010. godine.

(Jorgovanka Tabaković, sa mesta: Povreda Poslovnika.)

Daću vam reč, dozvolite samo, pošto ste izneli toliko primedbi na način vođenja sednice, moram vam reći da sve što se danas događalo, bez obzira što nisam danas učestvovala u odlukama oko vremena pauze, da je bilo apsolutno u skladu sa Poslovnikom, inače bih svakako reagovala.

Reklamirali ste povredu Poslovnika. Izvolite.