Dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik, u okviru ovog seta zakona, uglavnom ću da se ograničim na dva zakona, o kojima ste vi najmanje govorili. Nisu ni došli iz vašeg ministarstva, bar po predlozima koje smo dobili uz dnevni red to ne piše. Jedan je ovde trebalo da predstavlja gospodin Ljajić, a drugi je trebalo ministar Dinkić ili neko iz njegovog resora ili ministarstva.
Smatram da su to dva zakona oko kojih zaista treba da se kaže nekoliko rečenica. Čini mi se da je deo tih stvari o kojima treba da se govori i na kojima treba da se insistira, upravo govorio moj kolega Milan Veselinović – jer mislim da se ovde preko nekih stvari olako prelazi.
Ovi zakoni koji se odnose na našu ekonomsku saradnju i ekonomske odnose sa Turskom, mislimo da i u Vladi ima saznanja da nije to baš sve tako lako, jednostavno i formalno, kako je neko ovde pokušao da ga prikaže – pa ćemo u okviru 20 tačaka da proguramo sve, i što treba i što ne treba. O čemu se naime radi?
Ovi zakoni i sporazumi mogu da se kritikuju i sa formalnog karaktera – kako su napisani, sa izvesnom dozom uopštenosti, površnosti im je pristupljeno. To ću pokušati da objasnim kada se budem osvrnuo kod konkretnih članova.
Neke stvari tendenciozno je pokušano da se sakriju i nisu stavljene u normativni deo teksta, nego nažalost u obrazloženje.
Čini mi se da ovi sporazumi imaju jednu političku pozadinu koja nije benigna, o kojoj ćemo govoriti ne želeći ni na jedan način da osporimo potrebu da u Raškoj oblasti svi dobiju dobre puteve, da se ekonomski zamajac pokrene i u tom delu Srbije, ali smatramo da model ekonomskog razvoja ipak mora da ima neki smisao i mora da gleda, pre svega, interese Republike Srbije.
U raspravi koju smo vodili pre podne ministar koji je predstavljao Vladu je rekao da je Srbija kroz saradnju sa mnogim zemljama u prethodnom periodu dobila preko dve milijarde i 700 miliona dinara. Istovremeno je rekao da je svima onima koji su nam kroz sporazume i saradnju davali pare, Ministarstvo odbrane reklo – vi dajte novac, ali mi znamo bolje kako taj novac u Srbiji treba potrošiti. Ova dva sporazuma su, čini nam se, sušta suprotnost tome.
Mislim da kroz ova dva sporazuma drugi određuju šta su naši prioriteti, drugi ih zbog svoje političke, ekonomske i svake druge superiornosti u odnosu na Srbiju prepoznaju i nama nameću. To je ono što ovde nije dobro.
Znači, ne govorim o ekonomskom karakteru, aspektu i o činjenici da će na području Republike Srbije negde kroz investicije biti utrošeno 30 miliona evra, ali način na koji će to biti urađeno i da li će to imati određene političke posledice, o tome danas Vlada treba, dužna je i mora da razmišlja.
Šta je ono što je interesantno za sve ovo? Sporazume sa Kuvajtom, Maltom, Estonijom, Irskom, Libijom i Turskom pokrenule su upravo te države. Ako su ovo naši interesi bili zašto mi to nismo pokretali? To je jedna stvar koja može da se zameri, a druga je zašto je država inertna. Zašto država ovakve sporazume koji su nam korisni ne pokreće? Zašto država ne pokreće inicijative, pa da njihove ambasade ili vlade to prihvataju, nego upravo ide suprotnim smerom? Oni pokreću, mi prihvatamo.
Možemo da razumemo ako imamo zaista ekonomske koristi. Činjenica je da se to dvostruko oporezivanje može samo ovako rešiti. Ne kažemo da to uvek može i treba da bude štetno, ali država mora da proceni šta su njeni interesi i kako prema određenim ambicijama, i ekonomskim i političkim, sa druge strane, treba da se postavi.
Što se tiče zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o ekonomskoj saradnji, za njega je u obrazloženju rečeno da je neophodan, između ostalog, zbog prevaziđenosti sporazuma koji je donet u maju 76. godine. Ako pogledate ovaj sporazum, odnosno uredbu o ratifikaciji tog sporazuma iz 1976. godine, nekoliko puta je ozbiljnije i pismenije, nećete mi zameriti, sastavljen nego ovaj sada. Mogli ste ovde samo da promenite Srbija i datume i ništa ne biste pogrešili. Ali, onda su se neki eksperti umešali, stručnjaci iz Vlade RS i napisali sporazum.
Pazite, sad u tom sporazumu, recimo, u članu 1. oni definišu ciljeve ovog sporazuma i sad su ciljevi definisani tako da je u pet tačaka napisano na različite načine samo jedna te ista stvar. To ozbiljno diskvalifikuje one koji su pisali ovo. Trebalo je na jedan ozbiljniji način, sadržajniji, stručniji način da naprave pristup ovome i da to definitivno naprave i uobliče.
Znači, okvir sporazuma, koliko god da je ovo opšti dokument iz kog će proisticati ugovori nižeg reda, ali ste zaista ovo, naravno, ne odnosi se u ovom trenutku na vas, s obzirom da niste vi ovo spremali, nego vaše ministarstvo.
Recimo, pogledajte ovo – četvrti cilj, podstiče saradnju u oblastima od zajedničkog interesa koji se odnose na ekonomski razvoj. Peta tačka, jača saradnju u cilju ukupnog unapređenja ekonomskih odnosa između dve zemlje. U trećem, promoviše aktivnosti pojedinih sektora sa ciljem povećanja bilateralne, ekonomske i tehničke i tehnološke saradnje. Jedno te isto.
Evo da uzmemo i pretpostavimo da ne kritikujem sporazum, ali kako se kvalifikuje onaj koji ovo piše? Cirkus. Ko pisca ovog dokumenta da shvati ozbiljno? To neće i ne može niko. To je jedna stvar.
Pogledajte dalje. Recimo, u članu 6. ovo je princip uglavnom svih ovakvih sporova, ali daje prostor za jednu ozbiljnu analizu – rešavanje sporova. Bilo koji spor između strana koji se odnosi na tumačenje ili primenu ovog sporazuma će se rešiti, bez neopravdanog odlaganja, u prijateljskim konsultacijama i pregovorima. Jedanaest puta najmanje su ekonomski jači u odnosu na nas.
Malopre sam rekao, kroz ove infrastrukturne projekte o kojima ću malo kasnije da govorim i o kojima će, pretpostavljam, i moje kolege nešto da govore, Turska je definisala šta su naši infrastrukturni interesi na tom području. Ovo je prvi korak da tu konsenzusa neće biti, prvi dokaz, prvi razlog da sumnjamo da će partnerski odnosi u celoj toj priči biti uspostavljeni i da Turska kroz ove sporazume neće sprovoditi svoje političke interese na ovim prostorima.
Morate da prihvatite činjenicu i vi, gospođo ministre, Turska kao regionalna sila, ako mogu i ovako da se izrazim, što jedan moj prijatelj kaže, najveći nosač aviona na ovom delu zemaljske kugle američki, ima vrlo, i ne krije, velika interesovanja za pojedina područja na tom tzv. regionu zapadni Balkan.
O svemu tome ova država mora da vodi računa i od toga ne treba da beži i da uzima u obzir sve političke aspekte kako bi projektovala svoju ekonomsku perspektivu i budućnost i svoju ekonomsku saradnju i odnose sa svima, bez obzira o kome se radi.
Dalje, poražavajući su odnosi koje definišu brojke u našoj robnoj razmeni sa Turskom. Kakve ćemo koristi imati od svega ovoga? Ko će u stvari imati koristiti od svega ovoga? Znate li u čemu će se, između ostalog, ogledati ''korist'' iz ovog sporazuma? Jeftinije ćemo uvoziti tekstil.
Šta mi Turcima možemo da ponudimo ozbiljno? Na kraju krajeva, šta je Vlada paralelno uradila sa ovim da sredi ili sređuje prilike u realnom sektoru danas u Srbiji, pa da možemo da izađemo adekvatno na tursko tržište? Koliko novca državi treba da u različitim sektorima uvede standarde kojima će naša roba biti kurentna na njihovom tržištu? Čime ćemo mi njima da se suprotstavimo?
Taj odnos našeg izvoza tamo i njihovog izvoza u Srbiju je nemerljiv. Ko zna koliko je puta razlika. Ako mi izvezemo njima 50, a oni nama zveknu ovde 300 miliona dolara ili evra, sasvim je svejedno, o tome je trebalo da se vodi računa. Ako ćemo sad u svemu ovome da tražimo interes zato što ćemo oboriti carine opet na štetu sopstvene države i prihodne strane budžeta i da naši privrednici kažu – imaćemo koristiti od ovoga zato što će nam biti jeftiniji uvoz tekstila, naše cene će biti niže i bićemo kurentniji na nekom tržištu. To je zaista, čini nam se, vrlo tanano za jedan ovakav sporazum.
Vrlo je interesantan ovaj drugi sporazum koji se odnosi na infrastrukturni projekat, odnosno infrastrukturne projekte. Pazite sad ovo, recimo, u članu 3. gde su definisane aktivnosti, definisane su sve aktivnosti sem nadzora, gde su strane saglasne da saradnju u smislu ovog sporazuma podrazumeva pripremu projekta, pa implementaciju, pa nabavku dobara, izvođenje radova i pružanje tehničke pomoći. Svega ima sem nadzora.
Pretpostavljam da će nadzor definisati kroz direktne ugovore i sporazume, ali i sve ostalo će se definisati kao i ovaj sporazum, tako da je, recimo, i ovde nadzor trebalo ili mogao da nađe svoje mesto. Nažalost, mi sporazum ovde ne možemo da menjamo, možemo samo da uočimo šta je u njemu loše i šta ne bi trebalo da stoji ovako kako stoji.
Pazite sada ovo oko izvođačkih ugovora. "U realizaciji aktivnosti iz člana 3. ovog sporazuma mogu učestvovati izvođači u zemljama strana, čiji izbor vrši organ zemlje strane u kojoj se projekat realizuje". Sve bi bilo lepo da je ovde kraj. Ali, onda ide "na osnovu predloga izvođača, koji dostavi strana koja je zajmodavac u konkretnom projektu". Šta to znači?
Mi ćemo moći da biramo ono što nam turska strana predloži. Ovde bukvalno piše to. Ali, onda u članu 6. u stavu 3. idete dalje do izvođenja radova: "Izvođač radova iz stava 1. ovog člana obavezan je da angažuje podizvođača sa sedištem u zemlji strane u kojoj se realizuje projekat" itd.
Srbija će da da podizvođača, a ko će biti izvođač? Pazite podlost. Status izvođača radova koji će trošiti novac iz Turske nije definisan sporazumom, nego znate gde je definisan? U obrazloženju. A znate šta piše u obrazloženju: "Osnovni preduslov za saradnju je da za realizaciju projekta koji bi se finansirao iz kredita "Eksim banke" Turske, pod beneficiranim uslovima, bude angažovana odgovarajuća turska kompanija".
Oni nam daju novac, kredit, zajam pod "beneficiranim" ili kako su rekli uslovima, mi povlačimo, zadužujemo se, obavezujemo sebe i našu decu da vraćaju te dugove i nemamo prava da biramo ko će da izvodi radove. Ko će biti izvođač radova? Ko nam garantuje da iz Turske neće biti firma sa tri zaposlena, koja će da pere novac, kao što su neke firme i naša iskustva sa nekim formama koje su izvodile ovako velike infrastrukturne projekte i radove?
Ko nam to garantuje? Ne garantuje niko. U ovakvim stvarima se potpuna slabost države ogleda. Trideset miliona evra ili dolara, nebitno, nisu pare zbog kojih se ovako ležerno, neozbiljno i nonšalantno pristupa i ulazi u sporazume, naročito kad imate na pameti uvek činjenicu da Turska na ovim prostorima predstavlja eksponent politike SAD, politike kojoj sve manje otpora postoji u EU, politike koja je dominantno opet zastupljena u odlučivanjima, u odlukama među onima koji kreiraju politiku EU.
Oni koji im se suprotstavljaju na neki način, suprotstavljeni su i Turskoj, ali to sada otvara onaj poslednji segment priče, a to su politički aspekti njihovog interesovanja za ovaj prostor.
Ovi sporazumi i upliv Turske na ovakav način na ovaj prostor otvara strateške probleme Srbiji. Da li mislite da Južni tok slučajno kasni i ide traljavo? Ne. I ovo je jedan od razloga. Intencija i namera Turske da bude prisutna na ovim prostorima je razlog zbog čega to ima problema danas u Srbiji. I protagonisti te iste politike se čak i u Srbiji jasno i otvoreno čuju i govore protiv tog projekta.
Nažalost, dotakao sam se tog Južnog toga, još jedini u Evropi koji eventualno imaju snagu da nešto kažu u tom kontekstu protiv SAD, koji protagonišu, odnosno promovišu "Nabuko", koji treba da eksploatiše kaspijsku naftu, naftu sa Bliskog Istoka, za koju je Turska direktno zainteresovana, jedino se još suprotstavljaju Nemci i zbog te hrabrosti koju imaju dobijaju upola jeftiniji gas nego mi.
Ali, što se Srbije konkretno tiče, mi moramo da vodimo računa o našim interesima. Ovakvi sporazumi jesu prihvatljivi, ali minimum nacionalnih i političkih interesa u ovoj državi mora da se štiti i o njima mora da se vodi računa.
Mi uopšte ne mislimo da je Turska svemu ovome pristupila naivno, onako kako je ovo napisano ili onako kako su oni, bežeći odavde, a predstavljaju ili trebalo da predstavljaju vladu, u ovome pokušali da nas upute i da nam ukažu na to. Mi finansiramo infrastrukturnu mrežu, shvatićete me šta hoću da kažem, jednog regiona na tom tzv. zapadnom Balkanu, koji podrazumeva jednu etničku grupu za koju je Turska zainteresovana. Vi to dobro znate.
Ne pravimo ovim novcem infrastrukturu Srbije, pravimo regionalni put M 8 Sarajevo – Novi Pazar. O svemu tome mora da se vodi računa. Dobro je kada vam opozicija na to ukazuje, ali mi svoju priču možemo da počnemo i da završimo ovde. Vi, kao predstavnici Vlade, dužni ste da ovakve stvari prepoznate.
Ne sumnjamo da nemate kapacitet to da uradite, ali očigledno da ne želite da se tim stvarima suprotstavite ili, eventualno, nemate snage. Nismo protiv toga da Srbija dobija puteve, ali nismo ni za to da ih Srbija dobija po svaku cenu. (Aplauz.)

Da li neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe SNS i SRS. Dajem reč gospodinu Mići Rogoviću.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Pre nego što pređem na ovaj set zakona iz devetog zajedničkog jedinstvenog pretresa, moram da vas podsetim da ste vi predsednik parlamenta i ujedno da vas pitam šta znači izjava da ste vi prema nekome od nas ili određenoj grupi u toku dana ili u toku dela dana previše tolerantni? Znači, samo da vas podsetim da ste predsednica parlamenta i da su takve izjave neprimerene.
Poštovana gospođo ministre, vi ste jedan od retkih ministara koja u ovoj Skupštini, a nažalost i pripadnika i vlasti i opozicije, koristi termin "Stara Raška". Divim vam se na tome. Zaista koristite jedan ispravan termin, ali plašim se da vam neko ne zameri zbog toga, zato što taj termin ovde u Skupštini, u svim institucijama, u svim medijima skoro da je zaboravljen i svi umesto tog termina koristimo termin Sandžak.
U okviru devetog zajedničkog jedinstvenog pretresa, koji se sastoji od 14 tačaka, u okviru svog izlaganja bih, najviše zbog toga što ste i sami rekli da ovaj set zakona sadrži zakone u oblasti ekonomske saradnje i druge saradnje vezena za dve države, odnosno Republiku Srbiju i Republiku Tursku i Republiku Crnu Goru, zadržao se na prve dve tačke ovog devetog zajedničkog jedinstvenog pretresa, i to na Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o ekonomskoj saradnji i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata.
Moram da vas pitam da li i sa jednom drugom zemljom postoji zakon o sporazumima u oblasti infrastrukturnih projekata, osim ovog predloženog dnevnog reda i predložene tačke, kao što se radi između Republike Srbije i Republike Turske, odnosno njihovih vlada?
Zar se sve to nije moglo da stavi u predlog zakona potvrđivanje sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske u okvire ove ekonomske saradnje.
Da je to tako govori i predlog ovog zakona koji uglavnom ne liči na zakon, nego na još jedan novi kredit Vlade Republike Srbije, svih nas u oblasti infrastrukture i to na području Stare Raške. Radi se o rekonstrukciji državnih puteva Novi Pazar – Tutin R118A i Novi Pazar – Sjenica – Aljinovići M8, kao i pripadajućih puteva između Republike Srbije i Eksim banke Turske u vrednosti 30 miliona američkih dolara.
Zbog toga i stoji konstatacija da zakon o potvrđivanju sporazuma između naše dve države u oblasti infrastrukturnih projekata i ne liči na zakon, već na još jedan zakon o zaduživanju, kreditiranju Republike Srbije.
Moram da napomenem da, što se tiče SNS, zaista smo zagovornici da sa svim zemljama, pogotovo zemljama u okruženju, a u ovom slučaju radi se o Republici Turskoj, moramo imati odlične diplomatske i sve druge odnose, ali se moramo upitati – šta znači turska politika u zadnje dve godine na Balkanu.
Turska diplomatija je u zadnje dve decenije izuzetno prisutna na području bivših republika SFRJ, samim tim i na prostorima Republike Srbije, naročito BiH i na području Republike Hrvatske.
Doista ta politika u tom periodu uglavnom je bila kroz raznorazne međunarodne institucije i u okviru nekog američkog delovanja na tim prostorima, ali u zadnje dve godine ova politika se drastično menja. Ovo ne govorim zbog mešanja u diplomatiju Republike Turske, nego i zbog jedne kompletne analize koja je inače zvanično napravljena u oblasti akcije turske diplomatije na prostorima Balkana.
U zadnje dve godine ta akcija je usmerena na stvaranje Turske kao jače regionalne sile na ovim prostorima, regionalno globalne sile, i to je sasvim razumljivo zbog jednog ponižavajućeg odnosa EU prema Republici Turskoj. Od 1987. godine Republika Turska stoji pred vratima EU i čak su neke zemlje članice EU zadnjih godina najavile i referendum ukoliko Republika Turska bude dobila ravnopravan status članice EU.
To govorim zbog te konstatacije i te situacije zaokreta promene politike, odnosno promene turske diplomatije u odnosu i prema EU i približavanje saradnje sa Rusijom, približavanje saradnje u diplomatiji na prostorima Balkana, Kavkaza, srednjeg Istoka. Normalno, gde bi Turska, kao zemlja koja već u ranijem periodu ima odličnu saradnju sa američkom diplomatijom i koja u toj situaciji važi za najbitnijeg saradnika američke diplomatije među tzv. islamskim svetom, zemlja koja ima 73 miliona stanovnika, izuzetno razvijenu ekonomiju i sve ono što je potrebno, izuzev dela diplomatije, bila regionalno globalna sila na ovom području. Otuda i taj zaokret u turskoj politici.
Ne možemo da zaboravimo i početak 2009. godine, kada se turska diplomatija preko svog ministra inostranih poslova mešala u rešavanje različitih političkih stavova i interesa tzv. bošnjačkih partija na prostoru BiH. Kao prvo, Stranke demokratske akcije, Stranke za BiH i SDP-u BiH i ti napori su bili na prevazilaženju problema i kasniji na rešavanju problema između tzv. bošnjačkih partija, odnosno predstavnika bošnjačkih partija i u Republici Srbiji i u srpskom parlamentu.
Deo te inicijative urodio je plodom i nemam ništa protiv toga, a deo inicijative, nažalost, kao što je bilo najbitnije u BiH, i nije urodio plodom. Zbog takvog kompletnog ponašanja EU ne samo prema Turskoj, nego i prema određenim zemljama koje su inače zemlje Evrope, a ne članice EU, dešava se i ovakav zaokret i ponašanje, pogotovo ministra, odnosno određivanje politike ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua u zadnje dve godine i interes i promena da u odličnim odnosima sa SAD i u sve boljim odnosima sa Ruskom Federacijom Turska postane regionalni globalni partner na ovim prostorima.
Vezano za sporan zakon, odnosno sporan kredit o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske u oblasti saradnje u oblasti infrastrukturnih projekata na delu rekonstrukcije ovih puteva koji se nalaze na prostorima Stare Raške ili tzv. Sandžaka, zaista ko nije prošao tim putevima ne shvata potrebu da se deo tih puteva i uradi.
Nažalost, imamo situaciju da ministri ne poznaju Srbiju. Imamo situaciju da se Srbija upoznaje samo od kampanje do kampanje, ali za ljude koji žive na tim prostorima, i Srbe i Bošnjake, zaista ti putevi skoro da ne liče na puteve, kao i svi drugi putevi koji nažalost nisu predmet ovog zakona, odnosno ovog ugovora o kreditu, takođe i put od Aljinovića do Prijepolja, koji važi za najkraći regionalni put na tom području, nigde se ne pominje, a ni u Beogradu niko ne razmišlja o tim putevima.
Ponašanje vlasti u Republici Srbiji prema tim krajevima u zadnjih 20 godina je vrlo zanimljivo i zaista je i situacija dovela do neophodne potrebe rekonstrukcije svih ovih pomenutih puteva koji su predmet ovog zakona o infrastrukturnim projektima.
O tome je Republika Srbija trebalo da razmišlja i pre ovog trenutka i da kao u drugim oblastima gde ne postoje nikakve destinacije, a pojedini ministri, nezaobilazni ministri ili oni koji postavljaju ili ruše vlade svih ovih desetak godina od 2000. godine pa naovamo, prave nepoznate destinacije destinacijama. Ljudi na tim prostorima su bili uskraćeni za infrastrukturu, za dobre puteve.
Dobro se vi, predsednice, zabavljate dok posmatrate šta se dešava u Skupštini. Imam potrebu ovde da pričam, a vama ovo liči na zabavljanje sa delom jedne poslaničke grupe i nije korektno.

Gospodine Rogoviću, vodim sednicu uobičajeno. Molim vas, ti komentari koje izgovarate prvo ne stoje, a drugo, nije korektno da činite to što činite. I iz vaše poslaničke grupe bude ponekad neki žamor, ništa se posebno u sali ne događa. Imaćete minut i po više zbog ovoga.

Nemam nameru da unosim nekakav lični nesporazum sa vama, ali imam nameru da odradite ono što je neophodno, da meni omogućite da u najboljim mogućim uslovima govorim ovde u parlamentu. To je ta situacija koju ste sada uradili. Trebalo je da uradite ranije, ali dobro, nebitno, nije ovo ni prvi ni zadnji put, radili smo u ekstremno težim uslovima i navikli smo se na sve te situacije, samo vam kažem da treba da povedete računa o svima nama i da se prema svima ponašate isto.
Kažem da ti krajevi i ljudi koji žive na tim prostorima u zadnjih 20 godina zbog neulaganja u infrastrukturu ovih krajeva nisu ni imali situaciju da eventualni potencijalni investitori dolaze na ta područja. Zbog toga se ceo taj kraj Stare Raške nalazi na marginama razvoja Republike Srbije.
Šta je zanimljivo vezano za ova dva zakona o ekonomskoj saradnji i ulaganju u projekte infrastrukture između Republike Srbije i Republike Turske?
Zanimljivo je da je to potpisao ministar Dinkić. Zanimljivo je da je pre neki dan u okviru ovih preko 90 tačaka dnevnog reda bio i zakon o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju. Sve tenzije koje prvo potiču od vas, od strane i poslanika, i ljudi i ministara koji sačinjavaju ovu vlast, prave tenzije ljudima koji žive na tim prostorima. Nekada su one zaista bez razloga. Nekada ne postoji nikakva ni praktična, ni realna kritika svega toga.
Ali se zaista i dalje svesno pravi tenzija na tim prostorima, a moram da vam napomenem da recimo u Novom Pazaru ima preko 20 hiljada nezaposlenih ljudi. O tome niko ne razmišlja. Razmišlja se o tome kako će se, nažalost, i dalje na tim prostorima, sa kojih dolazim, širiti politička tenzija, a ne o tome kako ćemo, bez obzira da li smo Srbi ili Bošnjaci, živeti bolje, uspešnije, imati ista prava kao što svi ovde imaju u Beogradu ili u nekim razvijenijim krajevima Republike Srbije.
To su prioriteti i to su stvari koje ova vlast i vi, gospođo ministre, kao jedan od prvih ministara u ovoj vlasti treba da rešavate.
Ovaj ugovor i ovi ugovori uopšte nijednog trenutka za nas ne treba da predstavljaju problem, izuzev problema tenzija koje, kažem, dolaze još uvek i dalje, i raznoraznih nagoveštaja stvaranja novih regiona i svega ostalog i vezano za deo i poslaničke grupe koja je na vlasti, a i deo ministara koji su na vlasti. Građanima Stare Raške, Sandžaka treba da se obezbede bolji uslovi za život, a ne da se na dnevno-političkim temama i dalje bavimo odnosima koji su zaista odlični na tim prostorima između Srba i Bošnjaka.
Prednost tih krajeva je jedino u multietničnosti. Sve ostalo je u velikom problemu. Opstanak i Srba i Bošnjaka na tim prostorima je ugrožen, drastični pokazatelji iz svih opština Stare Raške o dnevnom iseljavanju i Srba i Bošnjaka sa tih prostora, sve zbog toga što zaista ne mogu da rešavaju egzistenciju svoju i svojih porodica, veoma su zabrinjavajući.
O tome treba da povedemo računa i o svemu ostalom zaista treba da razgovaramo, a jedan od prioriteta za razvoj krajeva Stare Raške i gradova iz oblasti Stare Raške jeste i projekat infrastrukture, ali ne kroz zakone, nego kroz kredite. Ne bih želeo da se ponavljam kao što su moji prethodnici već napomenuli. Kako su delovi, odnosno članovi ovog zakona napravljeni, liče na sve drugo samo ne na zakon.

Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, od mnoštva ovih predloga zakona o potvrđivanju raznih sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji, uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja između Republike Srbije i drugih država, kroz svoju diskusiju bih želeo da se baziram, odnosno usmerim na suštinski važnu temu koja bi u narednom periodu trebalo da predstavlja možda i osnovu kvaliteta kojom će ovaj i naredni sastav republičkog parlamenta verifikovati slične sporazume, a to je ta poreska politika u Srbiji.

Verovatno je svima dobro poznata jedna od anegdota nekadašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila, koji je rekao da kada postavi jedno pitanje trojici ekonomista, obično dobije četiri različita odgovora, od čega samo od Kejnza dva odgovora.

Jedno od važnijih pitanja oko kojih ne postoji zapravo odstupanje u mišljenjima je dakle stav da ono što se dešava u tom ekonomskom delu u Srbiji nije samo rezultat globalne recesije, odnosno svetske ekonomske krize, iako, istini za volju, i njen doprinos je vrlo značajan, već i tranzicione krize koja se, pre svega, ogleda u toj niskoj međunarodnoj konkurentnosti srpske privrede.

Kako u ovom trenutku u većoj meri ne možemo uticati na intenzitet oporavka svetske privrede, ono što možemo je svakako da odgovarajućim merama utičemo na prevazilaženje stanja koje je na neki način u određenoj meri posledica te tranzicione krize.

Ono što je evidentno i verovatno ćemo se i složiti je da i ovaj postojeći poreski sistem u Srbiji je u skladu sa do sada primenjivanim konceptom privrednog rasta. Tako su i porezi na potrošnju u proseku u Srbiji niži nego u zemljama, recimo, EU, dok su porezi na faktore proizvodnje viši.

Ukoliko se polazi od pretpostavke da su mogućnosti za nastavak postojećeg modela koji podrazumeva neku veću potrošnju od proizvodnje, praktično vrlo ograničene, nameće se zaključak da bi jedna nova poreska politika, koju željno očekujemo već poduže vremena, nova poreska politika u Srbiji bi trebalo da promoviše i promenu takvog ponašanja.

Postojeći sistem poreza na dohodak, koji inače propisuje četiri različite zakonske i čak osam efektivnih poreskih stopa, i horizontalno i vertikalno je nepravičan, manje je bilansno izdašan u odnosu na sisteme oporezivanja dohotka u nekim drugim državama, zbog čega je i očigledna potreba za temeljnom reformom.

S tim u vezi i na osnovu iskustava drugih zemalja, jasno je da Srbiji stoje na raspolaganju, uslovno rečeno, tri mogućnosti. To je ili uvođenje jednostavnije forme sintetičkog ili dualnog modela oporezivanja dohotka ili čisto proporcionalnog poreza na dohodak.

Najznačajnija komponenta poreza na dohodak građana se odnosi upravo na oporezivanje zarada zaposlenih i ta stopa poreza na zaradu u Srbiji je niža nego u većini drugih zemalja. Međutim, ono što su ukupne fiskalne dažbine na zaradu, to zapravo čini relativno visokim u Srbiji, to su te stope doprinosa koje se plaćaju za obavezno socijalno osiguranje.

Iz ovoga i proizilazi da bi sniženje fiskalnog opterećenja zarade u Srbiji bilo moguće sprovesti sniženjem stopa socijalnih doprinosa. Na taj način bi trošak angažovanja radne snage u Srbiji bio snižen, što bi svakako rezultiralo sa više pozitivnih efekata, pre svega u smislu o kojem se govori u ovom setu zakona, u smislu unapređenja međunarodne konkurentnosti zemlje, jer usled tog sniženja jediničnih troškova rada, a što bi u nekom sledećem periodu, odnosno fazi, delovalo svakako podsticajno i na priliv direktnih investicija i na zapošljavanje.

Drugo je to sniženje fiskalnog opterećenja na zaradu koje bi delovalo svakako podsticajno na smanjenje rada na crno, tj. dovelo do smanjenja sivog tržišta rada. U kontekstu te priče je podatak da skoro 30% još uvek spada u tu tzv. sivu zonu. Jasno je da je to jedan od problema koji u priličnoj meri opterećuje i inače tešku situaciju u ovoj oblasti u Srbiji.

Neka savremena ekonomska istraživanja ukazuju da bi svakako ta promena politike u oblasti poreske reforme trebalo da obuhvati znatne izmene u sistemu oporezivanja imovine upravo kroz smanjenje te regresivnosti koja sada postoji. Suštinu tih reformi bi praktično činilo ograničenje umanjenja poreske osnovice po osnovu amortizacije sa nekih 30 do 40% i zamena regresivnog sistema poreskih kredita sistemom poreskih kredita u fiksnom iznosu.

Time bi praktično bila i prekinuta dosadašnja praksa da član porodice bogatog lica vredi više, a u smislu olakšice koju donosi vlasniku nekretnine, nego članu porodice siromašnijeg lica.

Osim toga, poreska reforma bi svakako trebalo da obuhvati i dalje fino podešavanje sistema poreza na dobit preduzeća kroz povećavanje njegove alokativne neutralnosti i jednostavnosti. U osnovi tih promena bi trebalo da bude zamena postojećeg prilično složenog sistema poreskih podsticaja jednim jedinstvenim režimom investicionog poreskog kredita, kao i oštrije normiranje za oporezivanje repatrijacije profita preko skrivene dividende.

Ovakav miks, da tako kažem, poreskih mera odnosno poreskih reformi bi svakako stvorilo uslove za znatno povoljnije investiranje, zapošljavanje i izvoz.

Ono što je u ovom trenutku problem s kojim se apsolutno suočavamo je činjenica da taj veliki uvoz i potrošnju bi svakako učinili skupljim. Time bi se praktično poreska politika u Srbiji na neki način u potpunosti stavila u funkciju promovisanja jednog dugoročno održivog privrednog rasta, a ovako čini se da ne postoji dovoljno energije da se upusti bar taj ekonomski deo Vlada Republike Srbije u jednu ovakvu priču i otuda su i sasvim opravdane primedbe na izuzetno složenu socio-ekonomsku situaciju u državi, bilo da je reč o privredi ili o njenim građanima. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Jeremiću. Reč ima gospođa Lidija Dimitrijević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu ove sednice je 69 predloga zakona o potvrđivanju sporazuma i konvencija. O njima se vode zajednički pretresi, pa je spojeno po 10 do 15 predloga zakona u jednu raspravu. To sve ukazuje na nameru da se preko ovih tema što pre pretrči. U ovoj grupi objedinjenih tačaka dnevnog reda o kojima sada govorimo nalazi se 14 različitih predloga zakona o potvrđivanju sporazuma, ugovora, konvencija.
Govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Republike Portugal o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja. U obrazloženju je, kao jedan od razloga, navedeno to da se potvrđivanjem ovog sporazuma želi da ustanovi pravni osnov i okvir u kome će se obezbediti dodatno privlačenje investitora iz te zemlje, posebno imajući u vidu da su pojedine portugalske kompanije već izrazile interes za dolazak u Republiku Srbiju.
S obzirom na izuzetno loše stanje naše privrede godinama unazad i da vlast nema realnih mogućnosti da stanje promeni sopstvenim snagama, logično je da one investitore koji su spremni da svoj novac ulože u srpsku privredu treba prihvatiti.
Međutim, stvaranje pravnog okvira potpisivanjem Sporazuma ne podrazumeva samo po sebi i ostvarivanje poslovne saradnje. Ne kažem da ovaj pravni okvir ne treba stvoriti, to je preduslov, ali želim da kažem da nijedan investitor neće doći u Srbiju zato što se brine za oporavak privrede i poboljšanje ekonomskih prilika, već da bi zaradio.
U uslovima svetske ekonomske krize i izuzetne konkurencije, onaj ko ulaže svoj novac ulagaće tamo gde je siguran da će ostvariti očekivanu zaradu. O oporavku naše privrede i poboljšanju ekonomske situacije u Srbiji zaduženi su da brinu oni koji vrše vlast. Vlast kreira ambijent koji će za investitore ili biti privlačan ili neće biti. Srbija trenutno ima veliki problem jer ljudi koji odlučuju o ekonomiji povlače kontradiktorne poteze.
U nekoliko prethodnih dana imali smo prilike da čujemo predlog ministra finansija da će stopa PDV biti promenjena, govori se o povećanju od 18 na 22%. Ovom merom želite da postignete smanjenje potrošnje građana. Kao opravdanje za ovu meru navodi se smanjenje stope poreza na dohodak građana, kao načina da se poveća zaposlenost.
Želim da istaknem da SRS pozdravlja apsolutno svaku meru koja bi mogla dovesti do otvaranja novih radnih mesta. Međutim, naše je mišljenje da je ovo samo izgovor, da se građanima govori ono što žele da čuju, jer nezaposlenost ono što boli najveći deo građana Srbije. Ovo je priča da će se stimulisati zapošljavanje onih koji su nezaposleni, a da će se PDV ubirati od onih koji imaju mogućnosti da kupuju, tako da će se na taj način nadomestiti sredstva.
Nikad ne govorim nešto bez argumenata, pa da neko može da kaže – to je vaše mišljenje, ali naše mišljenje je drugačije. Argument za to što sam rekla da je povećanje zaposlenosti samo izgovor za najavljeno povećanje PDV-a, nalazi se u Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu, koji je ova vlast usvojila u decembru prošle 2009. godine.
Kada analiziramo ukupno predviđene prihode i primanja, vidimo da oni iznose 655 milijardi 971 milion dinara, od čega su predviđeni poreski prihodi 609 milijardi 971 milion ili 92,98%. Kada pogledamo strukturu poreskih prihoda, vidimo da su prihodi od poreza na dohodak građana predviđeni u iznosu od 76 miliona dinara, 19.000 dinara ili svega 12,46% ukupnih poreskih prihoda.
Ono što je interesantno jeste sledeći podatak. Planirani prihodi od PDV iznose 325 milijardi 264 miliona dinara ili čak 53,32% od ukupnih poreskih prihoda. Kada napravimo poređenje između procentualnog učešća ova dva poreza u ukupnim poreskim prihodima budžeta Republike Srbije, jasno je da se PDV želi da poveća zbog popunjavanja budžetskih praznina, a ne zbog nadoknade onoga što bi se moglo izgubiti smanjenjem poreza na zarade.
S obzirom na to da je kupovna moć građana ionako opala u značajnoj meri, ovaj novi namet najviše bi mogao pogoditi one koji imaju najmanje. Umesto da se smanji javna potrošnja i zaista počne sa štednjom državnog aparata, ovom merom insistira se na smanjenju potrošnje građana.
Kratko ću se osvrnuti na još jednu meru Vlade Republike Srbije za izlazak iz ekonomske krize. Dijametralno suprotno rešenje je usvojen plan Vlade kojim bi trebalo pomoću subvencionisanih kredita dovesti do povećanja potrošnje. Ovakve kontradiktornosti u ponašanju onih koji definišu ekonomsku politiku ni u kom slučaju ne mogu delovati pozitivno na ozbiljne investitore. Naprotiv.
Možete reći da najavljeno povećanje PDV-a neće mnogo uticati na investicije i da se neće negativno odraziti na njih, međutim, bez obzira na određene olakšice kada su u pitanju investicije, ovako neusaglašeno ponašanje glavnih aktera ekonomske politike u Srbiji nije ni malo ohrabrujuće za buduće investitore.
Podsetiću samo kratko i koje zamerke su predstavnici nekih stranih diplomatija izneli na uslove investiranja u Srbiji. Najveće kritike upućene su Agenciji za privatizaciju, koja je posrednik u kupoprodaji, a ne snosi odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavljaju subjekti privatizacije. Takođe, zamerke se odnose i na nelegalizovane objekte i slično.
U svakom slučaju, u ovim surovim uslovima ekonomske krize, privlačenje investitora je nešto čemu treba dati prioritet. Ali, takođe je neophodno usaglasiti stavove kada su u pitanju mere za prevazilaženje ekonomske krize koja u Srbiji traje predugo. Konačno, početi sa primenom svega što je Vlada okarakterisala kao štednju države, a građani štede prinudno.

Dajem reč poslaniku Miloradu Buhi.