Narodna poslanice, upozoravam vas. Rekla sam da ne možete da govorite da radna tela i Skupština obmanjuju javnost, a vi kao narodna poslanica ne možete da prebrojavate poslanike nijedne poslaničke grupe i da činite verbalno bilo šta što podrazumeva kršenje Poslovnika Narodne skupštine.
Istovremeno vas podsećam da je Poslovnikom Narodne skupštine jasno propisano šta znači izdvojeno mišljenje i obaveza narodnog poslanika koji izdvaja mišljenje na sednici radnog tela u odnosu na stav radnog tela na kojem se mišljenje izdvaja je vrlo precizno definisano odredbama Poslovnika Narodne skupštine, te vas molim da se i tih odredaba pridržavate. Nastavite.

Hvala. Rekoh, izdvojila sam mišljenje zato što na Odboru kao radnom telu Narodne skupštine, Odboru za pravosuđe i upravu, nije bio prisutan predstavnik Vlade. Nemoguće je raspravljati u odboru o bilo kom predlogu Vlade ako na sednici Odbora ne prisustvuje predstavnik te Vlade koja predlaže određena akta na razmatranje i usvajanje Narodnoj skupštini. Da li je ovo tačno, u skladu sa Poslovnikom, gospođo Čomić, precizno?
Neverovatno je da se ovoliko tačaka spoji u jednu jedinstvenu raspravu, pogotovo što u određenom broju ovih tačaka nema dodirnih tačaka u skladu sa Poslovnikom i nema poslovničke mogućnosti da se sve tačke na ovaj način spoje u jednu jedinstvenu raspravu.
Svi ovi predlozi zakona o potvrđivanju konvencija, sporazuma, ugovora itd, kao i oni o kojima smo raspravljali u ovoj prethodnoj objedinjenoj raspravi, nažalost, vređaju dostojanstvo građana Srbije. Ne sami tekstovi ovih zakona i ovih sporazuma, konvencija, teško je i nabrojati šta je sve u okviru 16 tačaka predviđeno, već način na koji predstavnici Vlade postupaju po ovim sporazumima, odnosno ovi sporazumi se potpisuju samo da bi se zadovoljila nekakva forma. Ovo u suštini, u najvećem broju slučajeva, i o tome ću govoriti i govorićemo o tome kada krene načelna rasprava, u najvećem broju slučajeva, ovi sporazumi se samo formalno potpisuju, a primenjuju se jednostrano.
Ako je u pitanju neki sporazum, neki ugovor, onda je podrazumevajuće da ugovorne strane imaju određena prava i određene obaveze u odnosu na taj sporazum ili ugovor koji su potpisali.
Nažalost, kada je u pitanju Republika Srbija, kada su u pitanju vlasti Republike Srbije, Vlada Republike Srbije, onda se ti sporazumi primenjuju jednostrano. Republika Srbija onda, odnosno vlast u Republici Srbiji, ne koristi ona prava koja joj daju ovi sporazumi, o kojima danas raspravljamo, a ne samo ovi, nego i mnogi koji su već ratifikovani i mnogi koji su potpisani, a nisu ratfikovani, već samo ona druga strana ugovornica, ona druga strana potpisnica, koristi maksimalno sva svoja prava, a predstavnici vlasti u Republici Srbiji koriste samo ono što su obaveze Republike Srbije.
Ne možete da nas ubedite da takav način primene ovih sporazuma može biti u interesu građana Srbije i da može biti u interesu države Srbije. Zato i na nadležnim odborima i ovde smo u obavezi da skrenemo pažnju građanima Srbije na štetočinsku vlast u Republici Srbiji, na štetočinsku, sada govorim u odnosu na ono što je sada na dnevnom redu.
Kada vam budemo navodili primere kako, moram da iskoristim taj izraz i izvinjavam se, kako neki drugi prave od nas budale, zato što na osnovu nekog potpisanog sporazuma mogu i da hapse naše ljude, mogu i da traže izručenje, a s druge strane, u nekim državama se kriju kriminalci iz Srbije, kriju se oni koji su vršili krivična dela po Srbiji. To je ono zbog čega vi potpisujete ove sporazume, da bi dali alibi onima koje, moram ipak da kažem, i vi štitite, jer im dozvoljavate na osnovu ovakvih sporazuma da se kriju tamo negde i da budu van domašaja. Hvala.

Pet minuta. Zahvaljujem.
Da li narodni poslanici Nataša Jovanović, Jadranko Vuković, Branimir Đokić i Dragan Todorović, koji su izdvojili mišljenje na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, žele reč?
Narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Gospođo Čomić, na sednici Odbora za odbranu i bezbednost smo izdvojili mišljenje, s obzirom na činjenicu da smo u prethodnoj diskusiji, odnosno setu ratifikacija imali ove vojne sporazume. Ovde se sada u ovoj novoj seriji, kao što je gospodin Martinović rekao, preko 10 tačka dnevnog reda nalaze i sporazumi o potvrđivanju Republike Srbije i Švajcarske Konfederacije o olakšanoj proceduri za izdavanje viza i Vlade Srbije i Vlade Republike Kazahstana o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša.
Kao poslanici SRS nismo bili protiv ovih sporazuma na sednici Odbora, ali smo u odnosu na Odbor imali drugačiji stav. Najpre, zbog činjenice da su pojedini od tih sporazuma potpisani, što se kaže, navrat-nanos, a sa druge strane, zato što smo smatrali da je odbor pre ovoga trebao da razmotri neka druga pitanja koja smo tražili.
Bili su tu i saradnici, gospodin Spasojević i ostali saradnici gospodina Šutanovca na toj sednici Odbora, da Odbor treba da se bavi onim što je prioritet za ovu državu, a to je stanje bezbednosti u zemlji, a ne ratifikacija ovih sporazuma što su u tom trenutku bile tačke dnevnog reda.
Nismo uspeli da dobijemo informaciju od gospodina Bajatovića koji trenutno i dalje vrši funkciju zamenika predsednika Odbora za odbranu i bezbednost, mada još uvek javnost nije obavestio o svom sukobu interesa i o svojim funkcijama kojih ima, kao što znate, više od ove poslaničke.
Insistirali smo i posle, kada nam je predloženo da o tome raspravljamo pod tačkom razno, napustili smo Odbor, jer se u tom trenutku nismo izborili, a s time apsolutno nisu imali nikakve veze prisutna gospoda iz Ministarstva odbrane, već sam zamenik predsednika Odbora, da razgovaramo o onome što je trenutno prioritet.
Jer, očigledno je da posle svih naših upozorenja i upozorenja ondašnjeg predsednika, gospodina Todorovića, koji je zato i smenjen, a svih nas i članova Odbora, i koji nismo, da mafija preti državi i da su to ozbiljne pretnje i da je u pitanju ne samo proces destabilizacije političkih prilika preko SNS i njenih čelnika, kako ovde u parlamentu, tako i njihovim delovanjem svuda, pa evo i sada, u kampanji za lokalne izbore, koje naravno finansiraju tajkuni i organizovane kriminalne grupe, već i zbog činjenice da ta tema treba da se otvori ovde u parlamentu.
Zbog toga smo izdvojili mišljenje, a Odbor je bio drugačijeg. Mi ćemo kasnije, u toku rasprave po ovim tačkama dnevnog reda koje su predložene, konkretno govoriću o onome što je vezano upravo za tu temu koju mi želimo da nametnemo, zbog interesa građana Srbije i zbog opasnosti u kojoj se država nalazi i svih ovih pretnji koje stižu od strane organizovanih kriminalnih grupa, mafije, koja naravno ne želi dobro i koja, u tom smislu, čini sve da se sve institucije sistema, pa uključujući i parlament, jer je to bio početak njihovog procesa pre godinu i po dana, kada je stvorena jedna nova vanparlamentarna grupa, pošto su oteti mandati SRS.
Ali, kasnije zaista imamo odličnu priliku da govorimo više o tome i nadam se i očekujem, gospodine Šutanovac, vi ste, pre svega, potpredsednik DS koja je na vlasti, čovek ste koji u pravom smislu reči je zadužen za jedan sektor bezbednosti, da se aktivno uključite u diskusiju.
Jer, ministar pravde, gospođa Malović, kojoj se takođe upućuju te pretnje, kao i gospodin Homen, državni sekretar koji je takođe pozvan, trenutno nisu u sali, možda će da pristignu, da razgovaramo o toj najozbiljnijoj i najopasnijoj stvari po našu državu i po naše društvo u celini.

Da li još neko od narodnih poslanika koji su izdvojili mišljenje želi da obrazloži?
Narodni poslanik Milan Veselinović je u elektronskom sistemu, u izveštaju koji imam. Narodni poslaniče, nema podatka da ste izdvojili mišljenje na bilo kom odboru. Proverićemo, narodni poslaniče. Da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? (Da.) Narodna poslanica Elvira Kovač.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je teško govoriti, čak i u 20 minuta, o svim predlozima zakona o kojima danas raspravljamo. Zbog toga sam se odlučila, kao deo naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, da pričam o Sporazumu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.
Između ostalog sam i član radne grupe, koja nažalost još uvek nije formalizovana. Ona se zove Radna grupa za prava deteta. Mi sarađujemo sa UNICEF-om i drugim nevladinim organizacijama. Trudiću se da se u svom izlaganju baziram na dečija prava o kojima, nažalost, vrlo malo pričamo u okviru ove institucije, ali ipak je već dosta toga urađeno.
Zakonodavstvo naše zemlje nema zakon koji sadrži opštevažeću definiciju pojma dete, već se pojam deteta izvodi preko definisanja pojma potpune poslovne sposobnosti. U skladu sa najvišim pravnim aktom, Ustavom i odredbama Porodičnog zakona, definisano je da se punoletstvo stiče sa navršenih 18 godina, da se detetom može smatrati zapravo svako ljudsko biće ispod tog uzrasta.
Međutim, Krivični zakonik pod pojmom maloletno lice podrazumeva lice koje nije navršilo 18 godina, ali pored pojma maloletnog lica Krivični zakonik definiše izraz dete – lice koje nije navršilo 14 godina, odnosno maloletnik – lice između 14 i 18 godina.
Kada pričamo o deci, zapravo najviše mislimo na tu kategoriju ispod 18 godina, ali najviše na onu kategoriju ispod 14 godina. Ova konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja se zapravo u mnogim njenim članovima odnosi na diskriminaciju marginalizovanih grupa, na diskriminaciju dece, pa bih stoga želela da naglasim da u pravnom sistemu Republike Srbije trenutno postoje dva zakona koja se naročito bave diskriminacijom, odnosno Zakon o zaštiti od diskriminacije i Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Ali, nažalost, bez obzira na činjenicu da su u poslednjih nekoliko godina zaista usvojeni neophodni zakonski propisi, da je dosta toga sa stanovišta donošenja zakona urađeno, pitanje diskriminacije još uvek u ovoj zemlji ostaje jedan od najvećih gorućih problema.
U tom smislu još uvek su diskriminisane, ugrožene tzv. marginalizovane grupe, znači, grupe koje se diskriminišu s obzirom na neku svoju različitost, da li su to osobe sa invaliditetom, osobe drugačije seksualne opredeljenosti od heteroseksualaca ili je to baš zbog toga po rodu, odnosno polu, ili da li se to dešava baš zbog godina. Nažalost, i deca spadaju u ovu marginalizovanu grupu.
Iako postoji načelna zaštita najboljih interesa deteta definisana spomenutim Porodičnim zakonom i određen broj naših strateških dokumenata, znači, veliki broj strategija donosi naša Vlada, među kojima je npr. Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji, nažalost, ne sprovode dosledno ovaj princip opšte zaštite dečijih prava.
Konkretno, Srbija je ratifikovala Konvenciju o građansko-pravnim aspektima međunarodne otmice dece i centralni izvršni organ za sprovođenje ove konvencije je Ministarstvo pravde. Meni je zaista žao što je trenutno prisutan jedino predstavnik Ministarstva odbrane i čuli smo da se ove konvencije o kojima danas pričamo odnose na mnoge resore i iskreno se nadam da će nam se neko drugi možda pridružiti.
Ministarstvo pravde bi trebalo da sprovodi ovu spomenutu Konvenciju o otmici dece, međutim, služba koja bi trebalo da se bavi ovim pitanjima ne radi baš najefikasnije, a podaci o broju procesuiranih predmeta su i dalje nedostupni.
Kao što sam spomenula u samom uvodu, zaštita dece od eksploatacije pružena je već najvišim pravnim aktom Republike Srbije, Ustavom, a i Zakonom o radu. Međutim, da li se zapravo i u kojoj meri sprovode mere zaštite dece ostaje nepoznato za sve nas, jer ne postoje odgovarajući mehanizmi za praćenje primene ovih zakona. Svi smo svesni činjenice da je još uvek veoma razvijeno crno tržište radne snage, gde rade i deca. Neka deca žive i rade na ulici.
Želela bih malo više da se osvrnem na pravo deteta na zaštitu od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja. Seksualna eksploatacija dece sankcioniše se kroz nekoliko krivičnih dela. Naš Krivični zakonik u svojoj 18. glavi propisuje i sledeća krivična dela: podvođenje, omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, odnosno prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala, iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju.
Poslednjim izmenama Krivičnog zakonika koje su donesene prošle godine ustanovljenja su i dva nova krivična dela, vrlo značajna – navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama, iskorišćavanje računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu, odnosno pooštrene kazne za ova dela. Svi smo svesni činjenice da se seksualno iskorišćavanje dece najviše odvija putem Interneta i računarskih mreža.
Zakonskim opisom krivičnog dela iskorišćavanja računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnog dela protiv polne slobode, Republika Srbija se, između ostalog, obavezala na preduzimanje krivičnopravnog sankcionisanja, što smatramo vrlo značajnim, i onoga ko koristeći računarsku mrežu ili komunikaciju drugim tehničkim sredstvima dogovori sa maloletnim licem, detetom, sastanak i pojavi se na dogovorenom mestu radi sastanka i u vezi proizvodnje dečije pornografije.
Novim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika uvedena je nova mera bezbednosti, mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim. Sud ovom merom može učiniocu krivičnog dela zabraniti približavanje oštećenom na određenoj udaljenosti, zabraniti pristup prostoru oko mesta stanovanja ili mesta rada, zabraniti dalje uznemiravanje oštećenog, odnosno dalju komunikaciju sa oštećenim, ako se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji učinioca krivičnog dela bilo opasno za oštećenog.
Poslanički klub Manjina i ja lično, mislim da ćemo se svi složiti u tome, smatram da navedene odredbe stvaraju pretpostavke za adekvatniju zaštitu maloletnih lica, kao žrtava navedenih krivičnih dela seksualnog zlostavljanja.
Nažalost, tačni podaci o dimenzijama, specifičnim oblicima pojave i karakteristikama dece žrtava prodaje, odnosno trgovine ljudima, iskorišćavanje u pornografiji i prostituciji u Republici Srbiji ne mogu se dati, s obzirom na činjenicu da, nažalost, ne postoji nikakav, odnosno nemoguće je zapravo stvoriti jedinstven sistem evidentiranja i praćenje navedenih pojava. Neka od ovlašćenih ministarstva imaju svoj sistem evidentiranja i praćenja, ali nažalost ovi sistemi nisu međusobno sinhronizovani.
U pomenutim oblastima seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja maloletnika i dece važan izvor podataka predstavljaju istraživanja koja su sprovele pojedine naučne institucije i razne organizacije civilnog društva i tu bih najviše pohvalila Oebs i Unicef.
Međutim, najveći broj ovih istraživanja odnosi se na posredna saznanja javnosti i stručnjaka o ovim pitanjima. Podaci koje dobijamo iz ovih, nekad se oni zovu i reports from shadow, znači, kada nevladine organizacije rade određene izveštaje, izveštaje iz senke. Oni se odnose na stavove i senzibilisanost javnosti više, a manje govore o konkretnim pojavnim oblicima, karakteristikama i ono što je za nas bitno, obimu učestalosti ovih pojava.
Identifikovane maloletne žrtve su u najvećem broju slučajeva u našoj zemlji, prema raznim istraživanjima, bile eksploatisane na razne načine. Njima se trgovalo u cilju sklapanja braka. Nažalost, još uvek ustaljena praksa uglavnom kod romske populacije. Deca su bila prinuđena da prose, radno su eksploatisana.
Nisu retki ni slučajevi višestruke eksploatacije, kao što su eksploatacije u cilju sklapanja braka ili prinuda na prosjačenje, praćena seksualnim iskorišćavanjem kombinovano, istovremeno radna i seksualna eksploatacija. Naravno, kao što sam već spomenula, veliki broj incidenata je putem Interneta.
U Republici Srbiji je ratifikovano mnogo međunarodnih ugovora i ti ratifikovani međunarodni ugovori bi trebalo da se neposredno primenjuju, ali u praksi domaćih organa oni se direktno primenjuju u zanemarljivom, vrlo malom broju slučajeva, što nameće obavezu državnih organa, što smatram da je jako značajno, da usklade prvo domaće zakonodavstvo sa međunarodnim normama i standardima. Uvođenje novih rešenja se dešava, ali je to sporo i možda manje vidljivo u praksi.
Želela bih malo više da govorim i o konkretnim rezultatima koji su postignuti na ovom polju, odnosno na zakonska rešenja koja sadrži naš pravni sistem. Najvažniji rezultati koji su postignuti na zakonodavnom planu po pitanju prava dece su više spomenuti u mom izlaganju Ustav, donesen 2006. godine, koji izričito govori o pravima deteta prvi put u ustavno-pravnoj istoriji Republike Srbije.
Najvišim pravnim aktom zagarantovano je pravo na slobodan razvoj ličnosti. Zabranjen je prinudni rad i svaki oblik trgovine ljudima. Deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševne zrelosti. Deca su zaštićena od fizičkog, psihičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja i zloupotrebe.
U proteklih nekoliko godina usvojen je i veliki broj važnih zakona od kojih bih izdvojila nekoliko. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji, između ostalog, zabranjuje fizičko nasilje i vređanje ličnosti dece, odnosno garantuje pravo deteta učenika na zaštitu od diskriminacije i nasilja. Ovaj zakon je krovni oblik za zakone i doneo je mnogo toga, ali sam se sad bazirala samo na ovaj deo.
Porodičnim zakonom ustanovljena je obaveza države da preuzme sve potrebne mere za zaštitu dece od zanemarivanje, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja i od svake vrste eksploatacije, kao i obaveza svih dečijih i zdravstvenih obrazovnih ustanova, ustanova socijalne zaštite, pravosudnih i drugih sudskih organa, udruženja građana da obaveste javnog tužioca ili organ starateljstva o potrebi i razlozima za zaštitu prava deteta.
Porodični zakon, takođe, ustanovljava pravo deteta na nezavisno zastupanje u slučajevima kolizije interesa deteta i zakonskog zastupnika deteta. Jasno je da je ovo značajno zbog situacije što su vrlo često deca, nažalost, zlostavljana baš od strane svojih zastupnika.
Sledeći vrlo značajan zakon na ovom polju je zakon o zdravstvenoj zaštiti, kojim je garantovano pravo svakog pacijenta da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanja najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti. Na taj način prvi put dete pacijent ima garantovano pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost svoje ličnosti, kao i na uvažavanju njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja.
Htela sam da spomenem i zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, kojim se uvode neke strože kazne za privredni prestup osnivača glasila kada je neprilagođen deci. Ima više primera.
Da nekako sumiram, kolosek borbe za dečija prava i protiv svih mogućih oblika zlostavljanja dece je definisan akcionim planom zaštite dece. Jedan od osnovnih ciljeva plana akcije za decu je zaštita dece od zlostavljanja i zanemarivanja.
U okviru aktivnosti na tom planu, koordinacija Saveta za prava deteta, uz podršku više spomenutog UNICEF-a i pet relevantnih ministarstava naše vlade u resorima socijalne zaštite, obrazovno-vaspitni sistem, sistem zdravstvene zaštite, policije i pravosuđa, kontinuirano se sprovode aktivnosti o zaštiti dece.
Moramo spomenuti i radnu grupu za pravo deteta Skupštine Srbije, koju vodi predsednica Slavica Đukić-Dejanović i čiji su članovi, bez obzira na stranačku pripadnost, vrlo aktivni na ovom polju.
Uočeni problemi u sistemu zaštite dece od prodaje, iskorišćavanja, pornografije i prostitucije su, između ostalog, nizak nivo svesti građana o ovom problemu, a posebno dece, o problemu trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji, nedovoljno razvijen nacionalni sistem zaštite dece od ovih opasnosti, nerazvijen informativni sistem za prikupljanje podataka o ovim problemima, nedovoljna zastupljenost teme trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji u redovnom školskom programu osnovnih i srednjih škola.
Nadam se da ćemo u budućnosti u saradnji sa raznim nevladinim organizacijama i sa Vladom uspeti da bar uvedemo zdravstveno obrazovanje u škole ili da nađemo pilot projekat koji će raditi na raznim pitanjima, između ostalog i informisati decu o opasnostima koje su oko njih.
Rezultati raznih istraživanja pokazuju, na svu sreću, da deca ipak imaju neke osnovne, mada nedovoljne, informacije o eksploataciji i o pojavnim oblicima eksploatacije. Međutim, ono što se vidi iz ovih istraživanja i što je poražavajuće jeste da deca nemaju poverenje da država može da im pruži zaštitu i nisu uopšte upoznati sa mehanizmima zaštite.
Veliki problem predstavlja i činjenica da su im mediji i vršnjaci osnovni izvor informacija, što sa jedne strane pokazuje da država možda do sada nije dovoljno učinila da se neophodne informacije učine dostupnim deci na njima adekvatan način, a s druge strane ukazuje da bi preventivne programe trebalo organizovati putem interaktivne vršnjačke edukacije jer se deca osećaju slobodnijom da o navedenim pojavama i problemima razgovaraju sa njima vrlo bliskim vršnjacima.
Suština posebne krivično-pravne zaštite dece temelji se pre svega na društvenoj potrebi, zajedničkoj potrebi svih nas radi efikasnijeg reagovanja na ugrožavanje i povređivanje lica najmlađih starosnih kategorija, odnosno na činjenici da su ova lica u mnogim situacijama zbog specifičnog uzrasnog i psihofizičkog razvoja mnogo više ugrožena nego veliki, punoletna lica.
Ono što bih želela da naglasim na kraju, to je da sa poslednjim izmenama krivičnog zakonodavstva avgusta 2009. godine za krivično delo trgovine ljudima se ustanovljava mogućnost ublažavanja kazne i ispod zakonskog minimuma, što je vrlo značajno.
Stoga poslanički klub Manjina i SVM će podržati u danu za glasanje ratifikacije, potvrđivanje svih ovih dokumenata. Nadam se da ćemo bar oko Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja imati opšti konsenzus. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Gospođo Čomić, verovatno bi mi trebalo pet minuta da samo pobrojim ove zakone koji su u ovoj objedinjenoj raspravi. To je dosta komplikovano. Mi smo se nešto dogovorili unutar poslaničke grupe da podelimo taj posao, ali opet nećemo moći da obuhvatimo sve te zakone koji su danas u okviru ove spojene tačke dnevnog reda. Radi javnosti, tu postoje neke međunarodne konvencije, protokoli na koje čim to uđe u skupštinsku proceduru mi i ne možemo da imamo neki značajniji uticaj zato što je to po sistemu uzmi ili ostavi.
Radi se o međunarodnim konvencijama i Saveta Evrope. Vidim da je ovde jedan protokol. Odnosi se na ženevske konvencije iz 1949. godine. I to svakako jeste naša obaveza ukoliko želimo da shvatamo priključak sa civilizovanim svetom, ali to je neka naša nasušna potreba. Nije to samo pitanje integracija nego u drugoj polovini 20. veka imperijalizam je kao jednu od svojih tekovina dao spoljnu trgovinu, međunarodne standarde itd. To verovatno i nije veći problem.
Ima nekih drugih stvari koje su stvarno problematične. Naravno, ima neki broj zakona koji se tiču potvrđivanja bilateralnih sporazuma, da li je u pitanju Švajcarska, SAD i ima jedan koji se odnosi na Tursku, neki se odnose na vizne olakšice i putovanje, neki se odnose na diplomatske statuse, odnosno status diplomatskog osoblja, status bračnih drugova diplomatskog osoblja.
Za sve njih je karakteristično to, iznosim stav SRS, što moramo da napravimo jedno razgraničenje. Jer ulazimo u neke bilateralne odnose, pre svega sa prijateljskim zemljama, te odnose produbljujemo, razvijamo ukoliko to prijateljstvo jeste iskreno i na obostranom interesu.
Postoji jedan set, mislim da su tri zakona, o potvrđivanju nekih sporazuma koji su sa Republikom Crnom Gorom. Koliko vidim po ovim datumima to su skorašnji sporazumi - avgust 2009. godine, januar 2010. godine i vidim da je takođe januar 2010. godine. Jedan je sporazum o izručenju, drugi je o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima i pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima. Sad se postavlja pitanje da li su nama takvi sporazumi potrebni? Pa jesu, ako se borimo protiv kriminala.
Kakva nam je praksa sa, recimo, Crnom Gorom - pa, loša, najblaže rečeno loša. Niko ne bi mogao da se pohvali. Da li postoji neko prijateljstvo? Postoji između građana, naroda koji žive u Crnoj Gori, i građana Republike Srbije. Što se tiče vlasti u Crnoj Gori - ista meta isto rastojanje. Praktično od 1995/96. godine Milo Đukanović je na sve moguće načine krenuo da pomogne da se sruši režim gospođe Slavice Đukić-Dejanović, da se sruši taj režim.
Branio sam državu, nisam branio režim. SRS je branila državu i interese građana, nije branila neki režim. Često sam obilazio tamo tu Crnu Goru, gledao šta ide, kako ide i svima je bilo jasno da to klizi, da to odlazi, ali ne samo što odlazi, nego ide i antagonizam.
Međutim, ima nešto što nije otišlo, što je ostalo kao saradnja, a to je organizovani kriminal. Crna Gora je bila poprilično sigurna kuća za kriminalce iz Republike Srbije. Kad kažem "iz Republike Srbije" nemojte to samo da vezujete za prebivalište, državljanstvo, nego i kao teritoriju gde kriminalac ordinira.
Pa beše i priča o tome da je Zlatibor najvažnija destinacija za zimovanje ljudi iz Crne Gore. Pa ispade vole pršutu. Međutim, nije vole pršutu, nego tamo se vrši primopredaja materijala - ovi robu, ovi pare. Tamo smo počeli da gledamo prvo one lepe džipove, pa uglađene ljude, koji nam svojim izgledom demonstriraju evropske vrednosti.
Tek pre jedno otprilike sedam-osam meseci ova vlast je shvatila, možda je ona to i ranije shvatila, ali počeli su da malo ozbiljnije razmišljaju da neko zabija nož u leđa. Sećate se? Srbija je nekako uspela u Generalnoj skupštini da izdejstvuje jednu odluku da se pokrene postupak da bi se dobilo savetodavno mišljenje o samom proglašenju nezavisnosti Kosova, ali odmah dan sutra Crna Gora priznala nezavisno Kosovo. Pa su otvorili ambasade, pa da vam ne pričam tamo Ulcinj, Utjeha i onaj deo tamo, sad se više ne zna ni katastarski ko je vlasnik.
Jednostavno, vlast u Crnoj Gori, potenciram vlast, režim Mila Đukanovića, on se trka sa Knjazom Nikolom, da vide ko će u istoriji Crne Gore da bude zapamćen kao najduži diktator ili vladalac. Mada teško da može Knjaza Nikolu da pretekne. Ali, očigledno da gura.
Nekada je bio najmlađi premijer, vidite sad koliko to već slavi, skoro 20 godina koliko je već na vlasti. Jedno vreme nije bio, ali vrag odneo šalu, brže se vratio.
Sad se postavlja pitanje šta njih obavezuje, kad kažem njih – vlast u Crnoj Gori? Da li ih obavezuje Ustav, zakon, međunarodna konvencija, propis ili surovi lični interes? Juče su ili prekjuče u parlamentu Crne Gore imali raspravu o poverenju Vladi Mila Đukanovića. Znate koja je argumentacija korišćena - ono što je SRS napisala 2001. godine u knjizi "Cane Žabac, balkanski kralj duvanske mafije" tako valjda nešto beše.
Ali, kada se to napisalo vlast u Srbiji se smejala, kaže – to Šešelj nešto opet, teorija zavere, kakav Cane krojač, kakvi ovi, kakvi đavoli, to nema ništa itd. I to smo opisali i šta je rekao Srećko Kesner. Ovde kažu, u to vreme Vlada kaže – to je sve izmislila Fabrika duvana iz Rovinja. Kaže to je sukob tih duvanskih mafija. Onda pogledasmo te knjige, pa videsmo u Njujorku se vodi postupak protiv velikih proizvođača, Filipa Morisa, Britiš tabaka itd.
Beše u to vreme neki veliki ekspert ovde kod nas i on pozva FIU, znate onu agenciju, beše tamo onaj Volf Minić, pa ga ovi ovde odmah uhapsiše. Neovlašćeno nosi pištolj ili beše nešto oko kola itd. I sve se zataškavalo. Mi pričali, upozoravali, vi se smejali. Slatko ste se smejali, to moram da vam kažem.
Beše nagrada – ko da neke podatke, dobiće po 300 hiljada maraka da se reši nešto što je ostalo iz prošlosti. Vojislav Šešelj napisa to, vi se opet smejete. Ubiste se od smeha.
Mi pričasmo da Milo Đukanović na šest meseci šalje sestru advokata u Bari da malo odnese onom tužiocu da se zataška to tamo - vi se ubiste od smeha. Vodiste postupak protiv Vojislava Šešelja zbog klevete. Jeste, a tužilac zbog uznemiravanja javnosti. Pa ostade u istoriji Danko Laušević sudija, koji je presudio, a zaboravio na imunitet. U to vreme ministar Vladan Batić se krstio levom i desnom rukom, kakvi ljudi postoje u sudu. Vi se smejete ponovo, slatko ste se nasmejali.
Pričasmo o tome da to menja svoj oblik. Poneki put ovde u šali, kad vi dignete galamu na pušače kažem - ne dirajte pušače, oni redovno finansiraju i mafiju i državu, svako jutro na trafici. Rekoše strani proizvođači, ako mi otkupimo ove fabrike u Srbiji prekinuće se šverc - procveta šverc. Rekosmo da bambadava to vi prodaste tamo, a sad vi napadate nekoga ko je prodao Duvansku industriju u Nišu. Sve smo vas na vreme upozoravali. A vi se ubiste od smeha. Slatko se nasmejaste.
Naravno, kao pre jedno pola sata, gluposti, teorija zavere, i one kvalifikacije, i terate vi to, ne ljutim se, već sam naviko. Vi kad nekoga napadate, taj može da se ponosi. Kao što je sramota, kad NATO pakt časti nekoga sa nekim odlikovanjem, kao veliki fan NATO pakta. Skoro dobi jedan to odlikovanje, a to da se naježi čovek, da ti je neprijatno, onaj ko te bombardovao, da te časti nečim, pa kaže - to je naš pravi predstavnik u Srbiji. Bruka i sramota, ali on se čovek time ponosi, šta da mu radim. Sve vas na vreme upozorava, smo, apsolutno sve.
Mogu da vam pričam i o švercu od Nikšića preko Milića, boksita, cigareta, goriva - sve je to išlo. Država je morala da zna. Nije država to mogla da, kako država, stavi šaku na oči, i kaže – nema. Sve je u redu. Mir, mir niko nije kriv, sve je fino. Ali, kad se smanji bara, znate, smanji se bara, krokodili malo se ugoje, onda počne da igra meca i postaje vrlo, vrlo opasno.
Možda vam ovo deluje malo šaljivo, ali sam pokušao da vam objasnim da politički razlozi za naše nezadovoljstvo kao države prema onome što vlast u Crnoj Gori radi prema nama postoje i da je naša ljutnja opravdana, to je valjda jasno.
Što se tiče te ekonomske saradnje, izvinite molim vas, otkad je platni promet u Srbiji i regionu prešao i nalazi se u rukama banaka, država je izgubila sve mogućnosti da kontroliše tok novca, sve. Sada ono što je bio unutrašnji promet, sada je spoljnotrgovinski promet. Ono što je bilo unutrašnje plaćanje, sada je plaćanje prema inostranstvu. Ide preko banaka konto-korentnih računa, kad se to zavrti u okviru jedne iste banke, pod istim nazivom, koja posluje na celoj teritoriji bivše SFRJ.
Odete u Sarajevo, pogledate reklame za banke, isto kao da ste u Beogradu. Odete u Podgoricu, isto kao da ste u Beogradu, i nazivi banaka, i bankomati, i ono trkanje, jedna pored druge otvaraju itd. Odete u Budimpeštu isto, odete u Prištinu isto. Gde je tu država? Ona se sporadično javi kada je u pitanju neki interes. Da li je to državni ili neki lični? Verovatno više kada je u pitanju neki lični, kada se nekome pripreti i postanje smetnja organizovanom kriminalu.
Ovo pričam da bi se shvatilo da je mala vajda od ovih sporazuma kada je u pitanju Crna Gora, jer će na prvo mesto da se stavi pre svega interes Mila Đukanovića i ono što je oko njega, i što njega okružuje. On ima svoje eksponente ovde u Beogradu. Oni se hvale, i Beograd i Srbija treba stvarno da se ponose. Zašto?
Zato što smo očigledno najbolja država u regionu. Svako bi hteo da bude izbeglica u Srbiji, ne bi hteo da bude u Hrvatskoj. Petsto hiljada izbeglica imamo ovde. Valjda je to dokaz da ih je neko proterao sa neke teritorije. Multietničnost je ostala u Srbiji. Ima incidenata, nekog narušavanja, ali ne može da pokvari to.
Ima nekog loma i na tim fudbalskim utakmicama sa navijačima, ali očigledno to BIA drži da bi policiju trenirala jer ovako bi se zapustili, nema nikakvih sukoba, da održavaju kondiciju, jer se neverovatne stvari dešavaju. Na zvezdinom severu pobiju se međusobno navijači istog tima. Kako je to moguće spontano? To nije spontano, nego verovatno policija trenira strogoću, da opravda što drži one kacige. Treba da se prekine sa ovom glumom.
Znate, imamo sad situaciju da organizovani kriminal kontroliše političke stranke. Daću vam samo jednu temu za razmišljanje, možete posle svi da osporavate, da kažete da Krasić nije u pravu.
Recimo, imate ove izbore u Aranđelovcu. Tajkuni i predstavnici organizovanog kriminala su zainteresovani da pobede njihovi. Ko su njihovi? Njih to uopšte ne interesuje. Oni će da daju jednoj stranci, drugoj stranci, trećoj stranci, da bi bili sigurno da bilo koja stranka ako pobedi njihov kriminal neće da se dira.
Vrlo prosto i jednostavno. Mišković, Beko, oni će da finansiraju sve osim SRS. Zašto? Kontrolišu i vlast i opoziciju. Mediji su u rukama organizovanog kriminala. Kako procene, neko će da bude i najlepši, najpametniji, najbogatiji, evropski tip. Tri put se tušira, znate, on je za Evropu. Ovaj se tušira subotom, kad ga privedu, on nije evropski tip. To su ti kriterijumi. I narod i političari samo zaluđeni, misle radi se neki državni poso, a radi se poso za neke druge.
Da je Ivica Dačić kojim slučajem bio juče onako baš spreman, mogao je da ode u sindikat i da pohapsi sve. Tamo su bili predstavnici sindikata, Vlade i tajkuna. Oni pričaju o svojim interesima. Ovde se parlamentarna rasprava završi preko medija dva meseca pre nego što dođe zakon u Narodnu skupštinu.
Kreira se već javno mnjenje i onda dođe ovde i kada dođe ovde u poslepodnevnim satima Narodna skupština desetkovana, samo 10% od ukupnog broja poslanika je tu. Koji? Jedini te isti uvek. Ista meta, isto rastojanje. Mi kritikujemo, iznosimo argumentaciju, podnosimo dokaze, tražimo da se reši itd, vi se smeškate. Sad će Nataša da vam pokaže knjigu i povodom te knjige ste se smeškali i meca zaigrala.
Zaigrala zato što koristoljubivost kod onih ljudi koji koordiniraju unutar organizovanog kriminala ne zna za granice. Svako može da im smeta i svako može da im bude pogodan.
Do pre nekoliko dana uopšte nisam znao da postoji prezime Šarić. I danas sumnjam da taj čovek postoji, verujte. Možda ne postoji taj čovek. Da čovek koga niko živi ne zna organizuje kriminalnu grupu od, kako kažu, 200 do 400 ljudi i da milijardu i 300 i nešto miliona evra opere, da to uđe u legalne tokove, pa ljudi, to neće da vam poveruju ni deca koja idu sa roditeljima do autobuske stanice.
Ko će da veruje u to? Gde je tu bila država? Gde su tu bili predstavnici vlasti? Zar je moguće da svaka organizovana kriminalna grupa u svakoj državnoj instituciji ima svoje, da ne idem dalje, makar špijune? Da organizovana grupa bude brža od države za dva koraka, a ovde slušamo kako nam se kunu ministri da organizovani kriminal u sukobu sa državom ima da izgubi borbu. Niko nije pobedio državu. Pa neće oni da pobeđuju državu, oni već imaju svoje u vlasti.
Sada ispada ovo što pričam da se borim protiv vetrenjače. Opet ćete slatko da se nasmejte. Nema nikakvih problema, smeškajte se do mile volje, samo se vi smejte, ali to je naša realnost. Nije valjda da Cvetković stavi šaku na čelo i nema, sve je u redu, puj pike ne važi. To su ti naši problemi.
Molim vas, mi na ovom zasedanju imamo 90 i nešto zakona. Aman ljudi, pa to je uvredljivo. Sada je 14 zakona spojeno u jednu raspravu. Ko će to ozbiljno da pogleda? Pazite, sa ovakvim načinom rada devalvirate sve ove međunarodne konvencije. Da nije Elvira onako lepo ispričala o ove dve konvencije Saveta Evrope, ostalo bi nezabeleženo da je i to bilo na dnevnom redu. (Aplauz.)

Pošto niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika ne želi više reč, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe LDP, G 17 plus i SRS.

Dajem reč narodnom poslaniku Vjerici Radeti, pošto gospodin Zoran Ostojić nije tu.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo radi javnosti citiraću član 98. Ustava Republike Srbije koji kaže da je Narodna skupština najviše predstavničko telo i  nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji.
Zaista je ogromna državna šteta što poslanici vladajuće koalicije ne vode računa o dostojanstvu Narodne skupštine. To pokazuju tako što ne žele da učestvuju u radu, tako što ne sede u sali dok se raspravlja o ovako značajnim tačkama dnevnog reda, tako što dopuste da se Vlada poigrava Skupštinom, sad naravno neću da gubim vreme da citiram svih 14 predloga zakona, ali recimo da prihvate da se u objedinjenoj raspravi raspravlja o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Kraljevine Norveške o olakšanoj proceduri za izdavanje viza, pa Predlogu zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, recimo, Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja itd.
Dakle, da li postoji ijedna dodirna tačka između samo ovih koje sam kao primer navela? Ako možete to da potkrepite nekom činjenicom i ubedite me da nismo u pravu, mi ćemo to da priznamo. Ali, nemoguće je. Ne možete u to da nas ubedite.
Zašto vladajuća većina ne vodi računa o dostojanstvu parlamenta? Zato što je gospođa Čomić pre vas ovde pročitala imena 20-ak ljudi, predstavnika različitih ministarstava, koje ste, ona reče, vi pozvali da danas prisustvuju radu parlamenta na temu ovih 14 tačaka dnevnog reda. Da li je moguće da Vladu baš briga zato što ih je predsednik parlamenta pozvala da učestvuju u radu i da ovde nema predstavnika Vlade? Tu jeste gospodin Šutanovac i mi smo danas u toku dana dobili obaveštenje da će on da bude ovlašćen i za ove tačke dnevnog reda.
Nemamo mi ništa protiv, ali je providno i očigledno je. Gospodin Šutanovac je danas bio tu po tačkama dnevnog reda za koje jeste i kvalifikovan i pozvan da učestvuje u radu po tim tačkama dnevnog reda i onda, otprilike, kad je već tu, izgubio je dan pa neka bude do kraja, a još će Skupština da radi i bez pauze, pa će pauza biti, gospođa Čomić nas obaveštava, negde oko 16,45 časova, po njenoj proceni. Šta onda? Pauza će biti do 17,45 časova, pa ćemo da nastavimo da radimo do 18? Dakle, ovo je vrlo neozbiljno i neodgovorno, gospođo predsedniče Narodne skupštine.
U ime građana Republike Srbije i u ime dostojanstva ovog doma, molimo vas da učinite nešto. Nemojte posle da kažete da su nam krivi novinari, da su nam krivi mediji. Sami sebi pravimo ovako lošu atmosferu. To nije dobro, verujte. Nije dobro po državne interese.