Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 113 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Izvolite.
Konstatujem da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika, odnosno da je trenutno u sali više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: narodna poslanica Slavica Đukić-Dejanović i narodni poslanik Konstantin Arsenović.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je, predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, pored predstavnika predlagača Ivice Dačića, prvog potpredsednika Vlade, zamenika predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova i Svetozara Čiplić ministra za ljudska i manjinska prava, pozvala da sednici prisustvuju i Vladimir Cucić, komesar za izbeglice, Svetlana Velimirović, zamenika komesara za izbeglice, Danijela Popović-Roko, pomoćnica komesara za izbeglice i Milorad Todorović, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O IZBEGLICAMA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Milorad Buha, Snežana Stojanović-Plavšić, Marina Toman, Vjerica Radeta, Dobrislav Prelić, Milan Škrbić, Aleksandar Martinović, Dušan Marić, zajedno narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Nikola Lazić, Donka Banović i Milan Dimitrijević, Janko Veselinović i zajedno narodni poslanici Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković i Dragan Čolić.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo, pisanim putem, povukla je 7. aprila 2010. godine sve amandmane koje je podnela na Predlog zakona, članovi 4, 5, 8. i 19.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na osnovu člana 27. koji obavezuje predsedavajućeg da se stara o redu, o usklađenom radu radnih tela, obaveštavam narodne poslanike da Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja, nije održao sednicu koja je zakazana za 10.00 časova, zbog nedostatka kvoruma na sednici. Sednica Zakonodavnog odbora je odložena, te će današnji pretres u pojedinostima teći na osnovu toga što možemo da vodimo raspravu u pojedinostima i bez mišljenja nadležnih odbora, koliko god to bilo efikasnije za rad, da mišljenje postoji. Pošto me predsednik Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, narodni poslanik Meho Omerović, obavestio da postoje dogovori o prihvatanju pojedinih amandmana koje su podneli narodni poslanici, kao i da je postojala potreba, da shodno odredbi Poslovnika, o mogućnosti da Odbor podnese amandman, a pre otvaranja rasprave u pojedinostima, da se poboljšaju određene odredbe zakona. Vlada nam je dostavila mišljenje, a ministar Svetozar Čiplić će obavljati svoj posao komentara, u ime Vlade čiji je predstavnik.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, podneo sam amandman na član 1. zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i predložio sledeću formulaciju u članu 1. stav 1. ovog zakona – ''Srbima i građanima drugih nacionalnosti koji su usled posledica genocida i etničkog čišćenja srpskog naroda iz bivših jugoslovenskih republika, od 1991. go 1998. godine, izbegli ili prognani iz bivših jugoslovenskih republika na teritoriju Republike Srbije, a ne mogu ili, zbog straha od progona ili diskriminacije ne žele, da se vrate na teritoriju sa koje su izbegli, uključujući i lica koja su se opredelila za integraciju, obezbeđuje se, u skladu sa odredbama ovog zakona, zbrinjavanje radi zadovoljavanja njihovih osnovnih životnih potreba i pruža pomoć u procesu integracija.
Šta je suština ovog amandmana? Suština je u tome da u Predlogu Vlade ne postoji notorna činjenica i sve ono što je utvrđeno u aktima koji se odnose na kontratužbu Republike Srbije, pred Međunarodnim sudom pravde, a odnosi se na kontratužbu Hrvatske koja je podneta Međunarodnom sudu pravde iz 1999. godine, kojom je utvrđena odgovornost za genocid na hrvatskim narodom.
Kontratužbom koju je sačinio ''pravni tim'' Vlade Republike Srbije, konstatovano je da je učinjen genocid i etničko čišćenje. Pozvaću se na saopštenja sredstava informisanja koja su izneta u javnost. Pozvaću se i na određene izjave ''pravnog tima'' koji je radio na ovoj kontratužbi i pozvaću se na izjave predsednika Republike, predsednika Vlade, ministra spoljnih poslova, koji su u svojim izjavama izneli notornu činjenicu da je nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj učinjen genocid i etničko čišćenje.
Da krenemo od izjave predsednika Republike (to je izjava koju smo mogli videti na RTS) od 30. decembra 2009. godine, gde on kaže sledeće: "Nakon konsultacija koje sam u toku dana imao sa premijerom srpske Vlade, Mirkom Cvetkovićem, odlučeno je da nadležne institucije države Srbije pokrenu kontratužbu protiv Hrvatske za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, kao i odgovor na tužbu Republike Hrvatske."
Nadalje, pozvaću se na izjavu predsednika Vlade, koji je, takođe, u medijima rekao da je Vlada Republike Srbije izazvana hrvatskom tužbom ušla u postupak izrade kontratužbe, i to, kaže, u sporu sa Republikom Hrvatskom za genocid nad srpskim narodom koji se dogodio u periodu od 1991. do 1995. godine.
Pozvaću se ovde i na izjavu predsednika Komisije za izradu kontratužbe, koji je u medijima izneo sledeće, govoreći o tužbi (to je malo duža izjava, ali ću ga samo citirati u nekoliko rečenica) kaže: "Tražimo da sud utvrdi da je Republika Hrvatska prekršila obaveze iz Konvencije za vreme i posle operacije "Oluja" u avgustu 1995. godine, počinivši u nameri da uništi etničke Srbe koji su živeli u regiji Krajina u Hrvatskoj sledeća dela: ubijanje pripadnika te grupe, uzrokovanje teških, fizičkih i mentalnih povreda pripadnika te grupe i namerno ih podvrgavali takvim životnim uslovima koji dovode do njihovog uništavanja, te što je propustila i još uvek propušta da kazni počinioce zločina genocida nad srpskom etničkom zajednicom koja je živela u regiji Krajina."
Nadalje se traži da se kršenje međunarodnog prava utvrdi i da se odgovornost stavi u državne institucije Republike Hrvatske, da se preduzmu neophodne mere za suđenje počiniocima, zatim, da se uspostave sve neophodne mere, da se obezbedi siguran i bezbedan povratak pripadnika srpske etničke grupe iz Republike Hrvatske i da osigura uslove za njihov miran i normalan život.
Sve su ovo činjenice koje govore da je nad Srbima iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske učinjen genocid i etničko čišćenje, potvrđene od strane i predsednika ove države, premijera ove države, državne Komisije koja je radila na izradi kontratužbe. U medijima smo mogli u periodu kada je podnošena kontratužba čuti izjave brojnih političkih faktora, predstavnika državnih institucija koje su ukazivale da je stvarno nesporno učinjen genocid.
Nažalost, predlagač ovoga akta zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama nije naveo nesporno utvrđenu činjenicu da je nad Srbima učinjen genocid i etničko čišćenje. Ova istorijska greška predlagača nije slučajna, a da nije slučajna govore nam i poslednji podaci o dogovorima između predsednika Republike gospodina Tadića i predsednika Hrvatske Josipovića, koji se iza zatvorenih vrata, sakriveni od javnosti, dogovaraju o povlačenju tužbe.
Samo da ukažem da je OUN, kada je donosila Rezoluciju o genocidu, Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, jasno navela da je genocid i sakrivanje činjenica genocidne namere, a u ovom slučaju je evidentno bila i postojala genocidna namera da se Srbi pobiju, da se Srbi proteraju, da se Srbi pokrste. U ovom slučaju predsednik ove države neovlašćeno iza zatvorenih vrata pregovara o povlačenju tužbe, čime se sakrivaju genocidne radnje.
Ova država ne čini ništa da se otklone posledice genocidnih radnji i aktivnosti Hrvatske države u periodu od 1991. do 1995. godine, a evidentno postoje činjenice da se prava izbeglica, koja su međunarodno utvrđena, koja postoje prema odredbama međunarodnog prava, koja su stečena prava, koja se ne mogu uskratiti i prema nacionalnom pravu i prema međunarodnom pravu. Nažalost, gotovo ni jedno od tih oduzetih prava nije vraćeno od strane Hrvatske države.
Zašto ova država ćuti o oduzetim pravima, i kolektivnim i individualnim? I kod kolektivnih prava, znači, od prava na državotvornost i ravnopravnost, što nam pripada, govorim o srpskom narodu, još od 1471. godine, kada je utvrđeno prvo pravo na samoupravu, na samostalno sudstvo, u periodu mađarske vlasti, zatim, u periodu formiranja vojne Krajine. A, posle austrijski carevi 1630, 1690. davali su pravo Srbima na samoupravu, pravo na samoopredeljenje. Pravo na ravnopravnost imali smo po svim hrvatskim ustavima. Nažalost, ustaška vlast 1990. godine oduzela nam je pravo na konstitutivnost, na ravnopravnost, izgubili smo pravo na državljanstvo, što je jedinstven primer u istoriji sveta, da se jednom narodu oduzme pravo državljanstva.
Svi Srbi koji su morali zbog genocida i etničkog čišćenja napustiti Republiku Hrvatsku morali su podnositi ponovo zahtev za državljanstvo i danas gotovo polovina Srba nema hrvatsko državljanstvo, premda potiču sa tog područja, potiču sa etnički čistih srpskih teritorija. To je direktno kršenje odredaba međunarodnog prava. Pored toga, mi smo izgubili pravo na ravnopravnu upotrebu jezika i pisma, pravo na slobodno ispovedanje svoje vere, itd.
Postoje podaci Srpske pravoslavne crkve iz 2006. godine, kada je episkop zagrebačko-ljubljanski izneo podatak da je u periodu od 1990. do 2006. godine pokršteno oko 30.000 hiljada Srba, sada je taj broj daleko veći. Pokrštavanje predstavlja, takođe, genocidnu meru, jer postoji genocidna namera. Nažalost, međunarodne snage ne čine ništa da spreče pokrštavanje, da nam pomognu da se vratimo slobodno i bezbedno na svoja ognjišta, da možemo uživati svoju imovinu. Pored tih prava moramo ukazati na mnoga druga prava, od prava na besplatnu podelu akcija, koju, nažalost, nismo dobili ni ovde, ni u Hrvatskoj. Jedino Srbi iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske nisu dobili niti jedan dinar od bivše društvene svojine, a prema odredbama (bivšeg) saveznog zakona iz 1990. i 1991. godine, to nam pravo pripada.
Oštećeni smo kod penzija. Srbi iz Republike Srpske Krajine nisu dobijali penziju od 1991. do 1998. godine. Nažalost, i dan-danas imamo Srbe koji čekaju na šalterima PIO da dobiju i ostvare svoje davno stečeno pravo, pravno na penziju, itd. To su ogromna prava.
Ali, da se vratimo na genocid i etničko čišćenje.
Začuđuje da ova vlada reterira od zvaničnog stava, odnosno predlagač ovog zakona reterira od zvaničnog stava državnih organa. Ako je predsednik Republike istakao da je počinjen genocid nad Srbima, ako je tu učinio predsednik Vlade, ako je to učinio državni tim koji je sačinio kontratužbu, ko ima pravo, ko ima tu snagu da izbriše genocidne radnje protiv srpskog naroda? U ovom zakonu to ne postoji.
U obrazloženju koje sam dobio, jer sam tražio amandmanom da se ugrade termini "genocid" i "etničko čišćenje", dat je sledeći odgovor – ''Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je definicija predviđena članom 1. Predloga zakona, a u skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica iz 1951. godine i prilagođena je sadašnjoj situaciji u kojoj se izbegla lica nalaze. Na ovaj način se bolje definiše položaj izbeglica i omogućava da odluka o načinu trajnog rešavanja izbegličkog problema zaista bude dobrovoljna i ostvarljiva. Takođe, definicija predviđena članom 1. Predloga zakona u daleko većoj meri omogućava rešavanje zaostalih problema izbeglica iz bivših republika SFRJ.''
Ovo je nakaradno tumačenje dato iz Vlade. Ne znam ni sam iz čega je proizašlo. Zašto licemernost u slučaju izbeglica? Ovo je licemeran odgovor, jer na jednom mestu kažemo da je počinjen genocid, a na drugoj strani kažemo da tog genocida nije bilo. Iz ovog obrazloženja se vidi i poziva se na Konvenciju o statusu izbeglica iz 1951. godine. Kaže da je to napravljeno u skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica. U Konvenciji o statusu izbeglica, koja je doneta 1951. godine i usvojena 1951. od većine država, jasno stoji obaveza države primaoca, a i države odakle su lica izbegla da se izbeglički status dovede do kraja, da se izbeglice vrate u državu. Ukoliko dobrovoljnom izjavom izbeglice isti se ne želi vratiti u državu odakle je proteran, u ovom slučaju se radi o progonu, on se može integrisati u državi gde se nalazi, ako prihvata. Međutim, izbeglice žele da se vrate i fizički u velikom broju, ali prevashodno žele svoju imovinu i svoja prava.
To govori Konvencija o statusu izbeglica. Nažalost, fizičkog, bezbednog, slobodnog povratka Srba u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Hrvatsku nema. Vratilo se svega 5 do 8% Srba. Između 40 i 50 hiljada Srba fizički se stvarno vratilo, i to uglavnom staračka domaćinstva. Mladi ljudi se tamo ne vraćaju. Zašto? Zbog diskriminacije, zbog progona, zbog mnogobrojnih incidenata koji su bili u periodu povratka, bacanja bombi, paljenje kuća, paljenje letine itd. Fizički povratak Srba u Republiku Hrvatsku nije moguć. Zbog toga se Srbi tamo ne vraćaju.
Začuđuje zašto svetski standardi, evropski standardi ovog trenutka ne dođu u obzir? Zašto se ne prihvate? Zašto se ne implementiraju? Zašto se ne sprovedu? Ako je penzija stečeno pravo, ona pripada svakome ko je dobio, pa i najvećem kriminalcu koji je završio u zatvoru i izdržava najstrožu kaznu. To pravo se ne može uskratiti. Zašto je Srbima to pravo uskraćeno?
Rekao sam desetine puta u ovom parlamentu da se ne radi o malom pravu, to je pravo koje se iskazuje u milijardama evra. Udruženje penzionera Republike Srpske Krajine u Beogradu kaže da je to oko 18 milijardi. Isto tako, Udruženje penzionera u Vukovaru kaže da je to oko 17 milijarde evra osnovice, plus zatezne kamate, ono što pripada po sudskoj praksi u ovakvim slučajevima. Da li su to mala sredstva? Zašto ova država ne pomogne da se ta sredstva u bilo kojoj formi ostvare, ako je to stečeno pravo, ako je to svetski standard?
Ni u jednom zvaničnom aktu državnih organa Republike Srbije nisam video sledeću stvar – pravo na akcije, na besplatnu podelu akcija. Moram upozoriti državne organe Republike Srbije da postoje jasno normirani akti o pravu građana Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske koji se nalaze u Republici Srbiji, a to su dva Savezna zakona iz 1990. i 1991. godine, koji nam to pravo omogućavaju. Niti su Srbi to pravo mogli ostvariti u Republici Hrvatskoj, a izmenama i dopunama Zakona u parlamentu Republike Srbije 2007. godine to pravo nije priznato izbeglicama.
Danas u Srbiji ima oko 150 hiljada izbeglica koje to pravo nisu ostvarile. Zašto su diskriminisani? Ministre, to je vaše pravo. Obraćao sam vam se u nekoliko navrata, tražio i zahtevao u ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, da se razmotri to pravo. Vi mi odgovarate sa hrpom pravnih normi, a nijednog trenutka niste ukazali, niste pogodili pravu normu koja nam to pravo i omogućava. Morate se pozabaviti time, ima oko 150 hiljada porodica kojima je uskraćeno to pravo. Nije to mali broj. To su milionske svote. Danas jedna porodica može da očekuje tri, četiri ili dve hiljade evra od besplatne podele akcija ili određenog prava na akcije, u toj podeli društvene svojine to pravo nama pripada. Srbi su ga ostvarili kroz neposredan rad i svoje učešće u društvenom, privrednom, ekonomskom životu u Republici Hrvatskoj, onoj Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. To pravo pripada.
Vi kao ministar sada ste vi tu, zato vam to i govorim. To morate pokrenuti, to pitanje se mora pokrenuti. Ako je to pravo pripalo, za nekoliko miliona Srba u Srbiji, Makedoniji, Sloveniji, Hrvatskoj, u BiH, zašto je to pravo uskraćeno Srbima?
Ovde je prisutan državni sekretar MUP-a. Moram još jednom upozoriti na ogromne probleme Srba Krajišnika koji su sada u izbegličkom statusu, pa čak i na one situacije kada Srbi imaju srpsko državljanstvo a nemaju ličnu kartu, pa čak i na one koji imaju ličnu kartu. Kada se menja lični status, tražite od Srba da odlaze u Republiku Hrvatsku, troše ogromna sredstva na put, plaćaju tamo ogromne takse na državna dokumenta Republike Hrvatske, prilikom dobijanja određenih prava iz socijalnih osiguranja, određenih prava iz radno-pravnog statusa, određenih drugih prava, pa čak i kod dobijanja ličnih dokumenata i putnih isprava itd, odredbe iste ove međunarodne Konvencije o statusu izbeglica jasno kažu da se mora priznati postojeći dokument.
Državni organ, odnosno MUP ima urednu evidenciju o svakoj izbeglici, jer je isti taj organ izdao izbegličku legitimaciju ili ličnu, kartu, ili putnu ispravu izbeglici. U bazi podataka MUP nalaze se svi neophodni podaci za svaki drugi dokument i na osnovu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, to su odredbe člana 161. i 162, imate obavezu da izdate dokument, ne da terate čoveka da ide u Hrvatsku. Samo na jednom primeru ću pokušati da objasnim koliki su to troškovi za građane, a koliki za ovu državu.
U poslednjih desetak godina, Srbi da bi dobili lična dokumenta, da bi dobili status građana ovde u Republici Srbiji morali su odlaziti u Hrvatsku i za uverenje o državljanstvu Republike Hrvatske i za izvod iz Matične knjige rođenih, i za izvode iz Matične knjige venčanih i za izvod iz mnogobrojnih drugih matičnih knjiga. I, od 300.000, 350.000 izbeglica koji su odlazili u Republiku Hrvatsku, recimo, da je svake godine otišlo samo sto hiljada, njihovi putni troškovi, njihovo gubljenje vremena, jer im treba jedan ili dva dana treba da odu tamo i da se vrate, pored toga moraju platiti administrativnu taksu u Hrvatskoj, koja nije mala, koja se kreće od 2.000 pa naviše, sve to kad se presabere to je, nekih, 150 do 200 evra za svakog pojedinca koji odlazi tamo. Da ne govorim o gubljenju vremena, o strahu da li će biti uhapšen, neće, da li će biti priveden, da li će biti saslušavan itd. i mnogobrojne druge neprijatne situacije koje su imali Srbi prilikom prelaska državne granice i ulaska u Republiku Hrvatsku.
Kada ovih sto hiljada pomnožimo sa 150 do 200 dolazimo do iznosa od 15 do 20 miliona evra. Dakle, 15 ili 20 miliona evra, znate i sami da je to bogatstvo za ovu državu, a mi to poklanjamo. Mi imamo instrumente, imamo zakonska ovlašćenja i na temelju Konvencije o statusu izbeglica, međunarodne konvencije, koja nam kaže da je stari dokument validan dokument za državni organ, u ovom slučaju, Republike Srbije, MUP. Ministru unutrašnjih poslova sam ukazivao, ukazivao sam državnom sekretaru, međutim, reakcije nema. I dan-danas koristite to.
Imamo u Zakonu o opštem upravnom postupku čl. 161. i 162. kod onih evidencija i baze podataka koje postoje u MUP, to vam je i zakonska obaveza, a ne da šaljete ljude tamo da gube vreme, gube novac i zajednički gubimo svi mnogo. Ne primenjujete tu odredbu.
Pored toga, dete koje je rođeno u Republici Srpskoj Krajini u periodu od 1991. do 1995. godine je nepostojeće dete. Ono mora i pred jednim državnim organima i pred drugim državnim organima ponovo sprovoditi postupak za dokazivanje da je rođeno od oca i od majke, da je rođeno tada i tada. Zašto? Zato što ni državni organi Republike Hrvatske ni državni organi Republike Srbije ne priznaju državna akta Republike Srpske Krajine. Znači, ne prihvata se nešto što je notorno.
Završio bih ovim. Hvala vam. (Aplauz)

Od vreme ovlašćenog predstavnika iskorišćeno je od 15 minuta, i sedam minuta i 30 sekundi od vremena Poslaničke grupe SRS.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Hvala predsedavajuća, poštovani ministre, poštovana gospodo iz Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, oko nekih konstatacija bih se možda mogao složiti sa kolegom Buhom kada je u pitanju činjenica da su Srbi prognani, proterani iz Republike Hrvatske, da njima nisu stvoreni adekvatni uslovi da se tamo vrate i to čini mi se nikome ovde u sali nije sporno.
Međutim, danas razgovaramo o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i nije predmet izmena i dopuna Zakona o izbeglicama deklarisanje fakata koji su pričinjeni prilikom operacija "Bljesak", "Oluja" itd. Tu imam primedbu na diskusiju gospodina Buhe.
Druga primedba jeste konstatacija da se, na neki način, pokazuje negativan stav na konto razgovora koje imaju zvaničnici Republike Srbije i Republike Hrvatske, odnosno predsednik Tadić i predsednik Josipović, govori se o razgovorima iza zatvorenih vrata. Nisam sasvim siguran šta vam to znači. Evo, trenutno smo u sali, sva vrata su zatvorena, razgovaramo, a opet nema nikakvih tajni. Mislim da su ti razgovori prilično transparentni i da bi trebalo da doprinesu poboljšanju položaja, pre svega, Srba u Hrvatskoj kroz stvaranje boljih uslova za povratak i, kako vi kažete, sa čime se apsolutno slažem, pristupu pravima. Dakle, vraćanje imovine, kuća, zemlje, obnova te imovine, pristup drugim pravima, kao što su prava iz penzijskog osiguranja, akcije itd. Nisu uopšte sporna ta prava, da su ona na neki način, još uvek, u najvećoj meri, nedostupna, dobrom delu, ljudima koji žive u Srbiji. Međutim, neka ta pitanja nisu predmet ovih izmena i dopuna. To jeste obaveza i države Srbije, pre svega, da preko međunarodne zajednice, međunarodnih institucija, kroz bilateralne razgovore sa ključnim, evropskim i svetskim silama, značajnim državama koje iole mogu da pomognu u rešavanju ovih pitanja, da razgovara i o položaju Srba u Hrvatskoj.
Podsetiću vas da je nedavno doneta Deklaracija u Evropskom savetu oko položaja Srba u Hrvatskoj, što je, takođe, bio doprinos predstavnika ovog parlamenta, gde su učestvovali i predstavnici vaše stranke. Složićete se, verovatno, sa mnom da ova vlada i predsednik Republike, gospodin Tadić, čine ozbiljne napore kako bi ukazali na problem Srba u Hrvatskoj, a ova vlada i institucija kao što je Komesarijat za izbeglice čine ozbiljne napore da pomognu ljudima koji su trenutno u Srbiji, koji ne mogu ili od straha ne smeju da se vrate u mesta gde su ranije živeli.
Tokom prethodne dve godine, što kroz programe Komesarijata za izbeglice, što kroz programe Pokrajinskog fonda za izbeglice, zabrinuto je oko 12 i po hiljada ljudi, što u ovim uslovima krize nije mala brojka. I ovaj zakon treba da odgovori na neka pitanja u narednom periodu, kako treba da rešava ove probleme i kako da pomogne ljudima koji žele da se vrate u mesta odakle su izbegli, kao i onima koji žele da se integrišu u Srbiji.
Podsetiću vas na neke odredbe koje ovaj zakon donosi, da se to napravi, da se popravi situacija i položaj izbeglih Srba koji žive u Republici Srbiji, koji ne mogu da se vrate u mesta ranijeg boravka. Pre svega, ovaj zakon stvara normativni uslov da se ta pitanja na pravi način urede. Znamo da je 1992. godine donet Zakon o izbeglicama, da je on u dobroj meri prevaziđen i da je postao kočnica u rešavanju brojnih pitanja koje imaju izbeglice u Srbiji.
Ovaj zakon treba na jednak način da tretira i lica koja su u međuvremenu stekla državljanstvo Republike Srbije i izbeglice koje su još uvek u statusu izbeglice. Lica koja su stekla državljanstvo Republike Srbije, praktično, sem lične karte nisu stekla nikakva druga posebna prava i njihov socijalno-ekonomski status se nije promenio. Složićemo se da je ovo dobar pristup predlagača, da se ta lica na isti način tretiraju. To su odredbe ovog zakona.
Ovaj zakon pruža mogućnost da se pomoć da i licima koja se vraćaju u mesta ranijeg boravka. Postojeći zakon nije pružao takve mogućnosti. Država je na neki način iz ograničenih sredstava pomagala samo lica koja žele da se integrišu, nije uopšte vodila brigu o licima koja se vraćaju u mesto prethodnog boravka.
Sa druge strane, ovaj zakon pruža dobre uslove da se postojećih sedamdesetak kolektivnih centara, koji još uvek postoje, u narednom periodu zatvore, ne da se zatvore tako što će ljudi ostati na ulici nego da se zatvore tako što će ljudi dobiti pomoć od države, dobiti krov nad glavom, odnosno pružiće im se mogućnost da reše svoje stambeno pitanje kroz izgradnju stambenih jedinica, kroz pomoć u građevinskom materijalu.
Ono što je posebno važno, da bude to kroz mogućnost da se postojeće stambene jedinice, koje su izgrađene a nisu useljene zbog nedostataka koje postojeći zakon ima da se one usele i da se samo na taj način zbrine preko 150 porodica, jer toliko ima stambenih jedinca, koje su ili nelegalno useljene ili koje uopšte nisu useljene.
Druga stvar jeste, odnosno to su neke odredbe, pomenuo sam, koje su bitne u ovom zakonu i koje pružaju mogućnost izbeglicama za brže rešavanje njihovih problema, dakle,. druga je stvar da država Srbija u narednom periodu i svi činioci vlasti učine da se poboljša položaj Srba izbeglica, koji se vraćaju u mesta ranijeg boravka i da taj povratak bude održiv, a s druge strane, da one mogu da pristupe svojim pravima.
U tom smislu smatram da bi saradnja i na neki način dobra pomoć svih političkih stranaka koje sede u ovom parlamentu bila – da se na tom planu učini više i da se na svim mestima ističe problem položaja Srba povratnika, generalno, u regionu živi oko dva miliona Srba, odnosno da se taj položaj ističe i da se traži mogućnost da se taj položaj popravi. Ne treba, u nekim stvarima, kada pričamo o konkretnim programima da uradimo neke stvari koje zaista sa tim nemaju veze ili ih ja makar ne mogu dovesti u vezu. Hvala. (Aplauz)

Od poslaničke grupe iskorišćeno je osam minuta i 30 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a vreme na raspolaganju je 59 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe.

Replika, s obzirom na to da sam pomenut i pogrešno protumačen itd. – imam pravo na repliku. (Ne) Onda neću trošiti vreme.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.
Vlada nije prihvatila amandman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Marina Toman.
Vlada je prihvatila amandman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada nije prihvatila amandman.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 3. govori koji su to organi u Republici Srbiji, AP i jedinici lokalne samouprave u obavezi, odnosno koji obezbeđuju zbrinjavanje i pružanje pomoći u integraciji i povratku izbeglica. U 2. stavu kaže – da neposredno pomoć izbeglicama mogu pružati: organizacija Crvenog krsta, druge humanitarne, verske i druge organizacije, udruženja i građani.
Stav SRS jeste – da je besmisleno mi zakonom da obavezujemo građane ili uopšte da navodimo da građani mogu da pružaju neposrednu pomoć izbeglicama, jer zakon ne može nikoga da obaveže da li će dobrovoljno da uradi ili neće.
Nažalost, jeste činjenica da su najveću pomoć izbeglicama u ovom prethodnom periodu zapravo pružali građani – ne zato što ih je zakon na to obavezivao, već zato što su lično imali osećaj saosećanja sa ljudima koji su morali da napuste svoja ognjišta. Odlično je o tome govorio gospodin Buha. Dobro je da su građani Srbije čuli šta je sve rekao o problemima izbeglica.
Kolege, koji će glasati za ovaj zakon, nažalost, nisu baš pokazale interes da ga čuju. Kolega Buha u ulozi predsednika Vlade Republike Srpske Krajine u izgnanstvu ima i te kako podataka i kontakata sa ljudima koji su u statusu izbeglica ili su bili u tom statusu, pa osim statusa ništa im se nije u međuvremenu ni promenilo.
Malopre smo čuli i primedbu da tema ovog zakona nije ono što je govorio kolega Buha ili što govore srpski radikali, a govorili smo o tome i u načelnoj raspravi. Moram da vam kažem – sve što je vezano za izbeglice jeste tema ovog zakona i jedinstvena prilika da se sa ovog mesta upute određeni apeli i resornom ministarstvu i Vladi Republike Srbije, naravno, i predsedniku države, koji po Ustavu predstavlja zemlju, između ostalog.
Ali, s obzirom na to, da se ovih dana prečesto susreće sa predsednikom države Hrvatske, to moramo da prokomentarišemo. Kolega koji je nama stavio primedbu i sam je govorio posle ono što mi zameramo predsedniku Srbije. On je to izneo kao pohvale za predsednika Srbije i to je legitimno pravo kolege koji je deo vladajuće koalicije, ali zato treba da dozvoli i nama da mi stavimo, da iznesemo svoje primedbe.
Istina je da ovi susreti predsednika Hrvatske i predsednika Srbije, barem po onome što nas mediji izveštavaju, više liči na neki parti-susrete u nekim izletničkim i turističkim destinacijama. Ono što u medijima saznajemo i zato kažemo da su to više nekakvi tajni ili polutajni razgovori, jer mi u medijima nemamo, kolega, informacije da su razgovarali o tome, što ste vi ovde malopre izneli. Možda vi imate više informacija.
Bilo bi dobro da ipak javnost Srbije te informacije dobije kao zvanično saopštenje kabineta predsednika Srbije, nakon svakog susreta sa predsednikom Hrvatske.
Ne čini nam se da je predmet njihovog razgovora bio status izbeglica, niti omogućavanja povratka izbeglica na teritoriju Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. Nismo čuli ni da su razgovarali o pokušaju formiranja Hrvatske pravoslavne crkve, koja je nastavak svojevrsnog ekumenizma na teritoriji Hrvatske države, ali jesmo čuli da su razgovarali o uspostavljanju, odnosno definisanju granice između Republike Srbije i Republike Hrvatske, što nam govori da se ti susreti, zapravo, dešavaju zbog toga što je to interes Hrvatske i što oni hoće da reše neke svoje probleme koji su im preduslovi za ulazak u EU.
I zato mi sa pravom tražimo od nadležnih državnih organa kada se susreću sa predstavnicima hrvatske vlasti, u kojem god obliku, da su u obavezi da razgovaraju o izbeglicama, o njihovom povratku na njihova ognjišta, o povratku njihove imovine.
Ovo što predviđate ovim zakonom da će oni moći pod određenim uslovima sticati imovinu u Srbiji, dovodite ih otprilike u sličnu situaciju kakvu su imali i u Hrvatskoj. Vi znate koliko sada građana Republike Srbije nema mogućnost da ostvari stanarsko pravo u Hrvatskoj da bi mogli da otkupe stan.
Vi im danas ovde danas, takođe, nudite neke stanove koje ne mogu da otkupe i pitanje je – ko će da ostvari i koliko će ljudi uopšte da ostvari to pravo koje promovišete u ovom predlogu zakona.
Kad smo govorili u načelnoj raspravi o Predlogu ovog zakona, u SRS su se javljali mnogi građani koji imaju status izbeglice, prepoznali su da smo mi jedina politička partija u ovom parlamentu koji poznajemo njihove probleme i koji znamo kako problemi treba da se rešavaju, i koji u tom pravcu apelujemo na nadležne u državi Srbiji da to i urade.
Jedno od karakterističnih pisama u kojem su, čini nam se, sadržani svi aktuelni problemi tih ljudi govori o strahu lica sa statusom izbeglica zbog izmene ovog zakona. Kažu od kada su došli, od kada su u tom statusu u Srbiji, svaki zakon ili svaka izmena zakona, svaka aktivnost nadležnih organa svodila se na to da se od njih tražilo da im se ponovo utvrđuje status izbeglice, a to je, možda vi i ne znate za te probleme, ministre, veliki problem za te ljude. Inače, status koji je poslednji utvrđen trebalo bi da važi do sredine 2011. godine i ti ljudi vas mole da taj rok ne pomerate, bez obzira na usvajanje ovog zakona.
Koju vrstu problema imaju svi ti naši građani kada treba, kada ih država pozove da im se ponovo uspostavi, odnosno produži ili ukine status izbeglice? Imaju problem u tome što država nema razumevanja za njihov stvarni status, za njihovo stvarno stanje. Najveći broj tih ljudi, ili gotovo svi, nemaju rešeno stambeno pitanje, žive kao podstanari. Vi im tražite svaki put kada žele da produže status izbeglice da donesu ugovor sa onim kod koga stanuju.
Nažalost, u državi Srbiji status podstanara i onih ljudi koji izdaju stanove podstanarima nije tema ovog zakona i ne treba da bude, ali jeste problem koji je u Srbiji evidentan i kad god nekom treba potvrda da je kod nekog podstanar teško to može da dobije zato što ljudi imaju neke svoje razloge. Ne želim ovom prilikom da te ljude prozivam, jer to je problem države a ne tih ljudi koji neće da prijavljuju podstanare. Onda, ovi ljudi koji treba da produže status izbeglice ne mogu da dobiju potvrdu od tog svog stanodavca da zaista stanuju kod njega kao podstanari i onda je to problem koji njima onemogućava da produže status izbeglice, a iza toga sledi mnogo, mnogo problema. Ti problemi su evidentni, postoje.
Ima jedan broj ljudi koji žive u Srbiji, koji nemaju nikakav status. Oduzeli ste im status izbeglice, a ne date im lične karte, državljanstvo još nekako i dobiju, ali kad dođe do lične karte ne mogu da dobiju ličnu kartu zato što nemaju stan, zato što nemaju kuću, nemaju rešeno stambeno pitanje. I ti ljudi su ni na nebu ni na zemlji. Sa jedne strane, ne dozvoljavate im da produže status izbeglice, jer nemaju dokaz da su podstanari, a sa druge strane, ne mogu da budu ravnopravni građani sa ličnom kartom, koji mogu da se identifikuju u nekom mestu u Srbiji gde žive zato što nemaju stanu.
Dakle, to je jedan od problema koji morate da rešite, jer se državni organi ponašaju kao da međusobno ne razgovaraju, kao da ne znaju kako jedni rešavaju problem a kako drugi rešavaju problem, a problem postoji i dalje je aktuelan.
Šta proizilazi dalje iz ovog problema? Problem zdravstvene zaštite. Ti ljudi kojima oduzmete status izbeglice, a ne omogućite im, ne dozvolite im da dobiju ličnu kartu i da postanu ravnopravni građani u državi Srbiji, oni imaju problem jer ne mogu da dobiju zdravstvenu knjižicu i imaju ogroman problem. To su ljudi ili sa nekom penzijom od 50 evra ili bez ikakvih primanja, bez ikakve penzije, to su uglavnom stariji ljudi i trebalo bi da imate malo više saosećanja i da malo više prilagodite zakonsku regulativu za stvarno rešavanje problema ovih ljudi.
Kažu, ako neko i dobije prijem u državljanstvo Srbije, ovo što rekoh, ne date mu ni ličnu kartu ni pasoš zato što nema vlastiti stan. Ljudima koji primaju penziju u Hrvatskoj, kažu, ne date u Srbiji zdravstvenu knjižicu ukoliko ne plate 2.000 dinara mesečno, a oni moraju da plaćaju, najčešće, od tih svojih mizernih penzija, izdržavanje svoje odrasle dece, jer je veliki problem nezaposlenosti u Srbiji, i kad su u pitanju izbeglice i kad su u pitanju ljudi koji su rođeni u Srbiji, i problem o kojem ova vlast očigledno ne vodi računa ili bar dovoljno ne vodi računa.
Naravno, problem o kojem nam pišu ovi ljudi i koji jeste problem za koji mi inače znamo, ali, jednostavno, imala sam potrebu zbog svih tih ljudi koji su nam se obraćali da vam sve ovo prenesemo i da im kažemo da smo spremni da im pomognemo onoliko koliko kao opoziciona partija možemo, ali, nažalost, vi koji ste vlast niste spremni da to uradite.
Kada je u pitanju državljanstvo, iako postoji dvojno državljanstvo vi ga ovim građanima ne dajete. Tražite od njih da se odreknu državljanstva u Hrvatskoj, a samim tim gube mogućnost da eventualno realizuju neka svoja imovinska prava, a još uvek je ogroman broj tih ljudi koji nisu rešili pitanje svoje imovine i njima je onda to zaista veliki problem. Zato mi mislimo da je trebalo da prihvatite i ovaj amandman, jer sve ovo što su problemi lica sa izbegličkim statusom ne mogu da rešavaju, kako ste vi ovde naveli, građani, te probleme mora da rešava država sistemski, organizovano i dobronamerno.
Zato vas pozivamo ministre, da prihvatite i ovaj amandman i da u okviru vašeg resora, naravno, i u okviru resora ministra koji je od strane Vlade pre vas bio zadužen za predstavljanje ovog zakona u parlamentu, da uradite sve što možete, a možete mnogo. Vi ste vlast, vi ste državni organi i gledajte da ljude sa izbegličkim statusom ne tretirate kao ljude drugog reda, jer oni to nisu, oni to ne zaslužuju. Nisu oni svojom voljom napustili svoja ognjišta i došli u Srbiju, već su došli zato što su genocidnom politikom ustaške hrvatske vlasti isterani sa svojih ognjišta. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 13 minuta i 20 sekundi.
Reč ima ministar Svetozar Čiplić.

Uvažene poslanice i uvaženi poslanici, uvažena poslanice Radeta, zapravo i mislim da ovaj predlog člana 3. u mnogo većoj meri obezbeđuje širinu staranja i bavljenja izbeglicama, s obzirom na to da pored svih ostalih i građani, a čini mi se da je u vašoj argumentaciji i praksi to i bilo pokazano, da su često pojedinci pomagali izbeglicama tamo kada država, državni organi ili udruženja nisu mogla da pomognu.
Upravo zbog takve prakse, čini mi se da bi bilo pogrešno pojedince, građane isključiti iz ovog kruga subjekata koji mogu da pomognu izbeglicama, posebno, jer se kaže da neposrednu pomoć izbeglicama mogu pružati, dakle, kada osećaju potrebu, kada jesu sposobni, kada imaju priliku da im građani pomažu. Otuda mislim da je ovo rešenje koje je predloženo u izmenama i dopunama Zakona bolje.
Na kraju, ono što ću se svakako javno obavezati, a to je, pošto i vi i ja i svi pravnici znamo da za dobijanje lične karte nije potrebno imati vlastiti stan, da ćemo ako postoje takvi slučajevi, koji su svakako protivzakoniti, to istražiti.
Naprosto, mislim da bi samo više od četvrtine građana možda imalo ličnu kartu, koji imaju vlastiti stan. Nikada vlasništvo stana, ni po sadašnjim zakonima, ni po prethodnim, nije bio uslov da se dobije lična karta. Uslov za ličnu kartu je da se ima prebivalište ili boravište, pored svih onih, pre svega državljanstvo. Hvala vam.