Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta.
Reč ima ministar Svetozar Čiplić.

Hvala. Uvaženi poslaniče, ne želeći da ulazim u debate, samo u krajnjoj liniji želim da odbranim, ako već uđem u terminološku raspravu, ono što je predloženo u zakonu. Ljudima koji svakodnevno koriste reči – otkup ili kupovina, to je, svakako, svakodnevni termin, o čijoj sadržini ne moraju uopšte da razmišljaju, bili oni pravnici ili ne bili pravnici. Ali kada nešto stoji u zakonu, onda, svakako, da se učine ozbiljne konsultacije, pre svega sa Republičkim sekretarijatom za zakonodavstvom, šta i koji termin bi u zakonu trebalo da stoji, da bude kao zakonski termin i pojam adekvatniji.
U ovoj slučaju, pre svega, isključivo na osnovu argumentacije koju je dao Republički sekretarijat za zakonodavstvo, a on glasi, da je termin – kupovina mnogo širi termin nego otkup, pri čemu, otkup ne govori puno, ne nameće nikakvu pravnu obavezu u pogledu toga pod kojim uslovima će se kako i šta otkupljivati, odnosno kupovati, da to bude termin ''kupovina'', kao što stoji u Zakonu o socijalnom stanovanju.
I na osnovu te jedne reči, odnosno tog jednog pojma nikakvo pravo ne bi moglo da se izvuče. Mora postojati neka šira norma koja ovde inače stoji.
Na kraju, ne bih mogao sa vama da se složim oko politike vezane za izbeglice. U velikoj meri ono što je učinjeno i što se čini za izbeglice stoji, argumentovano i dokumentovano, može da se prati, na sajtu Sekretarijata. To je činjenica koja je nevezana za ovu vladu, nego za sve vlade Republika Srbija. Ne može se u odnosu prema izbeglicama jedna vlada optužiti, a druga braniti. Država Srbija prema ljudima koji su izbeglice ima svoj sistem i funkcioniše gotovo dve decenije.
Napokon, ono što je, pomalo sam i zbunjen, činjenica da Poslovnik u Vladi i Skupštini kaže da se ovde mogu pojaviti ministri, ljudi koji su resorno na čelu određenih resora, a ne mogu se pojaviti ljudi koji nemaju resor u Vladi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević.
Vreme na raspolaganju poslaničke grupe je 10 minuta.

Gospodine ministre, ja sam vama citirao šta je rekao prvi potpredsednik Vlade, a vi meni objašnjavate terminološku zabunu.        To me navodi na pitanje – da li vi između sebe komunicirate? Da li sarađujete? Da li znate šta priča jedan, šta priča drugi? To je problem. Ako vi ne znate šta je rekao u načelu gospodin Dačić, onda se pitam – da li ste uopšte imali pred sobom tekst zakona i tekst amandmana?
Da bi se govorilo o jednoj temi na valjan način treba videti kompletnu raspravu koja se vodi oko tog zakonskog predloga. Nisam ja izmislio reč – otkup. U stenografskim beleškama ta reč stoji. Upozoravam vas i skrećem vam pažnju da vi između sebe nemate nikakvu komunikaciju, da jedan priča jedno, drugi priča drugo, treći radi nešto treće itd. E, to govori kako i na koji način Vlada funkcioniše. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je minut i 15 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Da) Narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Hvala lepo. Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada raspravljamo o izbeglicama i to o izbeglicama koji su rezultat politike koja se vodila u ovoj državi proteklih 20 godina, mislim da država ima u stvari dvosmerne obaveze kako bi poboljšala status tih ljudi koji su bili prinuđeni da napuste svoja mesta prebivališta.
Na prvo mesto bih stavila obavezu države prema unutrašnjem statusu, statusu izbeglica u samoj državi Srbiji, a na drugo mestu bih stavila obaveze države prema celokupnom regionu, prema bivšim republikama SFRJ, sa kojih prostora potiču izbeglice i raseljena lica.
Kada krećemo od statusa u državi ovih nesrećnih ljudi, jer šta drugo reći o njima nego nesrećni ljudi, država pre svega ima obavezu da reši pitanje njihove egzistencije, a to je stanovanje i zapošljavanje. Naime, od sveukupnog broja od preko 300.000 izbeglica, 63% ljudi je u starosnoj dobi između 19 i 59 godina. To su ljudi koji su radno sposobni, spremni da svojim radom doprinose svojoj egzistenciji. Međutim, samo je među njima nezaposleno preko 30%. Ako se uporedi to sa nezaposlenim domicilnim stanovništvom, koje iznosi 20%, to znači da je među izbeglicama mnogo više nezaposlenih nego među domicilnim stanovništvom.
Kada pogledamo kako je država rešila pitanja stanovanja ovih izbeglica i raseljenih lica, dolazimo do podatka da je otprilike 3.300 ljudi, možda nešto više, rešilo svoje stambeno pitanje pomoću države, donacija i slično. Šta je sa ostalim izbeglicama?
Kada pogledamo da u kolektivnom smeštaju još uvek živi 5.000 izbeglih ljudi, to je jako veliki broj. Kolektivni smeštaj zaista nije rešenje za bilo koga, pa tako ni za one ljude koji su bili prinuđeni da napuste svoje prebivalište.
Ovaj zakon kao zakon sam po sebi ne može da reši nastali problem, pogotovo ne može da reši ukoliko predlagači zakona nisu pristupili ne samo objektivnom razmatranju položaja izbeglica, nego pokušaju da se dogovore i saznaju od samih izbeglica koji su njihovi problemi i kako oni zamišljaju da se ti problemi reše. Dakle, nedostaje jedan segment učesnika u pravljenju ovog zakona, tako da možemo da uočimo i da koalicija izbeglica ima određene zamerke na sam tekst zakona. Oni koji će u stvari najviše da imaju posledice od ovog zakona očigledno se ne slažu i protiv su ovog zakona.
Cilj zakona uvek mora biti da realno sagleda situaciju i da budu rešenja racionalna, koja mogu da se primenjuju ukoliko zaista želimo da taj zakon doprinese razvoju pravnog poretka u Srbiji.
Sada bih nešto rekla nešto o tome koje su obaveze države prema regionu u kojem se država nalazi. I tu je obaveza države dvosmerna. Prva je obaveza da se zaista uradi jedan diskontinuitet sa svim onim dešavanjima koji su prethodili talasu izbeglica i raseljenih lica, dakle, diskontinuitet sa politikom koja je proizvela posledice zbog kojih danas i raspravljamo o ovom zakonu.
Dakle, država napokon mora da raščisti sa tim šta je to bilo tokom 90-ih godina. Država napokon mora da kaže istinu o Vukovaru, o Srebrenici, o Kosovu, o Markalama i tako slično, da ne nabrajamo više ta poznata mesta oko kojih još uvek postoji jedna velika zamera ćutanja.
Dakle, ukoliko se to uradi onda prelazimo na ono sledeće, a to je saradnja sa susednim državama u regionu. Naša spoljna politika pre svega mora da se skoncentriše na njen položaj u samom regionu, na odnose koje ova država ima prema bivšim republikama SFRJ, sa onim državama sa kojima je nekad činila jednu državu. Jer, i to je jedan od preduslova da se napokon zatvori poglavlje izbeglica u regionu, a to je jedan od ključnih uslova da bi se krenulo dalje, da bi se završila neslavna priča 90-ih godina i neslavni raspad SFRJ.
Nažalost, imamo neke svakodnevne poruke koje čas govore o tome da je Srbija spremna na to da se pomiri sa susedima, da unapredi maksimalno moguće odnose sa državama u regionu. Sa druge strane, pak, opet imamo neke poruke koje govore nešto suprotno tome, tako da bi bilo dobro da se ta naša spoljna politika malo fokusira i da napokon zauzme jedan jasan stav kuda zaista ona stremi i koji joj je osnovni cilj. A osnovni cilj bi bio da osnaži položaj Srbije u regionu, da joj zaista da kapacitete tog kvaliteta koji će Srbiju napraviti liderom regiona, a ne neku državu koja će večito predstavljati neki problem u regionu, pa i šire.
Ako uzmemo u obzir da država Srbija trenutno ima preko 300 hiljada izbeglica na svom budžetu, dakle, ima toliki broj ljudi, koji je kvalifikuju da bude prva u Evropi što se broja izbeglica tiče, i na neslavnom 11. mestu u pogledu svetskog rangiranja, onda Srbija zaista mora da uradi sve i na unutrašnjem planu i na spoljnom planu da bi postigla taj rezultat da se smanji broj izbeglica, da se ti ljudi pre svega ohrabre, da se vrate tamo odakle su i došli, a da im se prethodno omogući da se zaista bezbedno tamo vrate, a to se može postići samo jednom realnom, racionalnom i dobrom politikom prema drugim državama u regionu.
Sa druge strane, Srbija mora učiniti sve da se maksimalno poštuje Sporazum o sukcesiji, koji je zaključen davne 2001. godine. Dakle, ove godine ćemo slaviti punih devet godina tog sporazuma, a da taj sporazum nije daleko odmakao od početnog slova, iako nije ratifikovan u ovoj Skupštini, a pogotovo govorim o Aneksu G Sporazuma, koji i te kako jasno govori o privatnoj imovini i stečenim pravima. A privatna imovina i stečena prava na teritorijama bivših republika SFRJ i te kako su značajna pitanja da bismo postigli željene rezultate i efekte rešavanja izbegličkog problema, jer samo ukoliko se reši privatna imovina i stečena prava tih izbeglih i raseljenih ljudi mi možemo očekivati od njih da se oni ili vrate tamo odakle su došli ili se integrišu u državu Srbiju.
To pitanje je jako bitno zbog imovine koju su ti ljudi morali da ostave u Srbiji, odnosno u državama regiona teritorije bivše SFRJ. To je uglavnom nepokretna imovina. To je imovina sa kojom mogu da reše svoja egzistencijalna pitanja i ne bi morali u potpunosti da zavise ni od kakvih zakona u Srbiji, niti od budžetskih davanja ili od bilo kakvih donacija, nego bi imali svoju imovinu sa kojom bi slobodno raspolagali.
To je ono što je ključno kada se raspravlja uopšte o problemu i o pitanjima izbeglica, a ne samo to da ćemo zakon modernizovati, promeniti neke termine koji su zastareli. Dakle, ključno je to da te ljude pre svega ohrabrimo, da se vrate u mesta svojih prebivališta, a ako ne da ih u potpunosti integrišemo, a to podrazumeva da im rešimo egzistencijalna pitanja. Prihvatam da je to danas jako teško, da je Srbija u velikim ekonomskim problemima, da je teško uopšte rešiti egzistencijalna pitanja i domicilnog stanovništva. Međutim, ovo je jedna jako ugrožena kategorija stanovništva, s obzirom na to da su došli u tako tragičnim uslovima i prilikama kao što su ratovi i ratna dešavanja.
Posebno bih podvukla to da je Vojvodina primila zaista puno izbeglih ljudi, puno raseljenih ljudi, da je Vojvodina bila spremna da tim ljudima pomogne. Vojvodina to i dan-danas radi. Sedam posto budžeta Vojvodine je namenjeno za Fond izbeglica i na taj način Vojvodina finansira te nesrećne ljude, tako da što se Vojvodine tiče nema nikakvih problema ni oko integracije. Spremna je da pruži svu moguću podršku da se ljudi integriše u naše vojvođansko društvo i to i uz pomoć Republike Srbije i bez njene pomoći.
Čisto, to je i pitanje nekog humanog odnosa prema onome ko je ugrožen, a Vojvođani su uvek bili poznati po tome da su spremni da pomognu bez puno reči, bez grandioznih dela, ali uporno i zaista uvek solidarno.
Prema tome, napominjem, nije okosnica ovog predloga zakona da li će se on usvojiti ili ne, da li će neki amandmani biti prihvaćeni ili ne, pitanje je samo da li će Srbija napokon zatvoriti to ključno izbegličko poglavlje.

Od vremena određenog za poslaničku grupu na raspolaganju je ostalo minut i 15 sekundi.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne)
Pre nego što pređemo na sledeći amandman, u skladu sa članom 27, obaveštavam vas da će pauza prepodnevnog dela biti određena kada završimo raspravu u pojedinostima, pretresom tačke o kojoj trenutno raspravljamo.
Relativno neuobičajeno, ali s obzirom na praksu da produžavamo radno vreme i nakon 18.00 časova, da vam dam i obaveštenje da ćemo danas završiti u 18.00 časova.
Dakle, nema produžetka. Izvinjavam se svima koji će možda sporiti, to piše u Poslovniku, zašto nas obaveštavate. (Aplauz)
Prosto, zato što se zna da češće koristimo član 85. stav 5. nego što koristimo član 85. stav 1. koji propisuje da se radni dan završava u 18.00 časova. Danas će biti tako.
Na član 19. amandman, sa ispravkom, podnela je narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić.
Vlada je prihvatila amandman, sa ispravkom.
Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić.

Zahvaljujem. Pre nego što pređem na konkretno obrazlaganje amandmana koji sam podnela, želim samo na trenutak da polemišem sa jednim iznesenim stavom, koji se tiče toga, da je nečuveno bezobrazno da deca iz našeg regiona uče istu istoriju. Želim da iznesem svoj stav ne zastupajući ni na koji način ne braneći stav koji je izneo predsednik već svoj lični stav. Zaista verujem da deca u školama treba da uče nauku i da se bave naučnim znanjima. Naravno, verujem da treba da budu vaspitavana i u duhu tolerancije i saradnje sa svima ostalima, ali iznad svega mislim da je važno da škole budu mesta gde će se deca učiti važećim naučnim stavovima.
Naravno, poznato mi je da istoriju pišu pobednici. Međutim, istorija na ovim našim krajevima, aktuelna, nema ni pobednike ni gubitnike, rekla bih da smo gubitnici svi. Oštro sam protiv toga da gubitnici budu i naša deca time što će se tumačenjem, političkim tumačenjima istorije međusobno svađati. Zamislite kad bi naša deca učila tumačenje hemije ili tumačenje biologije gde bi bilo njihovo mesto u obrazovnom sistemu Evrope i sveta. Zaista duboko verujem u to da u školama deca ne smeju biti manipulisana političkim stavovima vladajućih ili opozicionih partija. Takvih situacija u našoj prošlosti je bilo.
Lično sam, kao roditelj, nažalost, imala situaciju u kojima sam bila začuđena tekstovima koje sam nalazila u udžbenicima istorije svoje dece i moram da kažem, i danas verujem, da sam bila u pravu kada sam im savetovala da preskoče neke lekcije. Naravno da je bilo pokušaja da se čak i važeća naučna shvatanja u biologiji izmene i drugačije prezentuju našoj deci. Mislim da to stvarno treba da ostavimo iza sebe i da decu treba da naučimo o tome da idu dalje, da sarađuju sa svima i u regionu i u Evropi i da stvaraju za sebe bolju budućnost od one koju mi pokušavamo da im stvorimo.
Što se tiče konkretnih izmena zakona i ovog člana 19. želim da kažem, takođe, nešto. Naravno, koristiću i vreme poslaničke grupe. Naime Odbor za smanjenje siromaštva je u više navrata razmatrao ovaj zakon i u proteklom periodu u više navrata je imao teme koje su bile vezane za status izbeglih i raseljenih lica u Srbiji. U tom smislu mi smo uspostavili i saradnju sa više udruženja izbeglih i raseljenih lica, ali isto tako i vrlo uspešnu saradnju sa UNHCR i nekim domaćim organizacijama stručnjaka koji se ovim temama bave. Mi smo i na poslednjoj sednici Odbora imali priliku da njima damo mogućnost da iznesu svoje primedbe na zakon, što su oni i učinili, te naglašavam da su svi članovi Odbora za smanjenje siromaštva dobili primedbe Koalicije udruženja izbeglica i da su u skladu sa tim i mogli da podnose amandmane na ovaj zakon.
Ja sam, kao predstavnica Poslaničke grupe G17 plus, podnela više amandmana. Neki od njih, kao što smo imali prilike da čujemo, usvojeni su, a neki su, nažalost, odbijeni. Što se tiče člana 19. moram zaista da iznesem jedan svoj stav koji nije direktno vezano za njegov sadržaj, već pre za tehniku pisanja ovih izmena Zakona.
Pre svega, smatram da ove izmene Zakona sadrže toliko izmena, da je trebalo da bude zakon za sebe i onda svima nama bi stvari bile mnogo jasnije. Naime, član 19. sadrži 21 član u svom sastavu, da tako kažem, te je tehnika pisanja amandmana na ovaj član bila jako složena. S obzirom na to da ne možemo da napišemo više amandmana na jedan član, onda na ovu 21 tačku mogli smo da napišemo samo jedan amandman. Tako da se meni desila situacija, pošto sam imala više primedbi na ovaj član, na više od te 21 tačke, da su neke mogle biti prihvaćene, a neke nisu mogle biti prihvaćene, te bih došla u situaciju da mi ceo amandman, odnosno sve bude odbijeno, da nisam napravila izmenu amandmana, što sam i učinila.
Sada, na čemu smo ostali? Ovo je amandman, odnosno zašto je ovaj član 19. tako obiman, pa, zato što on određuje, u stvari, uslove pod kojima se mogu rešavati stambeni problemi izbeglica, on precizira ove uslove i zbog toga je ovo jedan od najvažnijih članova, odnosno jedna od najvažnijih izmena ovog zakona.
Prema tome, u članu 19, odnosno podčlanu 19b, stav 1. tačka 5) predviđeno je – da se mogu rešavati stambena pitanja izbeglica pod uslovom da oni nisu korisnici drugih programa u procesu integracije ili povratka. Moja formulacija se ticala toga, da treba preciznije odrediti ove uslove, te sam dodala intervenciju kojom se kaže – da oni mogu biti korisnici i nekih drugih programa, ukoliko ti programi doprinose rešavanju njihovih stambenih problema. Biće izuzeti samo oni koji su korisnici programa, kojim su mogli rešiti stambeno pitanje, dakle, ne bilo kojih programa. Onako kako je stajalo, isključivalo bi sve, ako je neko koristio neku pomoć, recimo, u dobijanju građevinskog materijala, za neku malu popravku, onda ne bi mogao da bude korisnik ovih programa, to bi ga isključivalo.
Ovom izmenom smo postigli da ne budu isključeni ljudi koji su koristili neke minorne programe. Zahvaljujem Vladi što je ovo prihvatila, mislim da je to zaista na korist izbeglica.
U članu 19e, takođe, postoji jedna značajna izmena. Naime predloženim izmenama zakona bilo je predviđeno da 90 dana nakon smrti korisnika nekog stambenog prostora njegovi naslednici moraju obnoviti ugovor sa zakupodavcem. Postavljalo se kao pitanje da li su zaista ti naslednici, dovoljno vešti, dovoljno pravno obrazovani, dovoljno obavešteni da u roku od 90 dana obnove ugovor? Oni mogu nepoznavati zakon, ne znati zakonske odredbe, pretpostavljati da će automatski ovo pravo biti preneseno na njih i u roku od 90 dana, praktično, nepovratno izgubiti pravo da koriste taj prostor. Unela sam intervenciju, koja je prihvaćena, jeste – da zakupodavac ima obavezu da nakon smrti onoga ko je koristio taj prostor njegovim naslednicima ponudi ugovor koji će oni potpisati i time postati dalji korisnici ovog prostora.
Predloženim rešenjem ostaje rok od 90 dana, nakon ove ponude ugovora od strane zakupodavca. Znači, verujem da su mnogi ljudi koji nisu dovoljno edukovani ili dovoljno pravno obrazovani, ili dovoljno informisani, ovakvim rešenjem zaštićeni, u protivnom, zaista, bi postojala mogućnost da zbog neukosti i neobaveštenosti izgube neka prava.
Član 19ž stav 1. tačka 5) predviđa, takođe, mogući gubitak korišćenja prava u slučaju da izbeglica ili njegova porodica neprekidno u roku od tri meseca nisu koristili stambeni prostor u kome žive. Verujem da treba uvesti ograničenje i da onaj ko ne koristi i ne treba da bude korisnik tog prostora, pod uslovom da ima neka druga rešenja.
Međutim, smatrala sam da je ovako predviđena odredba previše restriktivna i da ona izbacuje čak i mogućnost postojanja opravdanih razloga. Može se zamisliti da osoba ili njeni srodnici ne koriste tri meseca, recimo, stambeni prostor zbog toga što su boravili u bolnici ili imali neki drugi, zaista, opravdani razlog. Verujem da se ovako fleksibilnijim rešenjem, u stvari, relaksira situacija i omogućava ljudima da podnesu dokaz o opravdanosti situacije u kojoj su se našli i zbog koje nisu mogli da koriste povereni prostor tri meseca, a ne da im automatski zbog toga to pravo bude uskraćeno.
Takođe, član 19r kaže da odredbe ovog zakona primenjuju i drugi korisnici budžeta kada odlučuju o pitanjima koja su vezana za rešavanje stambenih potreba izbeglica.
Prvo se postavljalo pitanje ko su u stvari to drugi korisnici budžeta koji mogu rešavati stambene potrebe, pa sam ovim rešenjem precizirala da to jesu jedino možda jedinice lokalne samouprave i unela sam odredbu da moraju poštovati ovaj zakon samo kada stambene potrebe izbeglica rešavaju u saradnji sa Komesarijatom za izbeglice, jer možemo da zamislimo da mogu postojati i mnogi drugi programi kojim lokalne samouprave žele da reše probleme izbeglica na svojoj teritoriji i da onda oni mogu postavljati sopstvene ugovorne obaveze, ne vezujući se za ovaj zakon.
To je ono što je prihvaćeno i mislim da su ovo dobre izmene koje će precizirati član 19, koji je preglomazan, i učiniti da on u većoj meri daje prava ljudima na koje se odnosi.
Međutim, ono što nije prihvaćeno to je jedna odredba koja se ticala veličine prostora koji se može dodeljivati. Naime, predloženim rešenjem predviđeno je da se za jednu ili dve osobe njihovo stambeno pitanje može rešavati dodeljivanjem ili zakupom, kako je to već zakonom predviđeno, do 30 metara kvadratnih.
Meni se zaista čini, a verujem da je to zajedničko mišljenje svih, da do 30 metara kvadratnih za dve osobe zaista jeste granica ispod svih minimuma stanovanja. Šta znači do 30? Da li to može značiti 12 kvadrata za dve osobe? Čini mi se da je to zaista loše rešenje. Moj predlog je bio da bude najmanje 30 kvadrata za dve osobe. Taj predlog, nažalost, nije prihvaćen. Po objašnjenju koje sam dobila to je u koliziji sa nekim drugim propisima ili zakonskim rešenjima. To zaista ne znam, ali mi se čini da je ova formulacija do 30 zaista neodređena i daje jednu granica koja je previše mala za obezbeđivanje nekih pristojnih uslova stanovanja.
To bi bilo otprilike to što se tiče člana 19. Inače, mislim da je važno što smo konačno, makar to bile i izmene i dopune zakona, smogli snage da donesemo, odnosno što ćemo imati snage da donesemo ovaj zakon kojim će se mnogi problemi izbeglica, pre svega, problemi stanovanja rešiti.
Želim da naglasim da smo dobili i dopis koji je potpisan sa oko, mislim, 700 potpisa predstavnika oko 500 porodica izbeglica, kojima, nažalost, neće biti omogućena kupovina ili otkup stanova. Oni smatraju da su ovim zakonom stavljeni zaista u neravnopravan položaj sa svim ostalim izbeglicama kojima će to biti moguće.
Nisam podnela amandman koji je vezan za rešavanje ovog pitanja, zato što sam dobila uveravanja da, prosto, ovim zakonom to nije moguće rešiti, iz razloga što su oni učesnici programa koji je definisao odnose u samom startu, potpisivanjem ugovora koji su potpisali sa Međunarodnom organizacijom koja je ove stanove i donirala.
Svesna sam toga, međutim, apelujem još jednom na Komesarijat i na Vladu da, ukoliko je moguće, pitanje ovih porodica reše, kako one zaista ne bi bile dovedene u neravnopravan položaj sa svima ostalima. Zahvaljujem.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 13 minuta i 30 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Vlada je prihvatila ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Samo ću kratko da kažem šta je suština ovog amandmana. Naime, zakon je pošao od jednakopravnosti u odluci integrisati se u Srbiju ili se vratiti u mesto ranijeg boravka. Ovim amandmanom je preciziran način pomoći države Srbije licima koja se vraćaju u mesto ranijeg boravka.
Pošto se na, neki način bliži kraj rasprave o zakonu u pojedinostima, još na kraju ću da kažem da će se DS zalagati u narednom periodu, pre svega, da se ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama dosledno primenjuje, sa jedne strane, da se na taj način ubrzano rešavaju problemi izbeglica koji žele da se integrišu u Republiku Srbiju, ali i da će Vlada Republike Srbije, naravno i predsednik Republike Srbije i sve institucije zadužene za brigu o izbeglicama, ali i Srbima u regionu, u narednom periodu uložiti dodatne napore da se omogući održiv povratak Srba u Republiku Hrvatsku i da im se omogući pristup pravima.
Zadovoljan sam što je briga o izbeglicama, ali i o Srbima u regionu jedna od prioriteta DS-a. Hvala. (Aplauz)