Da li još neko želi reč? (Da)
Narodni poslanik Dušan Marić. Na raspolaganju vam je 30 minuta i 10 sekundi. Izvolite.

Iskoristiću 30 sekundi. Gospodine Čipliću, slažem se da je država Srbija konstatovala postojanje ovog problema, ali stičem utisak i mislim da činjenice govore u prilog tom mom utisku, da se sve uglavnom i završava na konstatovanju postojanja tog problema. Mislim da to nije dovoljno i mislim da Vlada Republike Srbije i država moraju agresivnije kod međunarodnih faktora insistirati na stvaranju uslova za povratak Srba na KiM. Ne od jedne do druge sednice Saveta bezbednosti UN, od jedne do druge sednice Generalne skupštine UN, nego bukvalno, svakodnevno.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 9. amandmane u istovetnom tekstu podnele su narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić i narodna poslanica Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić.

Zahvaljujem. Podnela sam amandman na ovaj član i molila bih vas, ako samo možete da čitate amandmane koji su prihvaćeni, a koji nisu, zato što mi nije bilo baš najjasnije dok nisam dobila materijale. Imam informaciju da ova izmena koju sam predložila nije prihvaćena, ali želim da je prokomentarišem.
Pošto se radi o izmeni Zakona, da pojasnim. Starim Zakonom o izbeglicama predviđeno je da Komesarijat, odnosno komesar podnosi finansijski izveštaj, odnosno izveštaj o trošenju sredstava redovno, šestomesečno Vladi. Sada predloženom izmenom Zakona imamo izmenu koja kaže da samo na zahtev Vlade komesar podnosi ovaj izveštaj o trošenju sredstava.
Moja intervencija se ticala toga da se član 9. briše i da ostane staro rešenje, odnosno da ostane rešenje po kome komesar redovno podnosi na šest meseci izveštaj Vladi o trošenju sredstava.
Ne vidim kome je u interesu da se izveštaj o trošenju sredstava na podnosi. Mislim da to svakako jeste u interesu, pre svega, samog Komesarijata, a i u interesu Vlade, da bi znala kako se troše sredstva, ali isto tako i možda, pre svega, u interesu onih kojima su ta sredstva direktno namenjena.
Ne želim da kažem da može doći do nekih zloupotreba sredstava, ali mislim da smo svedoci da se i to dešavalo u prethodnom periodu i da sva sredstva koja su bila tokom ovih proteklih 18 godina namenjena izbeglicama, nisu baš uvek završavala na pravi način i nisu dolazila do pravih korisnika u punom obimu.
Zato smatram da nema nikakvih razloga da ne ostane staro rešenje i molim nadležno ministarstvo i Vladu da još jednom razmisli o tome, da prihvati ovaj amandman, jer verujem da je to zaista potrebno u cilju stalnog izveštavanja i Vlade i javnosti o tome kako se sredstva troše. To je u duhu demokratskih kretanja u našoj zemlji.

Dvadeset sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je obrazloženje koje je upravo iznela koleginica Plavšić apsolutno na mestu, jer ne znamo šta je to što je rukovodilo Vladu da u ovom predlogu kaže da je Komesarijat dužan da na zahtev Vlade podnese izveštaj o utrošku sredstava za zbrinjavanje izbeglica.
Posebno je interesantno da se pomene koja su to sredstva. To su kako član pre ovoga kaže – sredstva budžeta Republike Srbije, AP, jedinice lokalne samouprave, prilozi, pokloni i drugi oblici dobrovoljne pomoći, druga sredstva utvrđena zakonom i drugim propisima. U dodatom stavu na ovaj predlog zakona na član 9. osnovnog zakona kažete – radi prikupljanja novčanih sredstava kao dobrovoljne pomoći za zbrinjavanje izbeglica i stvaranje uslova za njihov povratak, odnosno integraciju, Komesarijat otvara poseban račun.
Zaista je neverovatno zašto bi i taj račun i raspodela tih sredstava bili na izvestan način bili tajna. Ako vi kažete, da će o tome da se izveštava Vlada samo na zahtev Vlade, to može da bude nekada, a može i nikada. Verovatno će i biti nikada, ili bi bilo nikada, ukoliko ne prihvatite ovaj amandman.
Svako ko je u statusu izbeglice ili ko je nekada bio u tom statutu pa pokušao da dođe do nekih materijalnih sredstava od državnih organa ili organa lokalne samouprave, Komesarijata itd. zna na kakve je prepreke nailazio.
Najpre, ta pomoć je odavno ukinuta i to treba da se zna. Odavno! Nikada nije ni bila u pravom smislu reči pomoć od kojih su ta izbegla lica mogla barem da preživljavaju, a da ne kažem da pristojno žive. To je bila pomoć u hrani, u nekim higijenskim paketima.
Strašno je i sećati se šta se sve tada dešavalo. Hvala Bogu, mnogi od tih ljudi su u međuvremenu uspeli nekako da reše svoj status, pre svega pitanje svog materijalnog položaja. Ali, još uvek veliki broj ljudi, uglavnom starih, bolesnih, lica koja nisu u stanju da rade oni su i po tim izbegličkim centrima u strašnim uslovima i godinama, već decenijama, može se reći, žive na taj način.
A, ovo što ste naveli da se sredstva koja se prikupljaju za pomoć izbeglicama obezbeđuju u budžetima, pa, sami znate da je to toliko malo u budžetu Republike Srbije i AP Vojvodina, pogotovo u lokalnim samoupravama, to je toliko malo da je zaista beznačajno.
Sredstva koja pokušavate da prikupite uglavnom su neke donacije inostranih vlada ili eventualno nekih nevladinih organizacijama. Ne troše se ni pravično, ni ravnomerno i to je razlog više da se prihvati ovaj amandman i da postoji obaveza da se Vladi podnosi izveštaj, i da kao takav, naravno, podleže i kontroli Državnog revizora itd.
Velika je grehota da se ti ljudi zloupotrebljavaju i da se sredstva na ime izbeglih lica koja se slivaju na koji god račun ne koriste na pravičan način, da se ne koriste na osnovu određenih unapred utvrđenih kriterijuma.
Svi znamo, nažalost, javna je tajna, znaju ljudi koji su pokušali da reše stambeni problem da se u nekoj opštini izgradi zgrada nekom donacijom, sa nekih, ne znam, 10, 15 stanova. Nikakvi realni kriterijumi, nažalost, nisu primenjivani za raspodelu tih stanova, već su određeni čelnici na nivou lokalnih samouprava tražili mito da bi neko dobio stan, traže po deset hiljada evra da bi nekoj izbeglici, petoročlanoj porodici dali jednu garsonjeru.
Dakle, mnogo je zloupotreba takvog statusa tih ljudi, mnogo je zloupotreba sa sredstvima koja se, eventualno, prikupe za materijalnu pomoć tim ljudima. Materijalne pomoći, rekoh, odavno nema, osim što se tu i tamo napravi poneki stan. Pitanje je da li je i jedan procenat podeljen na osnovu, zaista, unapred utvrđenih kriterijuma i na osnovu stvarnih potreba tih ljudi.
Verujte, ministre, ovo vam govorim, mogla bih da vam nabrojim koliko god hoćete primera, zato što imamo apsolutno tačne podatke o svemu ovome. Zato bi bilo dobro da koliko-toliko zaštite to malo sredstava koja dolaze za pomoć izbeglicama, da ih zaštite tako što ćete prihvatiti ovaj amandman. Hvala vam.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je četiri minuta.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Dodavanjem novog člana narodni poslanik Milorad Buha podneo je amandman kojim predlaže da se posle člana 10. doda novi član 10a. Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Smisao ovog amandmana jeste da se izvrši od strane državnih organa Republike Srbije sveobuhvatna evidencija pokretne i nepokretne imovine koju su Srbi izgubili, odnosno koja im je oduzeta u Republici Hrvatskoj.
Svaki izbeglica koji je bio ovde u određenom statusno-pravnom smislu pred državnim organima Republike Hrvatske u periodu od 1990. do dana današnjeg davao je određene izjave o razlozima progona, proterivanja i davao je podatke o imovini. Nažalost, te izjave su završile delimično u MUP, delimično u Komesarijatu za izbeglice, ali sveobuhvatno evidenciju nemamo. Zato je predlog ovog amandmana, dopuna, u stvari, o ovom zakonu, da se izvrši potpuna, celokupna evidencija pokretne i nepokretne imovine lica koja su napustila svoja ognjišta, napustila svoju privatnu svojinu, svoja prava, koja su došla ovde i ta prava potražili.
Nažalost, državni organi Republike Srbije prepustili su povratak tih prava individualnim zahtevima pojedinaca koji se batrgaju u blatu administrativnih i sudskih organa Republike Hrvatske, koji svesno odugovlače sve te postupke raznim manipulativnim razlozima i radnjama, pre svega, pravnim radnjama, zakonskim i podzakonskim aktima, izbegavaju povratak tih prava.
Ono što je bitno naglasiti jeste da Srbi koji su proterani traže isključivo svoje. Ministre, izbeglice traže svoju privatnu svojinu i svoja davno stečena prava! Ništa više.
Državni organi Republike Srbije, shodno odredbi člana 4. Zakona koji je ostao na snazi, u obavezi su da pomognu izbeglicama, ali državni organi, a ne da se sami batrgaju u postupku koji pred hrvatskim organima traje godinama. To se državnim aktima, državnim aktivnostima rešava na najbezbolniji način.
Evo, predsednici sada razgovaraju, predsednici vlada su ranije razgovarali, razna ministarstva korespondiraju međusobno i na taj način se to rešava. Ne rešava se individualno. Mi smo osuđeni na propast ako to budemo rešavali individualno. Prenesite predsedniku Vlade ovu inicijativu.
Govorim iz srca, iz duše Krajišnika. Hoćemo svoje. Ne tražimo tuđe, samo svoje. Ništa drugo. To nam je božansko pravo i pravo koje nam pripada i po međunarodnom pravu i po pravu koje je stvoreno na temelju određenih sporazuma između Republike Srbije i Republike Hrvatske u poslednjih 15 godina. Imamo taj sporazum o normalizaciji odnosa koji su potpisale dve države, kojim su se i jedna i druga stana obavezale da će izvršiti povratak, fizički, slobodan i bezbedan povratak na ognjišta.
Međutim, šta imamo u praksi? Imamo da se od 5 do 8% Srba stvarno vratilo tamo. Zašto ostali nisu? Hajde da se zapitamo? Strah? Neizvesnost? Diskriminacija? To je osnovna definicija nepovratka u Republiku Hrvatsku.
Međutim, jednom stečeno pravo, po međunarodnoj odredbi, utvrđeno pravo je obaveza državnih organa Republike Srbije i po Ustavu član 13. i po Zakonu o izbeglicama član 4. Jeste li definisali u odredbi člana 4. Zakona o izbeglicama da će Republike Srbije učiniti sve u smislu obezbeđenja povratka kolektivnih i individualnih imovinskih prava svih izbeglih iz Republike Hrvatske? To vam je obaveza. Zašto nijedno od tih prava nije do kraja dovedeno? To morate odgovoriti, ne meni, to morate odgovoriti svakoj izbeglici. Oni se, jadnici, muče, odlaze, podnose zahteve, plaćaju visoke sudske takse i naknade itd, ali od toga nema ništa, jer iza njih ne stoji državni aparat Republike Srbije koji to mora zatvoriti.
Samo na jednom primeru da pokažemo koliko su diskriminisani, to je opet iz domena vašeg ministarstva, ''stanarska prava''. Prema potpisanom Sporazumu o normalizaciji odnosa, koji je u članu 7. definisao obavezu omogućavanja nesmetanog i bezbednog povratka svih državljana, čak je utvrdio i određenu pravnu kategoriju pravične naknade za sve one koji su usled rata i ratnih okolnosti napustili, a nisu bili u mogućnosti da koriste svoja prava. Stanarsko pravo je jedno od imovinskih prava. Nažalost, Hrvati su ga pretvorili u humanitarno pravo. Svesno. Zašto? Da ne vrate stanove.
Stanovi su vraćeni svim nosiocima stanarskih prava u Sloveniji, Hrvatima u Hrvatskoj, u BiH svim nosiocima stanarskih prava, svim Srbima u Srbiji koji su bili nosioci stanarskog prava – oni su ga pretvorili u imovinsko pravo ili ga danas koriste ili su ga prodali ili su ga dali u zakup, itd, imovinsko pravo su iskoristili i ono je bilo u funkciji. Tako je bilo i u Crnoj Gori i u Makedoniji. Jedino Srbi iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, namerno kažem Srbi zato što oni to pravo ne mogu ostvariti, radi se o ukupnom. Iz ovog obrazloženja vidimo da je to, negde, preko 40 itd.
Postoje razne evidencije. Državni organi Republike Srbije kažu da je to 32.000, pa kažu da je 46.000, pa preko 30.000, pa oko 40.000 itd. To je papazjanija.
Državni organi Republike Srbije moraju znati koja je to imovina koja je Srbima oduzeta! Ako je to 30.000, onda je to 30.000. Ako je 50.000, onda je to 50.000. Podaci Vlade Srpske Krajine u progonstvu govore da je to oko 50.000. Samo je 26.000 vojnih stanova; ljudi su uplaćivali, sklopili su ugovor sa Direkcijom za vojno-imovinska pitanja još u onoj bivšoj SFRJ. Počeli su plaćati. Plaćali su godinu-dve i došlo je do rata. Ljudi su proterani. Izbačeni su iz tih stanova itd. O tim stanovima više niko ne govori.
Oni imaju ugovore, ali pred kojim sudovima, kako da dođu, kako da reše pitanje tih stanova? Pedeset hiljada. Zato sam i amandmanom tražio da se izvrši evidencija i da državni organi legitimno, u ime svakog korisnika tog stana, nastupaju pred hrvatskim organima, pred međunarodnim institucijama, pred Međunarodnim sudom pravde i, da je sreće, da ovo sve završi na sudu pravde. To je međunarodni standard, ako je neko počinio genocid, etničko čišćenje, bilo koji oblik ratnog zločina, on mora da odgovara.
Intencija ovog društva treba da bude – svi oni koji su počinili genocid moraju da odgovaraju. Nema tu dogovora. Međunarodno pravo ne poznaje dogovor – hajde, oprostićemo ovima ili onima. Nema opraštanja u ratnom zločinu!
Prema tome, predsednik ove države nema pravo da povuče tužbu, jer su postojali zločini! Svi mi kažemo da su zločini učinjeni. Onaj ko je počinio ratni zločin treba da odgovara! Onaj ko je oteo imovinu, Hrvatska je otela stanove, nije vratila Srbima. Da li je to 50.000, 40.000, 30.000, to je imovinsko pravo. Ako je to ostvario stanovnik BiH i Srbin u BiH, vraćeno mu je stanarskom pravo u bilo kom imovinskom i finansijskom smislu, ako je to ostvario Slovenac, ako je to ostvario Makedonac, ako je to ostvario Srbin u Srbiji, onda to pravo po nekom automatizmu, po nekom međunarodnom pravu, internom državnom pravu, nacionalnom pravu, onda to pripada i građaninu Srbinu koji je proteran iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, i set drugih prava koje moramo dovesti do kraja, to nas obavezuje. To državne organe Republike Srbije obavezuje, Ustav Republike Srbije, važeći Zakon o izbeglicama u članu 4. i mnogobrojni drugi zakoni i sporazumi.
Sporazum o sukcesiji u odeljku G tačka 6) jasno kaže da će se obaveze svih sukcesora koje se odnose na stanarska prava primenjivati jednako na lica koja su bila državljani SFRJ i koja su imali takva prava bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što je pol, rasa, boja, jezik, religija, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo. Ovde se radi o nacionalnom poreklu, Srbi kao Srbi, kao nacija, nemaju pravo na taj povratak.
Zadatak državnih organa Republike Srbije mora da se iskaže i prema Hrvatima i prema međunarodnoj zajednici. Na to nas obavezuje Sporazum o normalizaciji odnosa, na to nas obavezuje Sporazum o sukcesiji, Sarajevska deklaracija i mnogobrojni drugi formalni, neformalni sastanci, razgovori itd. Nema regulisanja odnosa.
Kako će ta ista Hrvatska koja je oduzela prava, koja je ukrala to pravo, kako će ući u EU? Kako će EU, koja iznad svega ceni određene standarde, prihvatiti državu koja je izvršila krađu tuđe imovine? Nema ulaska u EU! Nema ispunjenja evropskih standarda dok se to pravo ne vrati, dok se ne vrati pravo na akcije, dok se ne vrati pravo na stečeno pravo penzije i sva prava koja proizilaze iz penzija, naknada i drugih socijalnih prava i mnogobrojna druga prava koja su, nažalost, oduzeta, ali niko, sem nas, individualno ne razmišlja o njima.
Ministre, vaše ministarstvo, Vlada Republike Srbije i svi državni organi moraju raditi na tome da se Srbima izbeglicama vrati ono što im pripada. Ništa više i ništa manje. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je osam minuta i 30 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 15. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.
Vlada je prihvatila amandman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Dobrislav Prelić.
Vlada je prihvatila amandman. Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada su u pitanju izbeglice Srbija ne radi dovoljno na rešavanju socijalnih problema naših sugrađana, dakle, Srba koji su proterani sa područja Republike Hrvatske. Čak, ima i onih koji se bune zašto su Srbi došli u Vojvodinu, da slučajno ne ugroze starosedeoce i da na taj način Srbi budu ti koji će njima da smetaju. Reći ću vam na primeru.
Kolega Buha je govorio vezano za svojinu i za sticanje osnovnih prava iz oblasti stvarnog prava. Kako je to regulisano kod nas? Po Ustavu, i stranci mogu da steknu pravo svojine na nepokretnostima a izbeglice ne mogu.
Reći ću vam da u Pančevu ne mogu izbeglice da otkupe stanove koji su im dodeljeni na korišćenje. Sa druge strane, njima se isključuje struja, naplaćuje grejanje, a ne daje se nikakva subvencija niti se tim ljudima daje ikakva pomoć.
Ne znam zašto ministar neće da sasluša. Gospodine ministre, možda jeste zauzeti, ali slušajte ovo što ću vam reći, to je istina.
Veliki je broj izbeglica na prosjačkom štapu. Zašto Vlada Republike Srbije dozvoljava da Hrvati i njihovi tajkuni mogu da kupuju i da gazduju imovinom koju su na veoma sumnjiv način, uplaćenim skromnim sredstvima, stekli u Republici Srbiji.
Gospodine ministre, gospodin Todorić i još nekoliko tajkuna iz Hrvatske ima 200 firmi u Srbiji. Ovde su otvorili trgovinske lance. Ovde trguju sa njihovom robom, ali se pare vraćaju u Hrvatsku i Sloveniji.
Zašto naši građani, dakle, izbeglice ne mogu da steknu pravo svojine na nepokretnostima u Srbiji, ako to stranci mogu?
Doduše, moram pomenuti, jer su neki u poslednje vreme počeli da staju u odbranu nekih koji su krivi i za "Bljesak" i za "Oluju". Jugoslovenska narodna armija bila je treća armija u Evropi, najsposobnija na Balkanu. Kako je bilo moguće da generali JNA olako predaju garnizone i najsavremenije i najubojitije naoružanje, kao i tenkove i raketne jedinice? Kako je moguće jedan korpus, 17.000 vojnika, da se preda ustašama? Kako je moguće toliko tenkova da se preda? Kako je bilo moguće da je strategija odbrane Jugoslavije bila takva da se samo orijentisala na spoljnjeg neprijatelja, ali nije vodila računa šta će da rade mešetari kao unutrašnji neprijatelji u bivšoj SFRJ?
Izbeglice moraju da dobiju status građana koji imaju pravo da otkupe nekretnine u Republici Srbiji. Oni imaju imovinu koja je ostala tamo, koju su Hrvati oteli, jer su ih proterali, kako rekoh, pomogoše im neki naši generalni i pogrešna politika, a i neki iz Beograda svesrdno pomogoše da ne odlaze tamo vojnici u JNA, da ne brane svoj narod, da ne brane svoju državu.
A, vi dobro znate da se to moglo učiniti vrlo efikasno, ali je bilo mnogo kočničara, koji su sprečavali da se odbrani država i da se Jugoslavija spasi, da ne dođe do ovoga do čega je došlo. Kada govorimo o Armiji, evo, imate sada neke specijalce koji se šalju na školovanje u Ohajo, a u Ohaju je jedna jedinica civilne zaštite. Postavljam pitanje – u koje svrhe i po kom programu idu naši oficiri, a ima ih nekoliko koji tamo odu, odnosno po kom programu se oni tamo obučavaju i za čije ciljeve i u koju svrhu? Je l', znate? A tamo se obično ide, pet-šest ili osam meseci, na obaveštajne kurseve i špijunažu.
Moram samo da podsetim i da vas zamolim, gospodine ministre, ako možete, neću oduzimati više vremena kolegama, vidite, pošaljite nekoga da u Pančevu razreši problem, pa da izbeglice koje se nalaze u Pančevu mogu mirno da stanuju i žive u stanovima koji su izgrađeni i da mogu da ih otkupe, kao što to čine i ostali državljani drugih država, a bar Srbi uživaju neki prioritet u tom pogledu. Hvala vam. (Aplauz)