Iskorišćen je jedan minut od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika DSS.
Dakle, počeću od konstatacije koju je gospodin Veselinović izneo ovde, da će se menjati zakon, da će doći do izmena Zakona o socijalnom stanovanju. Odmah posle ovog zakona mi ćemo raspravljati o još jednom zakonu, Zakonu o regionalnom razvoju koji je donet pre osam meseci, pa je brže-bolje ovde došao da se menja.
Znači, ono što je DSS pre osam meseci rekla, mislim da som jesenas raspravljali o Zakonu o socijalnom stanovanju, i podnela amandmane koji se tiču ove teme i teme izbeglica u okviru socijalnog stanovanja, danas se najavljuje kao mogućnost promene. To pokazuje koncept ove Vlade, odnosno to da ova Vlada i nema koncept nego da rešava problem tako što se problem rešava da ga ad hok unese u zakon i piše izmene i dopune na svakih osam meseci.
Prosto mi je neverovatno da niste mogli da imate u vidu tada da će se ovaj zakon menjati, jer je morao da se menja, postojala je najava, zahtev EU da se zakon menja, u agendi je stajao ovaj zakon i uopšte ne razumem zašto tada niste usaglašavali Zakon o socijalnom stanovanju. Uzgred, mi smo i onda komentarisali da ćete doći u ovaj problem.
Drugo, ovo što ste komentarisali da sa Hrvatskom treba razgovarati, naravno, dragi kolega, svaki put treba razgovarati i svaki put se Hrvatske odazove tim razgovorima, ali je problem u tome što ona posle toga te zaključke ne sprovede. Već smo imali priliku da 2005. godine razgovaramo sa Hrvatskom jer je tada postojao taj dogovor koji se zove Sarajevska deklaracija i tada smo se saglasili, mi, Hrvati i BiH, da se problem izbeglištva u regionu mora završiti do 2006. godine i da se mora regulisati tako da oni ljudi koji žele da se vrate u mesto odakle su proterani da se vrate u to mesto, a oni koji ne žele – da se integrišu u sredine u kojima su se našli posle tih situacija kada su proterani.
Dakle, kraj 2006. godine je bio pre tri i po godine, da ne kažem više, ali problem nije rešen, upravo i pre svega, zahvaljujući Hrvatskoj, koja nije želela da sprovede sve ono što je tada dogovoreno. Ono što smo mi kao DSS rekli kada smo govorili o ovom zakonu u načelu bilo je i to da međunarodna zajednica, pre svega, mora obavezati sve organizacije koje se bave izbeglicama, komesarijat, da se, jednostavno, mora izvršiti pritisak na one zemlje u regionu koje ne žele da regionalno rešavaju ovaj problem, jer se on ne može rešavati parcijalno, nego se mora rešavati regionalno. Isto tako nam je bilo važno da se izvrši politički pritisak, pa bogami, i pravni pritisak, jer se ovde radi o pravnoj materiji, da se ta pitanja reše u onim zemljama koje očigledno ne žele da taj problem tako tretiraju, a to je, pre svega, Hrvatska.
Dakle, to je prvo čuđenje. Počela je rasprava o tome, učestvovaću u njoj i dalje.
Drugo čuđenje jeste to da danas ovde ovaj zakon u delu kada govorimo o amandmanima predstavlja ministar Čiplić, što je, sa jedne strane, dobro, jer ovde svi mi govorimo o kršenju ljudskih prava Srba u Hrvatskoj, pa je dobro što je ovde naš ministar za ljudska prava, ali, sa druge strane, potpuno mi je neverovatno da Vlada, takođe, ne šalje ovde čoveka koji je zadužen, govorim vam o onome što smo doneli o Zakonu o Vladi, direktno zadužen čovek za pitanje izbeglica. Potpredsednik Jovan Krkobabić nijednom se ovde nije pojavio. Dakle, nema potrebu da se pojavljuje ovde. Gospodin Krkobabić ima i plaćenog savetnika koji ga savetuje samo za pitanja izbeglica.
Neverovatno je i to što je tada došao ministar Dačić. U redu, gospodin Dačić je spremio obrazloženja, očigledno je pročitao zakon, ali, sa druge strane, njega danas, opet, ovde nema, kada treba da govorimo o amandmanima. Sada se treći čovek nalazi ovde, što pokazuje, takođe, jednu generalnu neozbiljnost i jedan stav Vlade – e, neko danas treba da bude dežurni krivac, poslaćemo ga u Skupštinu, pa neka on sluša šta oni pričaju. Ne znam, gospodine Čipliću, čime ste zaslužili to da budete kažnjeni danas da budete ovde, da govorimo o zakonu za koji očigledno niste vi ni zaduženi, niti ste na koji način učestvovali u izradi.
To je, zapravo, početni uvod onog što sam govorila i u načelu kada sam govorila o tome da Srbija i dan-danas, skoro 20 godina od početka izbegličke krize, nije uspela da razreši taj problem, ne zato što ona to nije želela i nije htela ili ne želi i dalje, nego zato što je, pre svega, s jedne strane, vrlo siromašna zemlja, a, sa druge strane, oni koji bi mogli da joj pomognu u tome, to je pre svega međunarodna zajednica, očigledno imaju različite standarde i očigledno imaju različite aršine, i ne žele da nateraju one zemlje koje ne poštuju dogovore i ne poštuju međunarodno pravo. Izvinite, imovinsko pravo je jedno od prava koje ceo svet razume, jezik koji ceo svet govori. Očigledno, neke zemlje imaju pravo da to ljudsko pravo ne poštuju.
Mislim da je trenutak da se o ovom što Hrvatska radi izbeglicama otvoreno razgovara i da se razgovara u poslednjem vozu, kako bih rekla, zato što se praktično sve ove zemlje, i Srbija, i BiH i Hrvatska, zemlje koje treba da rešavaju regionalno pitanje, nalaze u nekom zadnjem dvorištu pred ulazak u EU, jer ne mogu da nazovem način na koji oni pristupaju i prilaze EU drugačije nego zadnje dvorište. Ovo pitanje rešavanja pitanja izbeglica će biti jedno od pitanja koje mora biti zatvoreno da bi mogle da pristupe EU. Trenutak je da o tome govorimo i mislim da treba da upotrebimo sva sredstva i mi u Skupštini, a bogami i Vlada, a očigledno predstavnici Vlade imaju neke druge prioritete, jer kako bih drugačije mogla da nazovem to što je ministar Jeremić prećutao neke stvari na Ministarskoj konferenciji 25. marta u Beogradu.
Dakle, to je bila Ministarska konferencija ministara spoljnih poslova na kojoj je učestvovao i ministar spoljnih poslova Hrvatske Goran Jandroković, koji je tada rekao nekoliko stvari koje su otprilike prećutane u našoj javnosti, prećutane u Vlade, a nisu bile za ćutanje, nego su bilo upravo izjave koje su otvarale tu mogućnost da se sedne i razgovara o njima, jer očigledno da tu nešto nije bilo u redu. Recimo, njegova izjava – Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim prihvatanjem Sarajevske deklaracije.
Mogli smo da pitamo koje je to obaveze ona prihvatila i kako je razrešila te obaveze, odnosno kako je ona rešila te obaveze jer, izvinite, tri i po godine je veliki period da se neke stvari razreše?
Ponavljam, Sarajevskom deklaracijom, koja je bila čin dobre volje i jedan politički čin, koji je bio čin zrelosti, dakle, 2005. godine je potpisano, obavezali smo se i mi i Hrvatska i Bosna i Hercegovina da pitanje regionalno rešavamo i da ga rešavamo do kraja 2006. godine, da ga tada zatvorimo. Da li je zatvoreno danas, u proleće 2010. godine? Naravno, nije zatvoreno! Zbog čega je ostalo otvoreno i šta je to što koči zatvaranje ovog problema? Pa, to je, pre svega nepriznavanje stečenih prava bivšim nosiocima stanarskih prava. Tu se u najvećem broju radi upravo o Srbima u Hrvatskoj, koji su živeli i u gradovima Hrvatske.
Interesantna mi je izjava i zbog toga sam i potencirala ono da međunarodna zajednica i organizacije moraju da pomognu, predstavnici OEBS-a, UNHCR-a i Evropske komisije su izrazili zabrinutost što politički konsenzus mehanizma obeštećenja još uvek nije postignut. Prosto mi je ovo zazvučalo vrlo dvolično i kao da neko hoće da se našali sa Srbijom, koja očigledno ima želju da reši ovaj problem, očigledno traži mehanizme da reši ovaj problem, ali očigledno ima problem dvostrukih aršina koje međunarodna zajednica postavlja pred Srbiju, sa jedne strane, i druge zemlje, sa druge strane, i dozvoljava i toleriše Hrvatskoj da krši osnovna ljudska prava građanima Hrvatske, Srbima koji su izbegli u Srbiju, a da ona ne koristi pravna sredstva, koja su lek u svakoj normalnoj pravnoj državi, da pritera Hrvatsku da to dalje sprovede.
Dalje, izjava koja je bila vrlo problematična, a trebalo je da bude komentarisana, a nije komentarisana, jeste Jandrokovićeva izjava, koji dalje kaže: "Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim prihvatanjem Sarajevske deklaracije, a pre svega kada je reč o obnovi porušenih objekata. Obnovljeno je 146.000 porušenih i uništenih objekata, na šta je potrošeno 5,3 milijarde evra. U Hrvatskoj je integrisano 120.000 izbeglih i prognanih". Pitanje je da li je 120.000. Svi podaci govore da je taj broj i trostruko manji od tih 120.000, da se radi o cifri od 45.000 povratnika.
Zatim, pitanje radnog staža je rešeno bez ograničenja. Rekla bih da je pre desetak dana u Hrvatskoj nađeno novo, bolje rešenje, umesto dosadašnjeg trajnog zbrinjavanja vlasnika stanarskih prava. Ova izjava je očigledno data u cilju popravljanja imidža Hrvatske, jer Hrvatska, ako želi da pristupi EU, ima problema sa tim što nije ispunilo ono što je potpisala Sarajevskom deklaracijom. Dakle, ako je ovo dato u tu svrhu, a jeste, od rešenja problema izbeglica na ovom delu Balkana nema ništa.
Ovo pitanje mora da bude razrešeno i zbog toga je važno da to država zna, da bi njeni funkcioneri mogli da pomognu u tome, jedan od načina jeste povratak. Hajde da vidimo kako je to rešeno u Hrvatskoj, pa da se sedne i da se razgovara na tu temu. Prvo, svi znamo problem tajnih optužnica, to je veliki problem. Ministar Dačić se na kraju svog izlaganja osvrnuo da to nije pitanje MUP, nego da je to pitanje Ministarstva pravde i Ministarstva za ljudska i manjinska prave. Hajde da divimo šta ministri, koje je prozvao prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova, imaju da kažu na to.
Da li je moguć povratak, a 100.000 građana Hrvatske, odnosno Srba, koji su odatle proterani, ima problem zbog toga što Hrvatska ne priznaje stečeno pravo, stanarsko pravo koje su oni tamo imali. Naime, Hrvatska je 1996. godine našla najelegantniji način, koji je potpuno suprotan svim zakonima o ljudskim pravima, da kazni one ljude koje je proterala, koji su pobegli od "Bljeska", "Oluje" i sličnih akcija koje su, pre svega, bile usmerene na uništavanje života Srba i na proterivanje Srba van teritorije Hrvatske.
Dakle, ona je tada našla način, zakonom iz 1996. godine, da onim ljudima koji su šest meseci van svog stana, jednostavno oduzme pravo koje se zove stanarsko pravo i da oni više nemaju prvo da se vrate u svoj stan. Da li je moguće da niko u ovoj zemlji ne može da sedne pa da otvori to pitanje, da vidi kako je to pitanje rešeno u nekim drugim zemljama Evrope? Nije moguće da je Srbima jedino moguće kršiti osnovna ljudska prava i imovinska i materijalna pitanja. Prema tome, to je ono o čemu treba razgovarati i slažem se sa vama da treba sesti i razgovarati.
Dalji problem jeste takozvano pitanje pravične nadoknade. I to je pitanje za razgovor, da se sedne i malo porazgovara o tome. Da li je moguće da samo Srbi nemaju pravo na pravičnu nadoknadu? Imam podatak po kome je samo ono što je uništeno u Krajini, ne računajući ljudske živote, koji, naravno, nemaju cenu, ali samo materijalna šteta je 30 milijardi evra. Da vam ne pričam samo koliko je sela zapaljeno, koliko je srpskih kuća uništeno, 40.000 srpskih kuća u Krajini, a spaljeno je 380 srpskih sela.
Dakle, hajde da otvaramo pitanje kako ćemo pravično da nadoknadimo ljudima to što su proterani iz nekog stana u koji nemaju pravo da se vrate. Da ne budemo nepošteni, Hrvatska jeste počela da rešava to pitanje. Imala je neka dva projekta i oni se bave ovim pitanjem izbeglica kao humanitarnim pitanjem. Molim vas, to nije humanitarno pitanje i to ne sme da bude tretirano kao humanitarno pitanje. Ovo pitanje je daleko od toga šta je humanitarno. Da li je humanitarno to što je neko pobegao glavom bez obzira, ostavljajući sve svoje da bude uništeno? To nema veze sa humanitarnim rešavanjem.
Dakle, Hrvatska je započela rešavanje ovog problema stanovanja, ali na jedan vrlo simpatičan način. Vama niko ne garantuje da ćete se vratiti u mesto iz koga ste proterani, a i ako se slučajno desi da se vratite u to mesto, onda vam niko ne garantuje da ćete doći do svog stana ili svoje kuće u kojoj ste živeli. To nije način na koji se rešava neko pitanje.
Mislim da je jako važno reći još nešto. Ovo pitanje definitivno mora da bude zatvoreno, Srbija mora da upotrebi sva svoja politička sredstva da se ovo pitanje zatvori. Ovo pitanje je pitanje kršenja ljudskih prava i zato je dobro što je ministar ovde. Pitanje ljudskih prava to je osnovno pitanje, pitanje građanskih sloboda i prava. Srbija ima pravo da otvori ovo pitanje kod međunarodne zajednice, da otvori ovo pitanje kad sedne sa Hrvatskom, sa BiH je u najvećem delu to pitanje i rešeno. Dakle, ostaje pitanje da se oko toga sa Hrvatskom razgovara i dogovara, a ovo su otvorena pitanja na koje niko iz Hrvatske neće da odgovori. Hvala. (Aplauz)

Iskorišćeno je 45 sekundi od vremena poslaničke grupe i iskorišćeno je vreme na raspolaganju ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, član 16. govori o uslovima pod kojima izbeglica gubi pravo na zbrinjavanje. Predložio sam brisanje tog člana. Vlada je amandman odbila uz sledeće obrazloženje: "Nacionalna strategija za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica predviđa zatvaranje kolektivnih centara. U cilju sprovođenja navedene strategije, izbeglicama se nude adekvatna rešenja, uvažavajući njihov najbolji interes i u skladu'', naglašavam, ''sa mogućnostima i kapacitetima Komesarijata."
Umesto komentara, postavljam jedno pitanje – šta će se dogoditi ako Komesarijat ne bude imao mogućnosti da, recimo, jednoj petočlanoj porodici, majci sa četvoro dece, nakon izbacivanja iz kolektivnog smeštaja, ponudi bilo kakav drugi smeštaj ili ako bude u mogućnosti da toj porodici ponudi neki smeštaj koji će biti daleko lošiji od ovog koji je imala u kolektivnom centru?
Kada je u pitanju položaj izbeglica, smatram da je država Srbija najviše podbacila u obezbeđivanju uslova, a te uslove je mogla obezbediti kroz međudržavne kontakte, uslova koji bi omogućili da se Srbi prognani iz BiH i Hrvatske vrate u zavičaj. Podsećam da je u sklopu stvaranja etnički čiste države iz Hrvatske proterano oko 700.000 Srba. Do sada se vratilo njih 50.000, odnosno 7%.
Hrvatska se deklarativno zalaže za povratak srpskog stanovništva, ali čini sve da to spreči. Najviše to čini kroz maltretiranje ljudi preko podizanja lažnih i tajnih optužnica.
Imate situaciju da i danas, 15 godina posle rata, ne prođe mesec dana a da neko od Srba povratnika u Hrvatskoj ne bude optužen i osuđen zbog neverovatnih banalnih zločina i izmišljenih zločina.
Podsetiću samo na dva slučaja. Prvi je slučaj Svetozara Karana iz Korenice. Njega je Županijski sud u Gospiću osudio na 14 godina zatvora zbog, citiram, ''zločina koji su on i njegovi preci u poslednjih 500 godina, zajedno sa Turcima Osmanlijama, počinili nad hrvatskim narodom.''
Drugi primer je slučaj Željka Kneževića iz Knina. Čovek sada živi u Velikoj Plani, ima određenih egzistencijalnih i zdravstvenih problema. On je osuđen u odsustvu na 20 godina zatvora, uz obrazloženje da je kao čuvar Vojnog zatvora u Kninu ubio jednog zatvorenika. Problem je u tome što Željko Knežević nikada u životu nije bio vojni policajac srpske Vojske Krajine, nikada u životu nogom nije kročio u zatvor u kojem je navodno počinio zločin.
Sada postavljam jedno pitanje ministru Čipliću – kako je moguće da Republika Srbija, Vlada Republike Srbije, još uvek nisu obezbedile od države Hrvatske, u međudržavnim kontaktima, da država Hrvatska dostavi spiskove Srba koji se nalaze na optužnicama? Smatram da bez toga nije moguće normalizovanje odnosa.
Nekoliko puta sam čuo saopštenje MUP da ima izuzetno dobru saradnju sa policijom u Hrvatskoj. Čini mi se, ministar Dačić je nedavno posetio Zagreb i posebno se ističe da je ta saradnja dobra u oblasti borbe protiv kriminala. Pa, da li postoji veći kriminal od toga da se ljudima koji su proterani iz svog zavičaja, kojima je oteta imovina, 650 000, ne omogući da se vrate u zavičaj i da tamo žive? Mislim da veći zločin ne postoji.
Važno je da se otkrije ko je ubio Ivu Pukanića, ali je valjda mnogo važnije ko je u "Bljesku", "Oluji" ubio više od 7. 000 Srba i u drugim operacijama hrvatske vojske.
Mene zanima, kao čoveka, obrazloženje – da li tražite spiskove optuženih Srba i koje odgovore dobijate?
Ništa bolje stanje nije ni u Federaciji BiH. Zbog vremena, navešću samo četiri primera. U BiH, u muslimansko-hrvatskom delu postoji 527 mrtvih srpskih sela, u kojima nema žive duše. U nekima od njih pre rata je živelo 5. 000 stanovnika. Sledeći primer je primer mog rodnog Kupresa. Pre rata u gradu Kupresu je živelo više od 2 000 Srba. Činili smo tamo 65% gradskog stanovništva, 70% zemlje je bilo u našem vlasništvu. Sada se u gradu Kupresu nalazi sedmoro Srba starije životne dobi.
Ništa bolji slučaj nije ni sa glavnim gradom BiH. U pitanju je Sarajevo. U Sarajevu je pre rata živelo 160 000 Srba, sada živi samo 7 000.
Poslednji podatak, kojim ću završiti ovo izlaganje, kao dokaz da Srbija nije dovoljno učinila da izvrši pritisak na međunarodne faktore, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, da se omogući povratak prognanim ljudima i da im se omogući dostojan život, a to je primer sedamdeset srpskih naselja u Federaciji BiH, u kojima živi ukupno 15.000 stanovnika, među njima 2 200 dece, koja još uvek, petnaest godina posle rata nemaju električnu energiju. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi.
Da li još neko želi reč?
Ako ne, amandman na član 18. podneo je narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Nikola Lazić, Donka Banović i Milan Dimitrijević.
Da li još neko želi reč? (Da) Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Hvala, gospođo Čomić. Član 18. menja član 19. iz, za sada, još uvek važećeg Zakona. Inače, taj član 19. je predmet velikog broja izmena. Čini mi se da tu ima čak oko 13, 14, da kažem, podčlanova 19a, 19b, 19c itd.
Taj osnovni zakon je donet još 1992. godine. Posle 18 godina još uvek imamo oko 86 000 lica koja imaju status izbeglica i kao izbeglice žive u Srbiji. To znači da ti ljudi i te porodice nisu uspele da se vrate u sada već nezavisne države iz kojih su pobegli ili proterani, a još uvek nije ostvarena valjana integracija.
Bez obzira što je Srbija još 2002. godine donela Nacionalnu strategiju o rešavanju pitanja izbeglica, znamo da su dva načina moguća. To je: održivi povratak i integracija.
Isticali smo kada je bila rasprava u načelu da je dobro što ovaj zakon malo više govori i o integraciji, odnosno pomoći izbeglicama da se integrišu u Republiku Srbiju, a bez rešavanja stambenog pitanja i stambenih problema nema uspešne integracije i život je veoma težak.
Reći ću da je 2005. godine bilo 700 kolektivnih centara, a danas ih je oko 60, tako da ima pomaka kada je ovaj problem u pitanju.
Član 19. govori o rešavanju i različitim načinima rešavanja stambenih potreba izbeglica. Ovde je navedeno, u prvom delu ovog člana, pet različitih načina za rešavanje stambenih potreba. Prvi način je, davanje nepokretnosti u državnoj svojini na korišćenje na određeno vreme. Drugi način je, davanje nepokretnosti u državnoj svojini u zakup na određeno vreme, sa mogućnošću kupovine. To stoji u predlogu ovog člana i naš se amandman odnosi na to da predlažemo da se reč "kupovina" zameni rečju "otkup".
Kada smo, čini mi se, svi poslanici govorili o ovome, koristili smo reč ''otkup'', niko nije koristio reč ''kupovina''. Čak je i predlagač u samom obrazloženju ovog člana 18, a izmene 19. rekao – u zakup na određeno vreme ili u otkup.
Zašto je nama ova reč zasmetala? Zato što otkup podrazumeva da već postoji neka vrsta ugovornog odnosa. Kada su građani tadašnje Jugoslavije ili Srbije imali stanarska prava, stanove, vršili su otkup po različitim cenama. To nisu bile tržišne cene. Zato smatramo da je ovde bolji termin ''otkup'' od reči ''kupovina'', zato što će biti različite cene, neće biti tržišne.
Predlagač zakona je odbio ovaj amandman. Mislim da treba da ga prihvatite.
Treći način, koji se ovde predlaže za rešavanje stambenih problema izbeglica, jeste dodela sredstava za poboljšanje uslova stanovanja. To su uglavnom manja novčana sredstva, kako bi ljudi koji žive u nekim prostorima koji nisu adekvatni mogli to da adaptiraju kako bi to bilo bolje.
Četvrti način je kupovina građevinskog materijala za započetu izgradnju nepokretnosti. Znam da je i Komesarijat zajedno sa nekim lokalnim samoupravama o tome dosta vodio računa, da se pokuša u određenoj lokalnoj samoupravi dobiti besplatno plac, pa je onda Komesarijat tu pomagao da se nabavi građevinski materijal i da onda izbeglica ili porodica sama sebi obezbedi krov nad glavom.
Peti način je kupovina seoske kuće sa okućnicom, tako da se vraćam na ovaj amandman, mislim da treba prihvatiti ovu izmenu i da ne treba u ovom zakonu da stoji "kupovina", zato što to nije klasična kupovina, nego treba da stoji reč "otkup".
Dosta je bilo reči o problemu povratka Srba koji su izbegli iz Hrvatske. Jedan naš uvaženi kolega rekao je ovde da on i njegova stranka smatraju da se mora razgovarati o rešenju problema. Mislim da ne postoji nijedna stranka ovde koja smatra da te probleme treba rešavati drugačije. Naravno da te probleme koje imamo treba rešavati kroz razgovor i dogovor.
Godine 2005. je, kao što je moja koleginica rekla, potpisana tzv. Sarajevska deklaracija, gde su se zemlje iz regiona dogovorile da će za godinu dana da reše problem izbeglištva u regionu. Čini mi se da Hrvatska ni dan-danas nije ni krenula da rešava taj problem.
Hrvatska je na korak od punopravnog članstva u EU i ovo je trenutak kada država Srbija i Vlada Srbije zajedno sa nekim međunarodnim organizacijama koje su veoma dobro upućene u problem nerešavanja povratka Srba u Hrvatsku, dakle, ovo je poslednji trenutak koji Srbija mora da iskoristi kako bi Srbi koji potražuju imovinu, imaju imovinu i imaju pravo na to, mogli da reše to u Republici Hrvatskoj.
Ovde imam vest, od 16.4.2010. godine, dakle, od pre nekoliko dana, svi znamo da se predsednik Republike, Boris Tadić zajedno sa Ivom Josipovićem sastao u Bačkom Monoštoru. Ovo je, već, ne znam koji u nizu susreta ova dva predsednika. U toj vesti, očigledno je da se ističe nekoliko tema koje su bile tema razgovora. Podsetiću vas o čemu su oni razgovarali. To je spremnost da lično doprinesu povlačenju uzajamnih tužbi za genocid, ali uz opasku da je to prevashodni zadatak vlada dveju zemalja, Srbije i Hrvatske.
Citiraću i našeg predsednika koji kaže – ''Srbija polazi od principa – da nijedan zločin ne sme da ostane nerasvetljen i da nijedan zločinac ne sme da izbegne kaznu.'' To je rekao Tadić novinarima, ispred Osnovne škole "22. oktobar", u kojoj je održan sastanak. On je, takođe, izrazio nadu – da će dve zemlje kroz nekoliko godina imati zajedničke udžbenike istorije, sa istovetnom ocenom prošlosti. Dakle, Srbija i Hrvatska će za nekoliko godina imati zajedničke udžbenike istorije sa istovetnom ocenom prošlosti?!
Meni je žao što ne mogu da pitam, lično, predsednika da nam protumači ovu rečenicu i do kada bi se tumačila ta ''istovetna prošlost''. Koliko je to? Jedan vek unazad, dva, dvadeset godina.
Ono što sam ovde saznala, takođe, jeste da je lično naš ministar za ljudska prava bio prisutan u Bačkom Monoštoru. Možda bi on mogao da nam kaže – da li se tu razgovaralo o problemu povratka? Da li Hrvatska to namerava i da li je uopšte naš predsednik države pomenuo taj problem? Da li Hrvatska uopšte ima nameru da krene u rešavanje tog problema?
Pošto sam saznala da ste i vi bili prisutni možda možete da nam kažete da li se o tome uopšte razgovara na tim sastancima?

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je vreme osam minuta i 30 sekundi.
Reč ima ministar Svetozar Čiplić.

Hvala, uvažena poslanice. Čini mi se da ovaj predlog izmena i dopuna Zakona, kao i spoljna politika Republike Srbije, pogotovo onaj deo koji se odnosi na odnose u regionu, zapravo jasno i nedvosmisleno izražava krajnju nameru, ozbiljnu nameru, da se, pre svega, u regionu uspostave takvi odnosi koji će unaprediti odnose između dve države, a sve zarad dve države, zarad onog dela srpskog naroda koji živi u Hrvatskoj, sa jedne strane, i Srba o kojima delom danas i raspravljamo, izbeglice koje žive u Srbiji.
Da, bila su otvorena i ta pitanja, ali su ta pitanja bila otvorena pre svega na onaj način da su se dva predsednika usaglasila, dogovorila, da sva otvorena pitanja koja su do sada stajala ne smeju da ostanu nerešena, nego da dve države treba da rade na taj način da ta pitanja rešavaju. To je bio ključ priče i ta, čini mi se, zajednička izjava, ta konstatacija, ta namera je taj dan više puta preneta. Nema tajni i nema dileme koja je ideja u tim razgovorima, ne samo u tom, nego i u onim prethodnim, bila promovisana. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice, gospodine ministre, predložili smo amandmanom u članu 18. da se u tački ''2) davanjem nepokretnosti u državnoj svojini u zakup na određeno vreme sa mogućnošću otkupa.'' Ne kupovine, nego ''otkupa''.
Više poslanika je govorilo o tome u čemu je razlika između kupovine i otkupa. Nije samo to problem. Problem je nastao, čini mi se, od početka, od puštanja ovog zakona u skupštinsku proceduru.
Kada smo razmatrali ovaj predlog u načelu imali smo ministra unutrašnjih poslova i prvog potpredsednika Vlade, danas imamo vas kao predstavnika Vlade. Podsetiću vas, gospodine ministre, šta je rekao prvi potpredsednik Vlade u svom obraćanju narodnim poslanicima, zbog čega smo mi insistirali, a dobili smo i potvrdu u tom izlaganju od ministra Dačića, da je bolje da se radi o otkupu.
Gospodin Dačić kaže – na osnovu novca koji se prikupi od otkupa, procenjuje se da to može biti oko šest miliona evra, što bi moglo biti dovoljno itd. Dakle, i gospodin Dačić govori o otkupu, a ne o kupovini. To nam i daje pravo da mi insistiramo na ovom amandmanu.
Vi ste odgovorili, odnosno ne znam da li ste vi ili neki drugi predstavnik Vlade, kako ste odgovorili. O tome ćemo mi i dalje polemisati i debatovati.
Razumem, ministre, gospodine Čipliću, što ste vi ovde prisutni, da za branjenje ovog zakona, zato što je pitanje izbeglica i pitanje ljudskih prava. Razumem što je i gospodin Dačić bio ovde, ali ne razumem jednu stvar, gospodine ministre, da onaj član Vlade koji je resorno zadužen za to i koji ima svog savetnika, koji troši sredstva iz budžeta, da se nijedanput ne pojavi u ovoj skupštini da ovaj zakon obrazloži. U čemu je taj problem?
Taj gospodin koji se ovde ne pojavljuje danima, a koji bi trebalo da obrazloži ovaj zakon i da polemiše sa nama, narodnim poslanicima, ne znam da li je drugi, treći, četvrti ili koji već po redu potpredsednik Vlade, jeste gospodin Krkobabić. Da li gospodin Krkobabić ima problem sa Narodnom skupštinom ili sa nama narodnim poslanicima kada treba određeni zakon da se brani?
Druga vrsta problema koji se javlja u ovom zakonu i koji nije pitanje samo ovog zakona, nego i drugih zakona, znate, gospodine Čipliću, dobro je to što se vi zalažete za branjenje prava izbeglicama, dobro je i to što javno pričate, ali, da vidimo kakva je to politika koju vi vodite ovde?
Ne može ta vrsta politike koju vodi ova vlada da odbrani prava izbeglica, zato što je ta politika puzajuća, razmrljana, ne postoji. To je politika velikog marketinga unutar države, a slabe moći prema onome sa kojim bi trebalo da se taj problem reši. Marketing unutar države ne rešava ove probleme. Rešava razgovor sa onima koji su dužni, a tog razgovora nema i to je problem ove politike, u stvari nepostojanje nikakve politike.
Ne sumnjamo mi u vaše namere, ali to je slaba politika, nikakva, koja nije u mogućnosti i nema kapacitete, na ovaj način na koji se vodi, da reši ovu vrstu problema.