U svojstvu ovlašćenog, takođe.        Dakle, devet meseci nakon usvajanja Zakona o regionalnom razvoju imamo izmene i dopune. One ne kazuju ništa. Koliko god nije bilo nikakvih valjanih razloga za koncept sedam statističkih regiona, tako nema nikakvog valjanog razloga ni za koncept pet statističkih regiona, gde se četiri regiona iz centralne Srbije pretvaraju samo u dva.
Da bi ovo bilo jasnije mojim kolegama i koleginicama narodnim poslanicima, a i javnosti Srbije, koja, nadam se, ovo gleda, pokušaću to da objasnim na jedan vrlo jednostavan način. Šta je trebalo da bude cilj jednog ovakvog zakona? Trebalo je da bude cilj da budu određeni ili da makar budu odredivi statistički regioni, koji nemaju u konkretnom slučaju nikakvu drugu funkciju sem da državi olakšaju komunikaciju sa određenim celinama radi postizanja ravnomernog regionalnog razvoja, a da se to, pri tom, može uraditi sa pretpristupnim fondovima EU onog trenutka kada država Srbija postane kandidat, kako bi pretpristupni fondovi EU mogli da prepoznaju celine koje određuje sama država, ne bi li se na taj način uspostavila komunikacija sa delovima države, ne bi li se na taj način napravio ravnomerni razvoj tih celina.
Kako se to postiže? To se može postići na dva načina, jedan je zakonom, kao što je mogao biti slučaj, ovde. Drugi je da se naprave odredivim, pa da izvršna vlast tj. Vlada, prema kriterijumima koje utvrđuje zakon, odredi statističke regione, da se njih pridržava i da se na osnovu tih pravila kasnije odvija cela komunikacija sa pretpristupnim fondovima EU.
Priča o samoj svojoj strukturi u osnovi je bezazlena. Ona u sebi ne nosi nikakvu opasnost. Ne samo da ne bi trebalo da nosi opasnost, nego bi trebalo da nosi kakvu korist, je li tako? Ono što se kod vas dešava, ono što ste nam pre devet meseci predložili i usvojili i ono što sada radite govori sasvim suprotno. Smisao statističkih regiona, s obzirom na to da tamo postoji nekoliko standarda kako se oni mogu odrediti, prema broju stanovnika, prema položaju itd, pre svega prema broju stanovnika u tim regionima, jeste da omogući na lakši način obavljanje celog posla ravnomernog razvoja u državi.
Ako vi kažete da postoji samo sedam regiona, jedan izjednačite sa autonomnom pokrajinom, a onda potpuno paušalno odredite ostale regione, prema nekim odredivim granicama, još uvek neodređenim, nazivajući ih istočna, južna itd. Srbija, a sada i to menjate, takođe, bez ikakvog kriterijuma, onda se postavlja pitanja – da li je u okviru jednog statističkog regiona sve to što vi vidite, počev od opština do gradova, njihovog položaja, sve ravnomerno razvijeno?
Pa, veće logike i većeg smisla ima napraviti veći broj statističkih regiona kako bi se ispunio zadatak koji država planira.
E, gde je ovde cela igranka? Ona se lako može videti. Uzmite stenogramske beleške i pogledajte kakvo je obrazloženje o ovom zakonu, o izmenama i dopunama Zakona, dao ministar Dinkić, pogledajte kakvo je obrazloženje bilo prošle godine kada je usvojen osnovni tekst ovoga zakona i videćete da glavna priča uopšte nije o statističkim regionima koje imaju i unitarne države u EU. Statističke regione imaju unitarne države u EU, koje nemaju ni primisli o federaciji, i ti statistički regioni nemaju nikakvu političku moć, sami za sebe, niti imaju, recimo, legislativnu funkciju. Nikakvu! Imate samo dve države u EU, Italiju i Španiju, gde je princip regionalizacije nešto drugo od federalizma i koje imaju svoj politički smisao.
Nama se ovde protura, za malu Srbiju, koja bez KiM nema ni sedam miliona stanovnika, ideja o regionalizaciji koja ima politički sadržaj. Kada smo vam govorili da regionalizacija koju vi zagovarate ovim zakonom nema smisao koji ovaj zakon treba da nosi sa sobom, nego da ima politički sadržaj, vi ste nam se ismevali. Onda smo vam rekli da su aršini po kojima ste vi tzv. statističke regione ovde napravili, u stvari, aršini buduće promene Ustava i federalizacija Srbije. Onda je bilo – ne, ne, to nije tačno. Vi to zlonamerno tumačite.
A, evo vam dokaz – posle devet meseci donosite izmene i dopune Zakona, i tada je bio manjkav, jer u obrazloženju nije stajalo ništa zbog čega je jedan region statistički, onakav kakav ste vi predložili. Sada dobijamo umanjenje za dva statistička regiona, bez ikakvog obrazloženja, a cela javnost u Srbiji zna da je to zbog toga što su bošnjačke partije ili muslimanske partije Sandžaka, ili njihovi politički predstavnici, bolje rečeno, rešili da im se ne sviđa da njihove naseobine, kako ih oni vide, budu podeljene između dva statistička regiona, pa, kakve veze to ima, njihovi gradovi i opštine u kojima imaju većinu stanovnika, da budem precizniji. To se njima ne sviđa! Onda su zahtev isporučili tamo gde treba, Demokratskoj stranci, i onda se reaguje tako što se ta karta, koja nije ni napravljena, de fakto, menja, kroz izmene i dopune Zakona. Sve drugo što ste predložili u ovim izmenama i dopunama neka nikakvu sadržinu. Nikakvu!
Ovo je jedini smisao onoga što ste vi ovde uradili. I, sada ćete vi nas ubeđivati da ste doneli zakon o statističkim regionima? Pa, ne možete nas to ubeđivati, jer, prvo, od resornog ministra smo čuli drugačije, a mi nemamo razloga da mu ne verujemo, da je ovo uvod u regionalizaciju. Možda je to u redu.
Izvolite, promenite Ustav. Dve trećine narodnih poslanika promene mora da prihvati. Referendum građana je obavezan prema važećem Ustavu, za takvu vrstu izmene državnog uređenja. Izvolite, uradite to, zagovarajte tu opciju. To je legitimno. Možete i federalizaciju da zagovarate, ako hoćete, ali nemojte onda, ne zameram na tome, sa time se ne slažem, kao što verujem da se većina građana Srbije ne slaže, ali ne mogu vam zameriti, ali onda makar to javno kažite.
Nemojte da nam podmećete priču o statističkim regionima. Oslobodite nas tog pritiska. Promenite zakon koji postoji. Napravite statističke regione odredivim. Napravite 15, 16, 17, koliko je racionalno da u Srbiji ima, prema pravilima igre koja to dopuštaju, prema evropskim standardima.
Uradite šta je potrebno da ti statistički regioni pomognu regionalnom razvoju Srbije. Može Vlada da ih napravi odredivim, ako niste sposobni da ih zakonom odredite, pa onda razmišljajte o regionalizaciji Srbije u političkom smislu.
Odvojite te dve priče. Nemojte ih spajati u isti koš, kao što radite u ovom slučaju, jer onda ne znamo od čega se branite kada vas napadnemo sa osnovom da je ovo politički zakon, a ne ekonomski zakon o razvoju. Onda se vi branite i kažete – nije, to su statistički regioni, a onda u obrazloženjima koje dajete iz njih nedvosmisleno proističe da je u pitanju predvorje političke podele Srbije.
Bilo bi dobro da budete jasni u svemu ovome. Bilo bi dobro da ne zamajavate ni narodne poslanike, vaše kolege, bivše, vi ste ranije bili u Skupštini, ne vi lično, nego Mlađan Dinkić, makar bio jedan dan, nije uopšte važno, nije u redu ni da ljudi iz vladajuće većine, kojima se ovo podmeće, moraju to da trpe. Treba izaći sa čistim rešenjima pred ljude i reći im šta je poenta priče, a ne ovako da moramo da se sa vama dokazujemo u javnosti šta ste hteli da uradite, da vi to negirate, pa, onda, opet, da potvrđujete, da se jurimo mesecima, k'o mačka s mišem, i da na kraju ispadne, upravo, onako kako smo govorili šta je, zapravo, naš cilj i vaš zadatak u celom ovom poslu.
To nije pošteno. To nije korektno. Niste napravili zakon koji završava posao, zbog koga bi ovakav zakon trebalo doneti, jer da jeste, ovo bi bilo primenjivo. Ovo je apsolutno neprimenjivo. Možda je tačno ono što je gospodin Dinkić rekao, da ove regionalne agencije u datom slučaju neće odvući više administracije, obavezati više administracije nego što je to trenutno slučaj, ali gde je tu smanjenje administracije u državi? To sigurno neće doći.
Dakle, ovo je jedan od onih zakona koji, zapravo, koče procese rasterećenja države od administracije. To Srbiji na ovaj način nije potrebno. Duboko verujem da Srbiji nije potrebna federalna država. Srbiji nisu potrebne federalne jedinice. Ne treba nam ''republika Vojvodina'', na vrlo dobrom ste putu da to ostvarite, kao što vidim, preko onog statuta i onog čudnog zakona, koji je protivustavan, koji je Skupština usvojila. Ne treba nam ni ''užička republika'', ni bilo šta tome slično. Ko smatra da mu to treba, neka izađe sa tim otvoreno, neka se bori za to politički, pa ćemo videti šta će građani Srbije da kažu.
Samo vas molim, nemojte lagati i zamajavati građane Srbije, objašnjavati im da se ovde dešava nešto što se ne dešava. To je ono što je jako važno reći. Prema tome, vi ste majstori persiflaže. To pokušavate i sada da uradite sa ovim zakonom, ali to vam prosto neće proći. Koliko god se o ovom pričalo, vrlo je lako objasniti o čemu je reč. Dakle, ne postižete cilj zbog koga ovaj zakon treba da bude donet, a naravno predočavate jedan drugi cilj koji još uvek nije realizovan, koji je prikriven ili, čak, po Dinkićevim rečima, i otvoren politički cilj, koji je za Srbiju štetan. Dakle, ovo je sve što se dešava pred nama. Ne postoji drugi sadržaj svega ovoga.
Prema tome, radite vi šta god znate i umete, ali mora da postoji neko ko će javno reći ljudima šta se ovde dešava. To mora da se uradi zbog toga da bi se probudila svest kod naroda, kod građana, šta se zbiva, šta mu planirate i šta mu podmećete, ne bi li se taj isti narod i ti isti građani protiv toga izborili. To je naša dužnost kao narodnih poslanika i to ćemo i ubuduće činiti. (Aplauz)

Iskorišćeno je 11 minuta i 45 sekundi.
Moram da upozorim da se amandman (na član 2) koji je kolega Stevanović podneo odnosi na dodavanje novog stava 1. kojim se u članu 4. tačka 2) reči "planiranja i" brišu, a dosadašnji st. 1. i 2. postaju st. 2. i 3. To je tema.
Reč ima gospodin Meho Omerović.

Povreda Poslovnika, zahvaljujem. Prethodni govornik, uvaženi kolega Aligrudić, povredio je Poslovnik, član 104, koji govori o tome kako se poslanici jedni prema drugima moraju sa uvažavanjem odnositi, a isto se odnosi i na dostojanstvo ovog visokog doma, koji nazivamo Skupština Republike Srbije.
Gospodine Aligrudiću, vi ste sa punim pravom kritički, doduše, neprincipijelno, govorili o zalaganjima vaše stranke, o statističkim regionima, što ne odgovara istini, jer u vreme kada je Vojislav Koštunica bio predsednik Vlade, Program Vlade je bio, donekle, sličan kada su u pitanju statistički regioni. To je problem koji vi imate sami sa sobom i ne bih ulazio u taj sukob između vas samih, ali ono što ste vi u jednom trenutku rekli, možda niste ni svesni šta ste izgovorili.
Vi ste Bošnjacima, narodu koji živi na teritoriji Republike Srbije, prikačili jednu etiketu, da je ovaj zakon i Vlada Republike Srbije koja ga izmenila posle devet meseci, da je to učinjeno zbog pritiska Bošnjaka i bošnjačkih nacionalnih partija, zbog toga što oni žive nekakvim naseobinama. To je, citiram, ono što ste vi rekli.
Gospodine Aligrudiću, znam da je vaša stranka arhaična stranka i da imate pravo da se služite arhaičnim jezikom i govorom, jer negujete i slične tradicije, ali vas molim da Bošnjake ne smeštate u neseobine, jer Bošnjaci žive na teritoriji Republike Srbije, žive, hvala bogu, u svim opštinama na teritoriji Republike Srbije. Ima ih nešto više u opštinama koje vi nazivate Sandžak, u Novom Pazaru, u Priboju, u Prijepolju, u Sjenici i u Tutinu. Jedino, ako vi ne mislite da te opštine nisu u sastavu Republike Srbije, pa da, za razliku od Srba i ostalih građana Republike Srbije, i Bošnjaci žive u opštinama, na teritoriji Republike Srbije koje su lokalne samouprave i koje su lokalne zajednice.
Dakle, samo pojašnjenje. Molio bih vas da ne koristite termine koji nisu prijemčivi, pogotovo koji nisu u skladu sa pravom i sa Ustavom. Dozvolićete, nisam pravnik, a vi ste stranka koja ima tu mnogo pravnika i koja se često poziva na pravo. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je dva minuta i 23 sekunde.
Reč ima gospodin Miloš Aligrudić.

Gospodine Omeroviću, u pravu ste. Zaista se izvinjavam. Moguće je da je termin bio vrlo neprikladan i nesrećan.
Ne izvinjavam se samo vama, nego bilo kome ko je to mogao na takav način protumačiti. To, zaista, nije bila moja namera.
U tom smislu se izvinjavam i svim Bošnjacima koji žive na teritoriji Raške ili bilo gde u Srbiji koji bi to eventualno tako protumačili. To je neka vrsta lapsusa, bez i najmanje zle namere.
Što se tiče drugih stvari koje ste rekli, prvo, vi ništa ne znate o Programu DSS. To je, očigledno, iz ovoga što ste maločas rekli, jer nemate predstavu o tome šta su, zapravo, statistički regioni u nekom smislu u kome je to planirano, kada je DSS participirala u Vladi, kako su oni bili predstavljeni ili kako su bili rađeni. Naime, do tog zakonskog predloga još nismo došli. Taj zakonski predlog u ovom obliku u kojem se pojavio pred parlamentom pre devet meseci urađen je u kasnijem periodu. Dakle, ne bi nama nikad palo na pamet, u vreme kada smo bili u Vladi, da Narodnoj skupštini Srbije pošaljemo takav zakonski predlog u kome se u obrazloženju teksta neće naći nijedna suvisla o tome zbog čega tih regiona ima toliko koliko ih ima, zbog čega se tako nazivaju, zbog čega se tako geografski, u odnosu na teritoriju Srbije, određuju i tome slično.
Dakle, o tome govorimo, da to nema nikakvog smisla i, naravno, da apologetika ovog zakona, sa strane onih koji osećaju dužnost da ga brane, ima svoju šupljinu. Da nema šupljinu, ne bi smo na ovaj način lako o svemu tome govorili. Eto toliko Hvala.

Hvala. Reč ima ministar, gospođa Kalanović. Molim vas, ako smo se dogovorili da poštujemo Poslovnik, jer ja druge dogovore ne priznajem, onda gospođa Kalanović ima reč. Izvolite, gospođo Kalanović.

Hvala. Započela bih sa nekoliko citata. Jedan od prethodnih poslanika je izgovorio rečenicu, koju duboko podržavam – samo vas molim nemojte lagati i zamajavati građane Srbije. I, takođe, citatom, pošto vi znate šta su statistički regioni i pošto vi, gospodine Aligrudiću, pretpostavljam da znate šta su statistički regioni, vaše zalaganje za 17 do 18 regiona u Srbiji nije moguće.
(Miloš Aligrudić, s mesta: Nisam rekao 17 i 18.)
Ono što ste malopre izgovorili, nažalost, možete da proverite u stenogramu. Za one koji znaju šta su statistički regioni, oni moraju da znaju da su statistički regioni – one teritorije koje obuhvataju 800.000 stanovnika do 2.000.000 stanovnika, i da 17 do 18 regiona, nažalost, nije moguće imati u Srbiji, s obzirom na ukupan broj stanovnika. Takođe, mnogo puta ću ponoviti da statistički regioni, ovakvi kakvi su, jesu simetrični, uporedivi i može se pratiti, ne samo stepen razvijenosti ujednačenom metodologijom, nego se može pratiti i napredak u njihovom razvoju. Jer, doneti Zakon o regionalnom razvoju nije ništa drugo, nego definisati šta je region i zbog toga me čudi da se postavlja pitanje terminologije "regionalizacije" u Zakonu o regionalnom razvoju.
Definisati Zakon o regionalnom razvoju, a da podsetim mi smo poslednja zemlja u Evropi koja ga nema, a nedefinisati šta je to region i koja vrsta regiona – jeste licemerno. Nije moguće donositi zakon o regionalnom razvoju za nešto što se ne zna šta je. Definisati razvoj regiona je moguće definisati kroz proces, koji se prati u jednom dužem vremenskom periodu, kroz mere i podsticaje države, kako bi se utvrdile sve one stvari, koje država radi sa centralnog, ali i sa regionalnog nivoa, kako bi se ujednačio razvoj i u državi u celini i u regionima.
I šta je ono što je specifičnost Zakona o regionalnom razvoju – jeste to, da se zbog velikih regionalnih razlika, koje su prisutne u Srbiji, uvodi i merenje stepena razvijenosti opština i gradova u Srbiji i razvrstavanje opština i gradova Srbije na četiri grupe, kako bi se još više uticalo na ravnomerniji regionalni razvoj i ujednačavanje razvoja onih kojima je to najpotrebnije.
A dalje, kada kažemo – smisao statističkih regiona jeste lakše obavljanje tih poslova, to je tačno, i u pravcu donošenja strateških dokumenta, i u pravcu definisanja institucija, i u pravcu definisanja onih mera i podsticaja koje republika, kao odgovorna za standard svojih država, mora da predvidi u nekom vremenskom periodu. Ali, ako kažemo – razumemo da statistički regioni treba da budu formirani zbog potrebe konkurisanja za pretpristupne fondove, onda uopšte ne shvatamo da već u ovom trenutku država Srbija ima fondove, koji su daleko skromniji, zbog opšte situacije u kojoj se Srbija nalazi, ali koji koriste neke procedure i načine opredeljivanja sredstava koji su potpuno istovetni sa fondovima Evropske unije.
I, ako pogledamo danas kako se raspodeljuju, na kraju, i projekti Ministarstva za nacionalni investicioni plan, na čijem sam ja čelu, ali kako se opredeljuju i subvencije i stimulansi za investitore, za nezaposlene, kamatne stope za kredite za mala i srednja preduzeća, upravo se i te kako vodi računa o stepenu razvijenosti opština i gradova, a bogami, i čitavih regiona u Srbiji.

Zahvaljujem, i molim poslanike da ne dobacuju.

Reč ima gospodin Miloš Aligrudić.

Gospođo ministar, ne vidim da ste vi rekli išta drugačije od onoga što sam ja govorio. Jedino se u konotaciji ne razumemo.
Dakle, ova moja hiperbola od 17, 18, koliko ste vi zapamtili, možda sam to i rekao, ali to je bila jedna stilska figura u govoru. Naravno da ne mislim da treba da bude 17, 18, regiona, jer bi svakako bila logičnija tendencija povećanja, nego smanjenja, znate? Jus-standardi koji govore o tome da je 800.000 minimum, oni su standardi u koje mi moramo da se uklopimo, ukoliko želimo da komuniciramo sa onim pretpristupnim fondovima o kojima mi govorimo, a ako je reč o domaćim fondovima mi nikakvu takvu obavezu nemamo. Onda je, u toj nekoj teoriji, potpuno svejedno da li se pridržavamo tog standarda. Moramo da se pridržavamo one brojke koja zadovoljava naše kriterijume za procenu stepena razvijenosti, koju mi našim resursima možemo da obavimo, ako ignorišemo ovu činjenicu da su nam potrebni pretpristupni fondovi EU.
Pošto je ne možemo ignorisati, prirodno je da moramo da se uklopimo u neki sistem. Ali sve ovo što ste vi rekli, od početka do kraja, ne bi uopšte trebalo da bude sporno, niti je to ikakav predmet spora između vas i mene, o tome se radi. Predmet spora je u sledećem – što smo mi duboko uvereni da je način na koji su ovde određivani regioni, kao statistički regioni, čiju definiciju ne možemo sporiti, ona je formalno-pravno ispravna, da ona ima svoje drugo političko značenje, koje je nebrojeno puta iskazano na više nivoa.
Pod jedan, predsednik Boris Tadić je najavljivao regionalizaciju zemlje, u smislu promene državnog uređenja. Dakle, to nema nikakve veze sa ovim zakonom, i vi tu nemate nikakav problem kao ministar koji zastupa ovaj zakon u formalnom smislu. On je to najavio. Pa se, gle čuda, javlja sedam regiona, jednako onom broju koji Boris Tadić zagovara za regionalizaciju, u političkom smislu, države, odnosno javlja se u Zakonu o regionalnom razvoju – to se, interesantno, poklapa. Onda se ta brojka kreće da razlikuje, smanjuje se sa sedam na pet, jer je svima jasno da u javnosti izbija jedan problem, jedan pritisak, koji se trpi od određenih političkih partija – da se taj broj smanji iz određenih političkih razloga.
Pa nas to navodi na pomisao, i to ne bez osnova, da se ovde uopšte ne razgovara o kriterijumima koji imaju svoj ekonomski smisao, nego o političkim kriterijumima za promenu teksta Zakona u ovom delu, koji smanjuje sa sedam na pet. To je evidentno. Vi sada možete da pričate šta god hoćete drugo. Ne, ne, ne, mi smo pre devet meseci videli ovu stvar na jedan način, a nismo dobro samerili parametre, u međuvremenu smo to malo bolje izračunali i videli smo da to ne treba tako.
To može da zvuči uverljivo za vas, možete da pokušate da ga predstavite uverljivim, ali to realno nije uverljivo, o tome je reč. Uverljivije je ovo drugo, zato što je to, na kraju krajeva, istina. To je razlika između mene i vas. Sada možete da kažete da nije tako, a ja mogu da kažem – jeste ovako, kako ja kažem, ali u onome što ste vi maločas meni govorili, kada ste se javili, ja tu ne vidim razlike između vas i mene. Ja to vidim na isti taj način.

Hvala, gospodine Aligrudiću.

Ima reč ministarka. Izvolite, gospođo Kalanović.