Žao mi je što niste bili u sali sve vreme, ali ne znam gde je u Ustavu definisano da naše snage moraju da idu pod okriljem ili pod zastavom UN? Ako mi kažete u kom članu, možda mistifikujemo tu stvar, pošto mi planiramo da učestvujemo u mirovnim operacija i sa EU, kao konačnim odredištem naše zemlje, odnosno konačnim odredištem u našem članstvu.
Ono što ste čitali malopre da je govorio, ako sam razumeo, pukovnik Vojske Srbije, samo pokazuje da naše ministarstvo nema više onu stegu koju je imalo ranije i da je otvoreno za komunikaciju sa javnošću. Inače, to što je on rekao, to je negde čak možda i zabranjeno, jer on se bavi politikom, a njima je zabranjeno da se bave politikom.
Da li ćemo slati naše pripadnike u staroj opremi, pa naplaćivati tu opremu, ili ćemo slati u opremi koju imamo, ili ćemo iznajmiti opremu, to nije posao pripadnika Vojske, sa jedne strane. Zanima me, ako podržavate tu kritiku kada on pita ko je pametan, kako biste vi, ako nemamo novac da kupimo novu opremu – vi mislite da ih pošaljemo u staroj?
Znate kako, moja odgovornost je kako će oni otići u mirovnu misiju i ne mogu da dozvolim sebi da uputim našu vojsku bez odgovarajuće opreme, zaštite, balističkih sistema ili ne znam već čega, pa makar to morali da platimo i više nego što bismo mogli ako bismo kupovali. Činjenica je da ove godine budžet koji je izglasan jeste niži, recimo za stotinak miliona, a prošle godine za 150 miliona nego pretprošle godine, da je 80% novca otišlo na personalne troškove, a samo 20% novca se koristi za nabavke i za operativne troškove i da mi imamo u zakonu definisanu prvu misiju, a to je odbrana zemlje. Ukoliko bismo mi novac koji imamo potrošili na kupovinu sredstava za mirovne operacije bojim se da bismo imali problem, da biste vi u parlamentu osporili način trošenja budžeta od strane Ministarstva.
Dakle, potpuno se slažem da bi bilo sasvim logično, oportuno, politički normalno, kako god hoćete, pozitivno, da se konačno u Srbiji definiše koliko parče kolača, koji se zove bruto domaći proizvod sleduje Ministarstvu odbrane. Mi smo pokrenuli aktivnost da to bude 2,4% kada su tu i penzioneri, a u 2,4% ima sredstava i za opremanje, i za prvu i za drugu i za treću misiju. Međutim, mi smo ove godine dobili 2,12%, što je dramatično manje, što je gotovo sto miliona evra manje nego što je po odluci Vlade i po Memorandumu 2,4%. Verujte mi, najsrećniji bi bio kad bismo mogli da kupimo novu opremu i sa novom opremom da uputimo naše vojnike u mirovne misije. Kao što ste rekli, da tu opremu praktično, naplatimo kroz UN, ali nikad neću podržati, nikad, da pošaljemo našu vojsku sa starom opremamo i da, onda, na njima zaradimo. Jer možete misliti – šta ako se desi nešto loše, ko bi za to bio odgovoran? Jedno ja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Nikola Savić.

Moglo bi se za današnju diskusiju reći, ista meta – isto rastojanje. Da ne ispravljam ove greške koje je napravio gospodin Šutanovac, da se svedem na ove dve odluke, na dva Predloga odluke. Vidite, naciju Sunce je ogrejalo pre nekoliko godina, pa smo dobili za ministra odbrane čoveka koji je bio podsekretar u UN, pobeže mi Šutanovac. Stvarno nemam, gospođo Čomić, sreće sa ministrima Vlade ovog gospodina Cvetkovića. Svi ministri beže. Što me toliko omalovažavaju? To je neverovatno.
(Predsedavajuća: To će biti dobro ako oni nemaju sreće sa vama.)
Vidite, svi beže. Kome ja da pričam? Dušanu Spasojeviću ovde, šta njemu da pričam ovde?
(Predsedavajuća: Predstavnik vlade ima prava na kratku pauzu..)
Nije on predstavnik Vlade, nego Ministarstva, ali dobro…
(Predsedavajuća: Predstavnik Vlade….)
Dule, prenesi Šuletu ovo što ću da kažem.
Dakle, nismo imali sreće sa Prvoslavom Davinićem, a on je bio podsekretar, peti, šesti čovek u UN zadužen za razoružanje u svetu. Je l' tako Spasojeviću? Tako je. On je penzioner UN, najveća penzija u Srbiji što se prima. Tako je. Izabran za ministra odbrane, i evo, dobio optužnicu u Srbiji. Prema tome, u UN treba da sede najmoralniji ljudi, ljudi koji mrze oružje, koji uništavaju na svakom mestu da bi se uspostavio planetarni mir.
Vidite, on je ovde kapitulirao i dobio optužnicu. To me nagoni na mišljenje da kada se kaže – UN, mirovne misije, treba da se pozovemo na nešto što se zove iskustvo. U našem narodu se kaže, ''koga zmija peči i guštera se plaši''. To je odraz najdubljeg promišljanja jednog naroda i jednog pojedinca.
Humano je pričati o učešću u mirovnim misijama gde treba da se uspostavi mir, održi mir, obezbedi neka sigurnost. Zašto? Svaki oružani sukob i onaj koji se naziva rat jeste odraz nesposobnosti politike da se reši odgovarajući društveni konflikt. Kada ne može društveni konflikt da se reši onda se pribegava sili. Na toj sili danas ljudi zarađuju strašno mnogo para. Jedan od najvećih problema i NATO pakta jeste kako sprečiti proliferaciju nuklearnog naoružanja. To je sistem francuske radio televizije.
Amerikanci kažu, ovako, mi imamo nuklearno naoružanje i ne sme više niko da ga ima, svi koji žele da koriste nuklearnu energiju moraju da budu pod našom kontrolom. Tako kaže gazda. Sada postavljam pitanje, gde je tu nama mesto? Šta mi dokazujemo sa ovim našim ljudima koji su u rangu posmatrača, u našim uniformama sa stranim zastavama ili su članovi medicinskog osoblja, da budem precizniji – vidari. Šta to dokazuje Srbija? Šta ona to prikazuje? Koju silu prikazuje u međunarodnim okvirima? Ništa. NATO pakt, preciznije SAD, imaju velikih problema kako da obezbede vojne snage za sva mesta na kugli zemaljskoj, oni imaju nameru da ratuju zbog svojih strateških interesa i oni žestoko kritikuju svoje partnere iz Engleske, Francuske itd. Tamo se javno mnjenje diže, ne žele da vide mrtvačke sanduke svojih vojnika. Ne žele. Ja ne idem toliko daleko, odmah da vam kažem.
Ali i ovo simbolično prisustvo o kome vi pričate jeste strašno za nas, ni mi nismo izvidali rane od 1999. godine. Ne postoji na kugli zemaljskoj intelektualac koji nije osudio bombardovanje 1999. godine, ne postoji. Kako osuđuju? Kažu – niti postoji odluka Saveta bezbednosti, ne postoji legalno, legitimno, ništa, ništa! Nasilničko! Zbog čega? Zato što u Rambujeu nije uspela operacija zavrtanja ruku. Da li znate šta o toj operaciji kaže Bil Klinton – da sam bio na mestu Slobodana Miloševića i ja nikad ne bih prihvatio uslove koji su nuđeni u Rambujeu. I, gde mi to idemo? Jedna dimenzija je naša međunarodna obaveza.
Niko ovde ne spori ono što piše u Ustavu i našim zakonima. Ali niko ni nama ne zabranjuje da nađemo i da se orijentišemo gde smo. Za mene deluje vrlo poražavajuće kada se ministar odbrane pojavi u Trgovištu i kaže – vojska će svim silama da pomogne građanima Trgovišta da se saniraju posledice poplave, te bujice koja je izašla. Onda ja očekujem 25.000 vojnika, vreće, srediće, ono, 15 vojnika. Gde vam je vojska, ljudi? Izgubiste vojsku. Pade i ovaj poslednji avion. Čime da letite sad? Gde idete to? Gde idemo to?!
Možemo lepo da zahvalimo – hvala na pozivu što nas uvažavate, mi, trenutno nismo u mogućnosti. Zašto? Imamo deficit u budžetu 201 milion dinara. Za nas je ogroman trošak, ogroman trošak. Da li ćemo nešto da naučimo od tih mirovnih operacija? Možda će ti ljudi da nauče engleski jezik. Da li će neko da omasti brk pored njih? Mogu da sumnjam. Zašto? Evo, učim na bazi Prvoslava Davinića. Vi ste mi dali materijala da sumnjam. To je sada posao, prodaja naoružanja, prodaja vojnika, ona nelegalna prodaja vojnika, to je još jači posao. Ovo je legalno. Mi nismo u toj poziciji, to treba realno da kažemo. Ne treba da se pozivamo na ove ankete, jer ove ankete može da tumači ko kako želi. Da li su se anketirali ljudi u uniformi, da li građani, da li majke, da li očevi, da li ovo, da li ono, da li postoji još revolt i bes prema NATO paktu? Naravno da postoji. Odbojnost postoji, kao i svojevremeno posle Drugog svetskog rata.
Pričao sam vam prošli put o nemačkom ambasadoru. Kaže – mnogo mi je lepo u Beogradu, ali samo se deca igraju – partizani i Nemci. Znači, generacijama se reprodukovala ta mržnja, nepodnošljivost prema Nemcima, iako su naši ljudi išli u Nemačku da rade, na privremeni rad. Ali, to je bio odraz patriotizma. Zar smo zaboravili te žrtve? Zar smo sve to zaboravili? Zar smo zaboravili taj NATO pakt koji nam otima KiM, otima? Ko finansira ove njihove oružane snage? Ko ih obučava? NATO pakt. Kada kažem NATO pakt, to su i mirovne misije, da ne ulazim sada i licitiram koja država posebno. To je taj gnev koji postoji kod nas. Prerano je za te stvari.
Slažem se, pre 40-50 godina mirovne operacije su bile sasvim nešto drugo, ali je i svet bio drugačiji, bio je bipolaran, pa se i poštovala Povelja UN. Hajde da vidimo kako se poštuje Povelja UN kada smo u pitanju mi. Molim vas, mirovna misija je bila u UNPA zonama, je li tako, u Republici Srpskoj Krajini? Ko je bombardovao radarske položaje? NATO pakt. Svrstao se na jednu stranu u jednom oružanom sukobu. Kako se uvek to svrstavaju protiv nas? Svi kažu – to što su uradili nije zakonito. Prerano je za ovakve stvari. Mi nismo u ekonomskom stanju da možemo da pariramo na ovaj način. Mi ne znamo šta znači međunarodna reputacija i ugled, ukoliko bismo učestvovali u ovakvim operacijama, bez obzira što su one stvarno skromne, na prstima jedne ruke možete da prebrojite koliko naših pripadnika vojske ili policije učestvuje.
Mi, kao država, ne raspolažemo tim potencijalima da možemo drugima da pomognemo. Pa, vidite da grcamo sami, sami sebi ne znamo kako da pomognemo. To je taj problem. Naravno, mi imamo jedan drugi problem, to je ta upravljačka struktura kod nas. Dakle, ako Bosi Nenadić daju otpremninu samo da ne radi u državnoj službi, pa je neko izabere za sudiju Ustavnog suda, onda nije ni čudo kakva je odluka Ustavnog suda. Mi imamo i neke druge ljude koji su plaćeni da ne budu u državnoj službi, a sada su ministri. Mogu opravdano da sumnjam u neki privatni interes u ovoj matematici, šta je prikazano, koliko košta državu, šta nije prikazano, šta može da bude, šta ne može da bude, jer prosto sumnjam kada vidim sa kojom se upornošću iz petnih žila nešto gura.
Pazite, mi smo država, ova vlast se hvali sada vojnom industrijom, kako izvozimo naoružanje, a ceo svet gleda da o tome ne priča. Jedino kod nas deca bivših trgovaca oružja postaju bankari. Je li tako, gospodine Spasojeviću? Ovaj Čupić, ''Hipo Alpe-Adrija banka'', šta mu je tata radio? Prodavao naoružanje. Znate li koliko mi imamo na svetskom tržištu bivših generala i pukovnika koji su vodeći trgovci oružja, poslovni partneri Majkla iz Kuvajta? Ali, sve se zna na tom tržištu, 90% su Amerikanci, u onih 10% su Englezi i svi oni drugi koji se svrstaju tu. Šta će nama takvo društvo? Nismo mi za to društvo. Zato mi nećemo da glasamo za ove odluke. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je deset minuta i 40 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo, kao što je rekao kolega Krasić, stav SRS jeste da srpski vojnici, policajci ne treba da učestvuju u mirovnim misijama u drugim državama. Osnovni razlog jeste taj što se tim mirovnim misijama, čak i kada se one sprovode pod okriljem UN, ostvaruju osvajački interesi SAD i NATO pakta. Najbolji primer i potvrda ove tvrdnje jeste takozvana mirovna misija koju UN, NATO pak i SAD od 1999. godine sprovode na prostoru Srbije, na prostoru Kosova i Metohije. Koji su rezultati te misije, koju su zločinci krstili kao "milosrdni anđeo"? Dvadeset hiljada tona bombi bačenih na srpske gradove i sela, 3.000 poginulih, a među njima 77 dece, oko 14.000 ranjenih, više od 150 porušenih srpskih manastira i crkava, više od 200.000 prognanih, više od 500 porušenih ili oskrnavljenih srpskih grobalja i crkvišta i, kao krajnji rezultat, okupirano KiM.
Mirovna misija UN i NATO pakt praktično drže pod okupacijom deo teritorije Republike Srbije, a Srbija šalje svoje vojnike da za račun NATO pakta i SAD okupiraju neke druge države i narode. Mi na taj način rasterećujemo NATO pakt i posredno doprinosimo okupaciji teritorije sopstvene države. Izgleda potpuno nemoralno, a pomalo i nenormalno. Pazite, okupirana država daje sopstvene vojnike da učestvuju u okupaciji nekih drugih država. Podsećam vas da je Srbija već imala jedno takvo iskustvo, pre 600 godina, u vreme despota Stefana Lazarevića, Srbija je dala vojnike da ratuju za račun sultana Bajazita. Međutim, od tada je prošlo 600 godina, a Srbija bar formalno nije vazal NATO pakta, kao što je postkosovska Srbija bila vazal turske carevine.
SAD, NATO i UN, preko svog kvazisuda u Hagu, tvrde da je odbrana Srbije od agresije NATO bila ratni zločin. Vlast u Beogradu, pri tome, ne mislim samo na ovu sadašnju, nego na sve od 2000. godine do danas, donekle, posredno prihvata taj stav. Zahvaljujući tome, kompletno vojno i političko vođstvo, policijski komandanti Srbije izručeni su Haškom tribunalu, uključujući vrhovnog komandanta odbrane od agresije NATO pakta Slobodana Miloševića, koji je izručen Haškom tribunalu i tamo ubijen. Sve ovo sam rekao da bih postavio jedno ključno pitanje – kako je moguće da je odbrana sopstvene zemlje, sopstvene teritorije, zločin, da nije državni i nacionalni interes, a da je učešće u okupaciji neke druge države mirovna misija?!
Iskoristiću ovu priliku da se osvrnem i na Sporazum o vojnoj saradnji između Srbije i Hrvatske, koji je potpisan u prošli utorak. Ministar Šutanovac je izjavio da je u pitanju istorijski sporazum. U potpunosti se slažem sa gospodinom ministrom. Takav sporazum nije potpisan u istoriji međunarodnih odnosa. Srbija je postala prva zemlja u istoriji koja je potpisala Sporazum o vojnoj saradnji sa državom koja je protiv nje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu pokrenula sudski postupak, optužujući je da je počinila genocid i agresiju.
Pazite sada jednu situaciju, dve države vode spor pred Međunarodnim sudom pravde, optužuju jedna drugu za najteže moguće zločine, za ubistvo desetine hiljada ljudi, za progon nekoliko stotina hiljada ljudi, za razaranje više od hiljadu gradova i sela, a potpisuju Sporazum o vojnoj saradnji. Zvuči kao jedna neslana šala. Razumem zašto je Sporazum potpisala Vlada u Zagrebu. Oni znaju da Srbija tim sporazumom posredno amnestira Hrvatsku za sve ono što se dogodilo od 1991. godine do danas.

Narodni poslaniče, molim vas da kontekst onoga što sad izlažete dovedete u vezu sa dnevnim redom i da zajedno poštujemo član 103. Poslovnika Narodne skupštine.

Gospođo Čomić, hvala vam. Vodiću računa o vašoj sugestiji. Jednostavno, radi se o upućivanju naših vojnika u mirovne misije širom sveta i smatram da je deo te politike u svakom slučaju i ovaj vojni sporazum o vojnoj saradnji koji je potpisan sa Hrvatskom.
Suština onoga što sam hteo da kažem jeste da ne razumem koji je državni nacionalni interes Republike Srbije da potpisuje taj sporazum, da potpisuje slične sporazume i da upućuje svoje vojnike u mirovne misije na teritorije drugih država.
Ministar Šutanovac je tom prilikom rekao – ovo potpisivanje sporazuma predstavlja kraj rata. Samo postavljam pitanje – da li je kraj rata i za 2.000 srpskih porodica koje uzalud tragaju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih?
Da se vratim na ovu temu upućivanja mirovnih misija u inostranstvo i naoružavanje Vojske Srbije. Pošto je tema vojska, tu je tema i oružje. Imam predlog za ministra i jedno pitanje. O čemu se radi? U utorak, 4. maja, ove godine, protiv Vladana Ilića, vojnog obveznika iz Velike Plane, vlasnika radnje za prodaju pogrebne opreme…

Narodni poslaniče, sada vas upozoravam da smo u obavezi da poštujemo član 103. i da govorimo o dnevnom redu. Tačke. 7. i 8. ne mogu se dovesti u vezu sa proizvodnjom oružja i govoriti o oružju samo zato što je u pitanju vojska, a lični primer i lične sudbine koje imate nameru da uvedete kao argumentaciju, molim vas, da budu u direktnoj vezi sa temom dnevnog reda.

Ako mi dopustite pet rečenica, dva minuta vremena, dovešću u kontekst.
Dakle, protiv navedenog gospodina je podneta krivična prijava zbog nasilja u porodici. Prilikom intervencije kod ovog vojnog obveznika policija je pronašla 12 komada vatrenog oružja. Dovoljno da se naoruža jedna manja vojna jedinica. Ono što je zaprepašćujuće jeste da je čovek za svih 12 cevi imao dozvolu za držanje oružja. Zbog čega ovo govorim? Govorim iz razloga što pretpostavljam da zbog ekonomske situacije u kojoj se nalazimo Srbija ima problema da naoruža ove jedinice koje šaljemo u mirovne misije, pa sam mislio da predložim ministru Šutanovcu da iskoristi ovih 12 oduzetih komada oružja za naoružavanje jedne od ovih vojnih jedinica koje upućujemo u mirovne misije.
Završiću jednim pitanjem, konstatacijom. Kuća ovog gospodina koji je vojni obveznik, proverio sam, Vojske Srbije, nalazi se bukvalno uz Dom omladine u Velikoj Plani, u kome se svakodnevno okupljaju na desetine dece. Takođe, ukazujem na činjenicu da je policija u Plani protiv Ilića podnela više prijava za porodično nasilje nad sopstvenim detetom.
Završavam pitanjem – kako je moguće da neko u jednoj civilizovanoj evropskoj državi, koja prihvatajući evropske i svetske standarde upućuje svoje vojne jedinice da uspostave mir širom sveta, dobije 12 dozvola za držanje oružja, odnosno kako je moguće da neko u Ministarstvu odbrane, Ministarstvu policije nije posle petog, sedmog, desetog ili dvanaest zahteva za izdavanje oružja postavio pitanje zašto će jednom čoveku 12 komada oružja? Da li je u pitanju strast, bolest, pripremanje uslova za stvaranje sopstvene vojske ili nešto slično?
Završavam pitanjem i tražim odgovor od ministra Šutanovca – da li je vojni obveznik Vladan Ilić iz Velike Plane, kod koga je pronađeno 12 komada oružja, ratni dezerter i da li je učestvovao na ijednoj vojnoj vežbi? Hvala. Završio sam.

Narodni poslaniče, upućujem vas na institut poslaničkih pitanja ako želite da dobijete posebna obaveštenja ili objašnjenja.
Smatram potpuno neprimerenim da se oglušite o dva upozorenja da ste obavezni da poštujete član 103. i da govorite o dnevnom redu. Sadržaj vašeg izlaganja skoro, pa, da nijednom rečenicom nije bio u vezi sa dnevnim redom, što smatram omalovažavanjem Narodne skupštine i ugrožavanjem ugleda Narodne skupštine. Molim vas da to ne činite, sebe radi ako već nećete da slušate upozorenja predsedavajuće.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.