Vaša greška je gospodine Seniću u tome što vi kažete da postoje samo dva puta da se srpska vojska vrati na Kosovo i Metohiju: ili ratom ili tako što ćemo postati deo NATO saveza. Moram da vas podsetim na ono što piše u Rezoluciji 1244, a ne piše da je uslov da se srpski vojnik i policajac vrate na Kosovo i Metohiju, da obuku NATO uniforme i da se vrate pod zastavom NATO pakta nego pod zastavom Srbije koja je članica UN.
Dakle, ono što naša država ne radi, a treba da radi, jeste da se insistira i u UN i, naravno, pri NATO da se omogući da se do kraja sprovede Rezolucija 1244 i da se omogući tom kontingentu srpske vojske i policije da se vrati na Kosovo i Metohiju.
I, ponovo moram da istaknem nešto što piše u Rezoluciji 1244 – Pravo je Srbije da vrati svoju vojsku i policiju na Kosovo i Metohiju, ali nigde ne piše da to može da se učini samo tako što ćemo postati deo NATO. Nažalost, ja nisam čuo od 2000. godine, a sumnjam da je bilo ko čuo, da je bilo koji srpski državni funkcioner tražio da se sprovede Rezolucija 1244 i da se omogući srpskim vojnicima i policajcima da se u tom broju koji je predviđen Rezolucijom vrate u južnu srpsku pokrajinu. Umesto te teme, ovde se veštački otvara tema da li da uđemo u NATO pakt ili ne, pri čemu režim, kao glasnogovornike stava da treba da se uđe u NATO pakt, koristi neke političke stranke koje su deo vladajuće koalicije. Tu pre svega mislim na G17 plus i na SPO. Pri tome, naravno, uopšte ne mislim da to nije stav svih manje-više političkih stranaka koje danas čine ili podržavaju Vladu Srbije. Ali, prosto, zato što znate da je najveći deo građana Srbije protiv toga, nemate svi hrabrosti to otvoreno da kažete.
Gospodine Seniću, niti se SRS zalaže za to da se srpska vojska ratom vrati na Kosovo, a pogotovo se ne zalažemo za to da se vratimo pod zastavom NATO, nego se zalažemo za treći i jedini mogući put – za put koji je utvrđen Rezolucijom 1244, da se sprovede slovo Rezolucije 1244, odnosno jednog njenog aneksa i da se omogući kontingentu srpske vojske i policije, mislim da stoji: "ne više od 1.000", da se vrati na Kosovo i Metohiju. Samo se postavlja pitanje zašto predstavnici vaše političke stranke, zašto predstavnici bilo koje druge političke stranke koje danas čine ili podržavaju Vladu Srbije, nikada nisu uputile ni jedan jedini zahtev, nijednu molbu, nijednu reč u UN da se Rezolucija 1244 sprovede do kraja? To nije nikakav benefit Srbije, to je njeno pravo. (Aplauz)

Tri minuta. Reč ima ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Dame i gospodo, gospodine Martinoviću, izneli ste niz neistina, da se grublje ne izrazim. Godine 2001. pokojni premijer Zoran Đinđić je javno govorio o potrebi da se srpski personal vrati na Kosovo i Metohiju. U to vreme lideri vaše stranke, koji više nisu u vašoj stranci, kritikovali su to što je on pričao govoreći da je to samo marketing i da ne postoji potreba i mogućnost da se samo hiljadu ljudi vrati, jer hiljadu ljudi ne može da kontroliše toliki prostor. Žao mi je što se vi toga ne sećate a i što u jednom izlivu mržnje očigledno govorite neistine u ovom svetom domu, u kome zaista treba svi da govorimo istinu.
Sa druge strane, očigledno je da Rezoluciju niste pročitali sa kapacitetom mladog intelektualca jer nastupate govoreći nešto što ne znate. Zašto ne znate, ja ne znam, ali moram da vam kažem da ja to zaista znam. Ne postoji u Rezoluciji napisano gde se kaže – policija i vojska. Tu piše – srpski personal. Druga stvar, piše – na poziv komandanta KFOR-a. Komandant KFOR-a nikada nije pozvao naš personal. Dakle, vi ste bili u poziciji vlasti kada su međunarodne snage došle na Kosovo i Metohiju, vi ste bili u poziciji vlasti kada se to potpisivalo a danas kritikujete ljude koji su u poziciji da spasavaju ono što ste vi tada učinili i govorite neistinu u ovom parlamentu.
Nemam nikakav problem da ceo dan provedem ovde sa vama, u replikama, objašnjavajući koliku zabludu proizvodite ne samo među građanima Srbije, već i među vašim ljudima koji vas prate, misleći da je to što govorite istina. Verujte mi, to je daleko od istine. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, gospodine ministre, ne znam gde ste u mojim rečima pronašli bilo kakvu mržnju? Niti ja bilo koga mrzim, niti SRS bilo koga mrzi, niti sam ovo rekao zato što mrzim vas, vašu političku stranku, pokojnog Zorana Đinđića ili bilo koga drugog. Problem je u tome što vi niste dobro slušali ono što smo mi rekli.
Bio sam vrlo precizan. Rekao sam da ne postoji nijedan formalni zahtev bilo kog srpskog funkcionera od 2000. godine upućen UN da se omogući srpskoj vojsci i policiji da se vrate na Kosovo i Metohiju. To šta je Zoran Đinđić pričao na sastancima Demokratske stranke, ili na mitinzima, ili na tribinama, to nije zvanična politika. To je stranačka politika.
Ja vas pitam – imate li jedan papir sa zvaničnim pečatom bilo kog srpskog državnog organa, Vlade Srbije, Narodne skupštine, Ministarstva odbrane, Ministarstva inostranih poslova, u kome se traži od UN da se omogući da se sprovede Rezolucija 1244 do kraja? Kažete da niste dobili poziv od komandanta KFOR-a. Pa, gospodine Šutanovac, da je KFOR mislio da ozbiljno poštuje teritorijalni integritet Srbije, zar mislite da bi bilo NATO intervencije, odnosno NATO agresije u proleće 1999. godine? Da li ste nekada došli na ideju da tražite od UN, koje formalno imaju primat na Kosovu i Metohiji i pod čijim mandatom se sprovodi Misija KFOR-a na Kosovu i Metohiji, da pitate ima li potrebe da se vrati srpska vojska i policija na Kosovo i Metohiju?
Ono što mi, takođe, nije jasno jeste ono kad vi kažete da nigde ne piše vojska i policija nego srpski personalitet. Valjda ne mislite da se dole vraćaju kafe-kuvarice, portiri, vozači, balerine, fudbaleri itd. Dakle, to je nešto što jednostavno ne stoji.
I, konačno, gospodine Šutanovac, mislim da ste vi potpuno prevideli jednu jako važnu stvar. Sve političke stranke u ovom parlamentu glasale su za to da se prihvati Sporazum Ahtisari-Černomirdin, izuzev SRS. Vi ste u koaliciji sa partijom čiji je predsednik tada zdušno podržao potpisivanje tog sporazuma. Vi ste u koaliciji sa SPS, sa SPO, a koliko se sećam, Vuk Drašković je bio ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije u vreme NATO bombardovanja. Pa, je l' moguće da niko živi u Srbiji nije više odgovoran ni za šta sem SRS? Da li je postojala SPS tih devedesetih godina? Da li je postojao SPO? Da li je, na kraju krajeva, postojala i DS? Postojala je! (Aplauz)

Tri minuta. Zahvaljujem. Reč ima ministar odbrane, Dragan Šutanovac.

Mislim da smo tu temu već zatvorili, ali, očigledno je da nismo. Gospodine Martinoviću, u Vladi Mirka Marjanovića većinu ministara iz svih partija, ponaosob, činio je ministarski tim SRS. Dakle, vaša odgovornost je bila veća od ostalih.
Ono što izbegavate da kažete, Kumanovski sporazum je potpisan u junu 1999. godine. Jun 1999. godine! Narod vas je oterao 5. oktobra 2000. godine. Od juna 1999. godine do 5. oktobra 2000. godine ima godinu i po dana. Zbog čega tad niste bar deklarativno pokrenuli postupak vraćanja srpske vojske i policije na srpske svetinje?!
Ono što ste samo izmenili, doskoro ste govorili: Karlovac –Karlobag – Virovitica, tamo treba da se vrati Vojska Srbije i policija, a danas govorite o Kosovu, ne znam samo šta će biti za pet godina. Šta ćete onda govoriti?
Podsetiću vas da je po Kumanovskom sporazumu napravljena Kopnena zona bezbednosti. Dakle, jedan tampon između Vojske Srbije, odnosno Vojske Jugoslavije u to vreme i KFOR-a. U vreme dok ste vi bili na vlasti tu vojska nije mogla da priđe, kao ni policija. Zoran Đinđić, kao premijer, relaksirao je taj Kumanovski sporazum i omogućio da Vojska Srbije i policija danas budu prisutne u Kopnenoj zoni bezbednosti, gde su se organizovale najveće paramilitarne snage u vremenu 2000 - 2001. godine. Ono što ste nam vi ostavili je bio prostor, ne samo da ne možemo da se vratimo na Kosovo i Metohiju, nego nismo mogli da se vratimo ni unutar ovog dela Srbije, jer ste potpisali da ne možemo ni tu.
Da znate još nešto, ne može da se pokrene postupak u Ujedinjenim nacijama jer su Ujedinjene nacije dale da je komandant KFOR-a taj koji o tome odlučuje, a ne Ujedinjene nacije. Ukoliko znate neki način da se to učini, prvo mi kažite zašto to niste uradili u vreme dok ste bili na vlasti, taj period je bio godinu i po dana. Ova vlada je nešto malo više od toga. Godinu i po dana nakon najtežih operacija koje su se desile na Kosovu vama nije palo na pamet?!
Inače, za javnost, za građane, da znate, zaista, kada neko potpiše da ćemo da se vratimo u broju od više stotina, ne više hiljada, šta da radimo? Da čuvamo granice. Sa kojim ljudima? Sa hiljadu. Da čuvamo srpske kulturne i crkvene svetinje i da vršimo deminiranje prostora. Deminiranje prostora! Da li uopšte taj koji je potpisivao ima svest o tome da ne postoji opasniji posao po pripadnike vojske nego deminiranje?
Kada kažem srpski personal, moram da vam kažem da grešite, može da se vrati, recimo, carina. Uz policiju i vojsku postoji jedna institucija, to je carina, nisu to čistačice i nemojte da vređate čistačice, jer da se i one vrate i one su naš narod. (Aplauz)

Krug replika je zatvoren.
Nemate pravo na repliku.
Narodni poslanik Konstantin Samofalov ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, na početku želim da pozdravim ovu raspravu koja se prvi put vodi u istoriji našeg parlamentarizma u jednogodišnjem planu upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama. To je važno zato što je mandat Narodne skupštine da sprovodi punu demokratsku i civilnu kontrolu sektora bezbednosti i naravno da tu vojska i policija zauzimaju veoma važno mesto. Zato je naša obaveza da građanima ovu problematiku približimo i pojasnimo zašto je za Srbiju značajno da daleko veći doprinos da mirovnim misijama, nego što je to činila do sada.
Postoji mnogo razloga za to. Jedan od najvažnijih je da je Srbija članica UN i naravno pošto smo i odgovorna članica međunarodne zajednice to proizvodi i određene obaveze. Kao što sa punim pravom očekujemo pozitivnu ocenu Međunarodnog suda pravde po pitanju Kosova i Metohije, a za to smo se izborili upravo kroz Generalnu skupštinu UN, i kao što se pozivamo sa punim pravom na međunarodno pravo, tako imamo i određene obaveze. Tu, pre svega, mislim na doprinos izgradnji svetskog mira kroz mirovne misije, to je nešto na šta smo se obavezali u našim strateškim dokumentima, u Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane, gde je upravo taj doprinos globalnoj bezbednosti kroz mirovne misije jedno od ključne dve misije Vojske Srbije.
Ono što ohrabruje jeste da ova vlada pokazuje punu posvećenost jednoj novoj ulozi Srbije, a ta uloga govori da mi više nismo, kako je i kolega Senić govorio, zbog toga što bezbednost jeste nedeljiva, samo korisnik bezbednosti, već i izvoznik bezbednosti i naravno da više ne možemo govoriti o zaštiti bezbednosti jedne države isključivo u našim granicama, već to moramo činiti i van granica naše zemlje. Najbolji primer za to jeste saradnja o kojoj smo, i u mesecima iza nas, govorili po pitanju borbe protiv organizovanog kriminala.
Ministar unutrašnjih poslova, gospodin Dačić, izjavio je u Urugvaju pre neki dan da su upravo državni organi Urugvaja pomogli da se zaplene te tri tone kokaina i da se pokrene priča o narko-kartelu Darka Šarića. Dakle, to je dokaz da ne možete bezbednost svoje države isključivo braniti iznutra i zato je ova nova politika veoma važna.
Na taj način mi opravdavamo veliku tradiciju srpskog vojnika. Govorili smo o tome da su naši vojnici u okviru kontingenata JNA od pedesetih do kraja osamdesetih godina učestvovali u broju od hiljade ljudi na raznim mestima širom sveta. Siguran sam da će i mladići i devojke koji sada budu u ovim mirovnim operacijama, gde god da bude pobodena srpska zastava, na isti način tu tradiciju braniti i da će omogućiti da počnemo da stvaramo jednu novu sliku Srbije, a ta slika je potpuno drugačija od one koju smo imali devedesetih godina, upravo kada su ljudi iz SRS bili u vlasti i dobili protektorat na Kosovu i Metohiji, tada smo bili ukopani u sopstvene probleme, u nekakve regionalne konflikte iz kojih niko živ nije mogao da nas izvuče.
Danas pokazujemo da smo spremni da pružimo ruku međunarodnoj zajednici i da smo spremni da podelimo teret odgovornosti za globalnu bezbednost. Izazovi sa kojima se danas suočava čitav svet su mnogobrojni. Govorim o terorizmu, o organizovanom kriminalu. Naravno, kolega Martinoviću, upravo Rusija i NATO danas predstavljaju najveće saveznike u borbi protiv trgovine narkoticima u Avganistanu, a to je i u interesu bezbednosti Srbije, zato što 80% tog heroina koji je namenjen tržištu Zapadne Evrope, i o tome smo puno puta pričali, ide balkanskom rutom i tu je Srbija. Naravno da onda mi, ako se to tiče bezbednosti Srbije, takvu saradnju moramo da podržimo, jer se ona tiče bezbednosti naših građana, pre svega.
Misije koje su predviđene ovim godišnjim planom, pored postojećih, otvaramo i dve nove misije UN, Liban sa Špancima. To je važno zato što je Španija jedna od najznačajnijih država članica i EU i NATO, koja nam pomaže u odbrani našeg stava vezano za KiM. Na Kipru su tu Slovačka i Mađarska. Opet Slovačka koja, takođe, svojim principijelnim stavom pomaže Srbiji u odbrani njenog teritorijalnog integriteta.
Važno je i napomenuti da sve navedene operacije imaju isključivo humanitarni karakter i imaju za cilj, osim da osiguraju mir u ovim područjima zahvaćenim konfliktima, i da obezbede sigurnost i normalan život za ljude koji žive na ovim područjima. Zbog toga lično, apsolutno, podržavam ovu tendenciju uvećanog angažmana naše vojske i policije, pre svega u mirovnim misijama UN, a sutra verovatno i EU, jer ukoliko želimo da postanemo punopravna članica evropske porodice naroda, moramo da preuzmemo i obavezu da doprinesemo izgradnji evropskog sistema zajedničke bezbednosne i odbrambene politike.
Tu imamo nešto što za Srbiju može biti veoma značajno, a tu govorimo o civilnim i bezbednosnim sposobnostima. U to Srbija može i mora da se uključi. Dakle, govorim o kontroli granica, govorim o borbi protiv nedozvoljene trgovine, o borbi protiv ilegalnih migracija, o civilnoj zaštiti i mnogo toga drugog. Ohrabruje nedavna poseta ministra odbrane Šutanovca Briselu, gde je upravo sa evropskim parlamentarcima razgovarao po prvi put na temu reforme sistema odbrane u Srbiji u evropskom kontekstu i po prvi put o mogućnostima da naši vojnici učestvuju u misijama Evropske unije, jer je to definitivno budućnost za našu zemlju. Govorilo se i o nekim konkretnim operacijama i siguran sam da ćemo mesecima ispred nas o tome još više govoriti.
Sve ovo jača međunarodni ugled Srbije i potvrđuje da Vojska i te kako, a to je nekada i bila, može biti značajno sredstvo spoljne politike Srbije i to bismo morali da iskoristimo.
Kolega Rogović je govorio o određenim rizicima. Naravno da rizici od učešća u ovim misijama postoje, ali je važno podvući da naši vojnici i policajci tamo idu na osnovu principa dobrovoljnosti. To je prva stvar. Drugo, siguran sam da je sposobnost, obučenost i profesionalizam srpskih vojnika i policajaca na tako visokom nivou da je opasnost od tih nepoželjnih situacija zaista svedena na jedan minimum.
Učešće u ovim operacijama važno je i sa aspekta sticanja dodatnih iskustava za naše oružane snage, jer će u tim rotacijama u ovim zemljama gde će učestvovati naši mirovnjaci proći veliki broj vojnika i policajaca iz Srbije i na taj način mi podižemo i operativne sposobnosti i naših oružanih snaga.
Naglasio bih i potrebu da u budućim projekcijama budžeta, koliko god da nam to budžetska sredstva dozvoljavaju, maksimalno stvorimo mogućnosti u budućnosti za aktivnije angažovanje u ovim mirovnim operacijama.
Ovo je samo još jedan u nizu pokazatelja značajnih međunarodnih aktivnosti i Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova. Podsetiću da upravo Ministarstvo odbrane predstavlja aktivnog učesnika svih relevantnih regionalnih bezbednosnih inicijativa. Dakle, da Vojska Srbije postaje i faktor regionalne stabilnosti i da smo potpisali prošle nedelje sa poslednjom državom u regionu, sa kojom to nismo imali, Sporazum o vojnoj saradnji, sa Hrvatskom.
Na taj način zatvorili smo teško poglavlje u istoriji odnosa dve zemlje i verovatno okrenuli jednu potpuno novu stranicu u kojoj će i Srbija i Hrvatska zajedno doprineti da zapadni Balkan postane prostor istinske stabilnosti, koji doprinosi i stabilnosti Evrope, a ne očekuje od te Evrope da stalno rešava naše probleme i da time pokazujemo i neku svoju nesposobnost.
Pozdravljam i činjenicu da smo prošle nedelje na Odboru za odbranu i bezbednost, koji je i zadužen da raspravlja o ovakvim odlukama, velikom većinom glasova članova našeg odbora podržali ovaj godišnji plan i siguran sam da bi poslanici stranaka koji nisu za to glasali kada bi sklonili sa stola dnevnopolitički aspekt razmišljanja isto tako ove odluke podržali, jer ovde se ne radi o nekom uskom partijskom interesu, već se radi o jednom vrhunskom nacionalnom interesu. I slušajući kolege, što iz SNS, što i neke samostalne poslanike, imam utisak da smo danas mnogo bliži konsenzusu po ovom pitanju i to zaista ohrabruje i to govori o tome da i naša politička scena polako sazreva, jer ovo je zaista pitanje od vrhunskog nacionalnog interesa i dobro je da što više poslanika iza toga stane.
Zato pozivam u ime koalicije za Evropsku Srbiju i u ime DS sve kolege da ovaj plan podrže i iskazujem uverenje da ćemo u budućnosti, dakle, iz godine u godinu, davati samo veći doprinos izgradnje svetskog mira, jer je i to naša obaveza. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku na izlaganje narodnog poslanika Konstantina Samofalova.