Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici na početku bih izneo stav Poslaničke grupe SPS-JS da ćemo podržati oba predloga odluke i da ćemo za njih da glasamo.
Malo bih se osvrnuo na samo angažovanje Vojske, kako na angažovanje vojnih tako i policijskih snaga u svim ovim zemljama koje su navedene u ovim obrazloženjima i u samim predlozima odluka. Kako je ministar u svom izlaganju, u uvodu rekao, jedan dugački istorijat naših oružanih snaga, pod raznim oblicima i raznim imenima u mirotvornim misijama, pokazao je i ostavio jedan veliki trag u Vojsci, ondašnjoj JNA i posle toga Vojsci Jugoslavije, pa danas započinjemo novu eru, a to je da Vojska Srbije, Srbije kao samostalne države, uzme učešće u nečemu što se zove očuvanje mira, stabilnosti u svim delovima ovog sveta.
Vojska Srbije treba da bude angažovana u sledećim zemljama – Čad, Obala Slonovače, Liberija, Kongo, Kipar i Liban. Mislim da je to potrebno istaknuti zbog građana, da su ova mesta za sada mirna, osim jednoga libanskog područja gde je trusno područje.
Ono što mene, pre svega, kao vojnika raduje jeste zauzeti stav naše države po pitanju vojne opredeljenosti tj. stav Skupštine Srbije, kao i nas samih, da ostanemo vojno neutralni. Bez obzira na pokušaje određenih političkih subjekata da se stav o ulasku u NATO definiše kao brzinski ulazak u NATO pakt, smatramo da o tome sud treba da daju građani Srbije na referendumu, kada se za to steknu uslovi i kada se o tome odluči.
Što se tiče odlaska u mirovne misije treba posebno istaći, zarad javnosti i građana Srbije, da u mirovne misije ne šaljemo vojne jedinice, operativne vojne jedinice koje bi vodile borbu ili bilo šta drugo, već većinom jedan oficirski kor tj. ljude sposobne da tamo štabno deluju, osmatrački deluju i ukazuju na propuste u održavanju mira.
Isto tako, izuzetno nas raduje angažovanje sanitetskog osoblja, pre svega Vojske Srbije u rešavanju problema kako svih pripadnika misija tako i za građane ovih zemalja gde ostvaruju svoj mirovni zadatak.
Istakao bih ne manji značaj i policijskih snaga Srbije koje su u dve misije trenutno angažovane. Jedna je u Republici Liberiji a druga je u Republici Haiti. Angažovanje policijskih službenika koji u svom savetodavnom, kontrolnom i u jednom domenu obuke policijskih snaga ovih zemalja daju pun doprinos očuvanju mira u tim zemljama, a imali smo primere i videli smo, pogotovo na Haitiju, da su naši pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova dali veliki doprinos u spasavanju ljudskih života i resursa prilikom katastrofalnog zemljotresa i to je nešto što je dobro.
Ono na čemu treba istrajati jeste to da naša zemlja napokon zauzme svoje mesto u svim domenima međunarodnih aktivnosti, u aktivnostima koje se tiču očuvanja mira i da našu zemlju više ne bije onakav glas kakav nas je donedavno tukao, no da svi zajedno doprinesemo tome da proslavimo ime naše zemlje kako bi to trebalo i kako je to nekada bilo.
U svakom slučaju, angažovanje vojnih jedinica na ovakav način za nas je prihvatljiv, te ćemo u danu za glasanje podržati predloge za donošenje obe odluke o slanju naših oružanih snaga u mirovne misije. (Aplauz)

Od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe iskorišćeno je četiri minuta i 30 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović, posle njega narodni poslanik Vlajko Senić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske napredne stranke i Poslaničkog kluba SNS sa malo više aspekata ući ću u ovu problematiku i, zbog ljudi koji su u ovom trenutku između prvog i drugog kanala izabrali drugi kanal, u nekim delovima svog izlaganjima složiti se sa izlaganjem ministra, ali čisto da bi i onim ljudima koji su izabrali drugi program zbog ove dve poslednje tačke vanrednog zasedanja bile jasnije i pristupačnije.
Pred nama su, da ponovim, poslednje dve tačke dnevnog reda ovog vanrednog zasedanja, i to Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2010. godini i Godišnji plan upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2010. godini. Za razliku od nekih ranijih zasedanja i tačaka dnevnog reda, ove dve tačke dnevnog reda imaju sve argumente i razloge, zbog sadržine i problematike kojom se bave, da budu objedinjene. Sa razlogom to i jesu.
Međutim, ostaje nepoznanica zašto se sada, u ovom trenutku donose ovi zakoni, a svesni smo situacije da će verovatno krajem juna ili početkom jula Godišnji plan i Odluka o upotrebi naših snaga u multinacionalnim operacijama stupiti na snagu? Otprilike, kako to izgleda, moglo se to i kasnije. Bilo bi ozbiljnije, ne bi bilo nimalo sporno, da je krajem prošle 2009. ili najkasnije početkom 2010. godine predlagač uputio parlamentu predloge ove dve odluke da poslanici razmatraju.
Zaista nijednog trenutka ne sumnjam u pripadnike Ministarstva odbrane i predstavnike Ministarstva unutrašnjih poslova da oni u svojim godišnjim planovima koje su pravili u toku 2009. godine nisu na vreme uvrstili ove dve tačke dnevnog reda, ali neke stvari baš i nisu najkristalnije jasne, o čemu ću govoriti kasnije u toku izlaganja, a vezane su uglavnom za finansiranje i za realizaciju Zakona o budžetu za 2010. godinu.
Šta bi se desilo kada bi, recimo, UN u ovom trenutku odlučivale o mirovnim misijama čiji je mandat istekao 31. maja ili 15. maja, a prema materijalima koje su poslanici dobili jednom delu ovih misija, pa ću zbog toga i sve misije i navesti, mandat je ili istekao ili ističe ovih dana ili najkasnije u oktobru 2010. godine. Verovatno su ti mandati produženi, s obzirom na to da u materijalu koji smo mi dobili stoji da su ti mandati misija uglavnom istekli za navedene zemlje u kojima učestvuju i mirovne snage u okviru mirovnih operacija UN.
Od planiranih osam učešća u mirovnim operacijama za 2010. godinu, u sedam učestvuju pripadnici Vojske Srbije, a u dve i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Iako ste vi, gospodine ministre, izneli deo podataka, ja bih, zbog javnosti koja prati ovo zasedanje, kao što sam rekao, izneo nekim hronološkim redom sve misije u kojima 2010. godine učestvuju pripadnici odbrane ili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.
Mirovna operacija u Demokratskoj Republici Kongo: Misija uspostavljena 30. novembra 1999. godine, mandat Misije produžen do 31. maja 2010. godine, a danas je 15. jun 2010. godine; naše angažovanje u Misiji je od 7. marta 2003. godine i to sa medicinskim timom za evakuaciju vazdušnim putem, a u ovom trenutku, ako se ne varam, angažovano je oko 14 ljudi.
U obrazloženju se kaže da je situacija stabilna i nema elemenata ugrožavanja bezbednosti angažovanih pripadnika Vojske Srbije. Malo bih se više zadržao na analizi situacije u Demokratskoj Republici Kongo. Ne možemo zaboraviti situaciju koja je bila skoro pre nepune dve godine, kada su na toj teritoriji ponovo besneli sukobi, kada je talas tih sukoba doprineo da ima 250 hiljada izbeglica sa tih prostora.
Neki naši generali, a sada u penziji, koji su bili tamo iznosili su mišljenje, inače poznavaoci prilika u Demokratskoj Republici Kongo, ni dan-danas ne mogu tvrditi, osim da je to zaista jedna bogata zemlja, da je bezbednosna situacija u toj zemlji i dalje stabilna.
Ja se, a i većina ljudi koji se bavi ovom problematikom, ne mogu složiti sa ovom analizom, koju ste dali, i mislim da je relativno neozbiljno konstatovati ovakvu činjenicu, ne samo zbog njene procedure u parlamentu, nego i situacija u kojima učestvuju mirovne snage UN, a one su, nažalost, uglavnom posle eskalacije sukoba na određenom području. O tome ćemo malo kasnije pričati, o analizi nekih efekata upotrebe mirovnih snaga pri UN.
Dakle, do upotrebe mirovnih operacija dolazi posle određenih sukoba na određenom području. Ti sukobi se u ovoj pomenutoj zemlji više puta, nažalost, ponavljaju i bezbednosna situacija nije stabilna, bez obzira što u datom trenutku ona ima elemente stabilnosti, a s obzirom na to da je angažovana ekipa našeg medicinskog tima, ona je malo manje bezbednosno opasna po pripadnike naših snaga u ovoj mirovnoj operaciji.
Druga mirovna operacija jeste u Republici Liban: uspostavljena Misija 19. septembra 2003. godine, mandat produžen do 30. septembra 2010. godine, naše angažovanje od 10. decembra 2003. godine i trenutno je tamo ekipa od četiri vojna posmatrača.
Takođe, situacija je prema navodima i procenama Ministarstva i naših bezbednosnih snaga stabilna i nema elemenata ugrožavanja bezbednosti naših pripadnika.
Sledeća mirovna operacija UN u kojoj učestvuju naše snage jeste mirovna operacija UN u Republici Obala Slonovače: Misija je uspostavljena 27. februara 2004. godine i mandat Misije je produžen do 31. maja 2010. godine. Sve ove datume ponavljam zbog materijala koji smo dobili, u kome se kaže da misije, prema pomenutom i navedenom materijalu, od strane UN nisu produžene. Ili one to zaista nisu ili je to trebalo navesti u materijalu? u tu problematiku ne bih da ulazim, ali pred nama treba da bude jasna, a ne nejasna situacija da li one to jesu ili nisu.
Naše angažovanje u pomenutoj Misiji u Republici Obala Slonovača je od 1. maja 2004. godine, sa četiri vojna posmatrača.
Kao i u prethodnim, navodi se da je situacija stabilna i da nema elemenata ugrožavanja bezbednosti pripadnika i učesnika naših snaga u ovoj mirovnoj operaciji.
Sledeća mirovna operacija je u Republici Čad i Centralno Afričkoj Republici: od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Misija uspostavljena 25. septembra 2007. godine, mandat produžen do 15. maja 2010. godine; naše angažovanje u Misiji je od juna prošle godine sa 15 lica u sanitetskom timu.
Situacija jeste nestabilna, ali bez elemenata ugrožavanja bezbednosti naših pripadnika i s obzirom na to da tamo imamo sanitetski tim, to automatski podrazumeva i manji stepen ugroženosti elemenata bezbednosti po pripadnike naših snaga.
Nestabilna situacija, još jednom ponavljam, sama po sebi ne može da znači da bezbednost naših pripadnika nije ugrožena. Nestabilna situacija i stabilno stanje na području teritorije koju pokriva naš sanitetski tim, zaista, to jedno sa drugim je vrlo nespojivo, tako da takva konstatacija nije moguća.
Zatim, radi se o učešću naših snaga u mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Haiti: Misija je uspostavljena 30. aprila 2004. godine, mandat Misije je produžen do 15. oktobra 2010. godine, ovde učestvuju pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova od marta 2008. godine i trenutno je angažovano pet policijskih službenika; oni su uglavnom angažovani na trenažnim obukama i na edukaciji pripadnika policijske službe Republike Haiti.
Navodi se da je situacija u Republici Haiti nestabilna zbog razornog zemljotresa, koji je, nažalost, pogodio tu zemlju 11. januara ove godine. Takođe, svi relevantni faktori, odnosno činioci, koji poznaju situaciju u Republici Haiti, ukazuju na to da bezbednosna situacija tamo nije na nekom dobrom nivou da bi pripadnici, ovog puta, snaga Ministarstva unutrašnjih poslova bili bezbedni, jer je tamo situacije, zaista, poprilično vrlo nestabilna.
Mirovna operacija Ujedinjenih nacija u Republici Liban: Misija je uspostavljena 19. marta 1978. godine, a mandat Misije produžen je 31. avgusta 2010. godine i ovo je misija koja, pored Republike Kipra, otprilike, ima najduži mandat kao Misija mirovnih operacija Ujedinjenih nacija. Mandat Misije produžen je do 31. avgusta 2010. godine. Naše namere su da angažujemo tri štabna oficira i dva oficira za civilnu vojnu saradnju.
I, mirovna operacija UN u Republici Kipar, maločas pomenuh da je jedna od najstarijih, odnosno najstarija mirovna misija, uspostavljena je još 1968. godine, a mandat produžen do 15. juna 2010. godine. Ove godine je planirano angažovanje sedam štabnih oficira i dva vojna posmatrača sa naše strane.
Na kraju, ostaje još, mirovna operacija UN u Republici Liberiji: Misija je uspostavljena 2003. godine, a mandat produžen do 30. septembra 2010. godine, sa naše strane je trenutno angažovano četiri vojna posmatrača i šest policijskih službenika.
Moram, zbog javnosti i svih nas, da podsetim na trenutno važeći Zakon koji utvrđuje da Vojska Srbije treba da ispuni sledeće misije: prva i prioritetna jeste odbrana zemlje, druga je učešće u multinacionalnim snagama, u održavanju mira i, treća jeste pomoć ugroženom stanovništvu elementarnim nepogodama, odnosno u uslovima elementarnih nepogoda.
Polazeći od Ustava i odredbi zakona, kao i činjenice da smo članica UN, bio bi izlišan i nepotreban svaki komentar da pripadnici naših snaga odbrane ne treba da učestvuju, dakle, po Ustavu, po važećem Zakonu o Vojsci Republike Srbije i kao članica UN, nema komentara na tu temu, ali, podvlačim još jednom, u članstvu mirovnih operacija UN.
Ovde je bilo komentara i na drugu temu, bilo je, recimo, o snagama NATO. To nije ni na dnevnom redu, o tome ne želim ni da komentarišem. Još jednom podvlačim da i Ustav i svi važeći zakoni, a i članstvo naše zemlje u UN ukazuju na to da iz tih dokumenata proizilazi da smo obveznici, da učestvujemo u mirovnim operacijama koje preduzima i sprovodi Savet bezbednosti UN.
Međutim, izvršena je anketa u Srbiji, pitanje je glasilo – da li biste učestvovali u mirovnim operacijama UN? Ovo vam govorim čisto da znate, a verovatno znate kakav je rezultat i da glas naroda nije baš u duhu svega ovoga što sam pričao, ni sa zakonskim aktima i svim važećim zakonima i Ustavom; 52,38 ispitanika (iz ove ankete) smatra da nikada ne bi učestvovali u mirovnim operacijama, 14,29 kaže – da, tamo se dobro zarađuje, mogu da podnesem rizik, 4,76 kaže – da, iz ubeđenja i to mi znači više od novca, 19,05 kaže – da, volim izazove, spreman sam da se nosim sa time i 9,52 (na pomenutu anketu) odgovara – ne, moje zdravstveno stanje mi to ne dozvoljava.
Mirovne operacije su jedinstven i funkcionalan instrument, moram to da podsetim, osnovane od strane OUN kao način da se pomogne zemljama zahvaćenim krizama i konfliktima i, prvenstveno, i sa namerom, da se u tim zemljama i regionima stvore uslovi za mir.
Prva mirovna misija osnovana je davne 1948. godine i do sada su UN u dvadesetak zemalja u svetu uzele učešće u mirovnim operacijama.
Zbog svega navedenog i zbog načina na koji su osnovane mirovne operacije pri Savetu bezbednosti UN moramo se podsetiti na njihove tri istovetne, ali tri grupe vrste misija. Jedna je za uspostavljanje mira, druga je za obezbeđivanje mira i treća je za izgradnju mira.
Međutim, šta se u periodu od ovih šezdesetak i više godina od trenutka prvog učešća u mirovnim operacijama od strane mirovnih snaga UN može izvući kao pouka? Prvo, strategija prevencije je daleko bolji izbor od onih koje, nažalost, prave posledice rata. To je ono što sam na početku izlagao, da se i Savet bezbednosti UN uglavnom oglašava posle velikog i već tragičnog konflikta na određenom području.
Svih ovih šezdesetak i više godina pokazale su da su potrebne veće i delotvornije snage, sa većim i jačim ovlašćenjima, a misli se na mirovne snage UN. Ovo znači da jedinice UN moraju biti sposobne da brane sebe, druge mandate i mandate misija.
Susreli smo se sa poteškoćama, sa nedovoljnim brojem vojnika i tu nema spora. Mora postojati dovoljan kvantitet da bi odgovorio operativnim izazovima na područjima koja su zahvaćena krizom ili ratovima. Neretko je problem sa finansiranjem misija UN. Savet bezbednosti vrlo često donosi neke odluke za velike misije, a da pre toga nije dobio saglasnost zemalja članica za neophodne finansijske resurse i resurse po pitanju učešća vojnika u tim operacijama.
Ne bih da se vraćam na istorijat učešća srpskih snaga u mirovnim operacijama UN, počev od Sinaja 1956. godine i sve do ovog trenutka, kroz učešće srpskih pripadnika u bivšoj SFRJ i sada u Republici Srbiji, ali činjenica je da u poslednje vreme naše oružane snage, odnosno Vojska Srbije učestvuje u većem broju operacija nego što je to bilo u periodu SFRJ.
Tu se možda razlikujemo u komentarima. Kada se pogleda kvantitativno, to zaista jeste tako, ali se jedinice, odnosno sastavi vrlo razlikuju. Ranije je to bio veoma veći broj ljudi, čak i kvantitet jedinica, a sada su to manji timovi, vojni posmatrači, štabni oficiri, policijski službenici i, uglavnom, medicinsko osoblje. To, opet, govori da je u sistemu odbrane i tome slično period u kome nismo bili prisutni u ovoj oblasti zaista ostavio posledice, ali da na tome još uvek treba dosta raditi, kao i da u narednom periodu treba raditi sa većim jedinicama, ali, ponavljam, isključivo u sastavu mirovnih operacija UN.
Ono na čemu bih hteo da se zadržim, ako mi to sada vreme ne bude dozvoljavalo, onda ću to iskoristiti kasnije, jeste problematika vezana za finansiranje, odnosno sredstva neophodna za sprovođenje Odluke o realizaciji Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2010. godini.
Za realizaciju ovog plana vi ste nama dostavili, tako da smo imali prilike da to pročitamo i saznamo, i hoću zbog javnosti da ponovim, da su neophodna sredstva u iznosu od 201.410.000 dinara, od čega je za Ministarstvo odbrane predviđen iznos od 169.605.000 dinara, a ostatak ide Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Sada, kad pogledamo Zakon o budžetu i planirajuće stavke za 2010. godinu, pri tom, ne smemo da zaboravimo da su ministarstva prema Zakonu o budžetu Republike Srbije dužna da do kraja juna meseca tekuće godine dostave godišnje planove i budžete za svoja ministarstva za narednu godinu, onda je, zaista, nepoznanica, vraćam se na ono sa početka priče, zašto postoje raskoraci u planiranju finansijskih sredstava, misli se i na Ministarstvo odbrane i na Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Kao što ste i sami u uvodnom izlaganju rekli, mi ove godine imamo namere da učestvujemo u dve nove mirovne operacije, a navedenih pet, odnosno šest, već su bile planirane i za 2009, odnosno 2010. godinu, da smo u njima smo učestvovali i da smo, ne smete mi to reći, morali da znamo kolika su neophodna sredstva za te operacije.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta, vreme koje vam je na raspolaganju)
Zahvaljujem. Nastavak priče o ovom delu kasnije ću obrazlagati, kada budem ponovo dobio reč. (Aplauz)

Reč ima ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Zahvaljujem, zaista, na, čini mi se, iskrenom i iscrpnom izlaganju koje ste izneli i neke ću vam nedoumice reći, imajući u vidu da neke stvari koje ste rekli postoje. Uglavnom sve, nije sporno, ali neke stvari mogu da pojasnim.
Ako radimo danas istraživanje u Srbiji i pitamo građane Srbije da li bi oni išli u mirovnu operaciju, moramo znati da ti građani moraju biti radno sposobni, ispod 40 godina, profesionalni pripadnici Vojske Srbije i dobrovoljci za odlazak u mirovnu misiju. Istraživanje u kome ćete vi odgovarati da li se vama ide u mirovnu misiju ili se ne ide totalno je irelevantno za sistem odbrane.
Sa druge strane, moram vam reći da u sistemu odbrane, ogromna većina ljudi koji nose uniformu jeste svesna težine svoga posla i izražava želju da participira u mirovnim misijama, svesni da na taj način, ne samo da stiču znanje, iskustva iz svoje oblasti – vojne, već da na taj način omogućuju i našoj politici i našim državnim interesima da se lakše zastupaju, konkretno u ovoj situaciji, u UN.
Ove tačke nisu došle ranije na dnevni red, odnosno ova dva zakona, iz prostog razloga što smo pregovarali oko mirovnih misija. Znate, postoji jedna procedura koja je birokratska, ali je takva. Ne možemo da završimo taj posao mnogo brže kao što smo hteli. Smatrao sam da to može da se dogovori za nekoliko nedelja, međutim, naprosto, postoji potreba da se znatno duže oko toga razgovara jer su te misije jako ozbiljne i zato je to došlo tek danas.
Takođe, mogu da vam kažem da su rezolucijama 1923, 1924, 1925 misije produžene. Ne idemo ni u jednu misiju koja nije produžena i koja nema međunarodni karakter.
Ono što mislim da treba, takođe, da znate, rekao sam to na samom početku, mi ne idemo ni u jednu mirovnu misiju gde je stanje stabilno. Dakle, možemo reći da je manje stabilno, nestabilno, da ga gradiramo od jedan do deset, ali stanje u tim mirovnim misijama gde učestvujemo mi jeste trenutno mnogo bolje nego u nekim drugim mirovnim misijama. U tom kontekstu smo rekli da je stanje stabilno i da naši pripadnici nisu direktno ugroženi, što ne znači da stanje ne može da se promeni u jednom danu.
Kao što znate na Haitiju je prisutna naša policija. U jednom danu se istorija Haitija promenila. Da li su oni mogli da predvide to i da kažu da im je potrebno više opreme, više para, više sredstava, pa, nisu naravno? Da li su mogli da predvide i da kažu – ljudi, tamo ima zemljotresa, može da se desi nešto, da li da upućujemo ljude na tu lokaciju, naravno, da niko nije mogao da predvidi? I ono što je činjenica, prema tome, ti ljudi su tamo uradili svoj posao u skladu sa planovima i sa onim što je pisalo da je stanje tamo relativno bezbedno, a ispalo je da je to najnebezbednija tačka na zemaljskoj kugli u tom trenutku.
Na samom početku sam zaboravio, ispustio sam, sticajem profesionalnih okolnosti, ja o vojsci a zaboravio sam da pomenem da imao policiju i na Liberiji i na Haitiju i da nastavljamo sa tim mirovnim misijama. Moje duboko ubeđenje je da će i ministar Dačić i ja naći način da se naše snage pojave i u okviru EU, u određenim misijama, jer smatramo da ukoliko postoji većinsko opredeljenje građana Srbije i u ovom parlamentu, da je sasvim prirodno da naša vojska i policija učestvuju i u aktivnostima EU, jer, to je, takođe jedan, da kažem, trend u kome mi želimo da nađemo svoje mesto.
Kada govorimo o mirovnim misijama, zaista ne govorimo o izmeštenom sistemu vrednosti, već govorimo o jednom jedinstvenom sistemu vrednosti koji postoji u celom svetu, i na Istoku, i na Zapadu, i na Severu i na Jugu. Reći ću vam samo da, konkretno, recimo, u Liberiji, više desetina zemalja participira u tim misijama. Tu su na jednom mestu i Brazil, i Bugarska i Kina, i Danska i Egipat, i Francuska, Indonezija, Malezija, Mali, Gana, Rumunija, Rusija, Amerika. Veliki broj zemalja, Gana nam je jako simpatična, pogotovo u poslednje vreme. Veliki broj zemalja participira.
Ovde ne postoji iščašenje, u političkom smislu, da radimo bilo šta što u svetu nije odavno uspostavljeno kao jedan sistem vrednosti 21. veka, utoliko mi je jako drago da ste i vi to naglasili.
Želim da naglasim, takođe, da su potrebna finansijska sredstva, tačno u visini kao što ste vi rekli, da će deo do 53,1 miliona ići iz našeg budžeta, i ostatak ide iz našeg budžeta aproprijacijama unutar budžeta. Inače, u svetu se posebni budžeti prave za ove aktivnosti. Mi smo jedna od retkih zemalja koja ima jedinstveni vojni budžet koji služi i za pripremu za rat, za učešće u ratu, i za plaćanje nadoknade šteta koje se proizvedu tim ratom. Prema tome, svuda u svetu postoje drugačiji budžeti i sve štete koje su proizvedene devedesetih godina i danas isplaćujemo sa budžeta Ministarstva odbrane, iako nismo to definisali zakonom, već naprosto, da pripremamo zemlju za odbranu.
Želim da naglasim nešto što je koleginica rekla, 2003. godine je uspostavljen plan profesionalizacije, koji treba da se završi do kraja 2010. godine, odnosno do januara meseca 2011. godine. Još uvek smo u tajmingu, nismo u zakašnjenju i mislim da ćemo taj tajming ispoštovati. Činjenica je da je od 2004. godine pa do maja 2007. taj posao znatno usporen i, nažalost, u tom trenutku taj posao nismo odrađivali na način na koji je bio projektovan, ali kažem, kao i sve ostalo, nadoknadićemo ono što je propušteno i učinićemo da bude i bolji.
Ono što je važno reći, činjenica je da je Ministarstvo odbrane, svojevremeno i SFRJ, učestvovalo u mnogo većem brojčanom stanju u mirovnim misijama i, tu se apsolutno slažemo. Ono što moramo znati i u čemu je razlika, što sam ubeđen da ovaj parlament ne bi dao podršku, a to je, da šaljemo, kako kažete, decu u mirovne misije. Više ne šaljemo decu. U onom vremenu, u SFRJ su slali decu koja su bila na redovnom odsluženju vojnog roka. Regularni vojnici su išli na Sinaj, njih petnaestak hiljada u jednoj godini. Ovog puta, samo profesionalni pripadnici vojske i policije odlaze, odnosno ljudi čija je to profesija i čiji je to zanat. To je jedna kvalitativna razlika.
(Molim vas, samo, nije uobičajeno da me vi ometate, ali, eto, desilo se.)
To je jedna velika razlika, imajući u vidu, da dobijamo sada jedan profesionalni sastav koji ostaje u sistemu odbrane i omogućava dalje da uvežbava naše ljude koji su u sistemu. Ranije su ti ljudi odlazili u mirovne misije, vraćali se, završavali svoje služenje vojnog roka i, nakon toga, odlazili kući. Praktično, nisu bili dalje treneri i potrebni za obučavanje pripadnika vojske koji bi ponovo išli na neke druge mirovne misije. Zahvaljujem. (Aplauz)

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz. Posle njega narodni poslanik Vlajko Senić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao samostalni poslanik u ovom parlamentu podržaću ove predloge zakona o odlasku i učešću Vojske Srbije u mirovnim misijama, zato što je to nešto što je potpuno racionalno, normalno i potrebno ovoj zemlji. Inače, da stanem malo na stranu kolege, vezano za ovu anketu koju je ministar prokomentarisao.
Anketa je među građanima urađena, ne među profesionalcima. Znam da bi u vojsci ta anketa imala potpuno drugačije rezultati, ali i građani imaju pravo na mišljenje o učešću u mirovnim operacijama i mirovnim misijama, međutim, na nama je da ubedimo građane, da učinimo taj napor da oni shvate da je to nešto što je potrebno za državu Srbiju, za vojsku i za policiju.
Do sada smo imali šumove u tome, koristili smo razne stvari, evo, mojih kolega, nažalost, sada nema ovde da nešto kažu po tom pitanju, mislim na kolege iz prethodnog poslaničkog kluba, ne znam zašto ih nema, ali, tako neke stvari se menjaju, događaju, i potrebno je praviti razlike. Recimo, jedna od ovih misija je, malopre ste pomenuli Ganu, Misija u Obali Slonovače, koja će sad u četiri sata će igrati odličnu utakmicu, sigurno, sa Portugalom, ali im, eto, Misija UN ne smeta da kao država učestvuju na Svetskom prvenstvu, jer imaju svoju reprezentaciju. Dakle, nešto se tamo dešava preko UN, neko tamo pomaže tom narodu i toj državi da se stabilizuje, pa, čak, i da mogu da učestvuju i na Svetskom prvenstvu u fudbalu i, videćete, verovatno će biti jedna od najboljih ako ne i najbolja afrička reprezentacija na tom prvenstvu.
Mi imamo do sada četiri misije, dve nove vojne misije, dve policijske u kojima smo učestvovali. Setimo se onoga što se desilo na Haitiju. Tada smo se prvo i upravo obratili, i preko Javnog servisa i mediji i diplomatija, onim policajcima koji su se tamo nalazili u toj misiji. Dakle, prve informacije koje smo uspeli da saznamo o nekim našim građanima koji su bili na Haitiju jesu upravo bile preko tih policajaca koji su tamo bili ugroženi.
Međutim, razlika mora da postoji. Mene ne čude ovakvi rezultati ankete zato što kad kažete "mirovne misije" ili "mirovne operacije" kod nas ljudi obavezno pomisle na ona najveća žarišta na svetu, recimo: Iran i Avganistan. Kosovo je nešto što je naša unutrašnja stvar i u vezi toga mi radimo nešto sasvim drugo – tu se borimo na način na koji se borimo. Ali, kada se govori o Iraku i Avganistanu ja sam i dalje mišljenja da u takvim misijama, Irak i nije misija ali Avganistan jeste, ISAF, Srbija ne treba da učestvuje.
Ne treba da učestvuje tamo gde se prelamaju interesi velikih sila ili interesi jedne sile, poput Avganistana, gde je, očigledno, interes Sjedinjenih američkih država zastupljen više nego bilo koga drugog, pa, čak, i države članice EU tu nisu jedinstvene u nastupu i zbog toga SAD u poslednje vreme Evropljane i smatraju nesolidnim partnerima. Na primer i Kavkaz gde se prepliću interesi, eto, videli smo i oko ovoga u Gruziji, SAD i Rusije. U tako nekim misijama naše snage: policijske, vojne, sanitetske ne treba da učestvuju, po mom ubeđenju. To je razlika koju treba da napravimo, jasno da kažemo građanima i onda sam siguran da će građani podržati učešće u ovim drugim misijama.
Prema tome, ne treba učestvovati tamo gde se prelama interes velikih sila, ponavljam, poput SAD, Rusije, Kine, ko zna šta će biti sa Severnom Korejom i Južnom Korejom, u svakom slučaju, na takva mesta ne treba da idemo i ne treba da učestvujemo u kontingentima NATO pakta, dakle, država članica NATO pakta.
Ako je moguće to izbeći dok god imamo ovu odluku, mada meni, opet, ponavljam i ono što sam rekao pre neki dan, nije jasno zašto se govori o privatizaciji ''Telekoma'' dok se ne izvuče mrežna infrastruktura, jer ako prodamo nekome ''Telekom'' sa mrežnom infrastrukturom, priča se kao "Dojče telekomu", onda komotno možemo da idemo odmah u NATO pakt. Dakle, ne treba više pričati o vojnoj neutralnosti. Ponavljam još jednom, ove misije nisu sporne, treba ih podržati, ali treba građanima objasniti zašto one nisu sporne, a koje su one u kojima nećemo učestvovati i zbog čega u njima ne treba učestvovati. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić, a posle njega narodna poslanica Marina Raguš.

Poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, kao što je gospođa Čomić pre neki dan rekla – mi smo napunili dve godine rada ovog parlamenta i, otprilike, smo na dve godine rada ove Vlade i na početku želim da kažem stav naše stranke i svoj lični stav o tome šta je u protekle dve godine uradilo Ministarstvo odbrane. Želim krajnje iskreno i puna srca da kažem da mislimo da je Ministarstvo odbrane u protekle dve godine vrlo dobro, čak i odlično radilo svoj posao, ne samo u smislu rada zakona i nekakvih dnevnopolitičkih aktivnosti, već, pre svega, u smislu politike, koju je vodio tim Ministarstva odbrane na čelu sa ministrom Šutanovcem. Mislim da ako ovako budu nastavili da rade da će i dalje imati našu podršku u parlamentu.
Za mene je, kao narodnog poslanika, simbol uspešnosti te politike, mada se sigurno moje kolege preko puta neće složiti, bio prošlonedeljni susret ministra odbrane Srbije i ministra odbrane Hrvatske. Mislim da je na taj način poslata jedna slika koja govori mnogo više od svih reči koje ovde možemo da izgovorimo o tome kako je moguće iz neprijateljstva, posle relativno kratkog vremena, izgraditi partnerstvo. Mislim da je to čin koji građani Srbije treba da podrže i da pozdrave, jer je to put i politika koja vodi Srbiju ubrzano u evropske, a rekao bih i, ako smem da kažem, evroatlantske integracije.
Zašto je ova tema važna? Važna je i zato što je naša skupština usvojila novi koncept bezbednosti koji jasno govori da bezbednost više nije nedeljiva kategorija, da bezbednost jedne zemlje nije nešto što je samo njeno unutrašnje pitanje. Citiraću ovde, na zadovoljstvo svojih kolega iz SRS, generalnog sekretara NATO, koji je na prošlomesečnom zasedanju Parlamentarne skupštine rekao da nijedna zemlja ne može da bude dovoljno velika da sama rešava svoja bezbednosna pitanja, ali nijedna zemlja, malo mi se čini da se to odnosi na nas i na slične države, ne može da bude dovoljno mala da joj se regionalna i međunarodna bezbednosna kretanja i dešavanja ne tiču.
Ovo što danas raspravljamo i ono o čemu danas govorimo jeste upravo važna tema, jer se nalazimo u vreme kada su naši partneri u EU u velikoj ekonomskoj krizi, kada nismo kao država koja može da ekonomsku pomoć da EU, da na taj način budemo na karti interesovanja za brže učlanjenje u EU, ali kada jesmo zemlja koja ima sjajan izvozni resurs, a tiče se pitanja bezbednosti, i mislim da je to ruka za koju čvrsto ova država treba da se uhvati, ruka naših evroatlantskih partnera. Dakle, bezbednost je oblast koju Srbija može da izvozi, koja je strateški potrebna našim partnerima u Evropi i širom sveta, i na taj način možemo da predupredimo usporavanje političkih integracija zbog ekonomske krize koja postoji, a nadam se, i svi zajedno, da će ona relativno brzo proći.
Kada govorimo o ovim pitanjima, to je pitanje interesa. Dakle, ne treba da idemo u bezbednosne integracije zato što to neko od nas traži ili zato što se na taj način dokazujemo našim partnerima, ili zato što na taj način ispunjavamo određene međunarodne obaveze koje neko traži od nas, ili koje neko nama naređuje. Radi se o jednom političkom, ekonomskom i svakom drugom, pre svega spoljnopolitičkom interesu i na ovaj način malim koracima, angažmanima na ovaj način u vojnim misijama širom sveta mi podižemo kredibilitet naše zemlje i na dodatan način možemo sutra da se borimo za neke druge stvari koje se tiču pitanja koja država Srbija nije definisala sa tim istim partnerima. Prema tome, ako kao država nemamo saglasnost sa većinom članica EU, sa većinom članica NATO, o tome šta je za nas Srbija i kolika je, i šta je za njih i kolika je, ne vidim da u ratu sa tim istim zemljama možemo da pridobijemo njih za neke naše argumente. Verujem da samo u partnerstvu taj posao možemo da uradimo mnogo bolje.
Ovde su pročitane neke zemlje gde ćemo učestvovati, i vojska i policija: Kongo, Obala Slonovače, Liberija, Liban, Čad, Haiti, Kipar. Kada bih pročitao Avganistan, naravno da to ništa drugačije ne bi zvučalo od svih ovih zemalja koje smo nabrojali, govorim to zbog toga što građani treba da znaju i ja kao narodni poslanik, iako to ministar sigurno zna i ministar Dačić, ali imam obavezu da prenesem i želju naših partnera o eventualnoj podršci Srbije u mirovnim misijama u Avganistanu.
Ne agitujem ovde da mi neku takvu odluku u budućnosti donesemo, hoću da kažem da tamo učestvuje preko 50 zemalja, da se od nas može očekivati pomoć koja nema nikakve veze sa borbenim dejstvima i koja bi mogla da ima isključivo elemente obuke tamošnjih bezbednosnih snaga. Na taj način bismo, sa relativno malo napora, mogli da dobijemo mnogo kredibiliteta i podrške. To je samo jedno moje razmišljanje i iskorak iz onog što mi danas govorimo i o čemu raspravljamo. Nije to tako strašno. Nije to tako antipatriotski, jer građani treba da znaju da je jedan od ključnih partnera svih zemalja koje vode u Avganistanu mirovnu misiju ili ratnu misiju Rusija, koja daje najveću moguću logističku podršku za operacije koje se dešavaju u Avganistanu. Rusija koja je naš prirodni partner, Rusija koja je naš politički i ekonomski partner, pronašla je svoj nacionalni interes da daje potpunu logističku podršku i predstavlja jednu od ključnih zemalja da se te operacije tamo izvode na najbolji mogući način.
Mislim da je ova tema važna (a gledaću da završim pre utakmice) i da ne možemo da izbegnemo i priču o bezbednosnoj budućnosti Srbije. Ja lako mogu da kažem Srbija treba da uđe u NATO, i da poberem neke poene bilo kod građana, bilo kod onih koji su zainteresovani da Srbija donese takvu odluku, ali bih rekao da Srbija mora, pre svega, da iskoristi sve svoje potencijale u Partnerstvu za mir. Hoću da izrazim svoje veliko zadovoljstvo, lično sam se upoznao sa činjenicom kao član delegacije Skupštine Srbije koja je boravila u Briselu, o tome da će 2010. godina biti mnogo bolja godina u smislu korišćenja programa koje naša zemlja ima u saradnji u ovoj fazi saradnje sa NATO i kroz Partnerstvo za mir, vidi se napredak u saradnji. Očekujemo svi da će tokom ove godine uz nekakvo rešavanje tehničkih problema biti kompletirana misija Srbije u NATO i da ćemo na taj način postaviti jednu novu, da kažem, osnovu saradnje sa tom moćnom organizacijom kroz program Partnerstvo za mir.
Hoću da kažem, voleo bih, ubeđen sam i podržavam inicijativu čak ovih političkih stranaka koje se zalažu da se građani na referendumu izjasne o tome da li jesu ili nisu za ulazak Srbije u NATO. To implicira jednu logičnu stvar, a ta stvar znači da mi kao poslanici u narednom periodu treba da razmišljamo o tome da ukinemo odredbu Rezolucije o vojnoj neutralnosti, zato što je ta odluka o ulasku u Partnerstvo za mir doneta 2006. godine, kada DS nije ni bila član vladajuće koalicije. Ta odluka o ulasku u Partnerstvo za mir je implicitno podrazumevala da će se naš taj proces evrointegracija završiti do kraja. I ukoliko se protivnici ulaska u NATO pakt zalažu da se građani izjasne o tome, onda je besmisleno da u narednom periodu živimo u statusu zemlje koja ima neutralni status, jer činjenica da smo neutralni, samim tim, podrazumeva da nikada nećemo postati članica NATO.
Dakle, postoji nekoliko nelogičnosti i malih i različitih načina gledanja na to kakva je budućnost Srbije u bezbednosnom smislu. Lično vam je poznat moj stav. Mislim da u narednih nekoliko godina ne treba da vršimo agitaciju prema građanima ''za'' ili ''protiv'' ulaska Srbije u NATO. Mislim da kroz saradnju sa NATO u Partnerstvu za mir treba da pokažemo na koji način Vojska Srbije i oficiri Srbije imaju koristi od te saradnje, da građani vide i da razumeju, a i da nam veruju više ili manje, da bi takva saradnja u potpunosti dovela i do određenih ekonomskih boljitaka za Srbiju, i da na kraju, na određeni način, ili građani ili odgovorni političari, donesu tu odluku.
U svakom slučaju, mislim da je Srbija danas zemlja koja u regionu, a ja ono što pročitam verujem da je tako, i po pitanju bezbednosne strategije i po pitanju izvoza vojne opreme, jeste zemlja koja predstavlja jedan respektabilni faktor. Mislim da svi zajedno treba da budemo zadovoljni i ponosni što 2010. godine živimo u Srbiji gde naša vojska predstavlja faktor mira, političke stabilnosti, ekonomski adut ove zemlje, i što su ljudi koji se nalaze na čelu Ministarstva, na čelu Vojske dobrodošli i dragi gosti u regionu, a i šire.
U svakom slučaju, to je samo jedan od niza razloga zbog koga ćemo mi, naravno, podržati predlog ova dva zakona, i kao što sam rekao na početku, nastaviti da dajemo punu podršku načinu na koji ljudi koji vode Ministarstvo odbrane, rade to u protekle dve godine. Hvala. (Aplauz)

Od vremena predstavnika poslaničke grupe iskorišćeno je deset minuta i 40 sekundi.
Narodna poslanica Marina Raguš, ako želi ima reč Aleksandar Martinović pošto je tražio pravo na repliku. Narodni poslanik Dragan Šormaz, takođe, pravo na repliku, samo redosled replika. Izvolite.