Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, gospodine Seniću, da ni na koji način nisam doveo u pitanje vaše pravo da upotrebite svoj politički stil u obrazlaganju političkih stavova svoje stranke, dakle, to je potpuno legitimno i naravno da se ne ljutim. Nemojte da mislite da ja ili bilo ko iz SRS priziva bilo kakve ratove. Naš narod kaže – ko hteo rat, im'o ga u svojoj sopstvenoj kući. Nažalost, rat je realnost savremenog sveta, a sve tendencije govore da će on izgleda biti realnost i nekog budućeg vremena, ma koliko stratezi novog svetskog poretka uporno pričali o miru. Setite se onih biblijskih stihova, ''govore narodu mome – mir, mir, ali mira nema''.
Nažalost, gospodine Seniću, od 1945. godine govore o miru, ali ne prestaju da ratuju. Mislim da je Amerika jedina zemlja na svetu koja je u permanentnom ratnom stanju, nekada otvorenom, nekad prikrivenom. Hoću da vam ukažem, za ovo kratko vreme, na jednu nelogičnost koja stoji u srži svih onih koji se zalažu za učlanjenje Srbije u NATO, direktno, indirektno, prikriveno ili na način da mi učestvujemo u onim takozvanim mirovnim operacijama koje su pod kontrolom NATO.
Vidite, gospodine Seniću, mislim da bi Srbija bila jedina država u svetu koja ima svoje vojnike na nekim dalekim, udaljenim meridijanima sveta, ali nema svoje vojnike na jednom delu svoje sopstvene državne teritorije. Besmisleno je, gospodine Seniću, da pričamo o učešću srpskih vojnika u bilo kakvim mirovnim operacijama i pod kontrolom UN, a pogotovo pod kontrolom NATO, u situaciji kada srpski vojnik i srpski policajac nije u Prištini, nije u Peći, nije u Dečanima, nije u Kosovskoj Mitrovici.
Hajde da učinimo sve…(nemojte da dobacujete, gospodine Šutanovac. Vi se ljutite kada neko vama dobacuje, ali sebi dajete pravo da vi dobacujete.)
Dakle, hajde da učinimo sve da primenimo do kraja Rezoluciju 1244 koja garantuje da će određeni kontingent srpskih vojnika i policajaca da se vrati na Kosovo i Metohiju, da štiti državne granice Srbije prema Crnoj Gori, Albaniji i Makedoniji, da štiti preostali srpski narod na KiM i, naravno, srpsko duhovno i kulturno nasleđe. Kada to postignemo, gospodine Seniću, onda se kao legitimno pitanje na političkoj sceni Srbije otvara to pitanje da li Srbija treba ili ne treba da učestvuje u mirovnim operacijama. Ovako, to je potpuno besmisleno.
Srpski narod, ne kažem da ste vi za to krivi, daleko od toga, ali, prosto, činjenica je, koji danas živi na KiM je jedini evropski narod za koji institucije poput Aušvica, Dahaua, Mathauzena nisu prošlost, nego, nažalost, svakodnevni život. Srpski narod na KiM, ali mislim i mnogi pošteni Albanci na KiM žive u uslovima koncentracionog logora. Nemoguće je da ne znate?! Zahvaljujem. (Aplauz)