Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo nikakve dileme, iako gospodin Šutanovac očigledno nema nameru da sluša ovu raspravu, ali zbog građana Srbije i drugih narodnih poslanika, imam obavezu da razjasnim jedan nesporazum koji je izbio između gospodina Šutanovca, gospodina Vlajka Senića i mene.
Dakle, evo šta piše u toj famoznoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. godine: "Savet bezbednosti"…pa da ne citiram sve, "potvrđuje da će posle povlačenja dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo, radi obavljanja dužnosti u skladu sa Aneksom 2". Dakle, gospodin Šutanovac je spočitavao poslanicima SRS da ne znaju šta piše u Rezoluciji 1244. Međutim, iz ovoga što sam pročitao može da se izvuče sasvim suprotan zaključak, da nažalost ministar odbrane Republike Srbije…

Narodni poslaniče, i vas molim da govorite u skladu sa članom 103. i da ne zloupotrebljavate pravo na prijave za reč u vremenu i toku sednice kada se govori o tačkama dnevnog reda na teme koje su već bile u prethodnom toku sednice.

Hvala, gospođo Čomić, na intervenciji, ali, nadam se da ćete se složiti sa mnom da je ovo jako važna stvar.
Gospodin ministar je tvrdio da u Rezoluciji 1244 nigde ne piše – srpska vojska i policija. Evo, sada sam vam pročitao da piše. Ono na čemu je SRS insistirala i ono na čemu danas insistira jeste da aktuelni režim u Srbiji zatraži od UN, inače, u Rezoluciji 1244 nigde ne piše, i to mogu da citiram ako mi gospođa Čomić dozvoli, nigde se ne traži da komandant KFOR nas pozove da mi sa vojskom i policijom dođemo na KiM…

Narodni poslaniče, sada vas upozoravam da svoje izlaganje samerite sa obavezama iz člana 103. Poslovnika Narodne skupštine.
Ovaj deo toka sednice podrazumeva obavezu da se govori o tački dnevnog reda. Sadržaj vašeg izlaganja nije ni u kakvoj vezi sa temom iz tačaka 7. i 8. našeg dnevnog reda.

Uz rizik da možda i dobijem neku opomenu ili neku drugu sankciju, gospođo Čomić, dozvolite, ovo je izuzetno važna stvar, kada se govori o upotrebi Vojske Srbije u međunarodnim multinacionalnim operacijama, dakle, ne može a da se ne kaže da jedan deo teritorije Republike Srbije, naše države, nije pokriven sa srpskim vojnim i policijskim osobljem, kako stoji u Rezoluciji 1244, i da je bespredmetno, Srbija bi bila presedan u međunarodnoj zajednici da ima svoje vojnike u Kongu, Avganistanu, na Haitiju ili bilo gde, a da srpskog vojnika ili policajca nema u mestima, u gradovima, i selima na KiM.
Ako mi nađete ijednu državu na svetu koja učestvuje ili pod zastavom UN ili pod zastavom NATO u nekoj međunarodnoj mirovnoj ili kvazimirovnoj operaciji a da njena vojska ili policija nije prisutna na celokupnoj državnoj teritoriji, biću vam duboko zahvalan. Nažalost ili na sreću, takve države sem Republike Srbije nema.
Sada postavljam jedno pitanje, pitanje koje je postavio i moj uvaženi kolega gospodin Krasić – koja je svrha toga da imamo nekoliko lekara ili nekoliko vojnih posmatrača na Haitiju, Libanu ili bilo gde u svetu, a da srpski narod na KiM živi u uslovima koncentracionog logora, a da pri tom nijedan državni organ, uključujući Narodnu skupštinu Republike Srbije, Vladu, nikada ni na koji način nisu zahtevali od UN da omogući da se do kraja sprovede Rezolucija 1244?
Gospodin Vlajko Senić je rekao da postoje samo dva puta kada je reč o povratku srpske vojske i policije na KiM, a imajući pri tom u vidu i širi kontekst učešća Srbije u međunarodnim multinacionalnim operacijama, pa je onda rekao – ili rat ili da budemo deo NATO.
SRS je rekla da postoji i treći put, to ponavljamo i ovom prilikom, dakle, postoji i treći put. Treći put je poštovanje Povelje UN, poštovanje međunarodnog prava i poštovanje jedne inicijative koja je došla sa Istoka, jedne bratske i prijateljske zemlje, a to je inicijativa ruskog predsednika iz 2009. godine, da se potpiše ugovor o evropskoj bezbednosti.
Dakle, ta inicijativa je potekla prošle godine i ona je stavljena na sto praktično svih evropskih država, uključujući tu i države koje su članice NATO. U čemu je suština te inicijative?
Ruska Federacija u liku svog predsednika nudi svim državama u Evropi, ponavljam, i državama članicama NATO, da se potpiše ''ugovor o evropskoj bezbednosti'', koji će da počiva na principima Povelje UN. To znači – poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih država potpisnica tog novog ''ugovora o evropskoj bezbednosti''. To je miroljubiva politika. To su mehanizmi da se sporovi među državama reše na miran način, konferencijama, konsultacijama, svim mogućim sredstvima, samo ne oružjem.
Nedavno je ova inicijativa došla i u Narodnu skupštinu Republike Srbije i sa ovom inicijativom upoznate su sve poslaničke grupe u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Nedavno je održan i jedan okrugli sto, 24. aprila ove godine, koji se bavio svim onim pitanjima koja su vezana za inicijativu Ruske Federacije, a to je da se uspostavi novi sistem kolektivne bezbednosti u Evropi koji će apsolutno da bude u skladu sa principima, sa načelima, sa normama iz Povelje UN.
Pitanje koje postavlja SRS jeste sledeće – zašto predsednik Republike Srbije o tome ćuti? Zašto o tome ćuti Vlada Srbije? Zašto o tome ćuti Ministarstvo odbrane? Zašto ćute poslanici vladajuće koalicije? Zašto ne kažu da postoji i neki drugi put da se očuva bezbednost Republike Srbije u vrlo nestabilnim međunarodnim političkim prilikama, a koji ne podrazumeva direktno ili indirektno uključivanje Srbije…

Narodni poslaniče, sadržaj vašeg izlaganja i dalje nije u skladu sa članom 103. Poslovnika Narodne skupštine. Sadržaj vašeg izlaganja je tema za poslanička pitanja, za sednicu sa aktuelnom temom, ali, ja vas molim da poštujete Poslovnik Narodne skupštine i da govorimo o temi koja je na dnevnom redu.

Gospođo Čomić, koliko mi moja skromna pamet dopušta, zaista se trudim da govorim o tačkama koje su na dnevnom redu. Ali, pošto vi, očigledno, insistirate na tome da se ovde ne sme govoriti o takozvanim zabranjenim temama, postoje tabu teme i jedna tabu tema je – nemojte slučajno da neko kaže da postoji zahtev, odnosno inicijativa Rusije za uspostavljanje…

Narodni poslaniče, upozoravam vas da postoji član 103. Poslovnika Narodne skupštine koji mene obavezuje da podsetim poslanika da mora da govori o tački dnevnog reda. Sa obavezom da se staram o dnevnom redu, podsetila sam vas da o inicijativi Medvedev – Sarkozi, koja je prošla nekoliko instanci, možete da govorite u obliku sednice na aktuelnoj temi ili postavljanjem poslaničkog pitanja.
Sa vašim nedoumicama o tome da li postoji još neka zemlja koja učestvuje u vojnim operacijama, a nije suverena na celoj teritoriji, takođe, možete na drugim mestima. Član 103. vas obavezuje da govorite o temi dnevnog reda. To nema nikakve veze ni sa tabu temama, nema nikakve veze ni sa dozvoljenim temama, ima veze sa našom zajedničkom samodisciplinom i sa našim zajedničkim poštovanjem ovog doma.
Zaista vas molim da pričate o temi dnevnog reda.

Dragi građani Republike Srbije, držaću se teme dnevnog reda na način kako to podržava gospođa Čomić. Evo, dragi građani Republike Srbije šta piše u odluci o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2010. godini: ''Odobrava se učešće pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama tokom 2010. godine i to: – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Demokratskoj  Republici Kongo (MONUC); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Liberiji (UNMIL); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Obala Slonovače (UNOCI); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Čad i Centralno Afričkoj Republici (MINUCRAT); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Liban (UNIFIL); u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Kipar (UNFICYP). Kao što vidite, u tački 1. Predloga odluke isključivo se spominju mirovne operacije UN.
Poštovani građani Republike Srbije, preći ću sada na obrazloženje, pa ćete videti da priča o NATO i te kako ima smisla u kontekstu rasprave ove dve tačke dnevnog reda. Evo šta je napisala Vlada Srbije u obrazloženju zašto treba izglasati ove dve odluke. Kaže ovako – ''članstvo Republike Srbije u Partnerstvu za mir otvara dodatne mogućnosti za njeno aktivnije uključivanje u multinacionalne operacije pod okriljem Ujedinjenih nacija i Evropske unije.'' Sada ja vas pitam, gospođo Čomić, nađite mi vezu između teksta Predloga odluke i obrazloženja?
Opet ponavljam, koliko mi moja skromna neministarska pamet dozvoljava, ovde se spominju samo UN. Kako to da se u tekstu Predloga odluke spominju UN, a u obrazloženju zašto odluku treba usvojiti odjedanput isplivava Partnerstvo za mir? Koliko znam, Partnerstvo za mir je vojnopolitički program NATO pakta, nije vojnopolitički program UN, pa, ako su ovo mirovne operacije pod zastavom UN i sa mandatom UN, možda ja ne razumem, ali onda molim predstavnike Vlade ili predstavnike vladajuće koalicije da nam objasne kakve veze imaju UN i njihove misije u svim nabrojanim zemljama sa Partnerstvom za mir i kakve veze imaju te mirovne operacije pod kontrolom i pod mandatom UN sa EU?
Koliko znam, EU je prevashodno ekonomska organizacija evropskih država. Kako sad, odjedanput, mirovna misija na Kipru i u Libanu ima neke veze sa Partnerstvom za mir i sa EU? Kada Vlada Srbije napravi vezu između UN i Partnerstva za mir, onda je to legitimno. Kada poslanici SRS kažu da se pod firmom UN u stvari krije direktno ili indirektno učešće Vojske Srbije pod komandom NATO u operacijama po svetu, koje su sve, samo ne mirovne, onda – gospodine poslaniče, ne možete to da kažete. Onda Vlada Srbije treba da povuče ovaj predlog odluke i isključivo treba da se govori o UN. Nema govora o Partnerstvu za mir, nema govora o EU, nema govora o NATO.
Ispada da samo Vlada Srbije ima pravo na neke teme. Kada te teme otvore poslanici SRS ili neke druge političke stranke koja nije deo vladajuće koalicije, onda o tome ne možete da govorite. Dakle, sve je ovo, dragi građani, i te kako povezano. Vama je to vrlo dobro jasno, ma koliko, da oni koji vode sednicu Narodne skupštine imaju zadatak ili su sebi sami nametnuli obavezu da zabrane da se o nekim temama govori.
Inicijativa Ruske Federacije je nešto što zaista doprinosi miroljubivoj politici u Evropi. Ma koliko da se predstavnici Vlade ili pojedini predstavnici vladajuće koalicije trude da nas uvere da je NATO pakt humanitarna, miroljubiva, čovekoljubiva organizacija, mi u to ne verujemo i nismo mi ti koji smo napali NATO pakt, nego je NATO pakt taj koji je napao srpski narod, ne samo u SRJ, nego i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj.
Takođe, nešto što se podmeće SRS jeste to da mi kad govorimo o tome da je NATO pakt jedna ofanzivna, agresivna, međunarodna vojna organizacija, koja nikakve suštinske veze nema sa duhom Povelje UN, onda nam se kaže – onda, vi napadate našu braću Grke, naše prijatelje Špance i sve ostale zemlje članice NATO, a koje nisu priznale nezavisnost KiM. Izvinite, ali to nije tačno. Pa, nisu Grci došli na ideju da bombarduju SRJ, niti su došli na ideju da bombarduju Republiku Srpsku ili Republiku Srpsku Krajinu. Sumnjam da je, baš, Špancima palo na pamet da 2001. godine izvrše okupaciju Avganistana. Sumnjam da, baš, Slovaci nemaju šta drugo da rade u svom životu, nego da čuvaju polja maka u Avganistanu, ali to su sve činjenice.
Bio sam vrlo precizan i svi poslanici SRS su bili vrlo precizni kada su govorili o tome koja je uloga NATO u kriznim situacijama u svetu i na kriznim mestima. Pa, naravno, svima je jasno, maloj deci je jasno, da u jednom savezu kao što je NATO, SAD i Rumunija, recimo, apsolutno nisu ravnopravne i da se za sve pitaju Amerikanci.
Idite u Grčku, nadam se da ste tamo letovali, pitajte bilo kog grčkog oficira sme li da ode u toalet da opere ruke, a da prethodno ne pita američkog oficira za vezu, da li to sme da učini ili ne.
Onda nam se dođe ovde u Narodnu skupštinu i kaže – da, sada napadate Grke, napadate Rumune, Špance itd. Ne napadamo te zemlje, samo kažemo da su oni koji su kreirali agresiju na SRJ, na Republike Srpsku Krajinu, na Republike Srpsku, na Irak, na Avganistan, koji sada planiraju neko novo žarište, da su to pre svega SAD i Velika Britanija, pri tom uopšte nismo želeli ni na koji način da kažemo da nam je neprijatelj ceo američki narod ili da su nam neprijatelji svi građani Velike Britanije. Naravno da nisu, ali da rukovodstvo tih država tokom devedesetih godina, pa i sada, vodi jednu politiku koja je sve samo ne miroljubiva, koja je sve samo ne usklađena sa međunarodnim pravom, to je činjenica.
Na kraju krajeva, ako su nam i SAD i Velika Britanija tako veliki prijatelji, kao što nam se ovde maločas reklo, kako to da od 200. godine ne naprave, ama, baš, nijedan potez koji je u interesu Srbije i srpskog naroda, tako veliki prijatelji, a ništa da učine za Srbiju? Kako to odjedanput da su Hašim Tači, Haradinaj narko-dileri, ubice, siledžije, odjedanput, za te iste SAD i Veliku Britaniju borci za ljudska prava, za demokratiju, za slobodu? Njih primaju u zvanične posete, daju im se neka odlikovanja, politički legitimitet.
Ceo srpski, državni, politički vojni i policijski vrh je isporučen Haškom tribunalu i onda se kaže – to su naši prijatelji, oni nam žele dobro. Izvinite, oni koju omogućuju trgovinu narkoticima iz Avganistana, do Srbije, do Južne Amerike, nisu prijatelji nikome, ni američkim građanima, ni britanskim, a pogotovo ne srpskim građanima.
I, neka nas niko ne ubeđuje da stotine tona heroina i drugih opijata koji dolaze iz Avganistana mogu da dođu u Srbiju ili mogu da dođu u bilo koju drugu državu na svetu, a da za to znaju NATO trupe i NATO komanda u Avganistanu.
Dakle, ovde je potpuno jasno, završiću da bi moje kolege mogle da kažu nešto o ovim tačkama dnevnog reda, apsolutno je jasno, kad god Vlada Srbije kaže – treba da učestvujemo u međunarodnim mirovnim operacijama pod UN, građani Republike Srbije, shvatite to kao jedan implicitni poziv da Srbija mora, zato što je to navodno imperativ vremena, da uđe u NATO.
Ko pročita Rezoluciju 1244, ko se upozna sa inicijativom Ruske Federacije o potpisivanju ugovora o evropskoj bezbednosti, videće da to nije, jednostavno, tačno. (Aplauz)

Iskorišćeno je osamnaest minuta.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić, a posle njega narodni poslanik Petar Jojić.