Šta reći? Znate, proporcija 13:12 je proporcija sastava ovog doma. Nula koma nešto više ili manje, zavisno od toga koga kad treba kupiti i kako je ko raspoložen kod glasanja. Ali, u proseku je 13:12. Vidite ovako, moja diskusija jeste bila malo duža, ali oni koji mogu da se skoncentrišu, mogu da uhvate šta sam hteo reći. Sad, pošto je replika, imam malo vremena, pa će to biti ubitačnije.
Ako je proporcija 13:12, a jeste, kako može biti u jednom odboru proporcija 10:7? To je moje pitanje. Vi na to pitanje ne odgovarate. Kažete – dostavili…
Vi možete imati samo dva odgovora. To sam vam rekao, a vi ignorišete šta vam pričam. Jedan odgovor je da nisam u pravu, jer se proporcija ne računa u odnosu na svaki odbor posebno, nego u odnosu na ukupnost. To je vaša izlazna strategija, ja vam je nudim, evo, ja vam dajem savet kako da me zeznete. Ali ne možete da me zeznete, jer je ukupan broj članstva u odborima 194:158, a treba da bude 170:158 da bi bilo 13:12. Znači, niste ni tu u pravu. Imate Odbor za poljoprivredu i odnos 11:6.
Kakva je to proporcija? Ja vas to pitam, pitao sam vas u mojoj diskusiji, i na to pitanje mi niste odgovorili. Odgovorili ste ovo što ste rekli maločas – da smo u obavezi da donesemo, da smo u obavezi da uradimo, da ste vi dostavili predlog…
Niko to nije sporio. U obavezi smo da uradimo, u obavezi ste da dostavite neki predlog, u obavezi ste moralnoj, a to niste uradili, da se konsultujete pre dostavljanja bilo kakvog predloga. To, bogami, niste učinili. Ono što je juče bilo, to nisu te konsultacije, jer ste vi prvo dostavili vaše predloge, pa ste onda ljude zvali, pa mi, prirodno, nismo hteli da dođemo.

Reč ima narodni poslanik Željko Tomić. Da li želite da govorite o povredi Poslovnika? (Da.) Izvolite.

Naravno, član 7. stav 101. i povreda dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije od strane narodnog poslanika gospođe Slavice Đukić Dejanović, kao predlagača svega ovoga o čemu se priča.
Ponoviću još jednom što su mnogi prethodnici rekli. Ovo se sve radi zbog jednog mandata DSS-a, odnosno zbog mandata narodnog poslanika Dragana Šormaza, i to je činjenica. Vi nemate većinu u Administrativnom odboru, izgubili ste je i sada obmanjujete javnost, svesno ili nesvesno, mene to ne zanima.
Kao što ste, moram da se poslužim jednom digresijom, obmanuli javnost kada ste kao predsednik Narodne skupštine Republike Srbije rekli da će deklaracija o zločinima nad Srbima biti tokom leta. Prođe leto odavno, već je jesen uveliko, Deklaracija o Srebrenici je tu gde jeste, ali deklaracija o zločinima nad Srbima ne postoji. I tada ste obmanuli javnost i sada ste obmanuli javnost.
To je vaš manir. Mi samo želimo da ukazujemo na to i da građanima predstavimo šta vi u stvari radite oko situacije u skupštinskim odborima, oko situacije sa srpskim žrtvama u poslednjim ratovima i oko svega drugog. Oko same države, na kraju krajeva. Hvala.

Narodni poslaniče, moraćemo konsultovati stenogram, pošto sam ja razumela da ste rekli član 7. stav 1, nadam se da ste rekli član 107. Nema povrede Poslovnika, niti je sadržaj vašeg izlaganja imao ikakve veze sa obrazlaganjem povrede člana 107. stav 1, a tek ne član 7, koji govori o tome da nakon potvrđivanja mandata narodni poslanici polažu zakletvu.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Dobro, gospođo Čomić, ako sam vas, ne lično, nego u onom odnosu koji je meni mnogo važniji od ovog političkog, na bilo kakav način povredio, molim vas da mi to oprostite. Ali ne kao potpredsednica Skupštine, nego kao drugarica, pre svega.
Ovo je najmanje priča o Draganu Šormazu. Imao je Milošević pre deset godina 160 ''šormaza'', pa je, onog trenutka kada je vreme zgazilo parlamentarnu većinu koja je bila spremna slepo da sluša, on izgubio vlast. Sada je, za stranku koju mi ovde predstavljamo u Skupštini, veoma važno pitanje budućnosti ove zemlje. Postoje neke situacije u kojima se obično od nas, hteli mi to ili ne, traži neka rekapitulacija i makar nekoliko rečenica o viziji te Srbije, za koju, valjda, svi radimo. Ja nemam sumnje da i većina, koja stoji iza ovog predloga, to pokušava da uradi.
Ali, kakva je to Srbija koju na ovim osnovama mi stvaramo, gospođo Čomić? Je l' ona demokratska? Ja ne znam ko u ovoj skupštini, prvo, ima pravo da vama drži lekcije zbog ovog postupka. Jer, ako je neko to zaslužio, to je zaslužio DSS, koji je zajedno sa nama 2000. godine najmanje pobedio na izborima, a mnogo više dobio priliku da nešto u zemlji promeni, pa je, po mom mišljenju, učinio sve kako bi ispravio svoju petooktobarsku grešku i Srbiju vratio u fazu u kojoj je bila pre Petog oktobra. Vrednosno, ne mislim personalno.
Ovih deset godina demokratije, koju mi pokušavamo da stvorimo, simbolizuju dva čoveka – Koštunica i Boris Tadić. Zoran Đinđić simbolizuje nešto sasvim drugo. Za tih deset izgubljenih godina, jer ovo u čemu danas živimo nije demokratija, odgovorni su njih dvojica, i to treba Parlament da kaže.
Nama je Kosovo održalo lekciju iz demokratije. Ono Kosovo koje mi ne priznajemo kao državu, ono Kosovo gde žive Albanci koje naši intelektualci ne žele čak ni da porede sa narodom. Isti ljudi koji su Miloševiću pisali ustave, danas neubedljivo brane tu demokratsku nemoć našeg društva ispunjenu kroz činjenicu da je naš predsednik istovremeno i predsednik jedne stranke.
Pa tako Miloševićev pisac amandmana na Ustav Republike Srbije kojima su zbrisani i Vojvodina i Kosovo, a svako u ovoj sali zna koliko je to bilo loše, pa zahvaljujući tome i pisac demokratskog ustava pre demokratskih izbora, a svi znamo danas koliko je to bilo loše, uverava javnost da nije naš predsednik izuzetak, da je, recimo, i predsednik Francuske istovremeno i predsednik francuske partije. Jedina smo zemlja i demokratija u Evropi u kojoj je predsednik države i predsednik stranke, a ta demokratija nas jako interesuje.
Kakav sistem gradimo? Demokratija počiva na razumu. Ovo nisu razumni postupci. Razum nam nalaže druge debate u ovom trenutku. Postoje krizne teme, o kojima treba ozbiljno da razgovaramo. Ne da bismo optuživali jedni druge, nego da bismo ih, valjda, rešili. Da li je ovo najvažnije pitanje, jedan mandat?
Jesmo li malo puta rekli da nećemo dozvoliti da padne Vlada? Ne zbog toga što smo zadovoljni svakim njenim postupkom, ne zbog toga što mislimo da ona u ovom trenutku zna šta treba da radi, ne zbog toga što je uopšte vlada, nego zbog toga što ne vidimo nikakav interes u ''Černobilu'' koji bi se posle toga stvorio, što svoj interes vidimo jedino u razumnoj raspravi, u dijalogu sa onim građanima koji su zatrovani ili nesposobni, zbog nemoći koja proizlazi iz bede kojoj su izloženi, da bilo što razumeju i shvate.
Šta se dešava s našim narodom na Kosovu danas? Šta se dešava s našim građanima u Sandžaku? Kakva je ekonomska situacija u zemlji? Kakav je odnos između stranaka? Kakav politički sistem gradimo? Ko o tome odlučuje? Skupština, parlamentarne stranke, naši odbori ili neke radne grupe u kojima sede rentirani kvaziintelektualci koji svake godine imaju drugi politički stav? To je pitanje na koje mi danas treba da odgovorimo, a ne pitanje jednog mandata.
Ta Srbija koju simbolizuje Koštunica je 2005. godine oduzimala mandate svojim poslanicima kada odluče da podržavaju nekog drugog, a branila mandate poslanicima koji napuste opoziciju pa pređu na vladajuće strane. Uopšte ne želimo da arbitriramo o pojedincu, nego o principu. Jedina smo stranka koja ovde nije kovertirala ostavke i ne mislim da ste vi učinili nešto loše kada ste svoje ostavke kovertirali, jer vas je iskustvo na tako nešto obavezalo, ali koji princip danas važi u skupštini? Šta utvrđuje red među nama?
Ako nema principa, kako možemo za sebe da kažemo da živimo u demokratskom društvu, koje naređuje principe koji ne poštuju razum? Kakvo je ovo društvo? Da li mi imamo cara, koji o svemu odlučuje? Izaći ćemo sutra pred građane i tražiti podršku. Za šta? Za 250 kegli ili 250 ljudi sa karakterom, autoritetom, onih koji prvo brane sebe, svoje radno mesto, instituciju i tako iskazuju sposobnost i spremnost da štite i zemlju?
Ponižena nam je Skupština. Našu predsednicu svakoga dana vuku za rukav i povlače po medijima zbog nekih dugova koje je Skupština napravila. Kakvi su to dugovi? Je l' treba da plaćamo da bi građani mogli da čuju šta je ono što mislimo? Ko utvrđuje tu tarifu? I, ako postoji neki račun, kako to da Skupština nije u stanju da ga plati, nego moramo da prosimo za 13 minuta dnevno na programu nečega što se zove Javni servis? Da dovedemo neku veselu družinu sa ovih nacionalnih frekvencija na kojima nas zabavljaju u dvadeset četvoročasovnim emisijama da bismo i mi tim putem stigli do televizije? Neki od nas su probali i ne čini mi se da je to bilo dovoljno efikasno.
Ovo je pitanje poretka. Kako će nas ljudi poštovati sutra kada im kažemo da penzije više ne mogu da počivaju na dosadašnjim pravima nego utvrđujemo nova? Kako će nas poštovati oni kojima ćemo uskratiti sredstva rebalansom budžeta o kom ćemo raspravljati za nedelju ili dve, ako mi sami ne poštujemo sebe? Gde se vodi politika o Kosovu? Ovde smo razgovarali krajem jula, u teškoj atmosferi, ali predsednik Tadić je bio u pravu kada je rekao da je to ipak bila jedna drugačija sednica. Ko je napisao kosovsku rezoluciju? Ko je iza leđa Vlade podneo tu rezoluciju UN? Kada se o tome bilo gde razgovaralo? Gde je inicijativa nakon dogovora sa Briselom?
Gde je reakcija na ono što se dešava na Kosovu? Cela zemlja se juče smejala kada sam odgovorio na novinarsko pitanje ko treba da pregovara sa kosovskim Albancima – pa, naša vlada. Je l' nam Hašim Tači kriv što sami ne verujemo u svoju vladu? Ko treba da rešava pitanje telekomunikacija? Pa, ministarka telekomunikacija. Ko je odgovoran za to što mi sami ne verujemo u sposobnost da ona to uradi, što ne verujemo u sposobnost Vlade da tu politiku vodi?
Ako je to bila nužda predsednika Republike, koji je na sebe preuzeo i funkciju predsednika Republike i predsednika Vlade i ministra i sudije i tužioca, onda mi, evo, iskazujemo želju da pomognemo. Ali da o tome ovde razgovaramo. Ne da guramo prst u oko tako što ćemo reći – mi smo vam pre pet godina rekli šta će biti na Kosovu, mi smo vam pre dve godine rekli šta će biti sa penzijama, mi smo vam u julu rekli da se dogovorite sa Evropom, nego tako što ćemo o tome razgovarati, saslušati i druge argumente, pa onda zajedno nešto odlučiti.
Ovaj poslovnik je akt nemoći i slabosti vladajuće koalicije i zato je tako malo uverenja i uverljivosti među predlagačima. Prepun je faulova i besmislica, jer se ono što pokušavate da odbranite ne može odbraniti kroz procedure i ovakve postupke, jer problemi koje pokušavate da rešite Poslovnikom nisu problemi koji su proistekli iz lošeg poslovnika. I to je, jednostavno, činjenica.
Isključili smo 2002. godine celu jednu poslaničku grupu iz Skupštine Srbije, DSS. I danas mislim da smo na to imali pravo, jer je zakon tako nešto dopuštao. Da li je bilo fer, to već nije proceduralno pitanje. S druge strane, mislim da nije bilo fer da moji koalicioni partneri počnu u našoj koaliciji da rade ono što nisu bili u stanju da rade oni koje je naša koalicija pobedila. Ali kada je sud odlučio da se mandati vrate, mi smo tako nešto poslušali.
Sud je u tom trenutku imao dve odluke, jer ga je vodio isti onaj čovek koji je danas tako nevešto pokušao da odbrani predsednika Republike Srbije poredeći ga sa predsednikom Republike Francuske. Nije tačno, gospodine Vučetiću, da je Sarkozi predsednik Unije, predsednik je Ksavije Bertran, što je najmanje važno. Nešto drugo je suština problema o kome mi sada ovde razgovaramo.
Da li ovo znači da ne postoji mogućnost međusobne saradnje? Mi to tako razumemo. Administrativni odbor se mesecima nije sastao. Sledio je logiku intriga, spletki, jeftinih podvala, da se ne bi sastao. Jedan poslanik je baš morao da krene u pola sastanka, drugi put nije bilo potrebne većine itd., a svi vrlo dobro znamo da je isključiva posledica izbegavanja sazivanja sednice Administrativnog odbora manjina koja je stala iza jednog poslanika koji je odlučio da napusti svoju stranku.
Mi hoćemo da dobijemo odgovor na pitanje koji se princip poštuje u ovoj zemlji. Da li mi poštujemo svoj ustav ili ne? Ako ga poštujemo, onda to treba da bude manifestovano kroz primenu ustavnih odredbi. Ako ga ne poštujemo, onda o tome ovde treba otvoreno da govorimo, jer je tako nešto loše.
Juče smo na Kolegijumu o tome razgovarali. Nema ovde proporcije, ali onda to treba da se kaže. Pročitajte Blerovu knjigu, nadam se da će se pojaviti kod nas. On otvoreno o tome govori. To nije našminkana autobiografija. On kaže – ja sam bio za bombardovanje Srbije. Ne kaže – neki savetnik mi je sugerisao. Neka neko izađe i kaže da u opoziciji nema kvaliteta i sposobnosti za onu politiku koju vlast želi da sprovede i da će se vlast postarati da u okviru institucija, bez obzira na formalne prepreke, svoju politiku sprovede. Samo, te politike nema.
Zbog toga mi danas govorimo o Administrativnom odboru, a ne o Kosovu, ne o brljotinama u Sandžaku, zbog toga predsednica Skupštine ne zna šta da kaže kada je pitaju šta će biti sa deklaracijom o srpskim žrtvama. Ta deklaracija o srpskim žrtvama je bila lajtmotiv da bi se glasalo o žrtvama u Srebrenici. Pa, niko više od nas samih ne vređa svoju prošlost i stradanje svog narod. I nije to hir predsednice Skupštine, nego one vladajuće većine koja je odlučila da govori o Srebrenici zato što je to u tom trenutku valjda bilo potrebno, pa na pola daha da ostane.
Danas nas čeka Mladić, a Mladića ne možemo da nađemo i ako ga tražimo. A pored toga što nema Mladića, nema ni naših partnera koji nas razumeju, onih koji će nam poslati topove kao Francuzi 1915. godine i brodove na albansku obalu i onih koji će nam dati kredite kao što su nam dali 2000. godine da obnovimo zemlju. Zato što nam više niko ne veruje. A kako da nam neko drugi veruje kad mi sami sebi ne verujemo?
Pozivam vas da se vratite izgradnji demokratije, vladavini prava, poštovanju nekog reda, kakvog-takvog, ali poštovanju nekog reda. Ovu zgradu je Dragoljub Mićunović obnavljao ne zato što je to bila njegova lična opsesija, nego zato što je shvatao značaj institucije Parlamenta u jednom društvu. Mi ne stavljamo taj dekor na Skupštinu zato što je mračno po ulicama, nego što i na takav način želimo da istaknemo njenu specifičnost i značaj, pažnju koju poklanjamo. Nemojte da bude sjaj oko nje i ispred nje, a da unutra bude mrak.
Ispravite greške koje ste napravili. Dogovorite se unutar vladajuće koalicije ili promenite Poslovnik pa recite – vladajuća većina odlučuje o tome ko će biti u odboru a ko ne. To smo mi uradili 2001. godine, to radikali znaju. To je bio princip na kome smo mi radili i za koji preuzimamo odgovornost. Sve što se dešavalo u Srbiji od 2001. do 2003. godine dešavalo se uz naše učešće i preuzimamo odgovornost za nešto tako. Ali neka se pojavi onaj ko će preuzeti odgovornost za ovo i neka kaže u ime čega se to radi. To svakako niste vi, jer ovo nije vaša inicijativa. Ne možemo da glasamo za ovaj predlog, gospođo Čomić.
Ono što još jedanput želim da ponovim, to je nekoliko jednostavnih istina. Prekršen je čitav niz odredbi samog Poslovnika, prekršen je Zakon o Skupštini. U Administrativnog odboru, zbog koga se sve ovo radi, vladajuća koalicija ima 60% mandata, opozicija ima 40%. To nije slika odnosa u samom parlamentu. A unutar te vladajuće koalicije je posebno izražen paradoks, recimo u činjenici da partija penzionera ima četiri puta više prostora od DSS ili tri puta više od LDP. Previše košta ovo društvo ta stranka, a ako ta stranka preuzima teret u ime neke druge, onda neka to sama kaže.
Vaše me godine, gospodine, obavezuju da vas poštujem, ali poštujte i vi sebe onoliko koliko vas poštujem ja, pa zahvalite onima koji su vas kandidovali da biste bili lutka u tom odboru i recite njima da oni sami preuzmu posledice za takav postupak, a ne da se kriju iza vaših leđa kandidujući vas mimo svake procedure i reda u ovaj skupštinski odbor. Socijalisti su jednom takvu politiku platili i mislim da na njihovom primeru vidite kako danas vi treba da se ponašate.
Pozivam vas da podnesete ostavku ukoliko vas izabere Skupština na mesto u Administrativnom odboru, jer vam to mesto ne pripada, a neka neko drugi preuzme odgovornost za to. Hvala vam.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Dragan Šormaz, pa narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Biću kratak. Pošto vidim da se pominje moje ime u celoj ovoj priči, čak ću i izaći, neću više ni prisustvovati sednici, pošto znam da s ovim nemam ništa, ali jednu stvar je izrekao gospodin Jovanović. Rekao je – imao je Milošević 160 ''šormaza'', pa na to reagujem. Podsetiću gospodina Jovanovića da je on imao Baneta Ivkovića, na primer, svojevremeno, kada je bio predsednik poslaničke grupe, ali to, opet kažem, nema nikakve veze sa mnom.
Jasno sam rekao, a ponavljam i sada, u ovoj raspravi, pošto pričate o motivu – nisam do sada nijedne sekunde podržao ovu vladu Republike Srbije, ne podržavam je ni sada i neću je podržavati ni ubuduće, dok god bude radila ovako kako radi, a radi veoma loše.
Za razliku od vas, a to ste i malopre potvrdili, ja svakog dana, gde god mogu govorim kao pravi opozicionar ovoj vlasti da su potrebni vanredni parlamentarni izbori odmah. Vi kažete da nisu, jer bi posle toga bio ''černobil''. Pa, sad, ko je ovde opozicija, a ko ne, dobro se vidi čak i u funkcionisanju ''Beograd puta'', i u radu, da li ste tamo opozicija ili ne, ali dobro.
U svakom slučaju, ponavljam još jednom, javnosti radi – dok sam poslanik ovde i dok ova vlada ovako loše radi, sigurno neću dati svoj glas njima i uvek ću biti protiv i zalagaću se za vanredne parlamentarne izbore, koji odmah treba da se održe. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, pravo na repliku.

 To je replika na ono što je gospodin Jovanović govorio. Bez najmanje žuči, samo da razjasnimo nekoliko stvari koje su ovde iznete, a koje, prosto, nisu tačne.
Dakle, prvo, mnogo više volim da govorim protiv vlasti nego protiv drugih opozicionih stranaka. Neko ima neki drugi manir, njegova stvar. Drugo, kada se već vraćamo u prošlost i govorimo principijelno o mandatima, principijelno sagledavamo događaje iz prošlosti, onda treba govoriti nešto što je tačno.
Tačno je da je DSS svojevremeno (mada, koga se to više danas tiče uopšte) izašao iz DOS-a. Mi smo imali neke svoje razloge, iznosili smo ih tada. Oni koji su se tome protivili smatrali su da mi time pravimo neki problem u toj tadašnjoj vladajućoj koaliciji, iznosili su neke druge teze.
Naša teza je bila i tada i ostaje i dan-danas da smo to uradili zbog toga što nam se činilo da je tadašnja vladajuća većina, kojoj smo mi pripadali sa onih 46 poslanika koje ste vi izbacili iz Parlamenta, u dobrom svom delu kršila postojeće zakone države u kojoj je delovala, da je, umesto da menja sistem, pa da se taj sistem i sistemski propisi poštuju, išla logikom da je revolucionarna pravda i revolucionarno pravo bez faktičke izmene sistema dovoljno i da je svako protivljenje tome nešto što je opstrukcija. Mi to nismo mogli da izdržimo i mi smo izašli.
To su bili tada naši razlozi, koje smo javno iznosili. Drugi, koji su ostali u toj vladajućoj većini, smatrali su da je time narušen dogovor DOS-a sa strane DSS-a i to su cenili na različite načine, kako to i LDP danas često iznosi. Opet ponavljam, više se bavim vlašću nego drugim opozicionim strankama, ali, u svakom slučaju, spor oko tadašnjih mandata nije bio jednostavna priča i to u javnosti i dan-danas, kad se to pitanje pomene, izaziva određene nedoumice jer se pogrešno iznose stvari.
Znači, prosto nije tačno, DSS-u mandati nisu oduzeti zbog toga što je DSS napustio jedan poslanik koji je izašao iz političke stranke, nego je u pitanju čitava politička grupacija, koja je bila u toj većoj grupi na osnovu konsenzusa i samo tako je mogla biti uklonjena.

Gospodine poslaniče, vreme za repliku je isteklo. Narodni poslanik Momo Čolaković ima pravo na repliku, pa narodni poslanik Čedomir Jovanović.