Nažalost, nisam iz iscrpnog referata dr Krpića, koji je akreditovan za penzionere, uspela da shvatim kakve veze penzioneri sa potrošačima imaju, jer onih 5.000 obećanih nisu dobili, ali nije to tema.
Poštovani građani Srbije, uoči ovog 5. oktobra samo imam potrebu za nekom vrstom mentalnog eksperimenta. Naime, živo me zanima kako bi izgledalo nekome ko je pre deset godina zaspao dubokim snom ili, ne daj bože, upao u neku vrstu kome, kada bi se sada probudio i video kako izgleda ne samo politički život, već i dnevna životna rutina većine građana Srbije. Ne verujem da bi se zadržao na konstataciji – sve je isto, samo njega nema, pošto je daleko od istog, a još dalje od evropske i svetske budućnosti Srbije nego što je bilo pre jedne decenije.
Kažu da svaka revolucija jede svoju decu, pa nije ni čudo što su oni koji su iznedrili demokratske promene ili ubijeni ili preživeli ubistvo u pokušaju, a u prvi plan su izbili ljudi-projekti, intelektualno prilično minorne, moralno defektne, ali zato izrazito ambiciozne i pretenciozne figure koje se gade realnosti i svoga naroda.
Ako je tog 5. oktobra Srbija konačno dobila šansu da postane ozbiljna i svetski priznata država, ovog 5. oktobra nema ni "d" od države, jer je Srbija postala teritorija. I to teritorija na kojoj postoji zabrana kretanja, te samo ljudi-projekti mogu da se šetaju po "NATO državi" u srcu Srbije, pregovaraju sa raznim svetskim i belosvetskim ženama o tome koji tekst će morati da izgovore na premijeri, a sve uz deklarativnu brigu da potrošača stave u centar i fokus univerzuma.
Ova poslednja rečenica nije nikakvo literarno preterivanje, već antologijska rečenica ministra trgovine i usluga, Slobodana Milosavljevića.
Znači, pošto su sve potrošili, pošto su istrgovali državnom teritorijom, pošto više nemaju, što bi rekao Cane iz "Partibrejkersa", ni cipelu levu da prodaju ćaleta i kevu, e sad štite potrošače.
Predsednik Srbije je pre nego što će predlog ovog zakona ući u javnu raspravu, opet nakon razgovora sa jednom ženom, zanimljivo je kako su te žene uticajne u slučaju BT, rekao – razgovarajući sa komesarkom Kunevom došli smo do jednostavne argumentacije, da kada građanin razume prirodu svog računa i svoj odnos prema onome ko je ispostavio račun zna šta plaća i kako da zaštiti svoj interes i kada mu država u tome pomaže, onda je on zaštićen i siguran u društvu u kojem živi.
Izvanredno, ali pitanje većine građana nije uvršteno u ovo što je predsednik rekao, a to pitanje glasi – kako da se mi građani zaštitimo od ovakve države i od ovakve vlasti?
Dalje - izgleda da većina građana uopšte nije u stanju da shvati kakav je to račun napravila, šta i zašto treba da plati onome ko je račun ispostavio, jer je u ime iste te većine građana neko drugi pregovarao.
Ako smo deo računa isplatili Deklaracijom o osudi zločina u Srebrenici, zaboravivši na časnu Titovu pionirsku reč njegovih naslednika da samo što nije doneta deklaracija kojom će biti osuđeni zločini na teritoriji bivše SFRJ, pa i zločin nad Srbima, šta se to još od nas očekuje?
Ako smo se potrošački poneli donoseći Statut Vojvodine, da li se podrazumeva da još samo malo potrgujemo sa Raškom, pa da napravimo još par evropskih regiona i onda ćemo na pitanje ima li života pre smrti moći da dobijemo potvrdan odgovor?
Ovako izgleda da je Ministarstvo trgovine i usluga zapravo deo Ministarstva spoljnih poslova, te uz mantru kako Evropa nema alternativu stalno spoljnu politiku zasnivamo na trgovini i uslugama, ali nažalost ne u korist naših građana, već ozbiljnih tvoraca svih ovih naših ljudi-programa koji su aktuelni na vlasti. Utoliko zakon o zaštiti potrošača nije ništa drugo do zakon o zaštiti političara koji su aktuelno na vlasti.
Dok onaj koji je zadužen za nauku i brzo potpisivanje evropskih sporazuma planira da Srbija pukne 20 miliona evra za centar za promociju nauke, umesto da naučnicima obezbedi osnovna sredstva za rad, drugi, još kreativniji, poznat kao baron Minhauzen srpske politike i obarač svake vlade, piše tekstove za hevi metal pesme benda sa simboličnim nazivom "Smrtonosna testera".
Pošto su obojica lepo svirala u monetarnom udaru u nadi da ipak neće odsvirati svoje, Mlađa štiti potrošače tako što peva: "Što dalje iz ovog pakla moram da pobegnem ja, da budem ponosan i svoj, da sve pred sobom razbijem, da te nikad više nemam".
Majko draga, pored ovakvih prijatelja, našem narodu zaista nisu neophodni neprijatelji.
Da se vratimo na ministra Milosavljevića, koji u kantonskom maniru objašnjava da novi zakon o zaštiti potrošača stavlja u fokus i centar univerzuma. Za one malo manje filozofski nastrojene, ne vidim gospodina Milenića, on ne spada u te, ministar pojašnjava da će novim zakonom doći kraj monopolskom ponašanju trgovaca prema kupcima, ali i prema proizvođačima.
Pitanje za gospodina Milosavljevića je šta na to kaže Miško, jer ne bi valjalo da se ispostavi kako je ovo još jedan zakon o zaštiti Miškovića od potrošača? Što reče jedan građanin u svom komentaru na sajtu B92, zakon o zaštiti potrošača, takav zakon nam svakako treba, ali ovo je Srbija gde se zakoni primenjuju vrlo selektivno ili se čak uopšte ne primenjuju ako neko važan smatra da mu ne valjaju.
Šta garantuje da i sa ovim zakonom neće biti ništa drugačije od ostalih? Ako će Miško i društvo biti iznad ovog zakona, kao što su iznad toliko drugih, a hoće, džaba smo krečili i cela priča se svodi na samo još jedno demagoško zamajavanje naivnih kojih je, srećom, sve manje.
Organizacije za zaštitu potrošača su skeptične jer ih pamćenje dobro služi, te znaju da su i ranijih godina dobijali slično obećanje. Kako reče Petar Bogosavljević iz Udruženja potrošača Beograda, posebno zavisi od toga koliko ćemo implementirati ovaj i druge zakone. Mi više od decenije želimo da izvršimo zakonsku regulativu koja se odnosi na zaštitu potrošača, ali imamo i konstantan otpor doslednijoj primeni tih zakonskih rešenja.
Uostalom, vi danas možete da vratite robu prodavcu, naravno ako niste skinuli deklaraciju, jer u trgovini na malo postoji nalog za ispravku, tzv. "ni" obrazac koji služi za tu svrhu. Svaki kupac koji ima neoštećeni proizvod i fiskalni račun ima pravo da isti vrati, a za iznos od preko 500 dinara potpis i lična karta su neophodni. Trgovci ovo znaju, država takođe, ali potrošači ostaju neinformisani o svojim pravima, pri čemu je taj "ni" obrazac uveden kad i fiskalna kasa.
Opet evo komentara još jednog visprenog građanina koji kaže – najjeftinija demagogija je populizam političkih snaga koji procenjuju da više ne stoje tako dobro kod glasača. Po novom zakonu kupac će moći da u roku od 15 dana vrati kupljenu stvar u prodavnicu bez navođenja razloga i dobije novac natrag.
To zvuči sjajno, tako je u razvijenom svetu, ali Srbija nije razvijeni svet, pa će se primena zakona pretvoriti u to da tatini sinovi kupuju najnovije mobilne telefone pokazujući ih drugovima 14 dana, a onda ih 15. dana odnesu u prodavnicu, traže neki drugi model ili povraćaj novca.
Ono što je standard u Evropi ne može postati preko noći dekretom standard i u Srbiji, a na kraju se može dogoditi da sa i onako oskudnog tržišta odu jedan do dva ozbiljnija trgovca, te da gomilu stvari kupujemo po znatno višim cenama, i na pijacama i po stanovima, kao devedesetih.
Ono što je potrošačima u Srbiji zaista potrebno je konkurencija među prodavcima i efikasna zaštita od strane inspekcija, a novim zakonom se neće postići nijedno od to dvoje, a posebno ne ono prvo. Ali, nema veze šta će biti za godinu-dve, daj nešto što će raji da izgleda kao mnogo dobra stvar, da se dobije procenat-dva na izborima. To piše jedan naš građanin.
Ono što je još interesantnije je gde je nestala direktiva o potrošačkim kreditima. Naime, na zahtev Narodne banke Srbije iz Nacrta zakona o zaštiti potrošača povučena je direktiva o potrošačkim kreditima, odnosno o finansijskim uslugama.
Veoma važno pitanje za potrošače širom sveta, ne samo u Srbiji, upravo je materijalni položaj potrošača koji je u doba ekonomske krize uslovljen upravo kreditima koje su potrošači primorani da podižu da bi ili nešto kupili ili pak, kao kod nas, preživeli.
Na brojnim seminarima koje su predstavnici EU organizovali u Beogradu, kako bi preneli iskustvo u svom radu, kao i zakonska rešenja za pojedine oblasti, bile su upravo finansijske usluge, tj. potrošački krediti.
U vezi sa tim Centar potrošača Srbije traži od nadležnog ministarstva da se direktiva o potrošačkim kreditima vrati u Nacrt zakona, obzirom da Srbija nema zakon o potrošačkim kreditima, niti propise koji regulišu prava potrošača u odnosu sa bankama i finansijskim institucijama.
Potrošači imaju pravo da ne dozvole bankama samovoljno menjanje odredaba iz ugovora, posebno kamata, već da svaka promena mora biti dogovorena sa njima, kako je to donedavno i bilo najavljivano od strane autora novog zakona.
Inicijativa NBS da se iz nacrta zakona o zaštiti potrošača izuzme deo koji baš reguliše finansijske usluge, tačnije potrošačke kredite, izazvala je, normalno, burne reakcije javnosti. U NBS objašnjavali su da je to zbog specifičnosti finansijskog tržišta, pa ova pitanja treba da se regulišu posebnim zakonom, a konačna odluka o tome treba uskoro da se donese u dogovoru sa Ministarstvom trgovine.
Regulisanje finansijskih usluga treba da ostane deo zakona o zaštiti potrošača sve dok NBS konačno ne donese poseban zakon, o čemu se govori već pet godina. Niko se ne bi ljutio ako u prelaznom periodu zakon o zaštiti potrošača reguliše potrošačke kredite. Ovako, potrošačima ostaje samo da zovu NBS i da se žale.
Znači, bankama definitivno ne treba ostaviti mogućnost da diskreciono odluče da povećavaju kamatne stope, već samo da ih smanjuju. Provizije su manji problem, zato što je građanima uglavnom jasno kolike su, ali im uslovi kreditiranja moraju biti jasno naznačeni u ugovoru, a ne u fusnotama koje neobavešteni građani često i ne pročitaju.
Drugim rečima, ništa od tačke na pljačku. Od velike ekonomske krize dvadesetih godina prošlog veka u SAD je u upotrebi termin bankster, stvoren od reči bankar i gangster, koji označavaju finansijskog mešetara i grabljivca koji svoje žrtve hvata po sistemu ponuda koje su i suviše dobre kako bi bile istinite.
Banksteri su se često po obične građane pokazivali daleko opasnije od klasičnog pljačkaša jer su svoje otimačine obavljali pomoću različitih finansijskih špekulacija, rupa u zakonu i uz podršku države, a tekuća finansijska kriza pokazala je da je banksterska praksa u SAD i dalje živa, pošto se ispostavilo da su mnogi bankari zaposleni u sektoru finansijskih usluga u SAD, uz pomoć države, i dalje neprestane enormno bogati, dok su njihovi klijenti konstantno siromašni.
Pljačka i dranje klijenata nisu srpski izum. Iako nas domaći bankari saleću sa svih strana ponudama lakog keša i lakog života sa kreditnim karticama i kreditima svih vrsta, međutim, tek na šalteru i u sitnim slovima u ugovorima možemo donekle saznati šta se krije iza tih montiranih osmeha glumaca sa reklama i bankarskih službenika.
Kamate za kredite i kreditne kartice u Srbiji su ubedljivo veće nego u većini zemalja Evrope, dok klijenti nisu zaštićeni od izmena ugovora, što daje bankama mogućnost da samovoljno menjaju rate i uslove otplate kredita, tako da poznati reklamni slogan "uđeš-izađeš, gotovo" možemo parafrazirati sa "uđeš - izađeš, gotov si".
Ova oblast trebalo je da bude regulisana Nacrtom zakona o zaštiti potrošača u koju je bila uneta direktiva EU koja reguliše oblast finansijskih usluga i potrošačkih kredita i kojom se ukida mogućnost jednostavnog menjanja ugovornih obaveza banaka.
No, ovaj zakon o zaštiti potrošača je predvideo kada i pod kojim uslovima banka može da menja kamatu, kao i da klijent ima pravo da odustane od kredita posle 15 dana ako se predomisli. Međutim, ova odredba je povučena iz nacrta zakona i to na zahtev NBS.
Prema objašnjenju, već smo rekli, oblast potrošačkih kredita treba da bude regulisana posebnim zakonom, čija će izrada početi taman nakon usvajanja zakona o zaštiti potrošača, tako da će građani praktično biti izloženi opasnosti da banke jednostrano menjaju i uslove ugovora i visinu kamate, odnosno biće ostavljeni na milost i nemilost banaka.
Srbija time ostaje jedina zemlja u regionu koja nema propis koji bi štitio prava građana koji se zadužuju kod banaka, iako je pritužbi na rad banaka sve više, što je čak priznao novi guverner NBS Dejan Šoškić. Po njegovim rečima, trenutna situacija je takva da ima dosta razloga za brigu jer NBS od građana stalno dobija informacije o bankama koje se mogu podvesti pod kategoriju nefer poslovanja, eufemistično, ali znamo o čemu je guverner govorio.
Pravila poslovanja banaka sa građanima propisana su odlukom NBS o opštim uslovima poslovanja banaka sa klijentima, fizičkim licima. Tom odlukom, između ostalog, propisano je da banka može da promeni elemente ugovora ako se sa tim složi klijent putem aneksa ugovora.
Mnogi građani, koji su često primorani da iz različitih razloga uzmu kredit, moraju da daju svoj pristanak da bi novac uopšte dobili, nakon čega im sledi period neizvesnosti i neprijatnih iznenađenja, dok u slučaju da smatraju da su oštećeni pravdu mogu tražiti samo u dugotrajnom i skupom sudskom procesu. Ovaj problem bi svakako rešila odredba o zaštiti korisnika kredita, ali je njeno odbacivanje još jednom pokazalo da država zapravo ne štiti svoje građane, a da je Srbija ostala poligon za nesmetano bogaćenje stranih i domaćih bankara, naročito bankstera.
U takvoj situaciji najbolje bi bilo, ako je to moguće, nikad ne uzimati nikakav kredit, nikad ne koristiti platne kartice i dozvoljeni minus, jer ko u Srbiji uđe u vrzino kolo kredita i kartica zaista plaća najmanje duplo dok iz njega ne izađe.
Građani koji koriste bankarske usluge ostaju bez zaštite, ali to nije ni prvi ni poslednji put. Goran Papović, predsednik nacionalne organizacije potrošača rekao je – samo naivni mogu da veruju da će se raditi poseban propis.
Mislim da je u pitanju pritisak dela banaka koje ne mogu da rade u svojoj zemlji po sistemu koji primenjuju u Srbiji, odnosno da sačinjavaju jednostrani ugovore, da izračunavaju kamate koje ne mogu nigde da primene, da ih menjaju kada hoće. Očigledno je da ipak nisu naivni samo građani, već i spomenuti novoizabrani guverner Dejan Šoškić, koji je mislio da će moći da se umeša u svoj posao, pa rekao – od građana stalno dobijamo informacije o bankama koje se mogu podvesti pod kategoriju nefer poslovanja.
Trenutna situacija je takva da ima dosta razloga za brigu i svugde gde je moguće da otklonimo situaciju našom intervencijom to ćemo i učiniti. Tu intervenciju nismo primetili i za sada ostajemo jedina zemlja u regionu koja nema propis koji bi zaštitio pravo građana koji se zadužuju kod banaka.
U staroj regulativi koja se odnosi na zaštitu potrošača postoji jedan član koji se tiče usluga banaka, ali nije jasno definisan, pa ga utoliko nije bilo moguće ni primeniti.
Novi zakon o zaštiti potrošača predviđa kada i pod kojim uslovima banka može da menja kamatu, kao i da klijent ima pravo da odustane od kredita posle 15 dana ako se predomisli. Takođe, ukoliko se utvrdi da je banaka učinila prekršaj može da bude kažnjena, ali ako građani sami tuže banku, parnica će trajati od tri do pet godina i niko ne može da garantuje da će se suditi na osnovu zakona o zaštiti potrošača, već samo na osnovu Zakona o obligacionim odnosima koji ima stotinu tumačenja.
Narodna banka Srbije do sada nijednom nije imenovala banke na koje se građani žale. U svom izveštaju navodila je samo broj banaka na koje su se odnosili prigovori, tako da građani prosto ne znaju ni koje banke, ni koje šaltere da izbegavaju.
Paralele radi, u BiH tri banke su prošle godine kažnjene na osnovu zakona o zaštiti potrošača jer su neosnovano podigli kamate na potrošačke kredite, a u Mađarskoj je centralna banka zabranila podizanje kamatne stope na odobrene kredite. Banke koje su prekršile ove odredbe drakonski su kažnjene.
Dakle, ako zaista hoćemo da donesemo zakon o zaštiti potrošača, koji nije sinoniman sa zakonom o zaštiti političara na vlasti, moramo uvrstiti u razmatranje i argumente građana Srbije koji misle bolje, dalekosežnije i kvalitetnije od ljudi koji su na nečijem platnom spisku, pa se plaše da ne prođu kao "milka", jer u "Maksiju" prvi na listi zabranjenih artikala jeste upravo "milka" čokolada, gospodine Milosavljeviću.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić.

Koleginice i kolege narodni poslanici i poslanice, na početku želim oštro da protestujem zbog spajanja ove dve tačke dnevnog reda i produženja rada posle šest časova. Iz ovoga što neko želi da se o ovom strašno važnom zakonu koji pogađa sve građane Srbije, ne samo punoletne nego i maloletne, jer smo svi potrošači, razgovara u ovakvim okolnostima, bez direktnog prenosa, uz snimak koji će ići iza ponoći, pokazuju  se nekakve namere da ovo prođe neprimetno.
Zašto bi to bilo tako ako je ovo evropski zakon koji je bio na javnoj raspravi godinu dana, dobio podršku, zašto se Vlada ovim zakonom ne pohvali? Očigledno, pričaću samo gospodine Milosavljeviću Tomice o ovom zakonu, ova akreditacija je kolateralna korist za vas, sumnjam da će većina kolega da se obraća vama.
Zašto bi neko hteo ovo da sakrije. Zato što očigledno zna da su argumenti nas koji ćemo ovaj zakon osporavati jači nego argumenti onih koji će zakon braniti, gospodine Milosavljeviću.
Kažete da je zaštita potrošača ustavna kategorija. Tačno. Republika Srbija štiti potrošače. To kaže član Ustava 90, posebno su zabranjene radnje koje su usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu.
Na osnovu ovog člana i još nekih smo osporavali neke odredbe energetskog sporazuma sa Rusijom. Između ostalog onu koja kaže da dok se ne izvrši rekonstrukcija rafinerije ima da važe ovi propisi koji truju građane. Sud je rekao da to ne važi ako su u pitanju međudržavni sporazumi. Znači, u inostranstvu kada sklopimo nešto, Ustav ne važi, možemo da trujemo građane i ne štitimo potrošače. Tako mi izgleda i ovaj zakon, iako nema veze sa inostranstvom, zakon koji u suštini ne štiti potrošače.
Sećate se kada smo pre dva meseca, letos, raspravljali o Zakonu o trgovini. Tada smo vam upozoravali da ta skrivena odredba koja vama daje pravo da i dalje kontrolišete i čuvate monopole i sprečavate konkurenciju u trgovinskom sektoru kroz onaj Centar za razvoj trgovine, koji je organ ministarstva, da će se loše odraziti na potrošače i u ovom zakonu koji je trebalo da dođe, jer Zakon o trgovini i zakon o zaštiti potrošača su na neki način kao ruka i rukavica. Ako je jedan tesan, rukavica, biće loše ruci.
Ovde imamo dve suštinske primedbe. Prvo, o čemu je koleginica govorila, što fale potrošački krediti. Na Odboru ste danas rekli kako je na tome insistirala NB i da će ona regulisati tu oblast od nove godine. Nas to ne interesuje. Verujemo mi da će to uraditi, ali u svim normalnim zemljama ovo je regulisano ovim zakonom. Drugo, obrazloženje da postoje posrednici, pa banka hoće da izdaje licence tim posrednicima koji pružaju ove usluge ne stoji, jer NB može i kada bi ovo bilo regulisano ovim zakonom da se bavi tim poslom.
S druge strane, potrošački krediti ne odnose se samo na potrošačke kredite koje daju banke. To su krediti koje daju trgovinske organizacije. Kada platite neku robu sa tri ili šest čekova, to je takođe potrošački kredit. Apsolutno je ovo neregulisana oblast i mogu samo da pretpostavim, da špekulišem, da je to u interesu banaka koje ne žele da im se neko meša u ovu oblast tj. ovaj zakon, jer očigledno su profiti dobri. Mnogo toga nije regulisano, od kamata, raskida ugovora pre vremena itd…
Smatramo da ako gradimo evropsko društvo, ako će sutra veliki trgovinski lanci, a nadam se da neće biti ovaj jedan samo, pa bio vlasnik sa Kipra, iz Beograda ili iz Belgije, nebitno, izdavati kartice, davati kredite, trgovinski lanci, trgovci a ne banke, da sve to mora da se nađe u ovom zakonu, jer nema u kom drugom. Ne preklapa se ovo sa ovlašćenjima NB, osim ako se želi zadržati monopol na dosadašnje visoke kamate za velike profite koje banke prave ovde.
Kažem da ovaj zakon zbog toga što ne postoji deo o potrošačkim kreditima apsolutno ne štiti potrošače. Pro forme su zadovoljene nekakve evropske odredbe, ali ova nije.
Druga velika primedba LDP jeste smandrljane usluge od opšteg ekonomskog interesa. One se doduše pominju u zakonu. Otprilike se nekoliko njih u jednom članu definišu, usluge od opšteg ekonomskog interesa jesu usluge čiji kvalitet, uslovi pružanja, odnosno cenu određuje ili kontroliše državni organ itd, pa je onda otvorena zagrada, kao da otprilike mi potrošači imamo predstavu šta je to, elektronske komunikacije, snabdevanje električnom energijom i gasom, komunalne delatnosti i slično.
Nigde u zakonu, odnosno na nekoliko mesta je razbacano, a ne sistematično, i površno se ne određuje koje su to obaveze onih trgovaca i dilera koji isporučuju ove usluge. Smatramo da tu treba jasno definisati pravila, zato što su oni koji pružaju ove usluge u većini ili monopolisti ili su javna preduzeća i svakako nisu izloženi tržišnoj konkurenciji.
Zbog toga što nisu izloženi tržišnoj konkurenciji ponašaju se bahato, ponašaju se bezobrazno, koriste to i faktički gule kožu ljudima. Zato mislimo da za njih moraju da važe drugačija pravila, kakva važe i u drugim zakonima o zaštiti potrošača, kakva postoje u evropskim direktivama. Smatramo da treba jasno definisati svaku od ovih usluga opšteg ekonomskog interesa i predložićemo kroz amandmane 12 usluga.
Ako se ne prihvate, gospodine Milosavljeviću, ove što predlažemo, monopolisti i javna preduzeća nastaviće svoje ponašanje. Mislim na "Srbijagas", ovih dana smo svesni njegovog ponašanja, poskupeće gas iako je tokom godine silni novac potrošila ta firma na kojekakve sporedne aktivnosti koje nemaju veze sa gasom, a setite se koliko smo para ovde garantovali za pokriće prethodnih gubitaka, EPS, JAT, NIS. Sve su to firme koje pružaju ove usluge, ali faktički nigde nemaju obaveze drugačije od onih koje su zaista izloženi tržišnoj konkurenciji, kao što su trgovinski lanci i male prodavnice.
Dakle, ovo su dve osnovne zamerke. Pustite NB. Ovo treba da bude ovde. Ne znam sa kim ste obavili tu javnu raspravu, kad udruženja potrošača smatraju i traže da se potrošački krediti regulišu ovim zakonom i ove monopoliste, odnosno ono što najviše košta građane i što u principu moraju da plate, jer da li će kupiti "milka" čokoladu u "Delti" ili negde drugde ili da li će uopšte kupiti čokoladu je na kraju krajeva mogućnost izbora. Gas i struja nisu. Zato mislimo da su ovo dve velike manjkavosti ovog zakona. Mi bismo želeli da on bude bolji.
Ovog puta, gospodine Milosavljeviću, od vas će zavisiti da li će biti bolji, da li ćete prihvatiti amandmane nas i ostalih kolega iz opozicije. U svakom slučaju, ovo kako se o ovom zakonu raspravlja u sitne sate bez prenosa, ne obećava puno za potrošače.
Neću da ulazim u druge elemente ovog zakona, ima još toga, ali su ovo dve osnovne primedbe i mislimo da, ukoliko želite da ostane bar malo nečeg što se zove proevropska vlada, onda bi bilo vreme da počnete zaista da se ponašate proevropski, jer ovo, kao i prethodni zakon, kao i nekoliko zakona pre toga, pokazuje da vam je od tih evropskih poslova samo stalo do forme, a suština izmiče.
Dok bude forma važna, a suština sporedna ili dok suštine nema zbog nekih drugih interesa koji ovde nisu možda građanima tako vidljivi, ova zemlja će ići jedan korak napred, dva koraka nazad ka Evropi. Nažalost, to se nama ne dopada iz samo jednog razloga, znamo mi da u principu vi ne možete bolje, ali nam se ne dopada jer ovakvo ponašanje kompromituje evropsku ideju u Srbiji. Mislimo da je to apsolutno velika šteta i taj teret odgovornosti ćete nositi.

Narodni poslanik Zoran Bortić ima reč.

Poštovani predsedniče, uvaženo predsedništvo, poštovani ministri i predstavnici ministarstava, cenjene kolege narodni poslanici, zakon o akreditaciji, čiji smo predlog dobili za današnju raspravu, svoj ustavni osnov temelji u članu 97. tačka 6. Ustava Republike Srbije, kojim se utvrđuje uređenje i obezbeđenje jedinstvenog tržišta, pravnog položaja privrednih subjekata na tom tržištu, kao i sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti.
Vlada Republike Srbije je raspadom državne zajednice, zbog usaglašavanja ove materije sa pravnim sistemom Republike Srbije, donela odluku o osnivanju akreditacionog tela Srbije. Osnivanje ovog tela izvršeno je u skladu sa opšteprihvaćenim principima koji za ovu oblast veže u zemljama EU. Ovo telo upravlja sistemom akreditacije u Srbiji i predstavlja vrh u sistemu infrastrukture kvaliteta.
Jedan od prethodnih uslova za ulazak Republike Srbije u EU je i punopravno članstvo akreditacionog tela Srbije u Evropskoj kooperaciji za akreditaciju i njegovo pristupanje multilateralnim aranžmanima o međusobnom priznavanju. Time se uspostavlja jedinstveno tržište bez tehničkih barijera u trgovini.
Posle prestanka postojanja državne zajednice i potrebe ispunjavanja zahteva za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU, pred našu zemlju se kao neophodnost da u ove organizacije stupimo kao samostalna i suverena država nametnula potreba da donesemo ovaj zakon o akreditaciji.
Ovim zakonom oblast akreditacije uskladiće se sa pravnim sistemom Republike Srbije i unaprediće se uloga akreditacije u osavremenjavanju tehničkog zakonodavstva. Obezbediće se usaglašavanje sa pravilima Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini i stvoriće se uslovi za postepeno usaglašavanje oblasti akreditacije sa odgovarajućom regulativom EU.
Novim zakonskim rešenjima precizirana je i prekogranična akreditacija i postupak kolegijalnog ocenjivanja od strane akreditacionih tela drugih država, kao i nadzor nad radom tela za ocenjivanje usaglašenosti koji vrši nadležno ministarstvo za poslove akreditacije.
Ovaj zakon omogućiće i nastavak poslova akreditacije u Republici Srbiji u skladu sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti. Zakon reguliše učlanjivanje akreditacionog tela Srbije u međunarodne organizacije za akreditaciju, kao i informisanje u oblasti akreditacije, vođenja registra akreditativnih tela i dostupnosti ovih registara javnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, pored zakona o akreditaciji, o čijem predlogu raspravljamo na današnjoj sednici Narodne skupštine, smatram da je i Predlog zakona o zaštiti potrošača jedan od najznačajnijih normativnih akata kojima će, na bolji način i u skladu sa savremenim demokratskim standardima, biti zaštićena prava naših građana.
Društvo u tranziciji kakvo je srpsko društvo prolazi kroz veoma složene procese prilagođavanja zakonima tržišta. Tržište u svim oblastima razvoja reguliše ponudu i tražnju za različitim robama i uslugama. U siromašnim i tehnološki zaostalim društvima koja otvaraju svoje tržište, čest je pokušaj da se na njemu plasiraju i robe i usluge sumnjivog kvaliteta, sve sa jednim ciljem, da se na uštrb tog kvaliteta, na brzinu, ostvari profit. U takvim zloupotrebama tržišta i njegovih neumitnih zakonitosti najveću cenu uvek plaćaju potrošači, dakle, svi građani.
Društva modernih i razvijenih ekonomija, kakve su ekonomije zemalja EU, već decenijama svojom zakonskom regulativom uspostavljaju veoma visoke i zahtevne standarde kvaliteta koji svaki učesnik mora da ispuni ako želi da se pojavi na tim tržištima i da na njima plasira svoje robe i usluge. Tim standardima obuhvaćeni su svi oblici potreba građana, od hrane do finansijskih transakcija i usluga i, teško je zamisliti masovnu pojavu da se u tim društvima krše uspostavljeni standardi.
Drugim rečima, nezamislivo je da se u nekoj od zemalja EU prodaju proizvodi od mesa kojima je istekao rok trajanja, da trgovci prelepljuju etikete o datumu proizvodnje, da turisti budu prevareni od strane turističkih agencija ili da neka banka naknadno menja uslove ugovora sa klijentima.
Razvijena tržišta su sve te, uslovno kazano sitnice koje život znače, regulisala do perfekcije i na taj način obezbedila svojim građanima visok nivo kvaliteta života, za isti ili manji novac, nego što potrošači u tranzicionim društvima plaćaju i pri tom dobijaju proizvode i usluge neuporedivo nižeg kvaliteta.
Da bi se to sprečilo i da bi Srbija kao država omogućila svojim građanima evropske standarde u korišćenju roba i usluga na svom tržištu, neophodan je sistem propisa koji će ovu oblast urediti. Neophodno nam je, dakle, da zakonskom i drugom regulativom standardizujemo uslove pod kojim će se svaki učesnik na našem tržištu morati pojaviti, ako želi da u Srbiji proda svoju robu ili plasira neku uslugu.
U tom smislu zakon o zaštiti potrošača predstavlja pravni naziv za skup propisa i institucija namenjenih zaštiti zdravlja, bezbednosti i imovinskih interesa potrošača. Ovaj zakon daje pravna sredstva za odbranu prava potrošača i obezbeđuje zastupanje interesa potrošača pred nadležnim organima.
Pod pojmom zaštite potrošača obuhvaćene su različite norme. Jedna grupa uređuje kontrolu proizvoda i usluga namenjenih potrošačima, potrošač očekuje da robe i usluge koje koristi imaju određeni kvalitet. Kvalitet podrazumeva korisnost robe i delotvornost usluge, pogodnost za upotrebu, ispravnost, sigurnost, pouzdanost i odsustvo mana.
Kontrola roba i usluga je zapravo kontrola njihovog kvaliteta, ali ta kontrola ne sme da se suprotstavlja zakonima tržišta i zato se odnosi kvaliteta i cene ostavljaju delovanju tržišta. Jer ako su proizvodi ili usluge lošeg kvaliteta na tržištu, deluje konkurencija koja potrošaču nudi alternativu. Jedini izuzetak je sigurnost, jer nedostatak sigurnosti nanosi štetu potrošaču.
Zbog toga zaštita potrošača u domenu kontrole proizvoda i usluga obuhvata samo norme koje se odnose na sigurnost i koje regulišu sprečavanje štete potrošaču. Ove norme imaju javne, pravne i prekršajne i krivične sankcije i nalaze se u Zakonu o opštoj bezbednosti proizvoda.
Druga grupa normi uređuje obaveštenje potrošača. Potrošaču su potrebne pouzdane informacije o robama i uslugama, jer se na taj način najbolje brani od njihovog korišćenja. Polazeći od principa da je svako dužan da se sam obavesti, potrošač bi trebalo da sam dolazi do informacije da li određena roba ili usluga svojim kvalitetom zadovoljavaju njegovu potrebu.
Međutim, potrošaču je veoma teško da dođe do takvih informacija, jer treba da izgubi puno vremena, a neki značajni detalji u vezi sa robom ili uslugom često su mu uskraćeni. Zbog toga informisanje potrošača ostaje obaveza drugih trgovaca sa kojima potrošač zaključuje ugovor, udruženje za zaštitu potrošača i organa vlasti. Zaštita potrošača u oblasti informisanja obuhvata norme, koje nalažu drugima ovu dužnost. Pravne norme koje uređuju obaveštavanje potrošača biće regulisane ovim zakonom.
Treća grupa pravnih normi reguliše ugovor između trgovca i potrošača. Na osnovu ugovora sa trgovcem potrošač pribavlja proizvode i usluge koji su mu potrebni. Specifičnost ovog ugovora je u činjenici da ga zaključuju dve nejednake strane.
Trgovac je privredni subjekt, koji ugovor zaključuje u obavljanju svoje poslovne delatnosti radi sticanja dobiti. On je stručnjak u svom poslu, raspolaže informacijama i znatnim finansijskim kapitalom. Potrošač je nestručnjak, redovno je pojedinac, zaključuje ugovor u oblasti u kojoj nema dovoljno znanja i nema informacija koje ima trgovac.
Trgovac je jača, a potrošač slabija strana. Zbog toga u ugovoru između njih postoji prirodna neravnoteža. Zato je zaštita potrošača u ugovoru sa trgovcem obuhvatila specijalna pravila propisana u korist potrošača kojima se otklanja ova nejednakost.
Razlog za donošenje zakona o zaštiti potrošača je, pre svega, pružanje sveobuhvatne zaštite potrošača na teritoriji Republike Srbije. Svaki građanin se svakodnevno nalazi u ulozi potrošača, pa je smisao zakona garantovanje zaštite najširem krugu građana ove zemlje.
Zakon teži da unapredi zaštitu potrošača angažovanjem svih subjekata na tržištu, a naročito trgovaca, sa kojima su potrošači u svakodnevnoj komunikaciji. Trgovci imaju mogućnost da utiču na racionalno ponašanje potrošača na tržištu, tako što će u skladu sa zakonom i fer trgovinskom praksom, pružiti neophodne informacije o proizvodima koje nude.
Kao razlozi za donošenje novog Zakona o zaštiti potrošača, mogu se smatrati stvaranje pravnog okvira za zaštitu potrošača, stvaranje institucije za zaštitu potrošača, poboljšanje položaja potrošača u posebnim ugovorima koje zaključuje sa trgovcem, jačanje poverenja potrošača u funkcionisanje tržišnih zakona.
Pored navedenih razloga, posebno treba istaći da je Republika Srbija Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU preuzela obavezu usaglašavanja standarda zaštite potrošača u Srbiji sa evropskim standardima.
Pored toga, delotvorna zaštita potrošača je nužna kako bi se obezbedilo kvalitetno funkcionisanje tržišne ekonomije. Zaštita potrošača zavisiće i od razvoja administrativne infrastrukture, koja će nadzirati tržište i sprovoditi zakon u ovoj oblasti.
Krajnji cilj ovog zakona je da potrošač bude osposobljen da napravi najbolji izbor u poslovnim i tržišnim transakcijama i pravila koja uspostavlja ovaj zakon pružiće mu odgovarajuću pomoć i zaštitu.
Treba istaći da se Zakon o zaštiti potrošača iz 2005. godine pokazao nedovoljnim da otkloni sve opasnosti na koje potrošač nailazi u praksi kad zaključuje ugovor sa trgovcem. Zato se nametnula potreba da se zaštiti potrošač celovitije, normira i iznova reguliše novim zakonom.
Imajući sve to u vidu i polazeći od činjenice da pravna oblast zaštite potrošača predstavlja jedan od prioriteta prema SSP, nametnula se potreba da se ovaj zakon donese po hitnom postupku. Ovo tim pre što će novi zakon obezbediti uslove za celovitu zaštitu prava i interesa potrošača i stvoriti institucionalni okvir za jačanje i izgradnju kapaciteta vladinog i nevladinog sektora u ovoj oblasti.
Ovi sektori na taj način biće osposobljeni da vode takvu aktivnu politiku zaštite potrošača u skladu sa nacionalnim interesima i standardima EU u ovoj oblasti.
Poštovane kolege narodni poslanici, u danu za glasanje poslanički klub SPS-JS će glasati za oba zakona.

Reč ima narodni poslanik Donka Banović.

Poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, hoću da se pridružim mom kolegi Zoranu Ostojiću i da negodujem zbog čega smo danas počeli da radimo i na trećem jako važnom zakonu. Dva meseca nismo imali sednice, naravno, postoje neke druge aktivnosti koje poslanici imaju. Mislim da smo mogli možda i ranije, a ako ništa, onda je trebalo dati odgovarajući značaj i u samoj raspravi koju ovaj zakon i zahteva.
Drugačijeg je kvaliteta i sigurno je bolja diskusija kad se to radi u nekom normalnom vremenu, a ne mi, evo, diskutujemo već o trećem zakonu, a raspravu smo počeli posle 18.00 časova. Koliko se sećam, zakon o akreditaciji je u skupštinskoj proceduri možda već godinu dana, a ovaj o potrošačima je skoro mesec dana.
Danas ću govoriti uglavnom o zakonu o zaštiti potrošača. Neko od mojih kolega iz poslaničkog kluba će govoriti o Predlogu zakona o akreditaciji. Nemam vremena za oba zakona, a nisam ni dovoljno stručna. Nisu svi doktor Krpić, to je njemu danas uspelo i veoma je brzo govorio, tako da je stigao sve.
Predlog zakona o zaštiti potrošača neki već nazivaju zakonom o zaštiti banaka. U diskusiji ću obrazložiti zbog čega se slažem s tim nazivom, jer ovo je zaista zakon na kome je dugo rađeno, a mogli smo u medijima da pročitamo da je čak potrošeno oko dva miliona evra iz evropskih fondova za organizovanje javne rasprave, da je ona trajala tri godine, da je tu bilo mnogo radionica. To sve košta.
Posle takvih napora i troškova je ovaj predlog zakona zaista mogao da bude bolji, odnosno izostaju neke najvažnije glave koje su bile dogovorene u samom nacrtu, pa je onda to preko noći izostavljeno iz ovog predloga zakona.
Neko je ovde već rekao definiciju šta je to zaštita potrošača, da je to pravni naziv za skup propisa i institucija namenjenih zaštiti zdravlja, bezbednosti i imovinskih interesa potrošača. Čini se da predlagač ovaj treći deo ove definicije, imovinskih interesa potrošača, nije imao dovoljno u vidu kad nam je poslao ovakav predlog zakona.
Ovaj zakon, neki su već rekli, apsolutno se tiče svakog građanina Srbije, zato što se svaki građanin svakodnevno nalazi u ulozi potrošača i tako mi je žao što građani ne mogu ni da čuju u direktnom prenosu ovu našu raspravu danas.
Kakvo je trenutno stanje kad je u pitanju pravna regulativa zaštite potrošača. Na snazi je zakon iz 2005. godine, a to je važeći Zakon o zaštiti potrošača, a kad je donet, takođe, bio je moderan, primenjiv itd., pa smo videli u praksi da i nije toliko primenjiv i da ima dosta nedostataka.
To je sigurno i sam predlagač utvrdio, čim se odlučio za novi zakon, a ne nekakve izmene i dopune. Prosto je bilo puno manjkavosti i nekih direktiva koje je trebalo uključiti u novi, odnosno u ovaj predlog zakona. Zatim, Zakon o oglašavanju se opet tiče ove oblasti zaštite potrošača, onda Zakon o zaštiti konkurenciji, Zakon o zaštiti životne sredine i Zakon o obligacionim odnosima i još neki zakoni.
Dakle, ova materija je trenutno uređena, tako će i ostati, što se ostalih zakona tiče, kroz mnoge zakone. Ali, ovo što ste vi izostavili nije urađeno valjano ni jednim drugim zakonom. Vi čak i kažete u obrazloženju za ovaj zakon da ste svesni nedostataka važećeg zakona i da će ovaj predlog zakona da ukloni sve opasnosti koje se u praksi pojavljuju za potrošača kada zaključuje ugovor sa trgovcem.
Vi ste svesni i svi građani su svesni da se u stvari najveći problemi i pojavljuju kod kredita i potrošačkih kredita u tom širem smislu po ovoj evropskoj direktivi, a opet niste našli za shodno da se ta glava nađe u ovom predlogu zakona. Na primer, da ilustrujem, da ste neke druge stvari koje se ne dotiču tolikog broja građana apsolutno dobro rešili.
Navešću primer, to je glava 10, gde se između ostalog govori o zaštiti potrošača u ostvarivanju prava iz ugovora o turističkom putovanju. To je dobro, jer tu već sada ima dosta problema, ali vi kažete – i vremenski podeljenom korišćenju nepokretnosti. Prevod je odličan, ali sam morala dobro da se zamislim šta je to. Setila sam se da je to time-sharing.
To je veoma malo zastupljeno u Srbiji. Nadam se da će se to razviti jer to je jedan kvalitetan oblik odmora i sigurno je dostupniji od klasičnih turističkih putovanja. Međutim, vi ste ovu oblast regulisali, za koju 99% građana Srbije uopšte ne zna šta je, ali kažem da koriste ili da sklapaju ugovore o vremenski podeljenom korišćenju nepokretnosti, a opet niste našli za shodno, stalno se vraćam na to, da ono što zaista pogađa mnoge građane regulišete.
Vi ste u toku javne rasprave, ministre, ne samo vi, nego ljudi iz Ministarstva i ljudi iz različitih udruženja i saveza potrošača, kada su bili zadovoljni nacrtom, izjavljivali da će potrošači imati isti nivo zaštite kao potrošači u EU. Dakle, to je bila obmana. To je bila obmana i dela ljudi koji su radili na ovom predlogu zakona, a da ne kažem da je ovo obmana svakog građanina Srbije zato što svaki građanin Srbije jeste potrošač.
Tačno je, mi imamo evropske cene, imamo nezaposlenost našu, najviše je nezaposlenih građana, odnosno primanja građana, mada mi je to malo bilo i teško da poverujem, ali je tako da su primanja građana u Srbiji najniža u regionu ili u Zapadnom Balkanu, tako da su to obmane sa kojima se građani susreću na mnogim mestima, a ovo da će živeti i da će potrošačima biti zaštićena prava kao u EU, to nije tačno, a moglo je da bude, da niste izostavili taj deo.
Dakle, u toku te javne rasprave i u brojnim radionicama, za koje smo saznali da je to sve bilo jako skupo, radili su i predstavnici ministarstva, i predstavnici NBS, i predstavnici Udruženja potrošača i tu ste se vi usaglasili da se primeni Evropska direktiva 2008/48, koja upravo reguliše ovu oblast.
Naime, prema toj direktivi, potrošački kredit ima daleko šire značenje bankarskog kredita. U našoj praksi, potrošački kredit je sinonim za namenske vanprivredne pozajmice sa fiksnim rokom, što je samo jedan pojavni oblik potrošačkog kredita.
U stvari je trebalo da u ovom novom zakonu prihvatite ekonomski pojam potrošačkog kredita i to je definicija iz direktive 2008, da ugovor koji davalac kredita odobrava ili se obavezuje da potrošaču odobri kredit u vidu odloženog plaćanja, zajma ili drugog finansijskog ustupka. Dakle, to je mnogo širi pojam od onog kako mi shvatamo šta je to potrošački kredit.
Na primer, koje je novine trebalo da sadrži ovaj zakon, a nije, nego su izostavljene? Samo ću nabrojati, više zbog građana, ako budu uopšte gledali ovaj prenos nekada. Novina bi bila, na primer, da se uvodi rok za odustanak, odnosno za jednostrani raskid ugovora u korist potrošača u roku od 14 dana, i to bez obavezne naknade. To je bila novina koje nema.
Predviđena je obaveza davaoca kredita da potrošaču da savet o tome da li traženi kredit odgovara njegovim potrebama i imovnom stanju. Neko je ovde danas govorio o tome kako potrošači potpisuju ugovore, u tim ugovorima, naravno, sve su informacije sadržane, ali imate neki sitniji font na koji čovek ne obrati pažnju.
Dakle, to bi se moglo smatrati i prevarom, jer ako taj koji podiže kredit nije obavešten o svim stvarima, onda je on na prevaru i uzeo, naravno, ako se pojavi problem. Toga sada u ovom predlogu nema, o tome da se savetovanje uvodi kao obaveza kod davaoca kredita.
Recimo, danas banke u Srbiji ograničavaju pravo na prevremenu otplatu gotovinskih kredita i nameću kaznene troškove. Zbog toga je važno da se potrošaču prizna pravo da u svako doba, u celini i delimično, izmiri obaveze po osnovu ugovora o kreditu. To je, kada se malo razmisli laički, neverovatno, ali tako je, da ako neko odluči da odjednom otplati ili jedan veliki deo kredita, da je to nemoguće, jer čak i ako se odluči na to, onda će morati da plaća i neke kaznene poene. Dakle, ovaj zakon je trebalo da reši i ovakve apsurdne situacije.
Izostavljanjem poglavlja o potrošačkim kreditima, banke će i dalje moći jednostrano da menjaju uslove iz ugovora, kao što i danas rade, i moći će da menjaju kamatne stope, a da se unapred ne dogovaraju sa korisnikom, odnosno potrošačem, znači, ostaće sve isto. Banke će moći kod nas da rade ono što i sada rade, a što inače u državama gde su im sedišta, odnosno odakle su, ne mogu da rade.
Dakle, "OTP banka" ne može ovako da se ponaša u Mađarskoj. "Kredi agrikol" ne može tako da se ponaša u Francuskoj, ali ovde izgleda može. Opet je loše što ste imali priliku da u ovom zakonu ovo rešite.
Znam da ste vi na Odboru za trgovinu rekli sa su vam obećali iz NBS da će oblast potrošačkih kredita biti regulisana nekim posebnim zakonom i to mislim da ste vi naveli rok negde do nove godine. Kakav je bio problem da se te odredbe nađu i u ovom zakonu? Šta, bilo bi previše prenormirano?
DSS je podnela negde oko 40 amandmana na ovaj predlog zakona. Mi u stvari vama kroz 23 amandmana pružamo priliku da ispravite ovu grešku. Kroz amandmane smo pokušali da vratimo glavu koja govori o potrošačkim kreditima. Mislim da su tu 23 člana izostavljena.
Dakle, mi smo vama stavili na raspolaganje te amandmane da, ukoliko ih vi prihvatite, možete i da vratite čitavu tu glavu u Predlog zakona.
To je sada vaša odluka, ali imate priliku – prihvatite te amandmane i vratiće se čitavo poglavlje, ugovori o potrošačkom kreditu i pokažite da zaista brinete o potrošačima i da su potrošači centar univerzuma.
Ono što se ovih dana moglo čuti, kao primedbe organizacija i saveza o zaštiti potrošača, a to je da Ministarstvo pokušava da podržavi određena udruženja i saveze za zaštitu potrošača, oni vam takođe stavljaju na teret da vi na taj način štitite trgovce i da u stvari hoćete da ih sve kontrolišite. Nigde u svetu država, ministarstvo, vlast ne kontroliše na taj način udruženje o zaštiti potrošača.
Citiraću NOPS ili Nacionalnu organizaciju potrošača Srbije, oni lepo kažu da ste vi osnovali Centar za zaštitu potrošača, pri Ministarstvu trgovine i da to nije ništa drugo nego državna agencija, da građani upućuju pritužbe, da ne dobijaju adekvatnu pomoć i odgovore, da se čak te pritužbe i ne beleže.
Takođe vam stavljaju na teret i konkurs za regionalna savetovališta potrošača, ta bi savetovališta praktično imala ulogu podrške ovom Centru za zaštitu potrošača. U Predlogu zakona imamo amandmane, čak i u tom delu gde vi kažete o kojim će organizacijama Ministarstvo voditi evidenciju.
Znate da prema Zakonu o udruženjima je dovoljno troje ljudi da formiraju udruženje. Vi tamo propisujete da ćete voditi evidenciju o udruženju koje ima najmanje 50. Taj broj ništa ne znači. Možete da imate petoro kvalitetnih, obučenih, stručnih ljudi, koji će mnogo više da urade od možda 50 onih koji nisu tako dobro kvalifikovani.
Vi ste obećavali da će on mnogo da znači za zaštitu potrošača u Srbiji. Ne znam zbog čega ste podlegli pritisku u zadnjem trenutku i izostavili jedan od najvažnijih delova. Ali, imate priliku da prihvatite amandmane iz DSS, da vratite to poglavlje i ukoliko to uradite DSS će podržati ovaj predlog zakona, u suprotnom ne možemo. Hvala.

Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Jezikom novinskog izveštača mogli bi da kažemo da pred 25 poslanika ukupno i sedam predstavnika Vlade, od kojih su trojica ministri, razgovaramo o dva dugo čekana, dve godine pripremana i izuzetno važna zakona.
Postavljam pitanje, a gde se to dešavaju važnije stvari? Ovaj dom očigledno nije mesto gde se razgovara o važnim temama, makar po prisutnosti poslanika ne mogu da kažem i prisutnosti Vlade, po domišljatosti Vlade i skupštinskog rukovodstva da raspravu o ove dve teme započnem u 17.55 časova.
Da postavim još jedno pitanje svima nama ovde, a koga mi to možemo da zaštitimo nekim zakonom od nečasnih radnji, podmetanja ili prevara, ako smo mi sami svakodnevno izloženi sitnim podmetanjima i prevarama da nas kao đake uhvatite nespremne ili nedovoljno spremne da narodu predstavimo zakon koji je na dnevnom redu.
Kako da spasimo od prevare nekog ako su nas prevarili pa nam podmetnuli član 23. Poslovnika gde se srazmernost poništava većinom koja se poslovnički zakonski definiše? Nikako.
Kako možemo mi da objasnimo paradoks ili apsurd da možemo da zaštitimo potrošača ako smo najvažniju glavu 10a, tako smo je krstili u amandmanima, zaštita potrošača, onih koji koriste potrošačke kredite, pristali, ne mi, vi kao Vlada i predlagač, da to Narodna banka reguliše na drugačiji način i kasnije zato što je to u njenoj nadležnosti i ja ću, ne zamerite mi, vrlo je duhovito, da vam objasnim tu nameru pričom jednog mog kolege inženjera koji radi zajedno sa mnom.
On ovako kaže – odlučio sam da svojoj ženi kupim bundu i neka mi samo neko kaže da nisam širokogrud i pravi džentlmen, ali dok ne steknem novac da joj kupim bundu ona ima da ide u džemperu, makar napolju bilo minus 32. To je ilustracija o zaštiti zakona i zaštiti potrošača koju ovim zakonom regulišemo.
Nije cilj moj da ovde budem duhovita, cilj je da pitam rukovodstvo Skupštine da li je za predlagača koji je izašao sa ovim zakonom važila ova knjiga koja piše da važi za sve nas kada pišemo zakone. Tvrdim da nije važila i govorim o oba zakona, govorim o zakonu o akreditaciji, koji ću samo načelno pomenuti zbog naziva, govorim o zakonu o zaštiti potrošača.
U ovim metodološkim pravilima, u članu 33. piše da svako ko predlaže zakon, a Ustavom je ovlašćeni predlagač, dužan je da koristi srpski jezik i reči koje postoje u srpskom jeziku za terminologiju koja se zakonom predviđa i koristi.
Počev od termina "akreditacija", koji je primereniji i ovde već prihvaćen u akreditovanju visokoškolskih ustanova, što nije reč koja se ne može primereno prevesti i predložili smo da se zove Zakon o kontroli kvaliteta proizvoda i usluga.
Da li to neki novi esperanto pravimo time što prihvatamo sve strane reči, želeći da ostavimo utisak, želeći da budemo opšterazumljivi ili želeći da budemo upravo nerazumljivi, pa ako u tom zakonu imamo termine sertifikat, akreditacija, kompetentnost, pitam vas da li se ta akreditacija mogla nazvati proverom kvaliteta ili priznanjem kvaliteta, što se za visokoškolske ustanove može koristiti? Da li zaista moramo da koristimo reč kompetentnost ako imamo lepe srpske reči – znanje, veštine, sposobnosti?
Gospođo Đukić Dejanović, mislim da su službe morale da vrate ovaj zakon jer on nije pripremljen u duhu novog propisa koji smo nazvali Jedinstvena metodološka pravila za pisanje zakona.
Poslanička grupa kojoj pripadam, Napred Srbijo-SNS, i u tehničkom i u sadržinskom smislu se toga pridržavala, podnoseći amandmane na zakone koji su u proceduri i zaista ne vidim što mi koji učimo dok smo živi, i neću da upotrebim engleski termin za to, moramo da zaboravljamo svoj izvorni jezik da bi onima na koje se ovi zakoni odnose bili što nerazumljiviji.
Pa ipak, iako ste vi, gospodine Milosavljeviću, neko ko u ime Vlade zastupa ovaj zakon, moram da priznam da makar u medicinskim ustanovama postoji oglasna tabla ili zalepljen papir, nije bitno kako je odštampan, koji ukazuje potrošačima usluga medicinske vrste, bolesnicima ili onima koji prate bolesnike da postoji mesto, neka kancelarija sa brojem tim i tim i neko lice gde se mogu požaliti ako im se ne pruži kvalitetna usluga.
Sad ne govorimo o korupciji i svemu onome što nije predmet ovog zakona, ali postoji mesto i upućivanje gde oštećeni može da ode i da se požali. Šta imamo, gospodine Milosavljeviću, u trgovinama? Knjigu utisaka. Ja sam neko ko živi normalnim životom, potrošač, i upravo sam odabrala da o ovom zakonu govorim sa aspekta potrošača.
Imamo knjigu utisaka i kad kažete "utisak" obično se očekuje prijatan utisak. Tu se najčešće upiše samo onaj ko zaista ima dobar utisak iz kupovine u kojoj se našao. Te su knjige poluprazne, a knjige koje nisu smele da budu istraživački materijal za nekoga ko se bavi sociološkim istraživanjem nego predmet zakona čekamo dve godine i ne dobijamo još uvek adekvatan zakon.
Teorija kaže i vlasnik "Volmarta", jednog od najvećih trgovinskih lanaca, da je jedini pravi poslodavac koji zapošljava i otpušta radnike u nekoj velikoj kompaniji upravo kupac, odnosno potrošač. Terminološki, kupac i potrošač, onaj ko kupi ne mora i da potroši, ali recimo da je to jedan te isti.
Da li mi to njegovo visočanstvo potrošača, odnosno kupca uvažavamo zakonima koje donosimo? Da, uvažavamo ga na način da smo stvorili potrošača kome ne damo mira dok gleda film, jer ga presecamo reklamama i ponudom razne vrste i nudimo robu koja mu treba i ne treba, stvarajući mu potrebu. Ne damo mu da mirno odspava popodne, jer mu na vrata može zazvoniti svako i ponuditi koješta.
Ne damo pravo potrošaču da odabere ni kanal za gledanje i tvrdim vam da svaka kablovska televizija, svako od nas, hteo ne hteo, tu kablovsku televiziju mora da ima, ima makar tri kanala na kojima neprekidno traje ponuda robe za koju znate da li postoji osigurani kvalitet i zaštita u kupovini takve robe.
Znači, stvorili ste potrošača, stvorili ste moderne crkve u kojima se molimo subotom i nedeljom, ne obilazeći se, ne posećujući više rođake, ne učimo decu, ne vodimo ih u prirodu, nego ih vodimo i nalazimo se sa ljudima u trgovinskim lancima.
Kult potrošača, kult postmodernog načina života na kredit postao je preovlađujući, pored kulta uspeha odmah i po svaku cenu. To gradimo dosledno kombinujući sve zakone koje ovde donosimo, ali zaštitu potrošača čekamo dve godine i kad dođe takav zakon u proceduru staviću vam samo dve osnovne primedbe ili pitanja.
Gospodine Milosavljeviću, da li u ovom zakonu, zato što su aktuelne nestašice mleka i zato što je aktuelno prelepljivanje one nalepnice koju je stranac u Beogradu smeo da primeti, jer bi sve to bilo drugačije interpretirano u ovim, da kažem, osetljivim okolnostima, opet u jednom stranom trgovinskom lancu.
Znači, pitanje broj jedan – da li sadašnja praksa prerađivača mleka obavezuje da navede da li je mleko koje je pakovano proizvedeno od svežeg mleka ili od mleka u prahu ili mi kupca dovodimo u zabludu, ne navodeći deklaraciju na samom pakovanju mleka? Uz to, proizvođače ucenjujemo otkupnom cenom. Za mene je ovo suština zakona o zaštiti potrošača.
Imam pitanje broj dva – sadašnja praksa pojedinih prerađivača da na svetskoj pijaci kupuje zamrznute polutke mesa i prerađuje ih u suhomesnate proizvode, a da to ne navode u deklaraciji i tako opet potrošače dovode u zabludu, a proizvođače stoke ucenjuju otkupnom cenom.
Nije se to desilo preko noći i ja sam vas, ne traži orden i zaslugu, gospodine Milosavljeviću, branila, između ostalih prozvanih, da niste vi krivi što nema dovoljno mleka na tržištu i što nema dovoljno mesa ili ga nema u asortimanu koji je potreban i dovoljnom kvalitetu koji je kontrolisan, već je to posledica trgovinskih politika koje se vode deset godina unazad, politike carina, zaštite, potpune liberalizacije, pogrešne privatizacije koja je bila sama sebi cilj.
Ali, da li će ovaj problem uopšte moći da bude rešen ako se na problem gleda tako da se zamenjuju uzroci i posledice? Ne, ne verujem. Znači, da li ovaj zakon rešava to da možemo da kupujemo robu, pa da nam ne trebaju naočari da gledamo da li je etiketa prelepljena, da li postoje dovoljni podaci, govorim o zdravim osobama, bolesnici moraju da vode računa o sadržaju svakog proizvoda, količini belančevina, ne ono gde su dijetetski proizvodi, nego na potpuno redovnim artiklima?
Zaista mislim da pitanja koja vam postavljam jesu pitanja potrošača, kupca koji je centar sveta ili univerzuma ili vasione samo u priči. U stvarnosti, kupac je samo onaj koji je zanimljiv lancima koji ovde dolaze i otvaraju svoje prodajne objekte, kao potrošačka moć, odnosno platežno sposoban kupac da kupi robu koja teško prolazi na nekim drugim tržištima. Mene su neki ljudi, moji prijatelji koji su završili fakultete i vrlo interesantne i kvalitetne škole, u neko vreme bili prinuđeni da rade na pijacama u Novom Sadu, Beogradu i bilo gde, naučili još pre desetak godina kako se prepoznaje čokolada koja se radi za istočno, zapadno tržište ili za Balkan.
Sama imam priliku da primetim razliku u kvalitetu kozmetičkih proizvoda, na primer. Što kaže naša predsednica, nisam za luksuz, ali jesam za komfor i to ne krijem, želim da ostanem dama, kao što je gospođa predsednica. Razliku u kvalitetu kozmetičkih proizvoda primetim negde napolju i ovde.
Da li je trebalo ugasiti i privatizovati one kuće kojima smo verovali, kod kojih se nije moglo lako kupiti, da je proizvod od neotrovne boje, da je od kože, da je proizveden od čistog pamuka ili da nije od sintetike i da li se još neko seća kako su se zvale te organizacije koje su se bavile kontrolom kvaliteta proizvoda, možda se neko seća "Jugoinspekta", pa smo verovali da li je roba po JUS-u ili nije, znači da li odgovara našim standardima ili nekim stranim i da li je prošla pravu laboratorijsku kontrolu ili neku drugu.
Ovo što se radi i ovo čega smo svedoci znate kako se može opisati jednom rečju? Pre mene ništa, od mene istorija. To je način na koji se vlast ponaša deset godina unazad, poput jednog kralja iz Borhesove priče, koji je hteo da spali sve knjige i ogradi zidom svoju carevinu, da niko ne može da ga uporedi sa drugima, a da spali sve knjige, da ne ostanu dokazi da su postojali bolji od njega.
Nažalost, za ovaj zakon ne može da se glasa, nije uređen ni metodološki kako valja, a ni sadržinski i SNS ne može da glasa za ovaj zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, za danas smo završili rad. Predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa će sutra najpre u prepodnevnim satima imati reč. Dakle, nastavljamo rad sutra u 10.00 časova. Zahvaljujem na saradnji.